ČIJA JE ZEMLjA?

Govoreno bespravnima, koji se parniče oko zemlje.

Božija je zemlja i sve što je na njoj.
Psalm, 24

Kad bi se ma ko od nas smrtnih, draga braćo, digao na visinu Božiju, samo za dvadeset i četiri sata, i posmotrio život svih ljudi na zemlji, morao bi 12 sati smejati se, a 12 sati plakati. Jer ljudi su polovinom svoga života smešni, polovinom žalosni. I kad su smešni ne uviđaju koliko su žalosni, a kad su žalosni ne uviđaju koliko su smešni. Smešni su ljudi onda, kad suviše polažu na svoju mudrost, i bogatstvo, i sreću; žalosni su onda, kad očajavaju zbog siromaštine; i nepravde i smrti. Smešni su onda kad se junače i prete nebu svojom snagom, žalosni su onda, kad oboreni i pregaženi posipaju se pepelom po glavi i nariču: Blago crvima i mravima pod nogama našim jer oni mogu da trpe i ćute! Smešni su ljudi u miru, žalosni u ratu, i smešni su kao gospodari, žalosni kao sluge. No ni u čem nisu ljudi ni tako smešni ni tako žalosni kao u večitom parničenju oko toga, čija je zemlja?

Brat gura brata: Idi s moje zemlje! Kain ubija Avelja, jer ne mogu da se trpe dva gospodara zemlje.

Mlađe pokoljenje potiskuje starce sa zemlje s ohološću: Idite već, naša je zemlja! Starci se opiru s dosadom i brane svoje pravo: Zašto dolazite vi drske novajlije na našu zemlju?

Sadašnjost potiskuje prošlost: Idi, ja sam tu domaćin! Budućnost se tiska u sadašnjost s tutnjem: Idi, ja dolazim na svoje pravo!

Jedan gospodar sveta za drugim iščezava, a zemlja ostaje. Taman jedan lupa nogom o zemlju i govori: Ovo je moje! - i dok se još ni eho njegovog glasa nije izgubio, dolazi smrt i čini ga nemim. Dolazi drugi, treći, četvrti. Za Ramzesom Darije, za Darijem Aleksandar; pa Karlo, pa Petar, pa Napoleon. Svak lupa nogom i imenuje zemlju svojom. No kako dolaze, tako i odlaze. Dolaze s hukom, na najbržem vozu, na krilima vremena, i na istom vozu žure na suprotnu stranu. Taman su seli, taman napisali sebi tapiju od zemlje, taman se rasprtili i ustoličili, kad odjednom nevidljiva krila, koja su ih donela, podhvataju ih neosetno i odnose sa istom brzinom. Gde su sad oni, koji su im priznali tapiju od zemlje? Nema ih, odjurili su zajedno s njima Gde su oni, koji su ih zamenili i na njihovoj tapiji napisali svoje ime? Nema ih, odjurili su i oni. Sad drugi sede na njihovom mestu, ustoličeni u njihovu stolicu, s njihovom tapijom u svojim rukama; sede i govore: Zemlja je naša! I milioni drugih stoje oko njih i potvrđuju: Tako je! I dok oni to govore nevidljiva krila svijaju se i oko jednih i oko drugih i neosetno ih poduzimaju, da ih nose daleko, daleko u neznan.

No kao i ljudi tako i ostala zemaljska bića polažu svoje pravo na zemlju. Vo dokazuje svoje pravo na zemlju rogovima, zmija otrovom, tigar noktima, jež bodljama, biljka svojim utvrđenim položajem, stene svojom tvrdoćom i rasprostranjenošću, more svojim burama, oganj svojim pustošnim besom. Svak na svoj način izgovara svoje ubeđenje: Moja je zemlja! I svak gura drugoga: Dalje odavde!

A kad bi svaka stvar na zemlji znala i htela istinu reći, nijedna ne bi ponovila reči: Moja je zemlja! Kad bi more pitali: Je li tvoja zemlja, gle, ti si najveće širine i najveće dubine? - ono bi odgovorilo: Ja ću ispariti, a zemlja će ostati. Kad bi životinje zapitali je li vaša zemlja, odgovorile bi: Mi smo gosti za tuđom trpezom; mi ćemo otići, a trpeza će ostati.

