Glava IX

CILJ

Sve što ima prirodu nastajanja, takođe ima prirodu nestajanja.1 Doživljaj stvarnosti je suština Buddhinog učenja. Um i telo samo su skup procesa koji stalno nastaju i prolaze. Naša patnja nastaje kada razvijemo vezanost za te procese, za ono što  je prolazno i nestvarno. Ako možemo neposredno shvatiti nestalnu prirodu ovih procesa, prolazi naša vezanost za njih. To je zadatak koji preduzimaju meditanti: da shvate sopstvenu prolaznu prirodu posmatranjem stalno promenjivih oseta u sebi. Kad god se pojavi oset, oni ne reaguju, već mu dozvole da nastane i da prođe. Radeći tako dozvoljavaju starim uslovljenostima uma da dođu na površinu i prođu. Kada nestanu uslovljenosti i vezanost, nestaje patnja i doživljavamo oslobođenje. To je dugoročan zadatak koji zahteva neprekidan rad. Dobrobiti se javljaju pri svakom koraku na putu, ali da bi ih ostvarili, potrebna je upornost. Meditant će napredovati ka cilju samo strpljivim, upornim i neprekidnim radom.

Prodiranje do krajnje istine

U napredovanju na putu postoje tri stepena. Prvi je jednostavno upoznavanje tehnike, kako se radi i zašto. Drugi je njena praktična primena. Treći je prodor, uz pomoć tehnike, da bi došli do dubine svoje realnosti i tako napredovali ka krajnjem cilju.

Buddha nije poricao postojanje očiglednog sveta oblika i formi, boja, ukusa, mirisa, patnji i zadovoljstava, misli i emocija, bića – nas samih i drugih. On je samo govorio da to nije krajnja realnost. Sa običnim viđenjem vidimo samo velike stvari, sastavljene od mnogo finijih pojava. Pošto vidimo samo stvari, a ne i komponente koje ih čine, svesni smo pre svega njihovih različitosti, i zato pravimo razlike, pripisujemo imena, formiramo naklonosti i predrasude, stvaramo simpatije i antipatije – proces koji se razvija u žudnju i odbojnost.

Da bi se oslobodili navike žudnje i odbojnosti nije dovoljno imati samo globalnu viziju, već treba videti i dubinu stvari, posmatrati osnovne pojave koje čine očiglednu realnost. To je upravo ono šta nam omogućava Vipassana meditacija.

Svako samoistraživanje prirodno počinje najočiglednijim aspektima nas samih: raznim delovima tela, različitim udovima i organima. Pažljivije posmatranje će pokazati da su neki delovi tela čvrsti, drugi tečni, neki u pokretu, neki u miru. Možda uočavamo da je temperatura tela različita od temperature ambijenta. Sva ta posmatranja mogu pomoći da razvijemo veću samosvest, ali ona su rezultat istraživanja očigledne realnosti kompaktnih oblika i formi. Zato i dalje postoje razlike, naklonosti i predrasude, žudnje i odbojnosti.

Kao meditanti, upražnjavanjem svesnosti oseta u sebi, dalje napredujemo. Tako otkrivamo suptilniju realnost, koje ranije nismo bili svesni. Prvo postajemo svesni različitih vrsta oseta u raznim delovima tela, oseta za koje nam se čini da nastaju, traju neko vreme i eventualno prolaze. Iako smo prevazišli površinski nivo, još uvek posmatramo integrisane delove očigledne realnosti. Zato još nismo slobodni od pravljenja razlika, od žudnje i odbojnosti.

Ako marljivo radimo, pre ili kasnije dolazimo do stanja gde se menja priroda oseta. Svesni smo uniformnih oseta u celom telu, koji nastaju i prolaze velikom brzinom. Prodrli smo iza integrisanih delova da bi posmatrali osnovne pojave koje ih čine, subatomske čestice od kojih se sastoji celokupna materija. Neposredno doživljavamo prolaznu prirodu tih čestica, koje neprekidno nastaju i  iščezavaju. Sada bilo šta da posmatramo, krv ili  kost, čvrsto, tečno ili  gasovito, ružno  ili lepo, uočavamo samo gomilu vibracija koje ne možemo razlikovati. Konačno proces pravljenja razlika i dodeljivanja naziva prestaje. U okviru svog sopstvenog tela doživeli smo krajnju istinu materije: ona je u stalnom kretanju, nastaje i prolazi.

