ČETVRTO PREDAVANJE

Berlin, 7. decembar 1915.

Duhovna nauka treba da nam na svim područjima pokaže povezanost duhovnoga sveta i sveta koji mi, dok se nalazimo u našem zemaljskom telu, zapažamo pomoću čula, koji težimo da shvatimo mislima našega razuma. Kroz pojedina razmatranja posebno smo se bavili vezama koje postoje između života koji kao duše provodimo između smrti i novoga rođenja, i života koji ovde provodimo dok smo utelovljeni i fizičkome telu. Uvek utvrđujemo misli da čovek, dogod ovde živi unutar fizičkoga tela, upravlja svoje misli prema sferama koje treba da proživi između smrti i novoga rođenja. To ne činimo da bismo zado­voljili radoznalost, već zato što smo se, kroz našu duhovnu nauku, mogli osvedočiti da pro­di­ra­nje misli onoga dru­gog sveta u naš svet takođe doprinosi tome, što se ovaj ovde svet može u uzvišenim, osna­že­nim mislima izvojevati za delovanje, mišljenje, osećanje. Naše misli mo­ra­mo učvrstiti na tome, da se mnoge tajne života mogu razrežiti samo kad postoji hrabrost da pristupimo zagonetki smrti, kako se ona može nazvati. Da bismo sa sasvim posebnoga stano­višta opet pustili da pred naše duhovno oko nastupi povezanost duhovnoga sveta sa ovdaš­njim čulnim, danas možemo krenuti od jednoga trivijalnog posmatranja, koje svakako uklju­čuje mnogo dubokih osećanja.

Polazimo od činjenice koju smo često raspravljali, kako čovek korača kroz dveri smrti. Kažem da polazimo od nečega svakodnevnog, što je pak povezano sa doživljajima koji su duboki i zahvataju čoveka u najvećim dubinama duše. Kad stojimo spram čoveka ovde u fizi­čkome svetu, mi stvaramo misli koje možemo povezati sa njim, spram njega izgrađujemo na­ša osećanja, naše osećaje simpatije i antipatije, prema njemu stojimo više ili manje prijateljski odnosno sa otklonom, ukratko, mi ovde u fizičkome svetu stvaramo određeni odnos prema drugome čoveku. Ovaj odnos može biti dat krvnim vezama, takođe može važiti kroz afinitet koji se obelodanjuje u životu. Sve se to može obuhvatiti time što se u ovome trenutku zami­šlja kao „odnos čoveka prema čoveku“.

Ako sad čovek, sa kojim smo ostvarili neku vezu, odlazi iz fizičkoga sveta i stupa kroz dveri smrti, nama pre svega ostaje sećanje o njemu, znači suma osećanja, misli koje smo u odnosu sa njim oživeli u nama. I kada je taj čovek od nas otišao kroz dveri smrti, u nama na sasvim drugi način žive osećanja, predstave i misli koje vezujemo za njega, nego dok je još boravio na fizičkome planu. Kada je sa nama boravio na fizičkome planu, znali smo da uvek uz ono što smo u svojoj duši izgradili u odnosu prema njemu, može pristupiti fizička realnost, da sa našim unutarnjim doživljajima možemo stupati naspram spoljne fizičke realnosti. Ta­kođe uvek moramo paziti da toga čoveka doživljavamo na neki novi način, da se osećanja, osećaji koje smo do tada imali za njega, menjaju u jednome ili drugome pravcu. Često ne mis­limo na radikalnu razliku koja iznenada, ili ne iznenada, nastupa u trenutku od kada u našoj duši možemo nositi još samo sećanja na dotičnoga čoveka, gde možemo znati: on se više neće prikazati našem oku, više neće uhvatiti naše ruke. Slika koju smo stvorili o njemu, u bitnome ostaje ona koju smo već stvorili. No u odnosu drugoga čoveka nastupa i nešto sas­vim radikalno. Kako rekoh, to trivijalno odzvanja kao misao, ali duboko zahvata naš unu­tar­nji život, kad nastupa u pojedinačnome slučaju. To je činjenica da naše sećanje postaje ljud­s­ka duša, koja je dosad kroz svoje fizičko utelovljenje na nas vršila spoljni utisak.

No, uporedimo sad ovo sećanje sa onim koje inače formiramo iz naših spoljnih doživljaja. Mi velikim delom naš fizički život proživljavamo u sećanjima. Znamo za ono što smo doži­ve­li. Kažemo da na primer znamo za događaje koji su prolazili nad nama, o kojima smo zadržali misli, znamo da se kroz ove misli možemo obratiti proteklim vremenima, u kojima su se zbivali dotični događaji. Ako sad pregledamo ono što tako imamo u najvećem delu sećanja – kažem u najvećem delu naših sećanja – u tim mislima u sebi nosimo nešto čega više nema: protekle događaje, događaje čiju stvarnost više ne možemo susresti u spoljnome svetu, koji pripadaju prošlosti.