Ako bi zapitali travu i cveće u polju: Da nije zemlja vaša? - dobili bi odgovor: Malo, malo, i mi ćemo svenuti, a zemlja će ostati da se kiti drugim cvećem i pokriva drugom travom.

A čoveka kad bi zapitali? Kad bi i njemu postavili isto pitanje, i kad bi on razmislio pa odgovor dao, taj odgovor bi morao glasiti: Ja sam putnik na groblju. Gde su oni što su pre mene bili? Zaista, i ja ću poći njihovim putem: nag sam došao, nag ću i otići. Po grobovima hodim, iz grobova se hranim: jedem prah mrtvih i telo moje raste, i osećam da se duša mrtvih pruža preko groblja i doseže do u moju dušu. Čija je zemlja pitajte drugog, niti je ona moja, niti sam ja svoj!

No takav odgovor malo ko zna, a još manje ko hoće da da. Ne dadu ga ni stvari mrtve, ni polumrtve, ni žive. Čovek ga danas ne samo ne da, no prećutno ostaje u uverenju, da je zemlja njegova. On umire i ostavlja sinu to uverenje; umire otac, no parnicu oko zemlje nasleđuje sin. I ne samo da mrtvi ne služe kao dokaz živima, da zemlja nije njihova, nego naprotiv, živi se pozivaju na mrtve, da bi dokazali svoje pravo na zemlju. "Tu je umro moj otac, - dakle to je moje"! Ili: "Ovde su grobovi mojih predaka, dakle, ova je zemlja moja!" Tako se dokazuje. I što više mrtvih, to više dokaza za svojinu. Ljudi govore i o večitoj svojini zemlje. Sused prodaje susedu zemlju na "večitu svojinu i večito uživanje". Umiru prodavci i kupci, i njihovi sinovi i unuci zovu zemlju svojom, ili je oni ponovo prodaju ili kupuju na "večitu svojinu i večito uživanje". I što god se zemlja više pretvara u jedno gusto groblje, to novorođena pokoljenja s većom ohološću govore: Ovo je zemlja naša! I sve sa većom odrešenošću raspolažu i trguju njome.

Međutim zemlja ne bi nikad mogla priznati da je ona svojina ljudi. Zemlja bi mogla reći ljudima: Ko ste vi što se oko mene parničite? Ja sam postojala i onda kad vi niste, i postojaću i onda, kad vas ne bude. Bilo je vremena, kad sam ja sva bila odevena u vodu. Blistala sam se tada kao jedno glatko, okruglo ogledalo, u kome su se ogledali Sunce i zvezde. Sem slike Sunca i zvezda na meni nije tada bilo drugih stanovnika. Kad sam ja izgubila svoj prvobitni sjaj, tek onda ste se vi pojavili na meni. Dolazili ste jedni za drugim, kao gosti. Dolazili ste i odlazili. Smenjivali ste se jedni za drugim postojano i brzo kao što se smenjuju dan i noć. Niti ste znali odakle ste dohodili ni kuda ste odhodili. Pitam ja vas: Čiji ste vi? Ja znam čija sam. Nisam vaša, to vam mogu reći. Ja sam samo vaša trpeza i vaš grob. Još malo i ja ću biti samo vaš grob. I ponovo će tad biti mir ka meni, mir i ogledanje neba u mome licu. Ja poznajem svoga gospodara, a vi ga ne poznajete. Zašto se više brinete o tome šta pripada vama nego o tome kome pripadate vi? Recite mi: čija ste vi svojina?

To bi mogla zemlja reći onima, koji se prepiru oko prava i gospodarstva nad njom. Čovek se bori s čovekom zbog granice između njive i njive, i ne oseća da on sa svojim telom stoji na granici između života i smrti, i sa svojom dušom na granici između svoga dela i suda. Jedan običan čovek raste, raste, dok mu se jednoga dana ne učini da je dorastao do neba, da je udario glavom o nebo, i čuo da nebo odaje zvuk praznoga suda. Posle toga prividnoga iskustva jedan običan čovek učini se samome sebi sasvim neobičan, tako da počne sebe smatrati domaćinom nad zemljom. I mrtvaci se pronose pored njega svaki dan, i on gleda u svakom mrtvacu sebe i svoju sudbinu, pa ipak on ne može da se rastane od misli, da je zemlja njegova. U samoj stvari nije nebo prazan sud, no njegova glava, i praznina njegove glave učinila mu se, po obmani, prazninom neba.