Slično se može prodreti u mentalni proces do finijeg nivoa. Na primer, dolazi do simpatije ili antipatije, na osnovu naših prošlih uslovljenosti. Sledećeg trenutka um ponavlja reakciju simpatije i antipatije, pojačava je iz trenutka u trenutak, dok se ne razvije u žudnju ili odbojnost. Svesni smo tek pojačane reakcije. Sa tom površnom percepcijom počinjemo da identifikujemo i razlikujemo između prijatnog i neprijatnog, dobrog i lošeg, željenog i neželjenog. Ali kao i kod očigledne materijalne realnosti, tako

je i sa pojačanom emocijom: kada počnemo da je posmatramo, posmatrajući osete u sebi, mora se rastvoriti. Kao što se materija sastoji od suptilnih vibracija subatomskih čestica, tako je i jaka emocija konsolidovani oblik trenutnih simpatija i antipatija, trenutna reakcija na osete. Kada se snažna emocija rastvori u svoj finiji oblik, nema više snagu da nas preplavi.

Od posmatranja različitih konsolidovanih oseta u raznim delovima tela, nastavljamo sa svesnošću finijh ujednačenih osećaja, koji stalno nastaju i nestaju u celoj fizičkoj strukturi. Zbog velike brzine kojom se pojavljuju i iščezavaju, mogu se doživeti kao tok vibracija, struja koja se kreće kroz telo. Gde god da fiksiramo pažnju u okviru fizičke strukture, svesni smo pridruženih fizičkih osećaja koji nastaju i prolaze. Očigledna čvrstina tela i uma se rastvara i doživljavamo krajnju istinu materije, uma i mentalnih formacija: samo vibracije, oscilacije, koje nastaju i nestaju velikom brzinom. Čovek koji je doživeo tu istinu rekao je,

Ceo svet je u plamenu, ceo svet je u dimu. Ceo svet gori,

ceo svet vibrira.2

Da bi dostigao stanje rastvorenosti (bhanga), meditant samo treba da razvija svesnost i smirenost. Isto kao što naučnik posmatra sićušne pojave, povećavajući uveličanje mikroskopa, tako razvijanjem svesnosti i smirenosti povećavamo sposobnost posmatranja suptilnijih realnosti u sebi.

Taj doživljaj, kada do njega dođe, svakako je vrlo prijatan. Svi bolovi i tegobe su rastvoreni, nestale su sve oblasti bez osećaja. Osećamo se mirno, srećno, blaženo. Buddha je to ovako opisao:

Kada doživimo

nastajanje i prolaženje mentalno-fizičkih procesa, uživamo u blaženstvu i oduševljenju.

Prema shvatanju mudrih, doživljavamo besmrtnost.3

Napredovanjem na putu, ostvarujemo blaženstvo kada se rastvori očigledna čvrstina duha i materije. Uživajući u prijatnoj situaciji, pomislićemo da je to krajnji cilj. Međutim, to je samo usputna stanica. Od te tačke nastavljamo dalje, da bi doživeli krajnju istinu van uma i materije, da bi ostvarili potpunu slobodu od patnje.

Značenje ovih Buddhinih reči postaje veoma jasno iz naše sopstvene meditativne prakse. Prodirući od očigledne ka suptilnoj realnosti, počinjemo da uživamo u toku vibracija kroz celo telo. Onda iznenada one nestaju. Ponovo doživljamo intenzivne, neprijatne osćaje u nekim delovima tela, dok su možda drugi delovi tela bez bilo kakvih osećaja. Ponovo u umu doživljavamo snažne emocije. Ako počnemo osećati odbojnost prema novoj situaciji, i žudnju za povratkom prijatnog toka, nismo razumeli Vipassanu. Skrenuli smo u igru u kojoj je cilj ostvariti prijatne doživljaje i izbeći ili prevazići neprijatne. To je igra koju smo igrali celog života – beskrajni krug vučenja i guranja, privlačenja i odbijanja, koji nas vodi pravo u patnju.