No ako smo primii ono duhovno iz duhovne nauke, pred našim duhovnim okom je sasvim drukčije to što moramo zvati sećanjem na umrloga, sećanjem na dušu koja je prošla kroz dve­ri smrti. To je sasvim drukčije. U sebi nosimo misli, ali za njih postoji nešto što je stvarno, sva­kako ne u našem prolaznom spoljnom fizičkom svetu, nego u duhovnome svetu. Tu pos­toji ono našta se odnose ove misli, premda ono ne može stupiti u sferu naše vidljivosti. To je sasvim drukčija predstava sećanja od one koju imamo o nečemu što se dogodilo ovde u fizi­čkome svetu. Kada ovdašnje činjenice hoćemo da posmatramo u odnosu prema čitavome sve­tu, možemo kazati da u našoj duši nosimo misli o nekome biću, koje se nalazi u duhovnome svetu. No mi znamo – što nam posebno mora biti jasno iz razmatranja potonje tri večeri, koje smo ovde zajedno proveli – da ne samo što se prema duhovnome svetu uzdižu čežnje duša ko­­je su ovde utelovljene, nego da se takođe svest duša, koje su prošle kroz dveri smrti, koje sad žive u svetu između smrti i novoga rođenja, da se i one pružaju na ono što se događa ovde u fizičkome svetu. Možemo kazati da one duše, koje rastelovljeno žive u duhovnome svetu, u svoju svest primaju iz fizičkoga sveta ono što mogu opažati njihovim duhovnim gledanjem i duhovnim viđenjem. U jednome od poslednjih razmatranja sam nago­vestio da duše, koje ovde još žive utelovljene u fizičkome telu, bivaju opažane od strane takozvanih mrtvih duša, u suprotnosti sa opažanjima koja one imaju o dušama koje poput njih žive u vremenu između smrti i novoga rođenja. Izlagao sam kako duše, koje žive u duhov­nome svetu, uvek moraju biti delatne da bi imale opažanja – kao što mi npr. znamo kada je u našoj blizini neka druga duša – kako pak one, da bi ih posmatrale, moraju biti unutarnje de­latne. Moraju takoreći sebi konstruisati sliku, sliku koja ne nastaje sama od sebe kao ovde u fizičkome svetu. U duhovnome svetu se najpre ima misao „biti tu“, koja se takoreći mora unu­tarnje sadoživeti da bi nastala slika. To je obratan put.

Postoji znatna razlika u konstrukciji slike s obzirom na duše koje se već nalaze u du­hov­nome svetu, i one koje su još ovde na zemlji utelovljene u fizičkome telu. Dok čovek u životu između smrti i novoga rođenja mora sasvim iz sebe proizvesti sliku duše koja se takođe već nalazi u duhovnome svetu, dok tu mora da bude sasvim delatan, on se više pasi­vno oseća kod duše koja još živi ovde na zemlji – ta slika mu više prilazi. Delatnost je dakle neznatnija za dušu koja još živi na zemlji, unutarnje naprezanje je neznatnije nego kod duše koja je već rastelovljena. Upravo se time izražava razlika za one, koji žive između smrti i no­voga rođenja. Kada to prihvatite, kazaćete sebi: kada se duša, nakon prolaska kroz dveri smti, tako uživi u duhovni svet, ona ne samo da ima pregled o bićima viših hijerarhija ili du­ša­ma ljudi koji sa njom žive u duhovnome svetu, nego pred njom takođe iskrsava svet ovda­šnjih duša, osobito onih sa kojima je bila u nekome odnosu, pre no što je zakoračila kroz dve­ri smrti.

Još treba utvrditi važnu razliku da, dok čovek ovde na zemlji, u osnovi uzeto, oko sebe uvek ima ono što čini zemaljsko postojanje i može samo – ovo „samo“ naravno treba uzeti tek poredbeno – u duhu zahvatati „drugi“ svet, to upravo biva obratno kada se duša nalazi u duhovnome svetu. Što ona tamo po sebi vidi, jeste naš svet, svet koji je tamo onostrani, dok se mora naprezati da bi vlastiti svet, u kome se tada nalazi, uvek imala kao opažanje, da bi ga uvek sebi konstruisala. Tamo je dakle ovostranost ono što uvek treba zavređivati, a ono­stra­nost ono što se uvek kao po sebi predaje. Sada pak unutar njihovoga onostranog, našega ovo­stranog, iskrsavaju ljudske duše sa onim što u njima živi, naročito duše sa kojima su vezali odnose tokom zemaljskoga vremena. Takve duše im iskrsavaju. No unutar ovoga, rekao bih mora duhovnih opažanja, koje je u ljudskim dušama sačinjeno iz drugoga sveta, katkad nas­tupaju sećanja na one koji su prošli dverima smrti. Živo to sebi predstavite. Pomislimo jednom hipotetički da bismo živeli u nekome trenutku u kome se nijedna duša ne bi sećala nekoga umrlog. Tada bi umrli takođe videli ljudske duše, ali u tim dušama ne bi živelo nikak­vo sećanje na mrtve. U ovo more, koje se pruža pred rastelovljenim dušama, sada ulaze seća­nja na mrtve. Oni žive u tome. To je nešto što kroz ovdašnju čovekovu slobodnu volju i čove­ko­vu ljubav prilazi onome, što umrli uvek mogu videti sa druge strane. To njima dakle prilazi.

