ČETVRTA PLEMENITA ISTINA

Šta je plemenita istina o putu koji vodi do nestanka patnje?
To je plemenita osmostruka staza, a to znači: ispravan stav, ispravna namera, ispravan govor, ispravno delovanje, ispravan život, ispravan napor,
ispravna sabranost i ispravna koncentracija.
Postoji ova plemenita istina o putu koji vodi do nestanka patnje: takva beše vizija, uvid, mudrost, znanje i svetlost
koji se u meni javiše o stvarima za koje do tada nisam znao...
Ova plemenita istina spoznata negovanjem Puta...
Ova plemenita istina je spoznata negovanje Puta: takva beše vizija, uvid, mudrost, znanje i svetlost koji se u meni javiše o stvarima za koje do tada nisam znao.

(Samyutta nikaya LVI, 11)

Četvrta plemenita istina, kao i prve tri, ima tri aspekta. Prvi aspekat je: "Postoji osmostruki put, atthangika magga – put koji vodi izvan patnje." On se takoñe naziva ariya magga, arijevski ili plemeniti put. Drugi aspekat je: "Ovaj put treba preći." Konačni uvid u arahantstvo je: "Ovaj put je preñen do kraja."

Osmostruki put je izložen postupno: početak sa ispravnim (ili savršenim) razumevanjem, samma ditthi, nastavlja se sa ispravnom (ili savršenom) namerom ili težnjom, samma sankappa; ova prva dva elementa puta grupisana su zajedno kao mudrost (panna). Posvećenost moralu (sila) proističe iz panne; a moral pokriva ispravan govor, ispravno delovanje i ispravan život – koji se takoñe označavaju i kao savršeni govor, savršeno delovanje i savršeni život, samma vaca, samma kammanta i samma ajiva.

Zatim imamo ispravan napor, ispravnu sabranost i ispravnu koncentraciju, samma vayama, samma sati i samma samadhi, koji prirodno izviru iz sila. Ova tri poslednja člana obezbeñuju emocionalni balans. Oni se tiču srca – srca koje je osloboñeno gledanja na svet iz perspektive "ja", osloboñeno sebičnosti. Sa ispravnim naporom, ispravnom sabranošću i ispravnom koncentracijom srce je čisto, lišeno mrlja i nečistoća. Kada je srce čisto, um je spokojan. Mudrost (panna) ili ispravno razumevanje i ispravna namera dolaze iz čistog srca. To nas vraća tamo odakle smo i pošli.

To su, dakle, elementi osmostruke staze, grupisani u tri odeljka:

1. Mudrost (pañña)

• ispravno razumevanje (samma ditthi)
• ispravna namera (samma sankappa)
 
2. Moral (sila)

• ispravan govor (samma vaca)
• ispravno delovanje (samma kammanta)
• ispravan život (samma ajiva)

3. Koncentracija (samadhi)

• ispravan napor (samma vayama)
• ispravna sabranost (samma sati)
• ispravna koncentracija (samma samadhi)

Činjenica da ih ovako reñamo ne znači da se ovi delovi puta prelaze linearno, jedan za drugim – oni rastu zajedno. Možemo govoriti o osmostrukom putu i reći: "Prvo imate ispravno razumevanje, zatim ispravnu nameru, potom..." Ali, u stvari, izložen na ovaj način, on nas jednostavno podučava da razmišljamo o važnosti preuzimanja odgovornosti za ono što kažemo i što činimo u svom životu.

Ispravno razumevanje

Prvi element osmostrukog puta jeste ispravno razumevanje, koje nastaje kroz uvide u prve tri plemenite istine. Ukoliko imate te uvide, onda postoji i savršeno razumevanje dhamme, razumevanje da: "Sve što nastane mora i da nestane". To je tako jednostavno. Ne morate provesti mnogo vremena čitajući "sve što nastane mora i da nestane" da biste razumeli ove reči, ali većini nas ipak treba vremena da shvatimo šta te reči zaista znače na jednom dubljem nivou, a ne samo na spoljašnjem, čisto intelektualnom nivou.

Jednostavno rečeno, uvid dolazi iz stomaka – to nije samo ideja. On nije: "Mislim da znam", ili "Ah da, to izgleda kao razumna, logična stvar. Slažem se sa tim. Sviña mi se ta ideja." Ta vrsta razumevanja još uvek dolazi iz mozga, dok je znanje uvida mnogo dublje. To je nešto što zaista znamo i sumnja nas više ne muči.

