ČETVRTO POGLAVLJE

Dopada li ti se? upita ga Albert za vreme jedne slanke.
Pjer klimnu glavom, ali odmah zatim tiho napusti sobu. U tonu Albertovog pitanja osetio je prizvuk kojim su se po njegovom iskustvu odrasli većinom obraćali deci. a on nije podnosio tu lažnu Ijubaznost i nezgrapnu nadmenost.
Veselo, štaviše s uzbuđenjem, pošao je da dočeka velikog brata i sa velikom radošću ga je pozdravio na železničkoj stanici. Ali taj ton nije nameravao da prihvati.
Veragut i Burkhard očekivali su, u međuvremenu, Alberta u ateljeu, Burkhard sa neskrivenom radoznalošću, slikar u nervoznoj nedoumici. Prolazna vedrina i pričljivost iščezli su čim je čuo za Albertov dolazak.
Zad dolazi neočekivano? upita Oto.
Mislim da ne. Znao sam da treba da stigne ovih dana.
Iz neke kutije sa raznim sitnicama Veragut izvuče neke starije fotografije.
Potražio je među njima sliku dečaka i uporedio je sa Pjerovom fotografijom.
Ovo je Albert kada je bio istih godina kao sad mališan. Sećaš li ga se?
Oh da, prilično dobro. Slika je veoma verna. On ima mnogo od tvoje žene?
Više negoli Pjer?
Mnogo više. Pjer nije ni tvoj tip, a nije ni majčinog kova. Uostalom, evo
ga. Ili je to možda Albert? Ne, nemoguće.
Pred vratima se začuše laki koraci preko kamenih ploča i otirača od gvožđa, neko dodirnu kvaku i pritisnu je posle kraćeg dvoumljenja i uđe Pjer. Kao i obično, upitnim pogledom kružio je po prostoriji, kao da želi da se uveri da li je dobrodošao.
Gde je Albert? upita otac.
Kod mame. Zajedno sviraju na klaviru.
Oh tako, on svira.
Ljutiš li se, tata?
Ne, Pjer, lepo je što si došao. Ispričaj nam nešto!
u ugieuao jotograiije i prišao da ih razgleda.
Oh, pa to sam ja! A ovo? Da li je to Albert?
Da, to je Albert. Tako je izgledao kada je bio istih godina kao ti
sada.
Ja se tada još nisam bio ni rodio. Sad je on već odrastao i Robert ga
oslovljava sa gospodine Albert.
Zeliš li i ti da odrasteš?
Naravno. Kad odrasteš smeš da držiš konje i da putuješ, a to bih i ja
želeo. Tada više niko neće smeti da me zove "mališan" i da me uštine za
obraz. Mada zapravo i ne želim da budem veliki. Stari Ijudi su često veoma neprijatni. Albert se takođe grdno izmenio. I kada Ijudi postanu sve stariji i stariji, naposletku umiru. Ja bih radije ostao ovakav kakav sam, a ponekad zaželim da umem da letim, da sa pticama kružim visoko iznad drveća i među oblacima. Tamo bih sve Ijude mogao da ismevam.
Zar i mene, Pjer?
Ponekad, tata. Stari Ijudi su koji put tako smešni. Mama se katkad
ispruži. na stolici za ležanje u vrtu i samo zuri u travu, ruke joj vise,
ona je sasvim mirna i pomalo tužna. Lepo je kad se ne mora vek nešto raditi.
Zar ne bi hteo da postaneš nešto kad porasteš? Građevinar ili vrtlar, ili
možda slikar?
Ne, ne bih. Vrtlar je već tu, a imam i kuću. Hteo bih da znam neke druge
stvari. Da razumem šta crvendaći pričaju među sobom. Takođe bih voleo jednom da vidim kako drveće pije vodu svojim korenima i kako može toliko da naraste. Mislim da to uistinu ne zna niko. Učitelj zna mnogo, ali sve same dosadne stvari.
Seo je na Burkhardova kolena i igrao se kopčom na njegovom kaišu.
Mnoge stvari se ne mogu znati reče Burkhard Ijubazno. Mnogo toga se
može samo videti, pa se jednostavno moramo zadovoljiti time da je
lepo. Kada jednom budeš došao k meni u Indiju, putovaćeš tokom mnogih dana na jednom velikom brodu, a ispred broda iz
vode neprekidno izranjaju male ribe sa staklastim krilima koje umeju da lete. Katkad dođu i ptice koje doleću sa ogromne daljine, sa nepoznatih ostrva, pa se umorne spuštaju na brod i čude što toliki strani Ijudi plove morem. I one bi volele da nas razumeju, da nas upitaju odakle dolazimo i kako se zovemo, ali budući da to nije mogućno, samo se gledamo u oči i klimamo glavom, a kad se ptica odmori, strese se i opet odleti daleko preko mora.
Zar se ne zna kako se zovu te ptice?
Zna se. Ali to su imena koja su im Ijudi nadenuli, a šta one međusobno
jedna drugoj kažu, to se ne može znati.
Cika Burkhard ume divno da priča, tata. I ja bih voleo da imam prijatelja.
Albert je suviše veliki. Većina Ijudi zapravo nq shvata šta im se kaže i šta
se hoće, ali čika Burkhard me odmah razume.