Vidite, ovde opet imamo jednu tačku gde duhovnome istraživaču izniču važna pitanja, gde on mora postaviti pitanje: šta se dešava za onoga koji je prošao dverima smrti, time što se on sada vidi ušuškan u sećanja duša koje talasaju ovde u našem svetu, u sećanja koja ove ta­lasajuće duše imaju na umrloga, šta se dakle dešava time da on opaža ova sećanja? Za duhov­noga istraživača biva tako da kada mu iznikne takva zagonetka, on najpre mora da je teme­ljito doživi. Mora da se uživi u nju. Ako on počinje da špekuliše o rešenju takvoga pitanja, o to­me kakav bi mogao biti odgovor, tada sigurno najpre dolazi do nečega pogrešnog. Napre­za­nje običnoga razuma, koji je vezan za mozak, po pravilu uopšte ne daje rešenje. Ono se može pripremiti samo unutarnjim naprezanjem. Rešenja zagonetaka, koje se odnose na duhovni svet, zapravo se predaju tako da, kao neka milost, izlaze iz duhovnoga sveta. Mora da se če­ka. Zapravo se ne može ništa drugo, osim da se ispravno živi sa tim pitanjem, da se to pitanje uvek iznova i nanovo meditira sa svim kvalitetima osećanja koje ono može razviti, da se pusti da ono oživi u duši i mirno čeka dok ne budemo udostojeni – ovaj izraz je zaista sasvim tačno upotrebljen – da dobijemo odgovor iz duhovnoga sveta. I on po pravilu prilazi sa sasvim dru­ge strane, nego što se zapravo misli. Odgovor iz duhovnoga sveta dolazi u pravome trenutku, znači u trenutku kada smo dovoljno pripremili vlastitu dušu da ona može primiti odgovor. Da je to pravi odgovor, ne može se zaključiti pomoću neke teorije, kao što se pomoću teorije ne mo­že ništa zaključiti o fizičkoj stvarnosti. To se može zaključiti jedino kroz sâmo doži­vlja­va­nje. Oni što uvek poriču svaku duhovnu stvarnost, koji kažu: to se ne može dokazati, sve mo­ra biti dokazano – njima bih samo postavio pitanje da li bi ikad neki čovek u fizičkome svetu mogao dokazati postojanje kita, kada ovaj ne bi bio nađen. Ne može se dokazati išta što na neki način ne mora biti pokazano u stvarnosti. Tako se i u duhovnome svetu mora doživeti ono što je stvarnost.

Sada se sigurno na najrazličitije načine prikazuje ono što u svest ulazi kao rešenje, pošto smo se pripremili u duši. Istina se može prikazati na mnogobrojne načine, ali se ona ipak doživljava kao istina. Kada se pušta da ova zagonetka, koju sam upravo sada postavio, pra­vil­no zaživi u duši, tada prividno sa sasvim druge strane nastupa jedna unutarnja slika; ta slika, mogao bih kazati, postavlja unutarnji zahtev davanja rešenja date zagonetke. Može nastupiti slika nekoga čoveka koji se recimo fotografisao, koji je dao da mu se napravi portret. Tu uopšte nastupa slika neke fuzičke stvari, preslikavanje te fizičke stvari. I napokon nastupa sve ono što se može postaviti u područje umetničkoga prikaza. Kada sebi predstavljate kako pro­tiče fizički život, možete kazati da on protiče tako da čovek stoji naspram bića i događaja u pri­rodi; oni protiču. Isto tako protiču ljudske stvari, ono što čovek obezbeđuje i tka za svoje pot­rebe itd., ono što mu protiče kao istorija. No čovek povrh toga traži nešto što u osnovi uze­to nema nikakva posla sa sa nepotrebnom neminovnosti u svetu. Čovekova duša zapaža da, kada bi proticala samo priroda i istorija, samo namirivanja ljudskih potreba, život bi bio pust i prazan. Povrh toka prirode i toka potreba, čovek nešto stvara ovde u fizičkome postojanju. On recimo dobija potrebu da ne samo vidi neki krajolik, nego i da ga naslika. On to u životu tako podešava, da neko, ko sa njim stoji i ikakvoj vezi, od njega može dobiti tu sliku i još slič­noga. Polazeći od toga, možemo misliti na čitavo carstvo umetnosti, koje čovek ovde stvara kao neku višu stvarnost iznad stvarnosti, pored stvarnosti prirode i istorije. Pomislite čega sve u svetu ne bi bilo bez umetnosti, kad ona ne bi, uz ono što je tu po sebi, stvarala to što može da daje iz svojih izvora. Umetnost stvara nešto što ne nastaje kroz neminovnost. Da nema nje, ipak bi se mogle dešavati sve prirodne neminovnosti i moglo bi se misliti da bi, bez ikakavoga slikanja ili umetničkoga prikaza, tok života ipak išao od zemaljskoga početka do zemaljskoga kraja. Može se izraziti, šta sve ljudi tada ne bi imali. No teoretski bi bilo moguće da naša zemlja bude kažnjena time što se na njoj ne bi mogla razvijati umetnost. U umetnosti imamo nešto što izlazi iznad života. Pomislite kako se u svetu nalazi sve što je stvoreno u umetnosti, i ljude koji tako idu kroz svet, pa dobijate dva takoreći paralelna procesa: prirodne i istorijske neminovnosti, i ono što je uspostavljeno kao umetnička struja.