Ovo duboko razumevanje dolazi iz prethodnih devet uvida. Tako postoji sled koji vodi do ispravnog razumevanja stvari kakve one jesu, a to je: Sve što nastane mora i da nestane i lišeno je bilo kakve trajne suštine. Sa ispravnim razumevanjem napustili ste iluziju sopstva povezanog za smrtnošću. Još uvek postoji telo, još uvek postoje osećanja i misli, ali su oni samo ono što jesu – ne postoji više verovanje da vi jeste vaše telo, osećanja ili misli. Naglasak je na "Stvari su ono što jesu". Ne pokušavamo da kažemo da stvari nisu ništa ili da nisu ono što jesu. One se upravo ono što jesu i ništa više. Ali kada ne znamo, kada ne razumemo ove istine, skloni smo da pomislimo da su stvari i više od onoga što jesu. Verujemo u razne stvari i stvaramo razne probleme oko stanja koja doživljavamo.

Toliko mnogo ljudske teskobe i očajanja dolazi od tog dodavanja nastalog iz neznanja. Tužno je videti kako su patnja, teskoba i očajanje ljudskog roda zasnovani na obmani; taj očaj je bespotreban i besmislen. Kada to uvidite, počinjete da osećate beskrano sažaljenje
 
za sva bića. Kako možete mrzeti bilo koga, prigovarati ili osuñivati nekoga ko  je uhvaćem u takvu zamku neznanja? Svako čini ono što čini pod uticajem svog pogrešnog razumevanja stvari.

* * *

Dok meditiramo osećamo izvesno smirenje, onoliko smirenosti koliko je um uspeo da se uspori. Kada smirenog uma pogledamo na nešto kao što je cvet, tada ga posmatramo onakvog kakav on jeste. Kada nema vezivanja – ničeg što bismo hteli da prigrabimo ili se otresemo – tada ono što vidimo, čujemo ili doživimo putem čula, ako je lepo, zaista jeste lepo. Mi ne kritikujemo to, ne uporeñujemo, ne pokušavamo da ga prisvojimo; nalazimo užitak i radost u lepoti oko sebe jer nema potrebe da od toga činimo bilo šta. Sve je upravo onako kako jeste.

Ta lepota nas podseća na čistotu, istinu i krajnju lepotu. Ne treba da je gledamo kao mamac koji treba da nas obmane: "Ovi cvetovi su ovde samo zato da me privuku, tako da ću biti obmanut" – to je stav matorog meditantskog gunñala! Kada na pripadnika suprotnog pola gledamo čistog srca, mi cenimo lepotu, ne priželjkujući neku vrstu kontakta ili posedovanja. Možemo da uživamo u lepoti drugih ljudi, žena i muškaraca, onda kada ne postoji sebičan interes ili želja. Postoji samo iskrenost: stvari su onakve kakve jesu. To je ono što podrazumevamo pod oslobañanjem ili, na jeziku pali, vimutti. Osloboñeni smo od onih veza koje iskrivljavaju i kvare lepotu oko nas, lepotu tela koja imamo, na primer. Meñutim, naši umovi mogu postati toliko iskrivljeni, negativni, potišteni i opsednuti stvarima da mi te stvari više ne vidimo onakvim kakve jesu. Ukoliko nemamo ispravno razumevanje, mi sve vidimo kroz sve deblje filtere i zastore.

Ispravno razumevanje treba razvijati kroz razmišljanje o stvarima, koristeći Budino učenje. Sama Dhammacakkappavatana sutta je veoma interesantno učenje za kontemplaciju i možeme je koristiti kao vodilju u svojoj refleksiji. Možemo koristiti i druge sutte iz Tipitake, kao one u kojima se objašnjava paticcasamuppada (uslovljenost nastanka). To je fascinantno učenje za refleksiju. Ako možete da promišljate takvo jedno učenje, onda ste u stanju jasno da vidite razliku izmeñu stvari kakve one jesu, to jest dhamme, i tačke na kojoj pokušavamo da stvorimo obmanu upravo na osnovu stvari kakve jesu. Zato je neophodno da učvrstimo punu svesnost  o stvarima kakve jesu. Ukoliko postoji znanje o četiri plemenite istine, onda postoji i dhamma.

Zahvaljujući ispravnom razumevanju, sve vidimo kao dhammu; na primer, mi sad ovde sedimo... i to je dhamma. Ne razmišljamo o ovom telu i umu kao o nekakvoj ličnosti, sa svim njenim gledištima i stavovima, sa svim uslovljenim razmišljanjima i reakcijama koje smo stekli zahvaljujući neznanju. Razmišljamo o ovom trenutku kao: "Ovo je ono što jeste. Ovo je dhamma." U svoj um unosimo razumevanje da je ovaj fizički sklop jednostavno dhamma. To nije nekakvo sopstvo; to nije ništa lično.