Drukčije se gledalo u starini na svojinu zemlje. U starini čovek je govorio: Zemlja je Božija, pa moja! Zato se u starini više Bogu žrtvovalo i molilo. Na istoku su kraljevi bili sveštene ličnosti. Kraljevi su se vazda osećali zavisnim od volje Božije. Tako i svi građani. Pred velika poduzeća ispitivana je na razne načine volja Božija. Posle svakog uspeha Bogu je blagodareno. Posle svakog neuspeha Bogu je prinošena žrtva za utišanje Njegovog gneva i povraćanje Njegove blagonaklonosti prema narodu, ili prema pojedincu. U svakom događaju tumačena je volja Božija; u svakom obliku na zemlji viđeno je prikriveno prisustvo jednoga manjeg ili većeg boga. U tom vremenu, u vremenu mnogoboštva i mladosti čovečanske, ljudi su se osećali kao sporedne ličnosti na zemlji. Glavne su ličnosti bili bogovi. Oni su gospodari zemlje. Zemlja je njihova svojina. Oni znaju o zemlji sve: njen početak i njen cilj. Ljudi su samo privremene sluge bogova na zemlji. Zemlja koju ljudi drže ne pripada njima no bogovima. Ali i ljudi po smrti mogu postati bogovima. Tad su oni potpuni sopstvenici one zemlje, na kojoj su kao ljudi živeli, i moćni zaštitnici svojih potomaka. Živi su se osećali u zavisnosti od mrtvih. Mrtvi su bili više gospodari zemlje nego živi. Sva je zemlja bila sveta: osvećena grobovima i žrtvenicima.

Od ove starinske vere, koja je upravo vera mladosti ljudske, mnogo je štošta sačuvano i do danas kod prostog naroda u selu, i to isključivo u selu. Na pitanja, čija je zemlja? - prost seljak i danas odgovara: Božija, pa naša! U varošima, gde čovek od krša svojih dela ne vidi dela Božija i gde samo krajičak neba proviruje kroz prljavi dim, daju se većinom dva različita odgovora.

Jedan odgovor glasi: - Zemlja je naša.

Drugi odgovor glasi: - Zemlja je moja.

I prvi i drugi odgovor kroji se van misli o Bogu. Prvi odgovor daju obično oni, koji su ili sa malo zemlje ili sasvim obezemljeni. - "Zemlja je naša", govore oni, a ne samo tvoja ili njegova. Zemlja je naša jer svi smo mi na toj crnoj zemlji rođeni, sa stomacima, koji traže od zemlje hranu. Ja imam stomak, ima ga i moj sin, i moja ćerka. Svi oni potrebuju hleb, koji se od zemlje uzima. Odakle ćemo ga uzeti, ako ne od zemlje, ili od tebe, zemljoposedniče? Da ga uzmemo od zemlje, ne možemo, jer ti si tu zemlju prisvojio isključivo sebi. Da ga uzmemo od tebe, ne smemo, jer to je zakon nazvao krađom. Da iznađemo neku novu zemlju, ne možemo. Da se preselimo na neku drugu planetu, još manje. Da izmenimo odnose u prošlosti, koji su tebe učinili Zemljićem, a mene Bezemljićem, na to ti ne pristaješ, a bez tvog pristanka ja sam nemoćan. Da radim, ne mogu naraditi koliko mi treba, da štedim - nemam od čega; da nasledim - nemam od koga. U mojoj kući imaju dve radne ruke, a pet stomaka. Ti ne radiš nikako, a imaš hrane za pet stotina stomaka. Šta da činim? Ako je istina da je zemlja samo tvoja, onda si se samo ti trebao i roditi. Ali čim sam se i ja rodio, pored tebe, onda zemlja nije samo tvoja. Zemlja je, dakle, naša, zajednička. I ja i ti moramo se pogoditi, bez obzira na prošlost i poreklo, kako da zbiramo i delimo plod sa zemlje. Ako nećeš tako, onda je jedan od nas suvišan u ovome svetu: ili ja, ili ti. Onda ili ja treba da umrem od gladi, ili ti od mene. No pošto će smrt doći i po mene, i po tebe u svoje vreme, to je u interesu i mome i tvome, da se pogodimo. Podelimo, dakle, našu zemlju po razumu i pravičnosti!"

