IV

CILJEVI PSIHOTERAPIJE

Danas, po svoj prilici, svi se slažu sa uverenjem da su neuroze funkcionalni psihički poremećaji i da se, stoga, prvenstveno mogu lečiti psihičkom terapi­ jom,  Ali  kada  se  susretnemo  sa  pitanjem  strukture neuroza i principa terapije, onda prestaje ova jedno- dušnost,  tako  da  se  mora  priznati  da  danas  još  ne postoji svestrano zadovoljavajuće shvatanje kako su­ štine neuroza tako ni principa njihovog lečenja. Iako su u ovom pogledu dve struje ili škole naišle na veliki odziv,  ipak  time  ni  izdaleka  nije  iscrpljen broj  po­ stojećih, drugačijih mišljenja. Među nama ima veliki broj  onih koji ne pripadaju nijednoj  partiji, koji, u opštem   sukobu  mišljenja,   stvaraju  svoje   posebno shvatanje. Ako bi čovek hteo da skicira sažetu sliku ovog  mnoštva,  onda  bi  na  svojoj  paleti  morao  da skupi celokupnu dugu sa svim njenim nijansama. Da je u mojoj moći, uživao bih da to učinim, jer mi je oduvek  bila  potreba  skupno  sagledavanje  različitih mišljenja. Ovakva mišljenja uopšte ne bi mogla na­ stati  pa  čak  i  sabrati  sledbenike,  da  ne  odgovaraju posebnoj  psihologiji,  posebnom  temperamentu,  jed­ noj više ili manje opšte prisutnoj psihičkoj činjenici. Isključimo  li  i  odbacimo  jedno  takvo  mišljenje  na-

t 1 ] Predavanje objavljeno u kongresnom izveštaju  ne- mačkog psihoterapijskog društva, 1929.  i  u  Seelenprobleme der  Gegenwart,  5.  izd.,  1950.

prosto kao pogrešno, onda ćemo time kao nesporazum odbaciti i taj posebni temperament ili  tu posebnu osnovnu činjenicu, tj. mi bismo izvršili nasilje nad našim sopstvenim iskustvenim materijalom. Odjek koji je našao Frojd sa svojom kauzalističkom seksual­ nom teorijom i mišljenjem da se psihička zbivanja uglavnom vrte oko infantilnih zadovoljstava i njihovog zadovoljenja, treba da poduči psihologa da se ovaj način mišljenja i osećanja susreo sa relativno široko rasprostranjenom dispozicijom, tj. duhovnom stru­ jom, koja se kao kolektivno-psihološka pojava, neza­ visno od Frojdove teorije, istovremeno pojavila i na drugim mestima, pod drugim uslovima, u drugim gla­ vama i u drugim oblicima. Podsetio bih s jedne strane na radove Havelok Elisa (Havelock Ellis) i Augusta Forela (August Forel) i skupljače Anthropophyteia2 zatim na  seksualne eksperimente postviktorijanske epohe u anglosaksonskim zemljama i na široku dis­ kusiju o seksu u tzv. beletristici koja je sigurno za­ počela već sa francuskim realistima. Frojd je jedan od eksponata psihičke činjenice tog doba, koja po sebi opet ima poseban istorijat, u koji se ovde, iz razum­ ljivih razloga, ne možemo upuštati.

Odobravanje koje je Adler, slično Frojdu, našao s ove i s one strane okeana, ukazuje na neospornu činjenicu da potreba za sopstvenim uvažavanjem, za­ snovana na osećanju manje vrednosti, može da pruži zadovoljavajuća objašnjenja vrlo velikom broju lju­ di. Ne može se osporiti da ovo mišljenje obuhvata psihička činjenična stanja, koja u Frojdovim shvata- njima nisu dobila svoje pravo mesto. Svakako da ne treba iscrpno da navodim sa kakvim se kilektivno psihološkim i socijalnim uslovima susrelo Adlerovo shvatanje, koje je od njih stvorilo svoje teorijske eks­ ponate. To je svakom vidljivo.

Bila bi neoprostiva greška prevideti istinitost ovih shvatanja, kako Frojdovog tako i Adlerovog, ali bi isto tako bilo neoprostivo jedno od ovih smatrati jedinstvenom istinom.  Obe istine odgovaraju psihič-

8      Leipzig, 1904—1913.

i

kim  stvarnostima.  Stvarno  ima  slučajeva  koji  se  u-

glavnom mogu objasniti prema; jednoj i takvih koje najbolje možemo izložiti i objasniti po drugoj teoriji.

Nijednog od ove dvojice  autora  ne  bih  mogao da okrivim za neku fundamentalnu zabludu, već sam naprotiv sklon da, koliko je m o g u ć e , primenim obe hipoteze, budući da priznajem njihovu relativnu tač- nost. Ne bi mi nikada palo na pamet da moj put od­ vojim od Frojdovog, da se nisam sudario sa činjeni­ cama koje su me prisilile na modifikacije.  Isto važi i za moj  odnos  prema  Adlerovom shvatanju.

Prema gore iznesenim j e d v i da je potrebno na­ glašavati da istinitost mojih odktupajućih mišljenja isto tako osećam relativnim i d a sebe samog doživ­ ljavam kao čist eksponat neke druge dispozicije, da bih skoro mogao da se pridružim gColridžovoj (Cole- ridge) ispovedi: »Verujem u jeUrui i jedinu spasono­ snu crkvu, čiji sam zasad jedmr^plan^«

Ako bi igde trebalo biti skroman i uvažiti pri­ vidno mnoštvo protivurečnih mišljenja, onda je to danas slučaj u primenjenoj psihologiji,  pošto  smo još daleko od toga da temeljno poznajemo najotme- niji objekt nauke, ljudsku dušu. Zasad imamo samo više ili  manje plauzibilna mišljenja, koja se još za­ sad nigde ne poklapaju.