Takoñe, vidimo osetljivost ovog fizičkog sklopa kao dhammu, umesto da je primamo lično: "Ja sam osetljiv" ili "Ja nisam osetljiv", Ti nisi nežan prema meni. Ko je najsenzitivniji?"... "Zašto osećamo bol? Zašto je Bog stvorio bol; zašto nije stvorio samo
 
zadovoljstvo? Zašto je u svetu toliko jada i patnje? To nije fer. Ljudi umiru i moramo da se rastanemo od ljudi koje volimo; strepnja je užasna."

U ovome nema dhamme, zar ne? To su sve stavovi koji dolaze iz "ja": "Jadan ja. Ne dopada mi se to. Ne želim da bude tako. Želim sigurnost, sreću, zadovoljstvo i sve najbolje; nije fer da nemam te stvari. Nije fer da moji roditelji nisu već bili arahanti kada sam došao na svet. Nije fer da nikada jednog arahanta ne izaberu za predsednika vlade. Kada bi sve bilo fer, neki arahant bi sigurno bio predsednik vlade!" Pokušavam da to osećanje "To nije u redu, to nije fer" dovedem do apsurda kako bih ukazao na to kako očekujemo da nam nekakav bog stvori sve i učinima nas srećnim i sigurnim. Tako ljudi često razmišljaju, iako to eksplicitno ne kažu. Ali kada razmislimo, vidimo: "Stvari su takve kakve jesu. Bol izgleda ovako, a zadovoljstvo izgleda ovako. Svest je ovakva." Osećamo. Dišemo. Težimo nečem.

Kada tako razmišljamo mi zapravo posmatramo sopstvenu ljudskost kakva ona jeste. Mi je ne doživljavamo više na ličnom planu, niti bilo koga krivimo zato što stvari nisu upravo onakve kako bismo voleli ili želeli. Stvari su takve kakve jesu i mi smo takvi kakvi jesmo. Možete se zapitati zašto ne možemo svi da budemo potpuno isti – sa istom ljutnjom, istom pohlepom i istim neznanjem; bez svih tih varijacija i promena. Meñutim, iako možete ljudsko iskustvo da analizirate sve do osnovnih stvari, svako od nas ima i sopstvenu kammu da se nosi sa njom – sopstvene opsesije i sklonosti, koje su uvek drugačije po kvalitetu i kvantitetu u odnosu na tuñe.

Zašto svi mi ne možemo da budemo potpuno jednaki, da imamo sve isto i svi isto izgledamo – da smo jedno androgino biće? U takvom svetu ništa ne bi bilo nefer, ne bi bile dopuštene razlike, sve bi bilo apsolutno savršeno i ne bi bilo mogućnosti za nejednakost. Ako ako prepoznajemo dhammu, vidimo da u uslovljenom svetu nijedne dve stvari nisu identične. Sve su različite, beskrajno drugačije i da se stalno menjaju, i što se više upinjemo da situaciju uskladimo sa svojim idejama sve smo više frustrirani. Nastojimo da jedni druge oblikujemo i da društvo prilagodimo prema tome kako verujemo da bi stvari trebalo da izgledaju, ali uvek završimo sa frustracijom. Ako razmišljamo, uviñamo: "Stvari su onakve kakve jesu." , stvari su onakve kakve treba da budu – one jedino takve mogu biti.Ali to nije fatalističko ili negativno razmišljanje. To nije stav: "Stvari su takve i ja tu ništa ne mogu učiniti." To je, naprotiv, veoma pozitivan odgovor kroz prihvatanje toka života onakvog kakav jeste. Čak i kada ne teče u smeru koji želimo, u stanju smo da ga prihvatimo i učimo na osnovu njega.

* * *

Mi smo svesna, inteligentna bića sa očuvanim pamćenjem. Imamo jezik. Tokom nekoliko hiljada godina razvili smo razum, logiku i sposobnost rasuñivanja. Ono što treba da uradimo je da pronañemo način kako te potencijale da upotrebimo kao alatke za prepoznavanje dhamme, a ne kao lične prednosti ili lične probleme. Ljudi koji razviju svoju sposobnost rasuñivanja često završe okrećući je protiv samih sebe; postaju veoma samokritični i čak počinju da mrze sami sebe. To je zbog toga što naša sposobnost rasuñivanja ima sklonost da se u svemu fokusira na ono što ne valja. To je rasuñivanje:
 
uviñanje kako se ovo razlikuje od onog. Kada to radite na sebi, kako se to završi? Dobijete čitavu listu pukotina i nedostataka, od koje vam se čini da ste potpuno bespomoćni.