Međutim, sa porastom mudrosti, shvatamo da ponovno javljanje grubih osećaja, iako smo već doživeli rastvaranje, ne znači nazadovanje već progres. Ne praktikujemo Vipassanu da bi doživeli neku posebnu vrstu osećaja, već da bi oslobodili um svih uslovljenosti. Ako reagujemo na bilo kakav osećaj, povećavamo svoju patnju. Ako ostanemo uravnoteženi, dozvoljavamo nekim uslovljenostima da prođu i osećaji postaju sredstvo za oslobađanje od patnje. Posmatranjem neprijatnih osećaja bez reagovanja, eliminišemo odbojnost. Posmatranjem prijatnih osećaja bez reagovanja, eliminišemo žudnju. Posmatranjem neutralnih osećaja bez reagovanja, eliminišemo neznanje. Zato ni osećaji, ni doživljaji nisu sami po sebi dobri ili loši. Dobro je ako ostanemo uravnoteženi; loše je ako izgubimo smirenost.

Sa tim razumevanjem koristimo svaki osećaj kao alat za brisanje uslovljenosti. To stanje poznato je kao sankhara-upekkha, smirenost prema svim uslovljenostima, koje nas vodi, korak po korak, prema krajnjoj istini oslobođenja, prema nibbani.

Doživljaj oslobođenja

Oslobođenje je moguće. Možemo se osloboditi svih uslovljenosti, celokupne patnje. Buddha je objasnio:

Postoji sfera doživljaja koja je izvan celokupnog polja materije, celokupnog polja uma, koja nije ni ovaj svet, ni drugi, ni oba, ni Mesec ni Sunce. To nije ni nastajanje, ni prolaženje, ni trajanje, ni umiranje, ni ponovno rađanje. Ona je bez podrške, bez razvoja, bez temelja. Ona je kraj patnje.4

Takođe je rekao:

Postoji neko nerođen, nenastao, nestvoren, neuslovljen. Da nema nekog nerođenog, nenastalog, nestvorenog, neuslovljenog, oslobođenje ne bi bilo poznato rođenima, nastalim, stvorenima, uslovljenim. Ali, pošto postoji neko nerođen, nenastao, nestvoren, neuslovljen, oslobođenje je poznato rođenima, nastalim, stvorenima i uslovljenim.5

Nibbana nije samo stanje u koje idemo posle smrti; to je nešto što se može doživeti sad i ovde. Opisana je negativnim terminima, ne zato što je to negativan doživljaj, već zato što nemamo druge mogućnosti da je opišemo. Svaki jezik ima reči za opisivanje celog opsega fizičkih i mentalnih pojava, ali nema reči da opiše nešto što je izvan područja uma i materije. Nadilazi sve kategorije, sve osobenosti. Možemo ga opisati govoreći samo šta nije.

U stvari, besmisleno je pokušati opisati nibbanu. Svaki opis bi nas samo zbunio. Nije bitno diskutovati i raspravljati o njoj, važno je doživeti je. "Tu plemenitu istinu ukidanja patnje moramo sami za sebe ostvariti," rekao je Buddha.6 Tek kad neko doživi nibbanu, ona za njega postoji; tada svi argumenti o njoj postaju nevažni.

Da bi doživeli krajnju istinu oslobođenja, neophodno je da prvo prodremo u očiglednu stvarnost i da doživimo rastvaranje tela i uma. Što dublje prodremo u očiglednu realnost, više se uzdržavamo od žudnje i odbojnosti, vezivanja i bliži smo krajnjoj istini. Napredujući korak po korak, prirodno dolazimo do stanja kada je sledeći korak doživljaj nibbane. Nema smisla čeznuti za tim, a ni razloga za sumnju da li ćemo je ostvariti. Sigurno će je ostvariti svi koji ispravno praktikuju Dhammu. Kada će Nibbana doći, to niko ne može reći. To delimično zavisi od akumuliranih uslovljenosti u nama, a delimično od napora koji ulažemo da te uslovljenosti izbrišemo. Sve što možemo da

uradimo, sve što treba da uradimo, da bi ostvarili cilj, je da nastavimo sa posmatranjem svakog osećaja bez reagovanja.

