CHAGRIN D'AMOUR

Pre mnogo godina, ispred Kanvolea, glavnog grada države Valoa, bili su postavljeni mnogobrojni raskošni šatori. Svakoga dana iznova su se održavale viteške borbe, a nagrada je bila kraljica Hercelojda, mlada Kastisova udovica, lepa ćerka gral-kralja Frimutela. Među učesnicima turnira su se mogla primetiti mnoga značajna gospoda, kralj Pendragon od Engleske, norveški Lot, kralj od Aragona, hercog od Brabanta, čuveni grofovi, vitezovi i junaci kao Morholt i Rivalen; u drugom spevu Volframa Parsifala su svi odreda nabrojani. Jedni su se borili željni slave, drugi zbog lepih plavih očiju mlade kraljice, ali većina je želela njenu bogatu i plodonosnu zemlju, njene gradove i stanovnike.
Pored visoke gospode i poznatih junaka, tu se našla čitava rulja bezimenih vitezova, od avanturista, razbojnika do ubogih sirotana. Neki od njih nisu imali čak ni sopstveni šator, logorovali su tu i tamo, često na otvorenom polju, prekriveni ogrtačima. Konje su puštali da pasu po okolnim livadama, pozvani ili nepozvani pili i jeli za tuđim trpezama, a svaki od njih se nadao sreći ili slučaju, ukoliko su uopšte i želeli da učestvuju na turniru. Njihove šanse su u osnovi bile vrlo male, jer su imali rđave konje; a na lošem kljusetu i najodvažniji na turniru može veoma malo da učini.
Mnogi nisu ni pomišljali da se bore, već su samo želeli da prisustvuju i po mogućstvu učestvuju u opštoj zabavi ili da iz nje izvuku korist. A događale su se baš prave dobre stvari. Svakoga dana je bilo gozbi i proslava, čas u zamku kod kraljice, čas kod moćne i bogate gospode u šatorskim logorima, i većina siromašnih vitezova se radovala što su se turnirske borbe toliko otegle. Izlazilo se u šetnju na konjima, ćaskalo se, pilo i igralo, posmatrao se turnir, lečili su se povređeni konji, odlazilo se na raskošne prijeme kod značajnih ljudi, nije propuštano ništa i uživalo se u veselim danima.
Među siromašnim i nepoznatim vitezovima bio je i jedan po imenu Marsel, pastorak beznačajnog barona s juga, lep, malo izgladneo mladi pustolov, skromno opremljen, sa slabašnom starom kobilom koja se zvala Melisa. On je kao i svi ostali došao ovde da zadovolji svoju radoznalost, oproba sreću i kod tog silnog sveta se malo razonodi i provede s gostima. Među njemu sličnima, a i kod nekih viđenijih vitezova, Marsel je stekao dobar glas, ali ne kao vitez već kao pevač i izvođač, jer je umeo da peva i njegove romanse su bile veoma lepe za izvođenje uz lautu. On se veoma lepo osećao u ovoj gunguli koja mu se činila kao kakav godišnji vašar i nije želeo ništa drugo već da to veselo okupljanje gospode sa svim zadovoljstvima koja ga prate, potraje što duže. A onda je zamoljen da pod pokroviteljstvom Hercoga od Brabanta, jedne večeri prisustvuje obedu koji kraljica želi da organizuje za istaknute vitezove. Marsel je otišao u glavni grad i ušao u zamak. Sala je prekrasno blistala, a u zdelama i peharima se nudilo divno osveženje. Ali to sirotog mladića ove večeri nije moglo da obraduje. On je ugledao kraljicu Hercelojdu, čuo njen jasni, treperavi glas i opijao se njenim slatkim izgledom. Srce mu je ubrzano kucalo od ljubavi prema toj plemenitoj ženi, koja je izgledala tako blago i bila smerna kao devojka, a ipak bila toliko nedostižna za njega.