Kada razvijamo ispravno razumevanje, koristimo svoju inteligenciju za promišljanje i posmatranje stvari. Takoñe koristimo svoju sabranost pažnje, tako što smo otvoreni za stvari kakve jesu. Kada razmišljamo na taj način, koristimo sabranost pažnje i mudrost zajedno. Tako sada svoju sposobnost razlikovanja koristimo zajedno sa mudrošću (vijja) a ne sa neznanjem (avijja). Učenje o četiri plemenite istine treba da vam pomogne da iskoristite svoju inteligenciju – svoju sposobnost da posmatrate, razmišljate i zaključujete
– na mudar način, a ne na samorazarajući, s pohlepom i mržnjom.

Ispravna namera

Drugi elemenat osmostrukog puta je samma sankhappa. Nekad se ovaj pojam prevodi kao "ispravna misao", kao mišljenje na pravi način. Meñutim, on ima više dinamički kvalitet – kao "namera", "stav" ili "namera". Rado koristim reč "namera", koja je puna značenja na ovom osmostrukom putu – jer nas pokreće namera.Važno je shvatiti da ova namera nije želja. Pali reč "tanha" označava želju koja dolazi iz neznanja, dok "sankappa" znači nameru koja ne dolazi iz neznanja. Namera nam može izgledati kao nekakva želja, jer u engleskom koristimo reč "želja" za sve, bilo da nešto nameravamo ili priželjkujemo. Možete misliti da je namera neka vrsta tanhe, želje da se postane prosvetljen (bhava tanha) – ali samma sankappa dolazi iz ispravnog razumevanja, jasnog viñenja. Ona nije želja da se postane bilo šta; ona nije želja da se postane prosvetljena osoba. Uz ispravno razumevanje, čitava ta iluzija i način razmišljanja više nemaju smisla.

Namera je osećaj, namera, stav ili težnja u nama. Naša se svest diže, ne ide nadole – jer se ovde ne radi o očajanju! Kada postoji ispravno razumevanje, mi težimo istini, lepoti i dobroti. Samma ditthi i samma sankappa, ispravno razumevanje i ispravna namera se nazivaju panna ili mudrost i čine prvi od tri dela osmostrukog puta.

* * *

Možemo se zapitati: Zašto još uvek osećamo nezadovoljstvo, čak i onda kada imamo najbolje od svega? Nismo potpuno sretni čak ni kada imamo divnu kuću, kola, savršen brak, divnu decu i sve ostalo – a svakako nismo zadovoljni ni kada nemamo sve te stvari!
... Ako ih nemamo, možemo pomisliti: "Pa dobro, kada bih imao sve najbolje, tada bih bio zadovoljan." Ali ne bismo bili. Zemlja uopšte nije mesto našeg zadovoljstva; nije predviñena da bude. Kada to shvatimo, više ne očekujemo zadovoljstvo od planete Zemlje; ne postavljamo više takve zahteve.

A sve dok ne shvatimo da naša planeta ne može zadovoljiti sve naše želje, stalno pitamo: "Zašto, majko Zemljo, ne možeš da me učiniš zadovoljnim?" Nalik smo bebama koje još
 
sisaju majku, neprekidno nastojimo da od nje dobijemo što je moguće više, tražimo od nje da nas neprekidno neguje, hrani i čini zadovoljnima.

Da smo zadovoljni, ne bismo postavljali pitanja o raznim stvarima. A ipak, uviñamo da postoji i nešto više od tog tla pod našim nogama; nešto iznad nas što ne možemo do kraja razumeti. Imamo sposobnost da se čudimo i donosimo zaključke o životu, da promišljamo njegovo značenje. Ako hoćete da znate značenje svoga života, ne možete biti zadovoljni samo materijalnim bogatstvom, komforom i sigurnošću. Zato imamo nameru da saznamo istinu. Možete smatrati da je to neka vrsta neodmerene želje ili namere. "Šta zamišljam, ko sam ja? Sirotan koji pokušava da sazna istinu o svemu." A ta namera postoji. Zašto bismo je imali ako nije moguća? Razmotrimo koncept krajnje stvarnosti. Apsolutna ili krajnja istina je veoma suptilan koncept; ideja Boga, večnog života i besmrtnosti je zapravo veoma suptilna misao. Mi imamo nameru da upoznamo tu krajnju stvarnost. Naša animalna strana nema tu nameru; ona ništa ne zna o takvim namerama. Ali u svakom od nas je jedna intuitivna inteligencija koja želi da zna; ona je uvek u nama, ali smo mi skloni da je zanemarimo; ne razumemo je. Skloni smo da je odbacimo ili da nemamo poverenja u nju – naročito moderni materijalisti. Smatraju da je ona puka fantazija i da nije nešto stvarno.