Stoga ako izlazim pred slušaoce da bih rekao ne­ što o mojim shvatanjima, onda to ne treba pogrešno razumeti kao uzdizanje neke nove istine ili čak kao najavu konačnog jevanđelja. I zapravo mogu da go­ vorim samo o pokušaju da sebi rasvetlim tamne, psi­ hičke činjenice  ili  da prebrodim  terapijske  teškoće.

Upravo bih se zadržao na ovom drugom momen­ tu, pošto ovde leži najneposrednija potreba za modi­ fikacijom.  Kao što je poznato,  sa nedovoljnom teo­ rijom može se dugo izdržati, ali ne i sa nedovoljnom terapijskom metodom. U mojoj skoro tridesetogodiš­ njoj praksi snabdeo sam se znatnom kolekcijom ne- uspeha, koji su mi bili upečatljiviji od uspeha. Uspe- he   u   psihoterapiji   može   imati   svako,   počev   od primitivnog vrača i izlečitelja molitvama.  Iz uspeha

30   Jung,  Odabrana  dela,  II  

psihoterapeut uči malo ili nimalo, pošto ga ovi uglav­ nom učvršćuju u njegovim zabludama. Nasuprot to­ me neuspesi su dragocena iskustva, pošto se u njima ne otvara samo put ka  nekoj  boljoj  istini,  već  nas oni prisiljavaju i na promenu naših shvatanja i me­ toda.

Dok s jedne strane veliku potporu,   za  koju  u I voj liniji zahvaljujem Frojdu a zatim i Adleru, pri­ znajem i praktički utoliko što svaku mogućnost koju mi pružaju njihova gledišta koristim u terapiji pa­ cijenata, moram sa druge strane istaći da sam pre- trpeo neuspehe za koje držim da nisu bili neizbežni da sam na vreme uzeo u obzir one činjenice koje su me naknadno naterale na modifikacije.

Skoro je nemoguće ovde izložiti sve uslove pod kojima sam doživeo brodolome. Moram se zadovoljiti sa tim da iznesem bar neke tipične slučajeve. Glavne teškoće imao sam sa pacijentima poodmaklog život­ nog doba, posle četrdesete. Kod mlađih ljudi po pra­ vilu izlazio sam na kraj sa već poznatim stanovištima, jer Frojdova je, kao i Adlerova, tendencija dovesti pacijenta do prilagođavanja i normalizacije. Oba gle­ dišta se izvrsno mogu primeniti kod mlađih ljudi, a da na izgled ne preostanu štetni zaostaci. Ovo, prema mom iskustvu, kod starijih ljudi često nije slučaj. Uopšte mi izgleda da se duševne osnovne činjenice tokom života jako menjaju, tako korenito da bi se skoro moglo govoriti o psihologiji životnog prepod- neva i životnog popodneva.fPopravilu život mladog čoveka stoji u znaku opšte ekspanzije za stremlje­ njem vidljivim ciljevima, dok njegova neuroza izgle­ da da uglavnom počiva  na  oklevanju  ili  uzmicanju od ovog smera. Nasuprot tome život starijeg čoveka stoji u znaku kontrakcije, održavanju postignutog i smanjenju ekspanzije. Njegova neuroza uglavnom počiva na vremenski nesrazmernom zadržavanju mla­ dalačkog stava. Kao što mladi neurotičar zazire od života, tako stariji uzmiče pred smrću! Ono što je mladom nekad bio normalan cilj, starom postaje ne- urotska prepreka; konačno isto onako kao što se kroz oklevanje mladog neurotičara njegova prvobitna nor-

malna zavisnost od roditelja preobraća u životu o- prečni incestni odnos. Prirodno je da kod mladog Čoveka neuroza, otpor, potiskivanje, prenos, fikcije, itd. imaju obrnuto značenje nego kod starijih, uprkos sve prividne sličnosti. Shodno tome moraju se i mo- difikovati ciljevi terapije. Stoga mi starost pacijenta izgleda nada sve važna indikacija.

Ali i unutar mladalačke faze života ima razli­ čitih indikacija. Tako je, po mome mišljenju, vitium artis pacijenta sa tipom Adlerove psihologije, dakle, npr. »nekog neuspešnog sa infantilnom potrebom za uvažavanjem sopstvene ličnosti, tretirati po Frojdo- vom stanovištuj kao što bi i obrnuto bio težak nespo­ razum Adlerova gledišta nametati npr. nekom uspeš- nom čoveku sa izraženom psihologijom zadovoljstva. Otpori pacijenta mogu biti dragoceni putokaz u sum­ njivim slučajevima. Sklon sam da duboke otpore najpre shvatim ozbiljno — ma kako ovo zvučalo pa- radoksno. Naime, mišljenja sam da  nije neophodno da lekar zna bolje od pacijenta, odnosno njegova du­ ševna svojstva, koja i njemu mogu biti sasvim ne­ svesna. Ova lekareva skromnost je sasvim na mestu, s obzirom na činjenicu da do danas ne samo da nema opšte važeće psihologije, već da osim toga postoji nepoznato mnogo temperamenata i više ili manje individualnih psiha, koje se ne uklapaju ni u jednu šemu.