Vidite, kao što umetnost u neku ruku učarava duhovni svet u fizičku stvarnost, tako i sećanje, koje ovde zahvata mesto u duši, učarava neki drugi svet u svet onih koji su prošli kroz dveri smrti. Za umrle bi svet mogao proticati bez sećanja koja ovde žive u dušama, koja su rođena iz ljubavi, iz ljudskih odnosa. No tada bi za mrtve njihov svet proticao tako kao što bi naš svet proticao kada se u njemu ne bi nalazilo išta što izlazi iznad obične stvarnosti. To je izuzetno značajna veza, da kroz misli ljubavi, misli sećanja, kroz sve što nam na taj način niče u duši u vezi sa onima, koji više nisu u fizičkome svetu, da se tamo stvara nešto analog­no našem umetničkom stvaranju. I kao što čovek u fizičkome svetu iz sebe mora uzvršavati umetničko stvaranje, kako on iz sebe mora nešto izvesti, tako opet za one koji se nalaze u du­hov­nome svetu mora nastupiti nešto suprotno. To im mora biti doneto sa ovoga sveta, od strane duša koje su ovde ostale, koje su još ovde utelovljene; od strane duša, koje oni gledaju više pasivno nego što gledaju duše koje već sa njima stoje u duhovnome svetu. Što bi za nas bio prirodni i istorijski tok, koji se odvijaju sami po sebi, bez umetnosti, bez svega što čovek stvara iznad obične neposredne stvarnosti, to bi za umrle bio svet u kome duše, preostale unutar fizičkoga sveta, ne bi živele sa sećanjima.

Vidite, takve stvari ne bivaju svesne unutar fizičkoga življenja čoveka. Tako kažemo: one ne bivaju svesne. – One ne bivaju svesne za običnu svest, ali su svesne za dublju podsvesnu svest, i po njima se uvek uređuje život. Zašto ljudske zajednice polažu vrednost na to da praz­nuju Dan svih duša, Dan mrtvih i slično? I onaj, koji ne može učestvovati u zajedničkome Danu mrtvih, ima svoj sopstveni Dan mrtvih. Zašto? Jer u podsvesnoj svesti čoveka živi upravo ono što bi se moglo nazvati nejasnom svesti o onome što se u svet uspostavlja oživlja­vanjem sećanja na mrtve, da se ona posebno oživljavaju. Kad otvorena duša posmatrača duha ode na Dan svih duša, Dan mrtvih ili tome slično, gde se pojavljuju mnogi ljudi sa sećanjima na mrtve, on zapaža da umrli učestvuju u tome, i za njih onda biva tako, samo naravno na odgovarajući način drukčije zamišljeno, kao kad ljudi ovde u zemaljskome krugu posećuju neku katedralu i gledaju one forme koje ne bi mogli gledati kad se, iz umetničke fantazije, ne bi izrađivalo nešto za fizičko postojanje, ili kada oni slušaju neku simfoniju ili slično. To je ono što donekle nastaje iznad uobičajene mere postojanja, i daje se u svim tim sećanjima. I kao što se umetnost uspostavlja u fizičko-istorijski čovekov tok, tako se sećanja na mrtve uno­se u sliku koju duše između smrti i novoga rođenja dobijaju iz njihovoga sveta. U takvim običajima, koji se stvaraju u okviru ljudskih zajednica, upravo se izražava tajno znanje koje du­še imaju u svojim podosnovama i mnogi su dostojanstveni običaji povezani sa ovom pod­svesnom svesti.

Još mnogo začuđeniji stojimo pred vezama života, kada ih možemo prožeti onim što nam u ruke daje duhovna nauka, nego kada se time ne možemo prožeti. Kada mrtvi sretne sećanje na sebe u duši nekoga čoveka, koji je ovde stajao u nekome odnosu sa njim, uvek biva kao da mu pristupa nešto što ulepšava ili uzdiže njegov život. I kao što se za nas ovde lepota pribira iz umetnosti, tako se lepota za umrle pribira iz onoga što dozračava iz srca i duša ljudi koji se ih se sećaju.