Ne možemo odrediti kada ćemo doživeti krajnju istinu nibbane, ali možemo biti sigurni da napredujemo  prema njoj.  Možemo kontrolisati sadašnje stanje uma. Održavajući smirenost, bez obzira šta se dešavalo spolja ili u nama, ostvarujemo slobodu u tom trenutku. Čovek koji je ostvario krajnji cilj, rekao je: "Uništenje žudnje, uništenje odbojnosti, uništenje neznanja – to je nibbana."7 Doživljavamo onoliko slobode koliko smo slobodni od žudnje, odbojnosti i neznanja.

U svakom trenutku, kada ispravno praktikujemo Vipassanu, možemo doživeti ovo oslobođenje. Na kraju krajeva, Dhamma po definiciji daje rezultate sad i ovde, ne samo u budućnosti. Doživljavaćemo njene dobrobiti na svakom koraku duž puta i svaki korak neposredno će voditi do cilja. Um koji je u ovom trenutku slobodan od uslovljenosti, jeste um u miru. Svaki takav trenutak približava nas potpunom oslobođenju.

Mi ne možemo težiti da razvijemo nibbanu jer nibbana se ne razvija; ona jednostavno jeste. Ali, možemo težiti da razvijemo kvalitet koji će nas odvesti do nibbane, kvalitet smirenosti. Svakog trenutka, kad posmatramo stvarnost bez reagovanja, približavamo se krajnjoj istini. Najviši kvalitet uma je smirenost zasnovana na punoj svesnosti realnosti.

Stvarna sreća

Jedanput su od Buddhe tražili da objasni stvarnu sreću. Nabrojao je razne zdrave akcije koje donose sreću, koje su pravi  blagoslovi. Svi ti blagoslovi spadaju u dve kategorije: akcije koje doprinose dobrobiti drugih, ispunjenjem naših obaveza prema porodici i društvu, i akcije koje pročišćavaju um. Naša dobrobit neodvojiva je od dobrobiti drugih. Na kraju je rekao,

Ako prilikom svih uspona i padova u životu, naš um ostane neuzdrman,

ne žaleći, ne stvarajući nečistoće, osećajući se uvek sigurnim; to je najveća sreća.8

Bez obzira šta se desi, bilo u mikrokosmosu našeg uma i tela ili u spoljnjem svetu, u stanju smo da se sa tim suočimo – ne napetošću, potisnutom žudnjom i odbojnošću – već potpuno lako, osmehom koji dolazi iz dubine uma. Ni u jednoj situaciji, prijatnoj ili neprijatnoj, željenoj ili neželjenoj, nismo napeti već potpuno sigurni, sigurni u razumevanju prolaznosti. To je najveći blagoslov.

Znati da smo sami svoji gospodari, da nas ništa ne može nadvladati, da sa smeškom prihvatamo sve što život ima da nam ponudi – to je savršena ravnoteža uma, to je stvarno oslobođenje. To se može ostvariti sad i ovde, kroz praksu Vipassana meditacije. Stvarna smirenost nije puko negativno i pasivno uzdržavanje. To nije slepo prepuštanje sudbini ili apatija čime izbegavamo životne probleme i krijemo glavu u pesak. Prava mentalna ravnoteža bazirana je na punoj svesnosti problema, svesnosti svih nivoa realnosti.

Odsustvo žudnje i odbojnosti ne podrazumeva bezosećajnu ravnodušnost, pri čemu uživamo u sopstvenom oslobođenju i ne obraćamo pažnju na patnju drugih. Suprotno od toga, stvarna smirenost se ispravno zove "uzvišena ravnodušnost". To je dinamički kvalitet, izraz čistote uma. Kada je oslobođen navike slepog reagovanja, um po prvi put može preduzeti pozitivnu akciju, koja je kreativna, produktivna i korisna za nas same i za druge. Zajedno sa smirenošću pojaviće se i drugi kvaliteti čistog uma: dobronamernost, ljubav koja priželjkuje dobrobit drugih ne očekujući ništa za uzvrat; saosećanje za druge u njihovim neuspesima i patnji; saosećajna radost za njihove uspehe i dobru sreću. Ova četiri kvaliteta nezaobilazni su rezultati prakse Vipassane.