Poznato je da ja in puncto temperamenat pret­ postavljam dva različita  osnovna  stava,  oslanjajući se na tipične razlike koje su otkrili mnogi poznavaoci ljudi, naime ekstrovertni i introvertni stav. I ove sta­ vove posmatram kao bitne indikacije, isto kao čestu dominaciju izvesne psihičke funkcije nasuprot drugih funkcija.3

Nečuveno mnoštvo individualnih života uslovlja­ va zapravo neprestane modifikacije, koje sam lekar često sasvim nesvesno sprovodi a koje se, posmatrano principijelno, uopšte ne slažu sa njegovim teorijskim opredeljenjem.

3   Up.  Psychologisćhe  Typen,  86,  pod:  Funktion.

20*  

Po pitanju temperamenta ne bih smeo da ne po- menem da ima ljudi čiji je stav pretežno duhovni i takvih čiji je pretežno materijalistički, pri čemu se ne sme smatrati da je ovakvo držanje slučajno ste­ čeno, kao čist nesporazum. Cesto su to čak urođene strasti, koje ne može iskoreniti nikakva kritika niti ubeđivanje; pa čak ima slučajeva gde je prividni iz­ raziti materijalizam, u osnovi uzev, izbegavanje reli­ gijskog temperamenta. Danas se još lakše sreću obr­ nuti slučajevi, iako ovi nisu češći od prethodnih. I ovo je indikacija koja se, po mome mišljenju, ne sme pre- videti.

Kada koristimo izraz »indikacija«, onda može skoro izgledati kao da se pod tim, kao  u  medicini, misli na indikaciju  za  ovu  ili  onu  terapiju.  Možda bi to trebalo da bude tako, ali psihoterapija danas još nije tako daleko, zbog čega izraz »indikacija« na žalost ne znači ništa više do samo upozoravanje na opasnost od jednostranosti.

Čovekova psiha je nešto čudovišno dvosmisleno. U svakom pojedinom slučaju mora se postaviti pita­ nje da li se radi o stavu ili tzv. habitusu, ili možda samo o kompenzaciji suprotnosti. Moram priznati da sam se u ovom pogledu tako često varao da sad u svakom konkretnom slučaju, ako je ikako moguće, ne uzimam u obzir teorijske pretpostavke o strukturi neuroze i o onome što pacijent navodno može ili tre­ ba. Koliko je to god moguće ostavljam da iskustvo odluči o terapijskim ciljevima. Ovo možda može iz­ gledati čudno, jer se obično pretpostavlja da terapeut ima cilj. Upravo u psihoterapiji izgleda  mi  uputno ako lekar nema nekog sigurnog cilja. Jedva je mo­ guće da on može nešto znati bolje od prirode i volje za životom bolesnika. Najveće odluke u čovekovom životu po pravilu su mnogo više podređene instink­ tima i drugim tajanstvenim, nesvesnim faktorima, nego svesnoj volji i dobronamernoj razboritosti. Ci­ pela koja odgovara jednom, žulja drugog, tako da nema opšte važećeg životnog recepta. Svako ima svoj oblik života u sebi, iracionalni oblik koji se nikakvim drugim, boljim ne može zameniti.

Sve ovo, naravno, ne sprečava da se u prvom momentu ide što je moguće dalje sa normalizacijom i racionalizacijom. Ako je terapijski uspeh dovoljan, onda se treba na tome zaustaviti. Ali ako nije  do­ voljan, onda terapiju uz rizik, treba usmeriti prema iracionalnim datostima bolesnika; Ovde moramo sle­ diti prirodu kao vodiča, i to što onda radi lekar manje je terapija, već više razvitak stvaralačke  klice koja se nalazi u pacijentu.

Ono što imam da kažem počinje tamo gde zapo­ činje razvitak, a prestaje terapijski postupak. Kao što se vidi, ono što mogu da dodam pitanju terapije ogra­ ničava se na one slučajeve, kod kojih racionalna te­ rapija nije dala dovoljne rezultate. Bolesnički mate­ rijal koji mi stoji na raspolaganju je svojstven: svezi slučajevi su u znatnoj manjini. Najveći broj iza sebe već ima neki oblik psihoterapijskog lečenja i to sa parcijalnim ili negativnim uspehom. Oko trećina mo­ jih slučajeva ne pati od neuroze koja se može odrediti klinički, već od besmislenosti i bespredmetnosti nji­ hovog života. Nemam ništa protiv ako se ovi slučajevi obeleže kao opšta neuroza našeg doba. Pune dve trećine mojih bolesnika nalaze se u drugoj polovini života.

Ovaj svojstveni materijal pruža racionalnim te­ rapijskim metodama naročiti otpor, verovatno stoga što se najčešće radi o socijalno prilagođenim, često izvanredno sposobnim individuama, kojima normali­ zacija ništa ne kazuje. A što se tiče takozvanih nor­ malnih, tek tu nisam u stanju da im serviram gotove poglede na život. Kod većine mojih slučajeva iscrp­ ljeni su resursi svesti — za to odgovara svakodnevni engleski izraz: »I am stuck« — »ne ide dalje«. Ova činjenica je ono što me uglavnom prisiljava da tražim nepoznate mogućnosti, pošto ne znam ništa da od­ govorim pacijentu kada mi postavi pitanje: »Šta mi savetujete? Šta treba da radim?« A stvarno i ne znam. Jedino znam da će onda, kada moja svest više ne vidi neki prohodni put pred sobom i zbog toga zastane, moja nesvesna duša reagovati na nepodno­ šljivi zastoj.