Što se mene tiče, bio sam zaista veoma srećan kada sam shvatio da ova planeta nije moj pravi dom. Oduvek sam u to sumnjao. Sećam se da sam još kao mali razmišljao: "Ja ne pripadam zapravo ovde." Nikada nisam zaista osećao da je planeta Zemlja mesto kojem stvarno pripadam – čak i pre nego što sam postao monah, nikada nisam osećao da se uklapam u društvo. Za neke ljude, to bi mogla bio samo neuroza, ali bi takoñe mogla biti i neka vrsta intuicije koju imaju deca. Kada ste mladi, vaš um je veoma intuitivan. Um deteta je intuitivno u bliskijem dodiru sa tajanstvenim silama nego umovi većine odraslih. Kako odrastamo bivamo uslovljavani da razmišljamo na odreñene načine i da imamo okoštale predstave o tome šta je stvarno a šta nije. Kako razvijamo svoj ego, društvo nam diktira šta je stvarno a šta nije, šta je ispravno a šta nije, i počinjemo svet da tumačimo kroz te okamenjene predstave. Jedna od stvari koje nam se jako dopadaju kod dece je da oni to još ne čine; oni još uvek na svet gledaju intuitivnim umom, koji još nije uslovljen.

Meditacija je način razuslovljavanja uma koji nam pomaže da napustimo sve krute stavove i ideje koje imamo. Ali mi, obično, ono što je stvarno zanemarujemo, da bismo svu svoju pažnju usmerili na ono što nije stvarno. I to zovemo neznanjam (avijja).

Promišljanje naših ljudskih namera povezuje nas sa nečim višim nego što je životinjsko carstvo ili planeta Zemlja. Meni ta veza izgleda istinitija nego ideja da je ovo sve što postoji; da kada umremo naša tela istrunu i to je sve. Kada razmišljamo i pitamo se o ovom univerzumu u kojem živimo vidimo da je nemerljiv, tajastven i nedokučiv za nas. Meñutim, kada više verujemo svom intuitivnom umu možemo postati prijemčiviji za stvari koje smo možda zaboravili ili za koje nikada nismo ranije bili otvoreni – otvaramo se kada napustimo krute, uslovljene reakcije.

Možemo imati krutu predstavu o tome da smo ličnost, da smo muškarac ili žena, Englez ili Amerikanac. Te stvari mogu biti veoma stvarne za nas i oko njih se možemo veoma
 
rastužiti ili razljutiti. Čak smo spremni da ubijamo jedni druge zbog tih uslovljenih stavova koje zastupamo i u koje verujemo a da ih nikada ne dovedemo u pitanje. Bez ispravne namere i ispravnog razumevanja, bez paññe, nikada ne uvidimo pravu prirodu tih stavova.

Ispravan govor, ispravno delovanje, ispravan život

Sila, moralni aspekt osmostruke staze, sastoji se od ispravnog govora, ispravnog delovanja i ispravnog života; to znači preuzimanje odgovornosti za ono što kažemo i voñenje računa o tome šta činimo svojim telom. Kada sam sabran i svestan govorim na način koji je primeren vremenu i mestu; slično tome, postupam ili radim u skladu sa vremenom i mestom.Počinjemo da shvatamo da moramo paziti na to šta radimo i govorimo; inače neprestano ranjavamo sami sebe. Ukoliko učinite ili kažete stvari koje su neprijatne ili grube postoji jedna neposredna posledica. U prošlosti, možda ste bili u stanju da se nosite sa svojim lažima tako što ste sebi skretali pažnju na nešto drugo, tako da ne morate da mislite o tome. Mogli ste da potpuno zaboravite na to sve dok vas na kraju nije ponovo zaokupilo, ali ako praktikujemo silu, čini se da nam se stvari vraćaju odmah. Kada preterujem, nešto u meni mi kaže: "Ne bi trebalo da preteruješ, treba da si pažljiviji." Nekada sam imao naviku da preterujem – to je deo naše kulture i izgleda savršeno normalno. Ali kada ste svesni, efekat i najmanje laži ili ogovaranja odmah dolazi, jer ste potpuno otvoreni, ranjivi i osetljivi. Zato dobro paziti šta radite; shvatate da je važno biti odgovoran prema onome što činite i govorite.