Ranije smo uvek pokušavali da sve što je dobro zadržimo za sebe, prepuštajući sve što je neželjeno drugima. Sada shvatamo da sopstvenu sreću ne možemo ostvariti na račun drugih, da omogućavanje sreće drugima donosi i nama sreću. Zbog toga želimo da svako dobro podelimo sa drugima. Oslobodivši se patnje i ostvarivši mir oslobođenja, shvatamo da je to najveće dobro. Zato želimo da drugi takođe dožive tu sreću i nađu način da se oslobode patnje.

Ovo je logičan zaključni deo Vipassana meditacije: metta-bhavana, razvijanje dobrih želja prema drugima. Ranije smo za takva osećanja bili samo na rečima, dok se duboko u umu nastavljao stari proces žudnje i odbojnosti. Sada je proces reagovanja donekle zaustavljen, nema više stare navike egoizma i dobronamernost prirodno teče iz

dubine uma. Podržavana celokupnom snagom čistog uma, ova dobronamernost veoma je moćna u stvaranju mirne i harmonične atmosfere za dobrobit svih.

Ima onih koji misle da biti uvek uravnotežen znači da ne možemo više uživati u raznovrsnosti života, kao kada bi slikar kod pune palete boja odlučio da koristi samo sivu, ili kada bi neko na klaviru odlučio da svira samo ton C. To je pogrešno shvatanje smirenosti. Činjenica je da je klavir raštimovan i da ne znamo na njemu da sviramo. Jednostavno pritiskanje dirki u ime samoizražavanja samo će stvarati disharmoniju. Međutim, ako naučimo kako da naštimujemo instrument i da ga ispravno sviramo, možemo muzicirati. Koristimo ceo opseg klavijature, od najnižeg do najvišeg tona, i svaka nota koju odsviramo davaće harmoniju, lepotu.

Buddha je rekao da u pročišćavanju uma, ostvarenju "mudrosti do perfekcije," doživljavamo "radost, blaženstvo, mir, svesnost, puno razumevanje, stvarnu sreću."9 Više možemo uživati u životu sa uravnoteženim umom. Kada dođe do prijatne situacije, uživaćemo u njoj potpuno, imajući punu i neporemećenu svesnost sadašnjeg trenutka. Međutim kad doživljaj prođe, nećemo biti nesrećni. Nastavljamo da se smešimo, znajući da je morao proći. Isto tako, kada dođe do neprijatne situacije, ne uzbuđujemo se. Umesto toga razumemo je, i kroz to ćemo možda naći način da je promenimo. Ako nismo u mogućnosti da je promenimo, ipak ćemo ostati mirni, znajući savršeno dobro da je taj doživljaj privremen i da mora proći. Na taj način, sa umom oslobođenim napetosti, imaćemo prijatniji i produktivniji život.

Postoji priča da su ljudi u Burmi kritikovali studente Sayagyi U Ba Khina, govoreći da se ne ponašaju pristojno, kako dolikuje onima koji praktikuju Vipassana meditaciju. Kritičari su priznavali da za vreme kursa studenti ozbiljno rade, onako kako treba, ali posle kursa uvek su srećni i nasmejani. Kada je kritika došla do ušiju Webu Sayadaw, jednog od najuglednijih monaha u zemlji, on je rekao: Oni se smeju jer mogu da se smeju. Njihov smeh nije zbog vezanosti ili neznanja, već zbog Dhamme. Neko ko je pročišćen, neće ići namrgođen. Kada se patnja ukloni, prirodno se smejemo. Kada nađemo put koji vodi ka oslobođenju, prirodno je da se osećamo srećni.

Taj smeh od srca izražava samo mir, smirenost i dobronamernost. Smeh koji je čist u svakoj situaciji, stvarna je sreća. To je cilj Dhamme.

Pitanja i odgovori

Pitanje: Pitam se da li opsesivne misli možemo tretirati isto kao fizički bol.

S.N.Goenka: Samo prihvatite činjenicu da postoji opsesivna misao ili emocija u umu. To je nešto što je bilo duboko potisnuto i sada se pojavilo na svesnom nivou. Nemojte ići u detalje. Samo prihvatite emociju kao emociju. A uz to kakve osećaje imate? Ne može postojati emocija bez osećaja na fizičkom nivou. Počnite da posmatrate osećaje.