Ovo »ne ide dalje« je psihički proces koji se to­ kom razvitka čovečanstva ponavljao  bezbroj  puta tako da je čak postao motiv mnogih bajki i mitova, gde onda za zaključana vrata postoji magična lozin­ ka ili korisna životinja za nalaženje skrivenog puta. To znači, drugačije rečeno: fene ide dalje« je tipičan događaj, koji je u sva vremena uslovljavao tipične reakcije i kompenzacije* Stoga sa izvesnom verovat- noćom možemo računati sa tim da će se pojaviti nešto odgovarajuće u reakcijama nesvesnog, npr. u sno­ vima.

~u ovakvim slučajevima se stoga moja glavna pažnja usmerava na snove. Ovo ne činim zbog toga što eventualno insistiram na ideji da se sve mora postići sa snovima ili što bih sam posedovao neku tajanstvenu teoriju snova po kojoj bi to moralo da se tako i tako odvija, već sasvim jednostavno zbog nedoumice. Ne znam odakle bih inače  nešto  uzeo, zbog toga pokušavam da to nađem u snovima, pošto ovi ipak daju imaginacije, oni ipak ukazuju na nešto, što je bar nešto više nego ništa. Ja nemam neku teo­ riju snova, ne znam kako nastaju snovi. Isto tako nisam sasvim siguran da li moj način sa kojim bara­ tam sa snovima uopšte zaslužuje naziv metoda. De- lim sve predrasude protiv tumačenja snova kao su­ štinu sve nesigurnosti i samovolje. Ali s druge strane znam da, po pravilu, pri tom nešto proistekne kada se o snu dugo i dovoljno temeljno razmišlja, tj. kada se on nosi sa sobom. Ovo nešto naravno da nije na­ učni rezultat sa kojim bi se moglo razmetati ili koji bi se mogao racionalizirati, već je to praktičan, važan znak koji pokazuje pacijentu kuda nesvesni put us­ merava. Ne smem insistirati na tome da je rezultat prosuđivanja sna naučno dokaziv ili održiv,  jer  se tim u stvari povodim za autoerotskim sporednim ci­ ljem. Moram se sasvim zadovoljiti time da to nešto kazuje pacijentu i daje strujanja njegovom životu. Jedini kriterijum  koga  smem da priznam  je, dakle, činjenica da rezultat mojih nastojanja deluje. Moju naučničku sk'lonost, naime želja da uvek i znam za­ što nešto deluje, moram uštedeti za slobodno vreme.

Beskrajno su raznoliki sadržaji inicijalnih snova,

t           j           . snovi u početku poduhvata ove vrste. U velikom I broju  slučajeva  snovi  najpre   ukazuju  na   prošlost  i podsećaju  na   zaboravljeno,   izgubljeno.   Naime,   često se  ovi  zastoji  i  dezorijentacije  zbivaju  onda  kada  je život  postao  jednostran.  Tada  može  doći  do  iznenad- I nog tzv.  gubitka  libida.  Sva  dotadašnja  delatnost  po- 1 staje  neinteresantna,   besmislena   a  njeni   ciljevi   od-

j  e  d  n  o  m više nisu vredni poštovanja. Ono što je kod I

jednog samo prolazna ćud,  kod drugog može postati

hronično  stanje.  U  ovim  slučajevima  često se  sreće da negde u prošlosti leže pokopane drugačije razvoj-' ne  mogućnosti  ličnosti,  a  da  o  tome  niko  ništa  ne zna, pa čak ni pacijent. Ali san može otkriti trag.

U drugim slučajevima snovi ukazuju na sadaš­ nje činjenice, o kojima svest nikada ne bi pretposta­ vila da bi mogle biti problematične ili osnova kon­ flikata, kao npr. brak, socijalni položaj itd.

Ove mogućnosti leže još u području racionalnog, i ne bi mi bilo teško da ovakve incijalne snove učinim plauzibilnim. Stvarna teškoća počinje tek kada snovi ne ukazuju na išta opipljivo, a to čine često, naro­ čito onda kada pokušavaju da dokuče nešto iz buduć­ nosti. Pod ovim snovima ne podrazumevam obavezno proročke snove, već samo predosećajne ili »rekogno- scirajuće« snove. Ovakvi  snovi  sadrže samo tragove mogućnosti i zbog toga nikada ne mogu izgledati ve- rodostojni stranom licu. Cesto i meni samom nisu verodostojni, zbog* čega imam običaj da kažem pa­ cijentu: »Ne verujem. Ali sledite trag.« Kao što je rečeno, jedini kriterijum je podsticajno dejstvo, pri čemu još ni izdaleka nije potrebno i da znamo zbog čega dolazi do ovakvog dejstva.

Ovo'posebno važi za snove koji sadrže nešto kao nesvesnu metafiziku«, naime mitološko mišljenje  u analogijama, pri čemu se obično sanja u nečuveno bizarnim oblicima, koji u početku čoveka obično pre- neraze.

Sigurno će mi se prigovoriti, odakle znam da snovi sadrže nešto tako kao »nesvesna metafizika«. Moram  priznati  da  ne  znam  da  li  to  snovi  sadrže.

Zato znam isuviše malo o snovima. Jedino vidim dej­ stvo kod pacijenata. Ovde bih hteo da dam mali primer.                                                                                  —

U dužem inicijalnom snu jednog mog »normal­ nog« slučaja glavnu ulogu igrala je činjenica da je dete sestre snevača bilo bolesno. Radilo se o dvogo­ dišnjoj devojčici.