Tako govori siromah, moderni proleter, koji nema ni stope zemlje niti ma šta drugo što bi vredelo jedne stope zemlje. A moderni kapitalist, ili zemljoposednik, ili velmoža, stojeći pri istom osnovnom, prećutnom gledištu, daje mu negativan odgovor. A osnovno, prećutno gledište i jednog i drugog jeste, da je čovek gospodar zemlje; da su bića ispod čoveka nemoćna da čoveku tu svojinu ospore, a da iznad čoveka i nema nikakvih viših bića koja bi mogla polagati pravo na zemlju.

Kako glasi taj drugi odgovor najbolje se vidi iz ispovesti jednog kapitalista, koja je nedavno odštampana na nemačkom jeziku. Evo kako:

- Ja sam oduvek osećao duboko prezrenje prema nejakim i gladnim ljudima, koji traže jednu reformu ekonomsku i pravnu, koja bi i njima dala hleba i prava onoliko, koliko to i svaki plemić ima. Na čemu zasnivaju proleteri tu svoju tražnju? Oni vele: Na čovečnosti i prirodnom pravu. Ako je na tome, onda su oni izgubili partiju. Jer, na čemu oni onda zasnivaju čovečnost i prirodno pravo? - pitao bih ja. Ako su čovečnost i prirodno pravo poslednji princip, na koje se oni pozivaju, onda oni moraju da umru, jer čovečnost je mlađa nego čovek, i prirodno pravo slabije nego prirodna moć. Čovek određuje i šta je čovečnost i šta je prirodno pravo. Pa kad je tako, onda ja imam svoju čovečnost i svoje prirodno pravo, zasnovano na mojoj moći i bogatstvu. Po toj mojoj čovečnosti, iznad koje ja ne priznajem viši princip, ja treba da živim, ma stotine hiljada proletera pomrlo od gladi, i ja treba da živim dobro, ma stotine hiljada njih živeli zlo. Ko je onaj, ko će me zato uzeti na sud? Volovi i konji izvesno ne, iz nerazuma. Ljudi ne, iz nemoći. Moja savest ne, jer ne osećam je. Nekakva natprirodna sila ne, jer ne vidim je. Celo pitanje između mene i tebe, proleteru, stavljeno je na jednu sasvim opipljivu osnovu. To je pitanje hleba i stomaka. Dobro je samo, kad nisi u to metafiziku umešao. Ovako stvar je sasvim prosta. Pita se dakle: Da li ću biti sit ja, ili ti, ili ćemo obojica biti samo polusiti? Moj odgovor je jednostavan: Ja ne želim da budem polusit, još manje gladan. Ja želim da budem samo sit, ma i po cenu tvoje gladi i tvoje smrti. Meni nedostaju potpuno motivi, zbog kojih bi ja trebao da delim zemlju i hleb s tobom. Nikakav me impuls na to ne goni, niti ikakva spoljašnja sila primorava. Meni ništa ne kazuje, da je zemlja naša, a sve mi kaže da je zemlja moja."

To je odgovor jednog čoveka, koji drži zemlju u svojini i misli da je drži s nepobitnim pravom. To bi bio danas odgovor mnogih i mnogih sitih i presitih na očajne kritike gladnih, pregladnih. Gladni traže zemlju na osnovu svoje gladi, siti im ne dadu zemlju iz ruku na osnovu svoje moći.

Čija je zemlja?

Samo je jedan odgovor tačan: Ničija. Zemlja nije nikoga od nas. Ona je svojina onoga, kome pripada i sav ostali svet.

Ona ne može biti svojina nekoga, od koga je ona moćnija i dugovečnija. Ona je svojina onoga, ko je postojao pre nje i ko će postojati posle nje.