Poriv da se pomogne nekome je korisna dhamma. Ako vidite nekoga da je pao na pod jer mu je pozlilo, korisna dhamma vam prostruji kroz glavu: "Pomozi ovom čoveku" i vi pokušate da mu pomognete da doñe sebi. Ukoliko to činite čistog uma – ne zato da biste nešto dobili, već iz čistog saosećanja i zato što tako treba postupiti – onda je to jednostavno korisna dhamma. To nije lična kamma; to nije nešto vaše. Ali ako sve to činite iz želje za korišću i da impresionirate druge ljude ili zato što je ta osoba bogata i očekujete nekakvu nagradu za svoj postupak, tada – iako je postupak koristan – vi se lično vezujete za njega i sve to samo pojačava osećaj sopstva. Kada činimo nešto dobro voñeni sabranošću i mudrošću a ne neznanjem, to je onda korisna dhamma bez lične kamme. Buda je zato i ustanovio monaški red da bi muškarci i žene mogli da žive životom vrline, kojem se ništa ne može zameriti. Kao monah živite u jednom celovitom sistemu pravila koji nazivamo Patimokkha. Kada živite takvom disciplinom, čak i ako su vaši postupci i govor nepromišljeni, oni barem ne ostavljaju jake posledice. Ne možete da posedujete novac, tako da ne možete bilo kuda da odete pre nego što vas pozovu. Živite u celibatu. Pošto živite od prošenja hrane, ne ubijate bilo koju životinju. Čak ne berete ni cveće ili lišće, niti činite bilo šta što na bilo koji način remeti prirodan tok stvari; ne ugrožavate bilo koga. Zapravo, u Tajlandu smo morali da nosimo cediljke kako bismo iz vode izvadili bilo kakvo živo biće, kao što su larve komaraca. Potpuno je zabranjeno namerno ubiti bilo šta. Ja po takvim pravilima živim sada već dvadeset pet godina, tako da nisam počinio nijedan krupniji karmički postupak. Pod tom disciplinom živimo na veoma neškodljiv, veoma odgovoran način. Možda je najteže sa govorom; navike u
 
govoru je najteže iskoreniti i napustiti – ali i tu je moguće poboljšanje. Razmišljanjem i posmatranjem počinjemo da uviñamo koliko je neprijatno kada kažemo nešto nepromišljeno ili kada naklapamo bez ikakvog razloga.

Što se tiče nezareñenih Budinih sledbenika, ispravan život je nešto što je razvijeno onda kad znate koje namere stoje iza onoga što činite. Možete pokušati da izbegnete ugrožavanje drugih živih bića ili da zarañujete za život na način koji ne ugrožava druge. Možete takoñe pokušati da izbegnete život koji može izazvati druge ljude da postanu zavisni od droga ili alkohola ili koji može ugroziti ekološku ravnotežu planete.Dakle, ova tri člana – ispravno delovanje, ispravan govor i ispravan život – slede iz ispravnog razumevanja ili savršenog znanja. Sila se odnosi na naš govor i postupke; sa silom obuzdavamo seksualni poriv ili korišćenje tela za nasilje – ne koristimo ga za ubijanje ili krañu. Na taj način, pañña i sila rade zajedno u savršenom skladu.

Ispravan napor, ispravna sabranost, ispravna koncentracija

Ispravan napor, ispravna sabranost, ispravna koncentracija odnose se na vaš duh, na vaše srce. Kada mislimo na duh pokazujemo na centar grudi, na srce. Tako imamo tri člana: pañña (glava), sila (telo) i samadhi (srce). Sopstveno telo možete iskoristiti kao shemu, kao simbol osmostrukog puta. Ova tri dela su spojena, rade zajedno i podupiru jedan drugog. Nijedan ne dominira nad ostalima, niti koristi ili odbacuje bilo šta.

Oni rade zajedno: mudrost iz ispravnog razumevanja i ispravne namere; zatim moral, koji je ispravan govor, ispravno delovanje i ispravan život; i ispravan napor, ispravna sabranost i ispravna koncentracija – uravnotežen, smiren um, emocionalni mir. Mir je tamo gde su emocije uravnotežene i podupiru jedna drugu. One se ne kreću skokovito gore-dole. Tu postoji osećaj spokojstva, mira; tu je savršena harmonija izmeñu intelekta, instikata i emocija. Oni podupiru jedno drugo, pomažu jedno drugom. Ne sukobljavaju se više niti nas dovode do ekstrema, te otuda osećamo beskrajnu smirenost u svom umu. Iz osmostruke staze raña se osećanje olakšanja i neustrašivosti – osećanje spokojstva i emocionalne uravnoteženosti. Osećamo olakšanje, umesto strepnje, napetosti i emocionalnih konflikata. Raña se jasnoća; raña se smirenost, stabilnost, znanje. Taj uvid plemenite osmostruke staze treba razvijati; to je bhavana. Reč bhavana koristimo da označimo razvoj.