U stvarnosti njegova sestra je pre izvesnog vre­ mena izgubila dečaka, koji je bio teško bolestan; inače nijedno od njene dece nije bilo bolesno. Snena činjenica bolesnog deteta pokazala se najpre kao ne­ dostupna, pošto nikako nije odgovarala stvarnosti. Kako između snevača i njegove sestre nisu postojale neposredne i bliske veze, to u ovoj slici nije mogao da oseti nešto lično. On se, međutim, iznenada setio da je pre dve godine započeo sa proučavanjem okul­ tizma, tokom koga je otkrio i psihologiju. Dete je očigledno bilo njegovo duševno interesovanje — po­ misao, na koju ja sam ne bih došao. Posmatrano čisto teorijski ova slika sna mogla je da znači sve ili ništa. Znači li neka stvar ili neka činjenica uopšte ikada nešto? Sigurno je samo da je čovek taj koji tumači, tj. pridaje značenje. A to je za psihologiju bitno. Da je proučavanje okultizma bolesno, snevaču je impo- novalo kao nova interesantna misao. To je nekako po­ gađalo. A to je odlučujuće: što deluje,  ma šta to — po našem nemerodavnom mišljenju — bilo. Ova mi­ sao je za njega značila kritiku, a time se podstiče i izvesna promena stava. Pomoću ove tihe promene, koja se racionalno uopšte nije mogla smisliti, stvari se stavljaju u pokret tako da je bar u principu pre- vaziđen zastoj.

Na osnovu ovog primera mogao  bih figurativno reći: san je smatrao da su okultna proučavanja sne­ vača bolesna, tako da u ovom smislu mogu govoriti i o »nesvesnoj  metafizici«, kada snevač pomoću svog sna biva naveden na ovakve misli.

Ja idem još dalje: naime, ja ne dajem prilike samo pacijentu da se nešto doseća u vezi sa snovima, već i samom sebi. Iznosim mu moja dosećanja i miš­ ljenja.  Ako  pri  tom  treba  da  dođe  do  sugestivnog

dejstva, onda to smatram dobrodošlim, pošto se, kao što je poznato,  može sugerisati samo ono za šta već i onako postoji spremnost. Ne smeta što se pri ovom rešavanju zagonetki ponekad i zaluta, pošto se pri prvoj prilici ono netačno ponovo odstrani kao strano telo. Nemam potrebe da dokazujem da je moje tu­ mačenje snova ispravno — prilično bezizlazan podu­ hvat, već samo moram da zajedno sa pacijentom tra­ žim dejstveno, skoro sam bio u iskušenju da kažem stvarno.

Meni je zbog toga  posebno  važno  da  poznajem po mogućstvu mnogo od primitivne psihologije, mi­ tologije, arheologije i uporedne teologije, jer mi ova područja pružaju neprocenjive analogije, sa kojima mogu obogatiti dosećanja mojih pacijenata. Tako smo u stanju da na izgled sa beznačajnostima skliznemo u susedna područja, i da se tako znatno povisi moguć­ nost dejstva.  Naime,  za laika,  koji je  u sferi ličnog i racionalnog učinio sve što je u  njegovoj  moći,  a ipak nije našao bilo kakvog smisla i zbog toga nije zadovoljan, beskrajno  mnogo  znači  što može  stupiti u iracionalnu sferu življenja i doživljavanja. Time se menja i aspekat običnog i svakodnevnog, kome  čak ova promena može dati novi sjaj. Najviše, konačno, zavisi od toga kako se posmatraju stvari,  a  ne  od toga kakve su one. Najmanje sa smislom je uvek vrednije od velikog bez smisla.'

Smatram da ne treba potcenjivati rizik podu­ hvata. To je kao kada čovek počinje da nasumice gradi most. Cak se može staviti ironična primedba — a to se često i činilo -— da, u osnovi uzev, pri ovom postupku lekar samo fantazira zajedno sa svojim pa­ cijentom.

Ova primedba nije protivrazlog, već je sasvim istinita. Ja se čak naprežem da fantaziram sa paci­ jentom. Naime, ja ne mislim loše o fantaziji. Ona mi je, u krajnjoj liniji, materinska stvaralačka snaga ljudskog uma. U krajnjoj liniji mi se nikada ne uzdi­ žemo iznad fantazije. Sigurno da ima beznačajnih, nedovoljnih, bolesnih i nezadovoljavajućih fantazija, čiju će jalovu prirodu uskoro otkriti svaki onaj obda-

ren zdravim ljudskim razumom, ali omaške, kao što je poznato, nisu nikakav dokaz protiv normalnog li­ činka. Sva ljudska dela potiču iz stvaralačke fanta­ zije. Kako onda smemo potcenjivati snagu uobraže- nja? Normalno fantazija ne vodi u bespuće, za to je isuviše duboko i isuviše prisno spojena sa osnovama ljudskih i životinjskih instinkata. Začuđujuće je kako uvek uspeva da sa svim izađe na kraj. Stvaralačka delatnost uobrazilje odvaja čoveka od njegove veza­ nosti za »ništa-do ... « i izdiže ga u stanje onoga koji se -igra. A čovek je, kako kaže Siler (Schiller) »sa­ svim čovek samo tamo gde se igra«.4

