ČITAJUĆI STAROG FILOZOFA...

Što je juče bilo puno draži i plemstva,
Stolećnji plod izabranih misli,
To naglo pobledi, svene, postane bez smisla,
Kao notni spis iz čijih vreža

Bi se izbrisao krst i ključ; nestane
Iz zgrade čarobno težište, teturajući
Raspadne se i razlupa
Što je izgledalo sklad, odjekujući večno.

Tako može neko strano mudro lice,
S ljubavlju kome smo se divili, smežurati se
I sazreti za smrt, oduhovljeno zračeći svetlost
Umreti drhteći u tužno zabludeloj igri sitnih bora.

Tako može neko uzvišeno osećanje u našim čulima,
Jedva spoznano, iskriviti se u odvratnost,
Kao da je već davno tu saznanje
Da sve mora trunuti, venuti, mreti.

I nad tom gnusnom dolinom leševa
Diže se ipak s bolom, ali srećno,
Duh pun čežnje, sjajna buktinja.
Ratuje protiv smrti, a sam postaje besmrtan.