Da li treba da tražimo osećaje koji se odnose na određene emocije?

Posmatrajte sve osećaje koji se pojave. Ne možete ustanoviti koji osećaj se odnosi na emociju, zato to nikad i ne pokušavajte; to bi bio uzaludan napor. U trenutku kad postoji emocija u umu, bilo koji fizički osećaj je u vezi sa emocijom. Posmatrajte osećaj i shvatite: Ovaj osećaj je anicca. Ova emocija takođe je anicca. Da vidim koliko dugo će trajati. Videćete da ste posekli korenje emocije i da ona prolazi.

Hoćete da kažete da su emocija i osećaj jedno te isto?

Oni su dve strane istog novčića. Emocija je mentalne a osećaj je fizičke prirode i međusobno su povezani. U stvari, svaka emocija, bilo šta što nastaje u umu, nastaje zajedno sa osećajem u telu. To je prirodni zakon.

Ali sama emocija je stvar uma?

Stvar uma, sigurno.

Ali um je takođe celo telo?

On je usko povezan sa celim telom.

Svesnost je u svakom atomu tela?

Da. Zbog toga osećaj, koji se odnosi na određenu emociju, može nastati bilo gde u telu. Ako posmatrate osećaje u celom telu, sigurno posmatrate osećaje koji se odnose na tu emociju.

Ako meditiramo i nemamo ni jedan osećaj, ima li ipak koristi od takve prakse?

Ako meditirate i posmatrate disanje, to će ublažiti i koncentrisati um. Međutim, ako nemate osećaje, proces čišćenja ne radi na dubljim nivoima. U dubinama uma, dolazi do reakcije na osećaje, što se stalno dešava.

Ako u svakodnevnom životu imamo nekoliko slobodnih trenutaka, da li je korisno biti miran i posmatrati osećaje?

Da. Čak i otvorenih očiju. Kad nemate drugog posla, treba da ste svesni osećaja u

sebi.

Kako učitelj zna da je student doživeo nibbanu?

Ima raznih načina da se proveri da li je neko stvarno doživeo nibbanu. Za to učitelj mora biti pravilno obučen.

Kako to meditanti mogu sami znati?

Kroz promene do kojih dolazi u njihovim životima. Ljudi koji su stvarno doživeli nibbanu postaju sveti i čistog uma. Oni više, uglavnom, značajnije ne krše pet pravila, i umesto skrivanja greške, otvoreno je priznaju i veoma se trude da je ne ponove. Prestaje vezivanje za rituale i ceremonije, jer znaju da su to spoljne forme, prazne bez stvarnog doživljaja. Imaju čvrsto poverenje u put koji će ih dovesti do oslobođenja; prestaju da traže druge puteve. I najzad, u njima je razbijena iluzija ega. Ako ljudi izjavljuju da su doživeli nibbanu, a njihovi umovi ostaju nečisti i akcije nezdrave kao i pre, onda nešto nije u redu. Njihov način života mora pokazati da li su je zaista doživeli.

Nije dobro da učitelj izdaje "sertifikate" studentima – da bi objavio da su doživeli nibbanu. To može postati takmičenje u jačanju ega za učitelja i studente. Studenti teže samo da dobiju sertifikat, a što više sertifikata učitelj da, njegov ugled je veći. Doživljaj nibbane pada u drugi plan, sertifikat postaje najvažniji i sve postaje luda igra. Čista Dhamma treba samo da pomaže ljudima, a najveća korist je da se vidi da je student zaista doživeo nibbanu i postao oslobođen. Cilj učitelja i učenja je da ljudima iskreno pomogne, a ne da jača njihov ego. To nije igra.

Kako bi uporedili psihoanalizu i Vipassanu?