Dejstvo, koje mi je cilj, predstavlja dovođenje u takvo duševno stanje u  kome  moj  pacijent  počinje da eksperimentiše sa svojim bićem, gde  više  ništa nije za uvek dato i beznadežno skamenjeno, stanje proticanja, promena i postajanja. Naravno, moju teh­ niku mogu da izložim samo u principu. Oni među mojim čitaocima, kojima su slučajno poznati moji ra­ dovi, mogu da zamisle neophodne paralele. Ovde bih želeo samo da istaknem da se moj postupak ne srne shvatiti kao besciljan i bez ograničenja. Naime, sebi sam postavio kao pravilo da nikada ne izlazim izvan smisla koji leži u dejstvenom momentu, i da se jedino trudim da taj smisao što je moguće potpunije prive­ deni pacijentu u svest, tako da on uoči i njegova nadlična značenja. Naime, ako čoveka  zadesi  nešto šta mu izgleda kao da se tako nešto desilo samo nje­ mu lično, dok je to u stvarnosti sasvim opšti doživ­ ljaj, onda je stav dotičnog očigledno  pogrešan,  na­ ime isuviše ličan i zbog toga isključen iz ljudske zajednice. U istoj meri je neophodno da imamo ne samo ličnu svest sadašnjosti, već i nadličnu svest čiji duh ispunjuje istorijski kontinuitet. Ma kako ovo zvučalo apstraktno, ipak je praktična činjenica da određeni broj neuroza u prvoj liniji počivaju na tome što se, npr. religijski zahtevi duše više  ne  opažaju zbog detinjaste sumanutosti prosvetiteljstva. Današ­ nja psihologija bi, najzad, trebalo da zna da se odav-

4    Schiller:  Uber  die  dsthetische  Erziehung  des   Menschen,

15, Brief.

no više ne radi o dogmama i verovanju, već naprotiv o religijskom stavu koji predstavlja psihičku funkciju od neprocenjive važnosti.  A upravo za religijsku funkciju neophodan je istorijski kontinuitet.

Vraćajući se  problemu  moje  tehnike,  pitam se u kojoj meri za njen nastanak mogu da zahvalim Frojdu. Svakako da sam je naučio od Frojdove me­ tode slobodnih asocijacija, tako da moju tehniku sma­ tram direktnim nastavkom iste.

Sve dok pomažem pacijentu da se snađe sa dej- stvenim momentima njegovih snova, i sve dok se trudim da mu pomognem da sagleda opšti smisao nje­ govih simbola, on se psihološki nalazi u detinjstvu. On najpre zavisi od svojih snova i od pitanja  da li će mu novi san dati novi zračak ili ne. Zatim zavisi od toga da li ja imam neka dosećanja i da li mogu mojim znanjima da mu omogućim dalji uvid. On se, dakle, nalazi u neželjenom, pasivnom stanju, u kome je sve nešto nesigurno i sumnjivo, pošto niti on, niti ja ne znamo kuda vodi put. Često se to mnogo ne razlikuje od pipanja u tami egipatskih piramida. U ovom stanju ne smemo očekivati isuviše jaka dejstva, pošto je za to isuviše velika nesigurnost. A osim toga postoji opasnost, koja inače često nastupa, da tkivo koje smo satkali preko dana stalno iznova čepa noć. Opasnost je u tome da se ništa ne ostvari — u naj­ potpunijem značenju te reči — da se ništa ne zau­ stavi. U ovakvim situacijama ne dešava se retko da naiđe kakav poseban san u boji ili čudnovatog oblič­ ja, i da mi pacijent kaže: »Vidite, da sam slikar, to bih slikao.« Ili snovi govore o fotografijama, o obo­ jenim ili nacrtanim slikama- ili iluminiranom ruko­ pisu ili i o bioskopu.

Ove znake iskorišćavam i stoga što u takvom tre­ nutku podstičem moje pacijente da nacrtaju ono što su videli u snu ili mašti. Po pravilu srećem se sa iz­ govorom da pacijent nije slikar, na šta obično kažem da i današnji slikari to nisu i da je zbog toga današ­ nje slikarstvo slobodno kao ptica na grani, a da se, osim toga, i onako ne radi o lepoti, već samo o trudu koji  će  se  preneti  na  slikanje.  Kako  je  ovo  tačno,

video sam nedavno kod jedne nadarene, profesional­ ne slikarke-portretiste, koja je morala da počne sa kukavnim dečjim pokušajima da bi slikala po mojoj želji i doslovce onako kao da nikada nije imala čet­ kicu u ruci.  Od spolja je slikanje drugačija veština, nego od iznutra ka spolja.

Veliki broj  mojih pacijenata,  koji su odmakli u postupku, počinju dakle da slikaju. Razumljivo mi je što je svako duboko impresioniran temeljnom neko- risnošću ovakvog diletantizma. Ali ne sme se zabo­ raviti da se ne radi o ličnostima koje tek treba da dokažu svoju socijalnu korisnost, već o takvima koje u svojoj socijalnoj korisnosti više ne mogu da sagle­ daju smisao i koje su se sukobile sa dubljim i opasni­ jim pitanjem smisla njihovog individualnog življenja. Biti masovni delić ima smisla i draži samo za onog koji još nije dospeo tako daleko, ali ne za onog koji je to već bio, i to preko svake mere. Značaj indivi­ dualnog životnog smisla može da osporava  onaj  ko kao socijalno biće stoji ispod opšteg nivoa prilagođa- vanja a osporava ga uvek onaj čije se ambicije sa­ stoje u disciplino van ju čopora. Onaj ko ne spada ni u jednu ni u drugu kategoriju, ranije ili kasnije su- kobiće se sa ovim neprijatnim pitanjem.

Čak i kada ponekad moji pacijenti produkuju i umetnički lepe stvari, stvari koje bi se bez daljnjega mogle videti na modernim »umetničkim« izložbama, ipak ih smatram potpuno bezvrednim, mereno meri- lima vrednosti stvarne umetnosti. Čak je i bitno da su bezvredne, inače moji pacijenti uobražavaju da su umetnici, čime je sasvim promašena svrha vežbanja. Ne radi se o umetnosti, odnosno ne treba da se radi o umetnosti, već o nečemu što je više i drugačije od same umetnosti, naime o vitalnom dejstvu na samog pacijenta. Ono što socijalno stanovište vrednuje naj­ niže, ovde se nalazi najviše, naime smisao individual­ nog života zbog koga se pacijent trudi da neizrecivo prevede u dečje, bespomoćne, vidljive oblike.