Ona ne može biti svojina nekoga, ko bez nje ne može postojati ni živ ni mrtav, - ko se živ od nje hrani, i ko mrtav u njoj trune. Ona može biti svojina samo onoga, ko se njom ne hrani i ko u njoj ne trune. Ne može zemlja pripadati onome ko je zavisan od nje, no onome ko je od nje nezavisan. Onaj ko od nje zavisi njena je svojina, a ne ona njegova. Otuda, nije zemlja svojina ljudi, no ljudi su svojina zemljina. Zemljin gospodar je viši, moćniji i večniji od čoveka, i viši, moćniji i večniji i od same zemlje. Bog je njegovo ime, i sva vasiona je njegov dom. U starini su ljudi imali to veliko saznanje, mada nisu imali drugih sitnijih znanja. U moderno vreme ljudi su napunili svoj duh mnogim drugim sitnijim znanjima, tako, da teže dolaze do tog velikog saznanja. Božija je zemlja i sve što je na njoj. To je saznanje starog doba. To je najglavnije saznanje, do koga bi trebao i mogao doći svaki čovek, jer od toga saznanja zavisi mir i dobra volja na zemlji. Mira i dobre volje nikad nije bilo mnogo na zemlji, no nikad više kao onda kad su ljudi priznavali Božije gospodarstvo nad zemljom, i nikad manje kao onda, kad su ljudi odricali Bogu to gospodarstvo i sebi ga prisvajali.

Jer odricati Bogu gospodarstvo nad zemljom znači odricati Boga, a odricati Boga znači nemir i zlu volju. No šta vredi odricati Boga? Bogo-odricanje neće ništa Bogu naškoditi. Neka svi ljudi graknu iz prašine svoje: Nema te, Bože! Šta će biti? Njihova graka izgubiće se u prašini, u kojoj se gube i njihova tela, a Bog će produžiti da šalje zemlji rosu i svetlost. Hoće li zemlja biti manje Božija, ako svi ljudi budu porekli Boga i zemlju nazvali svojom? Nikad. U svakom slučaju zemlja će biti podjednako Božija i podjednako neljudska.

Takva je sudba samozvanih gospodara zemlje. A pravi gospodar zemlje je neprolazan kao večnost. Šta vredi, dakle, ako svi mi, smrtni, uzviknemo: Zemlja je naša, ili zemlja nije naša? Postoji li jedan uzvišeniji gospodar zemlje, ili on ne postoji? Da li će ti naši uzvici zaista učiniti ma kakvu bitnu promenu sveta? Da li će ti naši uzvici povećati ili smanjiti Boga? Smešno bi bilo poverovati u to; isto tako smešno kao poverovati u mogućnost da punjene tice u jednom muzeju prošapću: Ne postoji čovek! - i da čoveka usled tog šapata nestane. Bog ne kazni bogo-odricanje, no bogo-odricanje samo sebe kazni.

Da li je danas Bog manje domaćin u svome domu nego što je bio u vreme zidanja indijskih pagoda, ili nilskih svetilišta, ili jerusalimskog hrama, ili žrtvenika na Akropolisu? Ne; Bog je domaćin u svome domu uvek podjednako, kako onda kad su mu gosti u domu trezni i bogobojažljivi, tako i onda, kad su gosti pijani i bezbožni. S jednakim strpljenjem i uzvišenošću posmatra Domaćin i jedne i druge, i s jednakom neumitnošću šalje on smrt i jednim i drugim. Jedni za drugim gosti dolaze i prolaze, a Domaćin ostaje. Svaki gost pojede svoju porciju i odlazi. Dolazi drugi, treći, redom. Neko plaća svoju porciju radom, neko lenošću, neko molitvom, neko huljenjem, neko strahom, a neko razvratom. Tek svak nešto mora ostaviti na trpezi. Domaćin je zadovoljan, ma šta mu ko ostavio. On puni neprestano svoju trpezu i neprestano priziva nove goste. I to sve ide brzo, vrtoglavo brzo. Prazni dani padaju u mašinu, puni ispadaju iz mašine. Hiljade kolevki unosi se na jedna vrata, hiljade mrtvačkih sanduka iznosi na druga. Plač rođenja meša se sa plačem umiranja. Režanje sitog i ciukanje gladnog, drhtanje slabog i gunđanje moćnog - sve to ispunjava časove i minute, koji prolaze u letu, odnoseći sobom ono što se metnulo u njih. Treba ispuniti nečim svaki čas i svaki minut, ma čime. Jer koliko nam ovaj svet daje toliko od nas i traži. Svi časovi i minuti našeg života viču: Ispunite nas čim bilo, mi odlazimo u večnost, naš stomak svaruje sve! I u žurbi uzimaju od nas što god im pružimo: naš lik u dotičnom času i minutu, naše misli, naš gnev, ili smeh, psovku ili bogoispovest, krađu ili ubistvo. Uzimaju žurno sadašnju fotografiju našeg tela i naše duše i begaju u večnost. Lete drugi, za njima jure treći, za ovima kasaju četvrti, za ovima mile peti. Svi će oni mimo nas, oko nas, i kroz nas projuriti, i snimivši našu fotografiju, izgubiti se. I najzad će doći i oni poslednji minuti, koji će snimiti naše užutelo i ohladnelo lice, iznad koga će goreti posmrtna sveća, i oko koga će stajati uplakani srodnici i prijatelji naši. Ostaće jedino uspomena na nas u dušama srodnika i prijatelja. No i ta će uspomena umirati postupno, deo po deo, sa umiranjem naših srodnika i prijatelja. Ostaće možda još naša slava, državnička, ili vojna, ili literarna. Minut za minutom juriće i snimaće lik te naše zemaljske slave, i odnosiće snimak u večnost. I lik taj biće sve bleđi i bleđi, dok najzad jedan minut ne odnese sa sobom i poslednju sen naše slave, sasvim potisnutu svetlošću novih sunaca.