Aspekti meditacije

Ova refleksivnost uma ili emocionalni balans razvijaju se kao rezultat praktikovanja koncentracije i sabranosti pažnje kroz meditaciju. Na primer, možete eksperimentisati i provesti jedan sat u samatha meditaciji, gde svoj um koncentrišete na jedan objekat, recimo na osećaj daha. Držite ga neprestano u svesti tako da postoji kontinuitet njegovog prisustva u umu. Na taj način krećete se ka onome što se dogaña u vašem telu umesto da
 
ste odvučeni ka objektima čula. Ukoliko u sebi nemate neko utočište, tada se stalno usmeravate ka spolja, zaokupljeni ste knjigama, hranom ili raznim drugim stvarima koje odvlače pažnju. Ali to beskrajno kruženje uma veoma iscrpljuje. Zato, umesto toga, vežbamo da posmatramo dah – a to znači da morate da se okrenete sebi i ne sledite više sklonosti da pronalazite nešto van sebe. Morate pažnju usmeriti na disanje sopstvenog tela i koncentrisati um na tu senzaciju. Kako napuštate grublje oblike, postajete zapravo to osećanje, sam taj znak. U šta god se zadubite, postajete to za izvesno vreme. Kada se zaista koncentrišete, pretvorili ste se upravo u to stanje spokojstva. Postali ste spokojni. To je ono što nazivamo bivanjem. Samatha meditacija je proces bivanja.

Ali ta spokojnost, ako je istražite, nije spokojnost koja zadovoljava. Nešto u njoj nedostaje jer zavisi od tehnike, od toga da smo vezani za nešto, nešto što još uvek počinje i završava se. Šta god da postanete, možete to postati jedino privremeno, jer postojanje je stvar koja se menja. To nije trajno stanje. Tako, šta god da postanete, to će i da prestane. To nije krajnja realnost. Nije važno koliko duboko idete u koncentraciji, to će uvek biti jedno nezadovoljavajuće stanje. Samatha meditacija vas vodi do veoma visokih i nadahnjujućih stanja uma – ali i ona su prolazna.

Zatim, ako tokom narednog sata praktikujete vipassana meditaciju, tako što ćete biti samo sabrani i ne reagovati na bilo šta, prihvatajući nepouzdanost, tišinu i prolaznost svih stanja, rezultat je da ćete osetiti mir a ne spokojstvo. I taj mir je savršen mir. Potpun je. To nije spokojstvo proizašlo iz samathe, koja u sebi ima nešto nesavršeno ili nezadovoljavajuće čak i kada je na vrhuncu. Shvatanje prolaznosti, kako ga sve više razvijate i produbljujete svoje razumevanje, donosi vam istinski mir, nevezivanje, nibbanu. Samatha i vipassana su dva dela meditacije. Jedan razvija stanja koncentracije uma i to na neke suptilne objekte tako da time i vaša svest postaje suptilna. Ali postavši toliko suptilni, razvivši prijemčiv intelekt i ukus za veliku lepotu, sve nam postaje grubo i nepodnošljivo, jer se vezujemo za ono što je suptilno. Ljudi koji su čitav svoj život posvetili razvijanju takve suptilnosti na kraju su ustanovili da je život užasno frustrirajući i   zastrašujući   onda   kada   više   nisu   u   stanju   da   održe   tako   visoke   standarde.

Racionalnost i emocija

Ako volite racionalnu misao i vezani ste za ideje i opažaje, tada ste skloni da prezirete emocije. Tu sklonost možete zapaziti ako, kad počnete da osećate emocije, kažete: "Sad ću s tim da prekinem. Ne volim da osećam takve stvari." Ne volite da osećate bilo šta jer vas dovoljno ispunjava zadovoljstvom čistota inteligencije i racionalno razmišljanje. Um uživa u svojoj racionalnosti i kontrolisanosti, u načinu na koji stvara smisao. Tako je jasan i precizan, kao matematika – ali emocije su na svakom koraku, zar ne? One nisu jasne, one nisu precizne i lako mogu izmaći kontroli.

Zato se emocionalna priroda često prezire. Mi je se plašimo. Na primer, ljudi se često plaše emocija zato što smo odgajani da verujemo da muškarci ne plaču. Kao dečak, barem moja generacija, učeni smo da dečaci ne plaču, tako da smo pokušavali da se
 
prilagodimo onim standardima kakvi su važili za dečake. Rekli bi nam: "Ti si dečak" i onda bismo pokušavali da budemo ono što su nam roditelji govorili da bi trebalo da budemo. Društvena sredina utiče na naš um i zato nam se emocije čine neugodnim. Ovde u Engleskoj ljudima se najčešće emocije čine veoma neugodnim; ako ste malo emocionalniji, oni pretpostavljaju da mora da ste Italijan ili neke druge nacionalnosti.