Ali zašto uopšte dajem povoda pacijentima da se u izvesnom  stadijumu razvitka izražavaju pomoću četkice, olovke ili pera?

I ovo se u prvoj liniji dešava da bi se proizvelo dejstvo. U prethodno opisanom psihološki dečjem sta­ nju pacijent ostaje pasivan. Ovde prelazi u aktivnost. Najpre on predstavlja pasivno viđeno, zatim kroz to ovo sve postaje njegovo sopstveno delo. On ne govori samo o tome, već ga i čini. Psihološki čini ogromnu razliku da li neko nekoliko puta nedeljno vodi inte­ resantan razgovor sa lekarem, čiji rezultat visi negde u vazduhu, ili se satima sa ćudljivim četkicama i bo­ jama trudi da stvori nešto što je, površno posmatra- no, potpuno besmisleno. Kada bi za  njega  stvarno bilo besmisleno, onda bi mu se trud da crta toliko smučio da bi čovek jedva uspeo da ga drugi put pri­ voli na to. Ali pošto njemu njegova fantazija ipak ne izgleda potpuno besmislena, njeno angažovanje  će još potencirati njeno dejstvo. Osim toga materijalna uobličenost slike prisiljava trajnije posmatranje iste u svim delovima, tako da se na taj način može pot­ puno razviti njeno dejstvo. Tako u fantaziji dolazi i momenat stvarnosti, čime se fantaziji daje veća te­ žina, upravo veće dejstvo. I stvarno sa ovih svojeruč­ nih slika proizilaze dejstva, koja se teško mogu opi­ sati. Potrebno je da, npr. pacijent samo nekoliko puta uvidi kako "se oslobađa mizernog psihičkog stanja stvaranjem simbolične slike, pa da se uvek lati ovog sredstva čim stvari pođu loše. Time je stečeno nešto neprocenjivo, naime priključak nezavisnosti, prelazak ka psihološkoj odraslosti. Sa ovom metodom —•. ako uopšte smem da upotrebim ovu reč — pacijent se može načiniti stvaralački nezavisnim. On više ne za­ visi od svojih snova niti od znanja njegovog lekara, već, budući da on tako reći samog sebe slika, u stanju je da samog sebe uobličava, jer je ono što slika ak­ tivna fantazija, a to je ono što deluje u njemu. A ono što deluje u njemu to je on sam, ali više ne u smislu ranijih  nesporazuma,  gde  je  svoje  lično  ja  smatrao i svojim bićem, već u novom, do sada stranom smislu, gde njegovo ja izgleda kao objekt onog u njemu dej - stvenog.. U bezbrojnim slikama on se trudi da ono u njemu dejstveno stvaralački predstavi, da bi konačno

otkrio da je to  večito nepoznato  i strano,  najdublja osnova naše duše.

Nemoguće mi je da opišem do kakvih promena gledišta i vrednosti, do kakvih pomeranja gravitacio­ nog centra ličnost može doći na ovaj način. Izgleda kao kada bi zemlja otkrila sunce kao centar planet- skog sistema i njene sopstvene putanje.

Ali zar to odavno nismo  znali?  Verujem da ste i vi to već odavno znali. Ali ako ja nešto znam, onda onaj drugi  u  meni  ni  izdaleka  još ne zna  za  to jer u stvari živim kao da to ne znam. Najveći broj mojih pacijenata znao je to, ali nije to živeo. A zašto nije to živeo? Najverovatnije iz razloga koji sve nas na­ vodi da živimo iz svoga ja. Ovaj razlog je precenjiva- nje  svesti                                                           "       ;          '

Za mladog, još neprilagođenog, bezuspešnog čo­ veka od najveće je važnosti da svoje svesno ja uobliči što je moguće dejstvenije, tj. da vaspita svoju volju. Ako nije slučajno genije, ne sme da veruje u nešto u njemu dejstveno, što bi bilo identično sa njegovom voljom. On se mora osećati kao biće sa voljom i sve drugo sme  obezvredniti u sebi  ili uobražavati da je potčinio svojoj volji, jer mu bez ove iluzije neće uspe­ ti socijalno prilagođavanje.

Drugačije je kod čoveka u drugoj polovini ži­ vota, kome više nije neophodno da vaspitava svoju svesnu volju. Njemu je mnogo važnije iskustvo sop- stvenog bića, kako bi razumeo smisao svog individu­ alnog života. Njemu više nije cilj socijalna korisnost, iako ne osporava da to želi. On oseća svoju stvara­ lačku delatnost, čija mu je socijalna nekorisnost pot­ puno jasna, kao rad i kao dobročinstvo prema njemu samom. U rastućoj meri oslobađa ga njegova delat­ nost od bolesne zavisnosti, i on time stiče unutrašnju čvrstinu i pored nje u sebe samog. A ova poslednja dostignuća su ono što koristi socijalnom životu pa­ cijenta, pošto će unutra čvršći čovek, koji ima po- verenja u sebe, biti bolje dorastao socijalnim zada­ cima, nego onaj ko je na ratnoj nozi sa svojim ne­ svesnim životom.