Jedna od devojaka iz zamka dođe po malog. Bližilo se vreme večeri i
prijatelji krenuše u zamak. Veragut je bio ćutljiv i neraspoložen. U
trpezariji mu dođe u susret sin i pruži mu ruku.
Dobar dan, tata.
Dobar dan, Alberte. Kako si putovao?
Hvala, dobro. Dobro veče, gospodine Burkhard. Mladić se držao veoma hladno i učtivo. Poveo je
majku ka trpezi. Za vreme večere razgovor se vodio gotovo isključivo između Burkharda i domaćice. Povela se reč o muzici.
Mogu li da vas upitam obrati se Burkhard Albertu koju vrstu muzike
najviše volite? Ja, doduše, već odavno nisam u toku i savremene muzičare znam gotovo samo po imenu.
Mladić učtivo diže pogled i odgovori:
Najsavremenije je i meni poznato samo po čuvenju. Ne pripadam nijednom pravcu i volim svaku muziku ako je dobra. Najviše Baha, Gluka i Betovena.
Oh da, klasici. U naše vreme smo od njih samo Betovena poznavali nešto bliže. O Gluku uopšte ništa nismo znali. Treba da znate, da smo se svi čvrsto držali Vag i oe, duuaiie, Kaua smo prvi put Slušali Trislana? Bili smo kao opijeni!
Veragut se nevoljno nasmešio.
Stara škola! uzviknu oporo. Vagner je prevaziđen. Je li tako, Alberte?
Naprotiv, njegova dela se izvode u svim pozorištima. Ali ja o tome nemam svoj sud.
Ne volite Vagnera?
Isuviše ga malo poznajem, gospodine Burkhard. Retko odlazim u pozorište.
Mene zanima ćista muzika. a ne opera.
Ali uvertira "Majstora pevača"! Ona vam je svakako poznata. Zar ni ona ne vredi?
Albert se ugrizao za usnu i razmislio trenutak pre no što će odgovoriti.
Zaista ne bih mogao da prosudim. To je. kako da kažem. romantična muzika, koja mene ne zanima.
Veragut iskrivi lice u grimasu.
Hoćeš li malo domaćeg vina? upita da skrene razgovor.
Hvala, hoću.
A ti, Alberte? Čašu crnoga?
Hvala, tata, radije ne.
Zar si postao apstinent?
Ne, nikako. Ali vino mi ne prija. radije bih ga se odrekao.
U redu. Hoćemo li da se kucnemo, Oto? Živeo! Albert je produžio da igra
ulogu lepo vaspitanog mladića koji, doduše, ima određeno mišljenje, ali ga skromno zadržava za sebe, a starijima prepušta reč ne da bi nešto naučio, nego da ga ostave na miru. Ta uloga mu ni najmanje nije priličila, pa se i on ubrzo osećao krajnje nelagodno. Nije želeo da svom ocu, koga je po navici kad god je mogao ignorisao, daje ma i najmanji povod za nekakvu raspravu.
Burkhard je ćutao posmatrajući sve oko sebe, i tako više nije bilo nikoga da sa malo dobre volje ponovo oživi razgovor za trpezom. koji je zamro u
ledenoj atmosferi.
Svi požuriše sa jelom, poslužujući jedni druge uz učtiva kerebečenja,
zbunjeno se igrajući kašičicama za desert i osećajući se jadno jedva su
čekali da dođe trenutak da se dignu od trpeze i raziđu. Oto Burkhard je tek u tome času do dna duše postao svestan usamljenosti i beznadežne hladnoće u kojoj su se sledili i propali brak i život njegovog prijatelja. Bacivši letimičan pogled na njegovo mrzovoljno otromboljeno lice, uočio je da zuri preda se u gotovo netakniita jela, a u njegovom pogledu, s kojim se za trenutak sukobio, video je izraz poniženosti i stida što je prijatelj otkrio u kakvom se stanju nalazi.
Bio je to tužan prizor i odjednom mu se učini da nemilosrdno ćutanje,
zbunjena hladnoća i usiljenost lišena i najmanje trunčice humora ovih osoba za stolom na sav glas obznanjuju Veragutovu sramotu. Tog trenutka je Oto osetio da bi svaki dalji dan njegovog boravka ovde bio samo odvratno produžavanje tog sramnog posmatranja sa strane i mučenje za njegovog prijatelja, koji je samo još sa gađenjem održavao nekakav privid, a više nije imao ni snage, ni volje da svoju bedu prikriva pred drugima. Trebalo je to okončati.
Tek što se gospođa Veragut digla od stola, njen muž odgurnu stolicu.
Umoran sam, izvinite me, molim vas. Nemojte se ometati.
Izišavši, zaboravio je da zatvori vrata za sobom i Oto ču kako polako,
teškim korakom prolazi hodnikom i silazi škripavim stepenicama.
Burkhard pritvori vrata i isprati domaćicu do salona u kome je klavir još
bio otvoren i večernji povetarac prebirao po notama.
Hteo sam da vas zamolim da još nešto odsvirate reče i sam zbunjen. Ali mi se čini da se vaš muž ne oseća dobro, radio je tokom celog podneva na suncu.
Ako dozvolite, pravio bih mu još malo društvo.
Gospođa Veragut ozbiljno klimnu glavom, ne pokušavajući da ga zadrži. On se oprosti i krenu, a Albert ga isprati do stepenica.
*