Ovo je takođe jedna povezanost između ovdašnjega sveta i tamošnjega duhovnog sveta. I ova misao je usko povezana sa ostalim mislima koje proističu iz mnogo, mnogo toga što se može negovati u duhovnoj nauci, sa mislima o onome što je dragoceno, što je važno u ze­malj­skome životu. Duhovna nauka nas ne vodi ka obescenjivanju zemlje sa svim što ona mo­že proizvesti, nego ka tome da fizički zemaljski život posmatramo kao da je član unutar uku­pnoga života svetova, i to neophodan član; kao član koji je oslonjen na ono što deluje u du­hov­nome svetu, bez čega se duhovni svet ne bi mogao pojaviti u svojoj potpunosti. I kada ta­koreći skrenemo pogled na to da iz našega fizičkog sveta mora iznicati lepota za umrle, otva­ra nam se misao da bi ova lepota nedostajala duhovnome svetu, kad je ne bi mogao davati fizički svet sa dušama ljudi, koje bi u ljubavi još mogli razvijati misli koje su napojene ose­ća­jima i protalasane osećanjima, misli o onima koji više nisu u fizičkome svetu. Mnogo je zna­čilo, dragi moji prijatelji, kada su na primer u stara vremena čitava plemena u narodu uvek iznova u svojim svetkovinama predano mislila na svoje velike pretke, kada su sjedinjavala svo­je osećaje u pogledu na nekoga velikog pretka. Mnogo je značilo kada su oni udešavali takve spomendane, jer to je uvek bilo zasvetljavanje nečega lepog za duhovne svetove, znači za duše koje su se nalazile između smrti i novoga rođenja. I kao što bi recimo, blaže rečeno, bi­lo previše „glupo“ kada bi neko ovde na zemlji utvrdio posebno dopadanje u svojoj sops­tve­noj slici, svome vlastitom portretu – to je naravno glupo, zar ne – tako je sad važna slika koju mrtvi o samima sebi nalaze kod onih koji su ovde ostali. Jer, dragi moji prijatelji, mi mo­ra­mo utvrditi da zemaljski čovek za nas biva nešto sasvim drugo, kada ga kao umrlog pos­ma­tramo sa duhovnoga stanovišta. To smo češće naglašavali. Ovde smo zatvoreni unutar na­še kože, u nju je zatvoreno ono što označavamo kao „mi“, kao „ja“, upravo ono što nam je va­žno. To važi i za „sasvim nesebične“ ljude! To čak možda za stepen više važi za „sasvim ne­sebične ljude“, nego za one koji se smatraju manje nesebičnima! Za nas je pre svega važno, šta je zatvoreno unutar kože; zatim dolazi ostali svet. Na ovaj ostali svet gledamo kao na spo­ljašnji svet. Upravo je važno da mi, kada smo izvan svoga tela, budemo sjedinjeni sa spoljnim svetom; mi živimo u ovome spoljnom svetu. Češće sam opisivao ovo uzdizanje, ovo širenje sebe iznad spoljnoga sveta. I to, što se sad prema nama odnosi kao spoljni svet, upravo je ono što smo ovde proživeli između rođenja i smrti. Možemo kazati da tamošnji spoljni svet do­nekle postaje naš unutrašnji svet, i da ono, što je ovde naš unutrašnji svet, tamo postaje spoljni svet. Otuda i ono značajnio iskustvo, koje sam u mojoj „Teosofiji“ dotakao kod stu­panja u zemlju duhova: „To si ti“.

Dakle, naš unutarnji svet, koji obuhvata naše „ja“, na koji otuda gledamo, postaje naš spoljni svet. I ona duša, koja sad ne može biti egoistična na način kao ovde, gleda unatrag na misli koje joj pristupaju kao misli o njoj. To joj pristupa kao spoljni svet, što uistinu sme da se utelovi u opsegu onoga što mi označavamo kao lepo, što nas uzdiže i sme da nas uzdiže. Uz taj spoljašnji svet prilazi nešto – naime sećanje na ono što smo proživeli između rođenja i smrti – što ne živi u ovome našem životu, nego živi u drugim dušama, ali se odnosi na nas. To je zaista uspostavljanje nečega što izlazi iznad nas, znači iznad našega spoljnog sveta, kao što ovdašnje ustanovljenje umetničkih dela izlazi iznad obične stvarnosti koja postoji po sebi. Kao što je to ovde malo „pristalo“ za nekoga čoveka, koji nije utelovljen samo u sebi već usto i u svojoj slici, tako se tamo podrazumeva da uz ono što u ovdašnjim dušama nastupa kao nečija slika i prilazi drugoj pojavi, koju on ima po sebi, da se uz to stoji kao što se recimo ovde po slici nekoga predela odnosimo prema tome predelu ili tome slično. Kada dakle neko­me pred dušu dođe neka zagonetka, koja sadrži sliku nekoga čoveka i njegovu sliku u dušama onih koji su ostali dole, time on nalazi put za rešenje takve zagonetke. Špekulisanje po pra­vilu ne vodi ničemu, nego treba moći čekati, strpljivo iščekivati. Treba da se potrudimo oko pitanja u odnosu na duhovni svet. Odgovori se moraju predavati kroz milost, koja se objav­lju­je pomoću ljudskih duša.

U toku ovoga razmatranja sam često upozoravao kako ljudi nalaze uređenja, uopšte dane i svetkovine sećanja koji su povezani sa dubokim znanjem, koje pak nije shvatljivo običnoj svesti. Ovo je povezano sa tim da čovek u podosnovama svoje duše uopšte ima nejasno, obu­hvatno znanje – ovde sam već ukazivao na to – te da on zapravo znanje, koje shvata svojom svesti, izvlači iz svoga obuhvatnog znanja. Upozoravao sam kako bismo zapravo bili mudri, kada bi svojom gornjom svesti mogli shvatati sve što shvata naše astralno telo. Ovo pak as­tralno telo ide kroz život u mnogo višem smislu znanja, nego što to obično verujemo. Mi ne cenimo ovo znanje astralnoga tela, jer zapravo ništa ne znamo o njemu; no ipak možemo stvo­ri­ti makar neku predstavu o ovome obuhvatnom znanju astralnoga tela, kad pred dušu po­s­tavimo ovo što sledi.