Namerno sam izbegavao da moje predavanje op­ terećujem teorijom, stoga mnogo što-šta mora ostati tamno i nerazjašnjeno. Ali da bi se razumele slike ko­ je produkuju moji pacijenti, moraju se ipak pomenuti izvesna teorijska stanovišta. Sve ove slike odlikuje primitivni, simbolični karakter, koji zrači kako iz crteža, tako i iz boja. Boje su, po pravilu, varvarski intenzivne. Često je prisutan očevidan arhaizam. Ova svojstva ukazuju na prirodu podležećih slikarskih snaga. To su iracionalne simbolične tendencije isto- rijskog ili arhaičnog karaktera u tolikoj meri, da uop­ šte nije teško njihovo poređenje sa sličnim slikama iz arheologije i uporedne istorije religije. Stoga smemo pretpostaviti da naše slike potiču uglavnom iz onih regiona psihe koje sam označio kao kolektivno ne­ svesno. Pod ovom oznakom podrazumevam nesvesno, opšte ljudsko, duševno funkcionisanje, koje nije sa­ mo povod naših modernih simbolističkih slika, već je ono bilo i povod svih sličnih produkata čovekove pro­ šlosti. Ovakve slike proističu iz prirodne potrebe i istovremeno je i zadovoljavaju. Izgleda kao da se u ovim slikama izražava psiha koja dopire sve do pri­ mitivnog stupnja i time stiče mogućnost da zajedno funkcioiiiše sa našom, njoj stranom svešću, čime ot­ padaju njeni, svesti ometajući zahtevi, tj. ovakvi za­ htevi se zasićavaju. Svakako moram dodati da je či­ sto prikazna delatnost po sebi nedovoljna. Izvan toga potrebno je intelektualno i emocionalno razumevanje slike, čime se ova ne samo razumljivo, već i moralno integriše u svest. One moraju biti podvrgnute još jed­ nom sintetskom tumačenju. Uprkos tome što sam mnogo puta sa pojedinim pacijentima prošao ovaj put, ipak mi do sada nije uspelo da u svim pojedi­ nostima razjasnim i publikujem  jedan  ovakav  tok.5 To je do sada samo delimično učinjeno. Ovde se kre­ ćemo na apsolutno nepoznatoj zemlji, gde je od naj­ većeg značaja bogato iskustvo. A iz vrlo važnih raz­ loga želeo bih upravo ovde da izbegnem prebrze zaključke.  Ovde  se  naime  radi  o  životnom  procesu

5   Ovaj nedostatak je otklonjen. Up. Zur Empirie des In- dividuations-prozesses,      77.

duše izvan okvira svesti, koji možemo indirektno da posmatramo. I još ne znamo do kojih nepoznatih du­ bina prodire naš pogled. Kao što sam prethodno na­ pomenuo,  izgleda  da  se  radi  o  nekoj  vrsti  procesa centriranja — veliki broj odlučujućih slika, koje po­ sebno pacijent oseća kao takve, ukazuju u ovom prav­ cu; pri ovom procesu centriranja, izgleda da ono što mi nazivamo Ja dolazi u periferan položaj. Ova pro- mena na izgled je uslovljena nadiranjem istorijskog dela duše.  Sta je svrha ovog procesa  za sada  ostaje nejasno. Mi možemo samo da konstatujemo njegovo značajno  dejstvo  na  svesnu  ličnost.  Iz  činjenice  da ova  promena  povišava  osećanje  života  i  da  sadrži struje života, mora se zaključiti da se u njemu nalazi svojstvena svrhovnost. To bi se moglo nazvati novom iluzijom.  Ali,  šta  je  iluzija?  Sa  kog  stanovišta  mo­ žemo nešto obeležiti iluzijom? Da li za dušu postoji nešto što bismo smeh obeležiti kao »iluzija«? Za dušu je  ova  možda jedan  od  najvažnijih  životnih  oblika, neophodnost kao kiseonik za organizam. Ono što na­ zivamo »iluzijom«, možda je duševna činjeničnost od ogromnog značaja.  Duša se  verovatno  ne  brine  oko naših kategorija stvarnosti. Za nju u prvoj liniji iz­ gleda  da  je  stvarno  ono  što  stvora  —  deluje.  Onaj ko hoće da istražuje dušu ne sme je zameniti sa svo­ jom  svešću,  inače  će  od  sopstvenog  pogleda  sakriti predmet svog istraživanja. Naprotiv, čovek mora ot­ kriti koliko se duša razlikuje od svesti, da bi mogao da je spozna. Stoga nije ništa lakše moguće do da je ono što mi nazivamo iluzijom za dušu stvarnost, zbog čega ne bi bilo ništa inkomenzurabilnije do duševnu stvarnost  meriti  sa  našom  svesnom  stvarnošću.  Za psihologe nema ništa gluplje od misionarskog gledi­ šta,  koje  bogove  sirotih  mnogobožaca  oglašava  ilu­ zijom.  Ali,  na žalost,  još  uvek  se dogmatski brblja, kao da naša takozvana realnost ne bi isto tako bila iluzionarna. U duševnom životu su, kao svuda u na­ šem iskustvu, dejstvene stvari stvarnosti, bez obzira na koje ime im daje čovek. A radi se o tome  da se ove stvarnosti po mogućstvu shvate kao takve, a ne o tome da im se dodeli neko drugo ime. Tako duh za

dušu nije manje duh i kada ga čovek naziva seksu­ alnošću.

Moram da ponovim da ovi nazivi i promene na­ ziva nigde čak ni blizu ne prilaze suštini iznetog procesa. To se, kao sve postojanje, ne može iscrpsti racionalnim pojmovima svesti, zbog čega i moji pa­ cijenti simbolično predstavljanje i interpretaciju pre­ feriraju kao nešto adekvatnije i korisnije.

Time sam skoro rekao sve ono što sam u okviru opšte orijentisanog predavanja mogao reći o mojim terapijskim namerama i pogledima. Ono ne može biti ništa više od podsticaja, i biću sasvim zadovoljan ako je tako.