Bio je spreman da se za nju bori odmah, s bilo kojim vitezom. Na raspolaganju mu je bilo da okuša sreću na turniru. Ni njegov konj a ni oružje nisu bili baš u najboljem stanju, a ni sebe nije baš smeo da nazove velikim junakom. Doduše, nije imao strah i svakog trenutka bi od srca svoj život stavio na kocku u borbi za uvaženu kraljicu. Ali svoju snagu nikako nije mogao da uporedi s Morholtovom ili snagom kralja Lota, čak ni s Rivalenom i ostalim junacima; toga je bio svestan. Ipak, jedne probe nije želeo da se odrekne. Hranio je Melisu hlebom i prvoklasnim senom koje je morao da isprosi, brinuo se i o sebi tako što je redovno jeo i spavao i veoma brižno čistio i doterivao svoju neuglednu opremu. Posle nekoliko dana je poranio i prijavio se za turnir. Dobio je za protivnika španskog viteza, pojurili su jedan na drugog s dugačkim kopljima u ruci i Marsel je oboren zajedno s konjem. Tekla mu je krv iz usta, bolelo ga je čitavo telo, ali se bez ičije pomoći uspravio, poveo svog konja koji je drhtao od straha, oprao se na ivici nekog potoka i tu proveo ostatak dana, sam i ponižen.
Uveče, kada se vratio u šatorski logor, a tu i tamo su već gorele baklje, pozvao ga je Hercog od Brabanta. „Danas si oprobao sreću s oružjem”, rekao je dobronamerno. „Sledeći put, kada ponovo osetiš potrebu za tim, uzmi jednog mog konja, dragi moj, i ako pobediš, zadrži ga! Ali da se sada pozabavimo lepim stvarima, otpevaj nam jednu pesmu!” Malom vitezu nije bilo do pevanja i radovanja. Ipak, zbog obećanog konja je popustio. Ušao je u Hercogov šator, popio pehar crvenog vina i uzeo lautu u ruke. Otpevao je jednu pa još jednu pesmu, drugovi i gospoda su ga hvalili i nazdravljali mu.
„Bog te blagoslovio, pevaču!”, govorio je zadovoljni Hercog. „Ostavi da drugi lome koplja i pođi sa mnom na moj dvor, tamo ćeš proživeti lepe dane.”
„Veoma ste ljubazni”, rekao je Marsel tiho, „ali obećali ste mi dobrog konja i pre nego što o drugome razmislim, hteo bi još jednom da se borim. Šta mi znače bezbrižni dani i lepe pesme kada se ostali vitezovi bore za slavu i ljubav!”
Neko se nasmejao: „Želite li da osvojite kraljicu, Marsele?”
A on je nastavio: ,,I ja želim to što želite i vi ostali, iako sam ja samo siromašni vitez. I ako ne mogu da je dobijem, mogu za nju da se borim, mogu za nju da krvarim i podnesem poraz i bol. Slade mi je da umrem za nju nego da bez borbe u miru živim. I ako me neko zbog toga ismeva, za njega je moj mač naoštren.”
Hercog je zahtevao mir i uskoro je svako otišao na svoje mesto za spavanje. Pevača, koji je takođe pošao, Hercog je pokretom ruke pozvao nazad. Gledao ga je u oči i dobronamerno mu rekao: „U tebi je mlada, vrela krv, dečko. Želiš li da prođeš kroz opasnosti, krv i bol samo zbog lika iz sna? Ti ne možeš postati kralj od Valoa i ne možeš imati kraljicu Hercelojdu, to dobro znaš. Šta ti znači da dva ili tri slabašna viteza oboriš s konja? Moraš takođe i kraljeve, Rivalena, mene i ostale junake oboriti da bi došao do cilja! Zato ti kažem: Ako hoćeš da se boriš, počni od mene, i ako me ne pobediš, pusti svoje slike i snove da nestanu i pođi sa mnom onako kako sam ti ponudio.”
Marsel je pocrveneo, ali je bez razmišljanja rekao: „Zahvaljujem gospodinu Hercogu, ali sutra ću jahati protiv vas.” Izašao je i pogledao svoju kobilu. Ona je radosno frktala, jela mu hleb iz ruke i stavila mu glavu na rame.
„Znam, Melisa”, rekao je tiho i pomilovao je po glavi, „ti me voliš, Melisa, konjče moje.”