Vidite, mi možemo kazati da donekle živimo danju. Naše događaje vrlo malo proce­njujemo prema njihovoj povezanosti. Kada bismo ih posmatrali prema njihovoj povezanosti, mnogo šta bi nam sasvim drukčije izgledalo. Samo jednom pomislite kako se može desiti da nešto preduzimamo; jutrom preduzimamo nešto što hoćemo da izvršimo uveče. U podne se događa nešto što nas sprečava da tu stvar uveče izvršimo. Ponekad se mnogo ljutimo zbog toga. Naše je mišljenje kako bi bilo mnogo lepše, mnogo ispravnije da smo mogli uraditi tu stvar. No astralno telo sa svojim obuhvatnim znanjem, koje nam ne dolazi do svesti, o tome zna nešto sasvim drugo. Ono često u takvome slučaju vidi: ako izvedeš stvar koju si preduzeo za veče, dolaziš u položaj da možda padneš i slomiš nogu. Uopšte može ležati u oblasti mo­gu­ćnosti, da tome nikako ne možemo uteći. Ako uveče izvršavamo to što smo preduzeli, una­pred postoji konstelacija da polomimo nogu. To ne znamo u našoj gornjoj svesti, ali astralno telo to prozire i dovodi nas u položaj kroz koji sami sprečavamo da naiđe ono što je trebalo uveče izvršiti. U ukupnoj povezanosti našega života je katkad izuzetno mudro da je nastupilo ono što nas je tako ljutilo. No to nije porođeno iz slučaja, nego u potpunosti biva učinjeno iz mudrosti našega astralnog tela, koja ostaje nesvesna za gornju svest. Kad bismo mogli uviđati zašto mnogo toga činimo a ponešto ne činimo, možda jer nismo mogli učiniti nešto drugo ili tek bivamo vođeni nečemu drugom, kada bismo sve to mogli prozirati, u našem životu bismo uvek videli jednu povezanost koja polazi od nekoga putokaza u nama, kada se nalazimo u našoj gornjoj svesti.

To je već povezanost u našem životu, ali se ona ne prozire u čitavoj svojoj sferi. I čim pred dušom ispravno držimo misao da smo povezani sa duhovnim svetom, stvar nam već postaje jasna. Iznad nas stoji jedno biće, koje nam pripada u užem smislu, biće iz hijerarhije an­đela, duh koji nas podržava. Mi se štaviše na početku naših razmatranja uvek obraćamo du­hovima koji podržavaju one što napolju neposredno treba da ispune velike zahteve vremena. Ovaj duh sad uviđa unutar tih povezanosti. Iz jednoga osećanja u ljudskoj svesti je zadugo po­stojalo kao živo, da određene veze, koje mi ne pregledamo, pregledaju duhovi koji nas po­državaju. Sada su pak promenljive granice između onoga što pregledamo i onoga što ne pre­gledamo našom svesti. U stvarnosti zaista postoje ljudi koji kroz život idu sa određenim unu­trašnjim zadovoljstvom, koji upravo puštaju da im prilazi to što im prilazi, jer veruju u mud­rost koja upravlja, budući da su prožeti time da i ono zbog čega se lako mogu ljutiti, biva prožeto vladanjem mudrosti. Ponekad je teško verovati u ovu vladajuću mudrost, jer nam se događa nešto protiv naših namera. No onaj se impuls, koji nas ispravno dovodi u povezanost sa dejstvima duhovnoga sveta, sadrži upravo u tome da se znamo uklopiti u vladajuću mud­rost, da pritom ne budemo komotni niti lenji, bez verovanja da ova vladajuća mudrost samo­stalno posluje za nas. Ova granica je dakle pomična i u odnosu na poslovanje, na stvaranje na­­me­ra. Tu svakako u običnu svest nailaze impulsi koji imaju nešto intimno i nežno. Kako če­sto, zar ne, dolazi do toga na nešto preduzimamo za kasnije vreme. Onda dolazi nešto, i mi imamo osećaj da moramo činiti ono što sprečava to kasnije. Imamo osećaj kojim se predaje nužnost da nešto radimo, i ta se stvar ne sme grubo shvatiti, jer znamo da, ako to grubo shva­timo, ono se razbija, rasprši pred nama. Uz ono, na šta usmeravamo svoju slobodu, više ili manje jasno imamo u sebi jednoga čoveka koji hoće da nas dotiče kroz život i koji veruje da se onim što on može napipati, postiže mnogo više nego onim što može sasvim tačno zao­kružiti svojim pojmovima. Ta granica je pomična.

No granica je katkad još više pomična, i tu dolazi u obzir jedna tačka, koju treba ispravno uočiti naspram praktičnoga života. Postoje ljudi – i oni su u određenome pogledu svi zah­vaćeni onim što vlada u tome čoveku – koji imaju i određenu čežnju, određenu pohlepu da se ispravno postave u životu, da tako kroz život prolaze između redaka. Uzmite jedan upadljiv primer: znate nekoga čoveka, koji sklapa prijateljstvo sa jednim drugim. Najpre kažete: zaista ne mogu tačno pojmiti zašto on sklapa prijateljstvo sa tim drugim, to ne mogu prozreti, nika­kav pravi odnos ne vlada između ta dva čoveka, ali taj čini sve da mu se približi. To se ne može pojmiti i ponekad se tek mnogo kasnije zapaža zašto se to desilo. Ovome čoveku doti­čni možda tek mnogo kasnije treba za nešto. Sa tim čovekom nije sklopio prijateljstvo jer je u njemu doživeo nešto što bi rado imao, niti svojom sopstvenom voljom, nego je to sredstvo za nešto što bi tek kasnije trebalo da nastupi. On je „ispravno pomerio“ svoj život: time da je sklopio prijateljstvo sa njim, čovek je došao do nečega čime mu ovaj može pomoći u nekoj kasnijoj situaciji. I posledica je da sad, uz pomoć onoga takozvanog prijatelja, zaista nailazi ono što inače ne bi naišlo.