U psihoanalizi pokušavate da vratite u svest prošle događaje koji su imali snažan uticaj na uslovljavanje uma. Sa druge strane, Vipassana će voditi meditanta do najdubljih nivoa uma, gde uslovljenost u stvari počinje. Svaki događaj koga se možemo setiti u psihoanalizi, prati odgovarajući osećaj na fizičkom nivou. Smirenim posmatranjem fizičkih osećaja u celom telu, meditant dozvoljava nebrojenim slojevima uslovljenosti da se pojave i da prođu. On deluje na uslovljenosti u njihovom korenu i može ih se osloboditi brzo i lako.

Šta je stvarno saosećanje?

To je želja da služimo ljudima, da im pomognemo da se oslobode patnje. Ali to mora biti bez vezivanja. Ako počnete plakati nad patnjom drugih, samo sebe činite nesrećnim. To nije put Dhamme. Ako ste iskreno saosećajni, onda ćete svom svojom ljubavlju nastojati da pomognete drugima na najbolji mogući način. Ako ne uspete, nasmejte se i probajte na drugi način. Služite bez zabrinutosti za rezultate vaše usluge. To je stvarno saosećanje, koje dolazi iz uravnoteženog uma.

Da li smatrate da je Vipassana jedini način da se postigne prosvetljenje?

Prosvetljenje se postiže istraživanjem sebe i uklanjanjem uslovljenosti. A raditi to je Vipassana, bez obzira kako ga zovete. Neki ljudi nisu ni čuli za Vipassanu, a ipak je kod njih proces spontano počeo. Izgleda da se to desilo kod mnogih svetih ljudi u Indiji, sudeći po njihovim sopstvenim rečima. Ali, pošto nisu naučili proces korak po korak, nisu mogli jasno da ga objasne drugima. Ovde imate priliku da, korak po korak, naučite metod koji će vas odvesti do prosvetljenja.

Za Vipassanu kažete da je univerzalna umetnost življenja, ali neće li to zbuniti ljude drugih religija koji je praktikuju?

Vipassana nije prerušena religija koja se takmiči sa drugim religijama. Od meditanata se ne traži da slepo prihvate filozofsku doktrinu; umesto toga kaže im se da prihvate samo ono što dožive kao istinito. Praksa je najvažnija a ne teorija, a to znači moralno  ponašanje,  koncentracija  i  pročišćavajući  uvid.  Koja  religija  može  imati

primedbe na to? Zašto bi to ikoga zbunilo? Posvetite pažnju praksi i videćete da će takve sumnje automatski nestati.

BOCA ULJA

Majka je poslala sina sa praznom bocom i novčanicom od deset rupija da kupi ulje u obližnjoj radnji. Dečak je otišao, napunio bocu, ali kad se vraćao pao je i ispustio je. Pre nego što je podigao bocu iscurilo je pola ulja. Videvši da je pola boce prazno, vratio se majci plačući: – O, izgubio sam pola ulja! Izgubio sam pola ulja! Bio je vrlo nesrećan.

Majka je poslala drugog sina sa drugom bocom i drugom novčanicom od deset rupija. On je takođe napunio bocu i u povratku pao i ispustio je. Opet je iscurilo pola ulja. Uzevši bocu, dečak se vratio majci vrlo srećan: – O gledaj, sačuvao sam pola ulja! Boca je pala i mogla se razbiti. Ulje je počelo da ističe; moglo je iscuriti celo. Međutim, ja sam spasao pola ulja! Obojica su došli majci u istoj situaciji, sa bocom pola praznom, pola punom. Jedan je plakao zbog izgubljene polovine, drugi je bio srećan zbog sačuvane polovine.

Onda je majka poslala trećeg sina sa još jednom praznom bocom i novčanicom od deset rupija. On je takođe u povratku pao i ispustio bocu. Pola ulja je iscurilo. Podigao je bocu, i kao drugi dečak, došao majci vrlo srećan: – Mama, sačuvao sam pola ulja! Ali taj dečak bio je Vipassana dečak, pun ne samo optimizma već i realizma. Razumeo je: – Dobro, pola ulja je sačuvano, ali pola je izgubljeno. Zato je rekao majci: – Sada idem na pijac, radiću teško ceo dan, zaradiću pet rupija i napuniti ovu bocu. Do večeri će biti napunjena. To je Vipassana. Ne pesimizam; umesto toga optimizam, realizam i "vorkizam"! (engleski to work – raditi ; prim.prev.)