Rano ujutru sledećeg dana odjahao je u grad i kod jednog građanina zamenio Melisu za novi šlem i čizme. Kada je odlazio, konjče je istezalo glavu na dugom vratu i gledalo za njim, a on je išao dalje i nije se osvrnuo. Hercogov sluga mu je doveo crvenog pastuva, mladu i snažnu životinju, a sat kasnije pojavio se i sam Hercog, spreman za dvoboj. Došlo je mnogo ljudi da posmatra plemića. U prvom prolazu niko nije imao prevagu, jer je Hercog od Brabanta poštedeo mladića. A onda se naljutio na budalastog dečaka i navalio tako besno da je Marsel pao unazad, ostao da visi na uzengijama, a crveni ždrebac ga je odvukao s bojišta.
Dok je avanturista u ranama i otocima ležao pokriven i dobro negovan u Hercogovom šatoru, gradom i logorom se pronosio glas o dolasku Gašmureta, svetski poznatog junaka. Nastupao je svečano i raskošno, njegovo ime je blistalo kao zvezda, značajni vitezovi su mrštili čela, siromašni i nepoznati su ga dočekivali s ovacijama, a lepa Hercelojda ga je gledala crvena u licu. Dan iza toga, Gašmuret je bez žurbe dojahao do bojnog polja, počeo sa izazivanjima i
čarkama i izbacivao iz sedla jednog viteza za drugim. Govorilo se samo o njemu, on je bio pobednik, njemu pripada kraljičina ruka i zemlja. I bolesni Marsel je slušao priče koje su ispunjavale logor. Čuo je da je izgubio Hercelojdu, slušao je o Gašmuretovoj slavi i nagradi, ćuteći se okrenuo ka zidu šatora i poželeo da je mrtav. Ali čuo je još toga. Posetio ga je Hercog, poklonio mu novu odeću i takođe pričao o pobedniku. Marsel je zaključio da je kraljica Hercelojda crvena od ljubavi prema Gašmuretu. A o samom Gašmuretu je čuo da nije samo vitez kraljice Anflise od Francuske, već da je u zemlji mnogobožaca ostavio crnačku kneginju, svoju suprugu. Kada je Hercog otišao, Marsel je s mukom ustao, obukao se, i uprkos bolovima krenuo u grad, da vidi Gašmureta. I video ga je. Bio je to jedan silan, tamni ratnik, gorostasan, moćnog tela. Njemu je izgledao kao dželat. Uspelo mu je da se uvuče u dvor i da se neprimetno pomeša s gostima. A onda je ugledao kraljicu, prefinjenu, devičanski blistavu ženu, kako plamti od sreće i stida i svoje usne nudi tom strancu i junaku. Negde na kraju svečanog obeda, ugledao ga je.njegov zaštitnik Hercog i pozvao ga sebi.
„Dozvolite”, rekao je Hercog kraljici, „da vam predstavim ovog mladog viteza. Zove se Marsel i on je pevač čije nam je umeće tako često pričinjavalo veliko uživanje. Ako želite, mogao bi da nas obraduje jednom pesmom.”
Kraljica je pozdravila Hercoga, a takođe prijateljski i mladića, i naredila da se donese lauta. Mladi vitez je pobledeo, duboko se poklonio i bojažljivo uzeo lautu koju su mu doneli. Brzo je prešao prstima par puta preko struna, netremice gledao u kraljicu i počeo da peva pesmu koju je odavno spevao u svom zavičaju. Kao refren, posle svakog stiha je provlačio dve jednostavne strofe, koje su zvučale tužno, a dolazile su iz njegovog ranjenog srca. I te dve strofe, koje su se te večeri u zamku prvi put čule, uskoro su postale svetski poznate i često pevane. One su ovako glasile:
Plasir d'amour ne dure qu'un moment, Chagrin d'amour dure toute la vie.
(francuski: „Sreća u ljubavi traje samo trenutak, a ljubavni jad celoga života”, prim. prev.)
Kada je otpevao pesmu, Marsel je napustio zamak, s čijih ga je prozora pratila svetlost sveća. Nije krenuo nazad ka šatorima već na suprotnu stranu, iz grada u noć, oprostio se od viteških borbi i nastavio da živi bez domovine, kao pevač uz lautu.
Svečanosti više nema, šatori su istruleli, Hercog od Brabanta, junak Gašmuret i lepa kraljica su već nekoliko stotina godina mrtvi, niko više ne zna za turnir u Kanvoleu i za lepu Hercelojdu. Unazad stotinu godina ništa od toga nije ostalo, osim imena, pesme i stihova mladog viteza, koji nam danas zvuče strano i prastaro. A pesma se još i danas peva.
(1907)