Ako ove misli proširite nad životom, videćete kako je beskrajno često da ljudi ranije pri­premaju nešto što tako neposredno ne žele, nego hoće da ono bude takvo, jer hoće da ga upotrebe tek u dejstvima. Mora se dakle kazati da ima ljudi, koji u ovome pripremanju života – sada ne možemo kazati imaju mudrost, jer ćemo imati unutarnju prepreku ako to tako nazo­vemo – ali koji imaju ogromnu prepredenost da u ranijim stadijumima života učine nešto, što tek u narednome stadijumu života treba da im nekako dođe na pomol. I tada imamo osećaj: ja toga čoveka uopšte nisam smatrao tako lukavim, kada su mi izronjavale misli o njemu, kada sam živeo zajedno sa njim, on je zaista bio lukaviji nego što bi morao biti, kada tako ispravno uređuje svoj život.

Vidite, to dolazi otuda da u stvari ono što čovek nosi u astralnome telu, može biti mudrije od onoga što nosi u svojoj običnoj svesti. Kad čovek svoj egoizam jako potiskuje u nesvesno, kad ne živi sa određenom izvornosti, nego kad, mogao bih kazati, toliko popušta svome ego­izmu, tada ovaj egoizam zahvata i njegovu podsvesnu svest, i tako u njemu živi čovek koji živi u svima nama, ali nas inače navodi da uzimamo život na elementarniji, neposredniji na­čin; on ga tada navodi da kleše život, da se usmerava tako da unapred stvara uslove za ono kasnije. Tu vidimo vladavinu astralnoga tela sa njegovom mudrosti. No sada vidimo da on ni­je prožet onim što inače vidimo da vlada u životu, nego vidimo da je egoizam, od strane obične svesti, potisnut u astralnu svest, i vidimo da taj čovek ide kroz život uz mnogo više privida ili promišljanja, kako to kažemo, nego što mu zapravo pripada prema njegovoj svesti. Tu leže mnoge pogubne strane razvoja čovekove duše, i vrlo je važno da čovek bude svestan da u trenutku, kad pristupa onome što inače nesvesno deluje u njemu, pokuša da ne prilazi prejako sa svojim egoizmom. Zato se ovde uvek opet i iznova mora naglašavati, za razvoj prema duhovnome svetu, ovo odvraćanje od egoizma.

Tu ispod naše obične svesti zaista vlada nešto što može biti prožeto svešću duha iz hije­rar­hije anđela, koji nas podržava, i tako se ostvaruje upravo ono što nam katkad može izgle­dati nepromišljeno pred običnom svesti, što ipak leži pod određenim pravilom, koje sam u jednoj misterijskoj drami hteo da vrlo jednostavno izrazim time što sam kazao, ili učinio da kaže jedna osoba: „Srca često moraju tumačiti karmu“. – Kada se pak izađe iznad onoga što srce tumači u karmi, kada se pusti da vlada razum, ovome razumu se priprema suviše jaka doza egoizma. Ili pak, ovaj egoizam unutra može vladati tako da utvrdimo kako je čovek više lukav nego što nam izgleda prema svojoj neposrednoj svesti. Tada je on potisnuo egoizam u svoje astralno telo. Tada u delovanje duše ulazi nešto, sada ne od strane regularnoga bića iz hije­rarhije anđela, već nešto luciferično, nešto što čoveku omogućava da zaokruži jednu širu sfe­ru, nego što bi je on zaokružio prema odgovarajućem stepenu svoga razvoja. Vidimo kako je zaista nežno i intimno ono što je neophodno da se naglasi, upravo kada se pristupa duhov­no­naučnome razvoju. Jer, podrazumeva se da moramo proširiti našu svest, ali se pri tome uvek moramo truditi da odstranjujemo prepreku koja nastaje preduzimanjem ili preuzi­manjem – sasvim je svejedno, jedno ili drugo – egoizma u niže ili više sfere svesti.