Moćnijeg gospodara potrebuje zemlja, draga braćo, nego što su ljudi, koji na zemlji rastu, od zemlje se hrane i u zemlji gnile. Zemlja potrebuje gospodara koji zna njen put i vodi je njenim putem. Gospodara, koji joj može dati kišu i svetlost, i koji može svojim dahom oživotvoriti prašinu njenu, i označiti put i cilj svakoj trunci oživljene prašine! Zemlja poznaje i priznaje svoga gospodara. Kad bi ga mi ljudi poznali i priznali, mi bi imali od toga dve koristi: mir i dobru volju.

1. Mir bi sišao u duše naše. No ne mir, koji bi kretanje naše usporio, no koji bi ga pojačao i upravio. Takav mir ne daje ni nauka, ni kultura, ni umetnost, ni novac. Na najvišem vrhu, iznad svih tih visina, koje privlače ljude, stanuje mir. Bez Boga se može imati i nauka i kultura i umetnost i novac, no mir duševni nikad. I nauka i kultura i umetnost i novac dolaze od čoveka, no mir dolazi samo od Boga. Kad čovek ima mir duševni, on ide slobodno u susret opasnosti i smrti. Mir duševni pojačava energiju i duha i tela. Ništa nema impozantnije na zemlji od čoveka, koji sa mirom duševnim korača smelo napred kroz muku i siromaštinu, kroz redove lažnih prijatelja i otrovnih neprijatelja, i kroz mrak od neznanja i zablude. Takav čovek pun je zadovoljstva od života i pun ljubavi prema smrti, jer on zna da i nad jednim i drugim gospodari Bog, otac njegov.

2. Dobra volja. Čovek sa mirom duševnim uvek je dobre volje.

A čovek sa dobrom voljom najveća je blagodet, koja se među ljudima može pojaviti. Takav čovek sve radi i sve podnosi dobre volje. On sasluša do kraja siromaha i pomogne bednika. On oprosti grešniku i prigrli radnika. On je gotov da svaku pravednu stvar podrži i svaku nepravdu ispravi. On ljubi da zida i stvara. On ne osuđuje no kara; on ne ranjava, no leči. S takvim se čovekom da drugovati, i živeti, i stvarati. Svi socijalni problemi bili bi lako i brzo rešeni, kad bi bilo u svetu više ljudi dobre volje. No zla volja je danas glavni putovođ ljudi. Zlom voljom rukovodi se kapitalist protiv proletera, i proleter protiv kapitalista, i pobožan čovek protiv bezbožna, i bezbožan protiv pobožna, i moćan protiv nemoćna, i nemoćan protiv moćna, i mlad protiv stara, i star protiv mlada. Sve protivnosti u svetu zaoštrene su zlom voljom ljudskom, i sve iole različite stvari učinjene su potpunim protivnostima.

No kako će imati dobru volju oni, koji nemaju mira duševnoga? A kako će imati mira duševnoga oni, koji nisu došli do saznanja o Bogu kao gospodaru sveta?

Pomolimo se, braćo, i sad i uvek samo za jedno jedino - što čini osnovu ljudske moći, i lepote duševne, i sreće - pomolimo se, da nam u svakom času života bude u svesti jasno saznanje, da je Božija zemlja i sve što je na njoj. Ako nam se to da, daće nam se i sve ostalo. To će nam biti štit od sviju zala, i dobro iznad svih dobara. Amin.