Možete pitati: pa, kako mi to možemo? Dobro je kazati da egoizam ne treba otklanjati iz obične svesti. Kako se može izbeći iznošenje egoizma iz obične svesti? – Pa vidite, dragi mo­ji prijatelji, to nije moguće pomoću pravila, već samo kroz proširivanje svojih interesovanja. Ka­da se proširi interesovanje, uvek se na neki način prigušuje egoizam. Svakim novim inte­resovanjem koje dobijamo, jednim delom izlazimo iz sebe. Mi se duhovnom naukom bavimo kako se bavimo, da se dakle uvek ne obaziremo na ono što bi ljudi, iz svoga egoizma, rado hteli da čuju, već tako da se zaista proširuju interesovanja. Kako se često, uvek iznova i na­no­vo, postavlja pitanje: zašto su knjige tako nerazumljivo napisane? Zar se one ne bi mogle pi­sati mnogo popularnije? I jedan ili drugi predlaže, kako bi se knjige mogle popularno, baš popularno pisati. Zapravo se moramo braniti od postizanja ovoga populariteta, jer on samo povećava egoizam. Kao što je štaviše lako ulaziti u duhovnu nauku, tako baš svako tu može ući bez savladavanja svoga egoizma. No u poslu, koji se mora duhovno proživeti, kada se čo­vek ponešto napreže, već mora da odstrani deo svoga egoizma, i tako on, kada se mora napre­zati, neegoističnije ulazi u ono što hoće da postigne kroz duhovnu nauku, nego kada to biva sasvim popularno prikazano. Mi smo na primer morali doživeti da je naišao neko ko je kazao: „Ima mnogo ljudi, koji treba da rade čitavoga dana. Kad oni uveče treba da zasednu i čitaju teške knjige, ne izlaze nakraj sa tim. Njima bi ipak trebalo isporučivati lako čitljive knjige“. – Na to bi mu se moralo odgovoriti: „Zašto treba sprečavati ove ljude da ono malo vremena, koje imaju, upotrebe na čitanje ovih knjiga, koje su sa potpunom namerom bile napisane iz duhovnih uslova? Zašto to vreme treba da upotrebe na čitanje spisa koji se doduše komotno čitaju, ali koji, budući da trivijaliziraju stvari, čak i kad možda daju doslovce isto, oni time, što ne dovode duše u isti položaj, ipak u trivijalan život rasplinjavaju ono što zapravo treba izvući iz toga trivijalnog života, takođe s obzirom na put i način, kako se to proživljava u jednoj drugoj sferi?“.

Od sasvim će posebnoga značaja biti to da se u duhovnoj nauci ne uočava samo „šta“, ne­go i „kako“, da ljudi postepeno pristaju na uživljavanje u predstave o svetu koji je sasvim drukčiji od običnoga fizičkog sveta, i da se zato takođe navikavaju da malo pomalo sebi stva­raju drukčije predstave od onih koje su na tako udoban način formirane prema fizičkome svetu. I tu bih danas na završetku odmerio još jednu predstavu, koju za osam dana treba da pri­menimo u narednim razmatranjima. No hoću da je već danas odmerim, da biste videli kako je možda i dobro usvajati nove reči za ono što se događa u duhovnome svetu.

Za put i način, kako čovek živi između rođenja i smrti, imamo reč koja izražava nešto u životu, koja to izražava oslanjajući se na ono što vidimo. To je reč „stariti“. Gledamo dete ka­ko je sveže, zaobljeno, čiji unutrašnji život teče kroz spoljašnje forme, do određene godine ga vidimo kako puca od unutrašnjega života, koji se uliva u spoljašnje forme. Zatim dolazi vre­me kada se unutrašnji život više tako ne izliva, gde dobijamo bore, gde biva drukčije sa na­ma. Ukratko, ovaj spoljni život od rođenja do smrti pratimo na način, kako nam se on u pro­toku života pokazuje u fizičkome telu. To nazivamo starenjem iz sasvim trivijalnoga razloga, jer je naše fizičko telo mlado kada se rodimo, a staro kada umiremo.

Sasvim je drukčije sa eterskim telom. Naše etersko telo, ako uopšte hoćemo da upotre­bi­mo tu reč, kroz snage kojima je formirano, jeste staro, kada biva dovedeno do rođenja ili začeća. Ono je staro dok tek započinjemo naš fizički život, tada je ono stisnuto i izrezbareno, tu ono ima mnoga, mnoga unutrašnja oformljenja – to su pokreti, ali oni su unutrašnja ofor­mljenja. Ona mu se oduzimaju tokom života, ali se zato povećava snaga za življenje, i ona je dete kad stari umremo. Etersko telo proživljava upravo obratan razvoj u osnosu na fizičko telo. Kada za fizičko telo kažemo „mi starimo“, za etersko telo bismo morali kazati „mi se podmlađujemo“, i dobro je stvoriti izraz „mi mladimo“ s obzirom na naše etersko telo. Mi zaista „mladimo“ s obzirom na etersko telo, tako da ovo etersko telo, kad bivamo rođeni, u nje­govoj snazi usmeravamo na sve što je uključeno u čovečju kožu, dok ono, kad u doba odre­đene starosti idemo kroz dveri smrti, ima jednu srodnost sa čitavim kosmosom. Ono je opet ponovo dobilo snage koje su mu bile oduzete. U trenutku kada smo bili dete, bila je prekinuta njegova povezanost sa kosmosom, ono je sve snage je moralo poslati u pojedinačni prostor koji je uključen u čovečju kožu, tu je ono takoreći bilo stisnuto u jednoj tački sveta. Sad opet postaje sveže, opet biva sve više i više uspostavljeno u kosmos, u istoj meri u kojoj stari fizičko telo. Možemo kazati – izraz je naravno baš preteran: dok mi postajemo slabu­nja­vi i naborani, etersko telo opet postaje prozirno i opet je slika spoljnih snaga, spoljnih stva­ra­lačkih snaga, kao što je i fizičko telo izraz takvih snaga na početku detinjstva. Mi „mladimo“ s obzirom na etersko telo. I takođe će postepeno već dolaziti neminovnost stvaranja novih reči, da bi se sa sasvim druge strane mogli shvatati odnosi duhovnoga sveta. Važno je da se oglasimo sa ovom radikalnom razlikom u čitavome posmatranju duhovnoga, naspram fizič­kog sveta. Na ovo mesto ćemo sledeći put nadovezati naša razmatranja.

 *