Ako ste vrlo racionalni i sve ste proračunali, onda vam nije jasno šta da radite kada ljudi postanu emocionalni. Ako neko počne da plače, pomislite: "Šta bi trebalo da uradim?" Možda kažete: "Razvedri se, draga, sve je u redu. Biće dobro, nemaš zašto da plačeš." Ako ste veoma vezani za racionalno mišljenje, pokušavate da sve to neutrališete logikom; ali emocije se ne uklapaju u logiku. One često reaguju na logiku, ali se ne uklapaju u nju. Emocija je veoma osetljiva stvar i deluje na način koji ponekad ne razumemo. Ukoliko nikada nismo proučavali i pokušavali da razumemo šta znači to osetiti život, zaista se otvoriti i dopustiti sebi da budemo senzitivni, onda su emocionalne stvari za nas vrlo zastrašujuće i preteće. Ne shavatamo o čemu se tu uopšte radi, jer smo odbacili taj deo sebe.

Na svoj trideseti roñendan shvatio sam da sam ja jedan emocionalno nerazvijen čovek. Bio je to za mene važan roñendan. Shvatio sam da sam potpuno odrastao, zreo čovek – nisam sebe više smatrao mladićem, ali emocionalno mislim da sam bio na nivou deteta od šest godina. Zaista se nisam mnogo razvijao na tom stupnju. Iako sam mogao održavati neku vrstu trezvenosti i prisustvo zrelog čoveka u društvu, nisam se uvek tako i osećao. Još uvek sam imao veoma snažna nerazrešena osećanja i strahove u svom umu. Postalo je očevidno da na tome nešto moram uraditi, jer je misao da bih ostatak života mogao provesti na emocionalnom nivou šestogodišnjaka bila sasvim tužna. Mnogi članovi našeg društva se ovde zaglave. Na primer, američko društvo vam ne dopušta da se razvijate emocionalno, da sazrete. Ono uopšte ne razume tu potrebu, te otuda i ne obezbeñuje u tom smislu bilo kakav ventil za muškarce. Društvo ne obezbeñuje tu vrstu uvoñenja u svet odraslih; očekuje se da budete nezreli čitav svoj život. Treba da postupate zrelo, ali se ne očekuje i da budete zreli. Zato je takav veoma mali broj ljudi. Emocije nisu zaista shvaćene i razrešene – njihove detinjaste tendencije su samo potisnute ali ne i razvijene do svoje zrelosti.

Ono što meditacija čini je da pruži šansu da sazrimo na emocionalnom planu. Savršena emocionalna zrelost bila bi samma vayama, samma sati i samma samadhi. Ovo je jedno razmišljanje; ne zadovoljite se što ćete ga samo pročitati – o njemu treba i sami da razmislite. Savršena emocionalna zrelost obuhvata ispravan napor, ispravnu sabranost i ispravnu koncentraciju. Ona je prisutna kada nismo zarobljeni promenama i nestalnošću, tamo gde imamo ravnotežu i jasnoću, gde smo u stanju da budemo prijemčivi i osetljivi

Stvari kakve jesu

Sa ispravnim naporom moguć je smiren prilaz situaciji umesto panika proizašle iz razmišljanja da od mene zavisi da sve bude kako treba i da svačiji problemi budu rešeni.
 
Činimo najbolje što možemo, ali takoñe uviñamo da nije do nas da uradimo sve i sve učinimo valjanim.

Jednom dok sam sa Ajahn Chahom bio u Wat Pah Pongu mogao sam da vidim mnoštvo stvari koje su u manastiru išle loše. Zato sam otišao do njega i rekao mu: "Ajahn Chah, te stvari loše idu; trebalo bi nešto da uradiš oko njih."Pogledao me je i rekao: "Ah, mnogo patiš, Sumedho. Mnogo patiš. Ali promeniće se to." Pomislio sam: "Njega baš briga. Ovo je manastir kojem je posvetio ceo svoj život i on jednostavno pušta stvari da idu naopako!" Ali bio je u pravu. Posle izvesnog vremena počelo je da se menja i, bivajući sa tim, ljudi su počeli da uviñaju šta su radili. Ponekad treba da ostavimo stvari naopako, kako bi to ljudi uvideli i iskusili.

Shvatate li na šta mislim? Ponekad je situacija u našem životu jednostavno takva. Ne možemo ništa da uradimo i mi joj dopuštamo da bude baš takva; čak i ako ide na gore, dopuštamo da ide na gore. Ali to nije neko fatalističko ili negativno razmišljanje; to je neka vrsta strpljenja – spremnost da budemo sa nečim; dopustiti mu da se prirodno promeni, a ne egoistički pokušavati da sve poreñamo i počistimo, a samo zbog naših odbojnosti i gnušanja prema zbrci.

Tako, kada nas ljudi okrznu, nismo uvek povreñeni, ranjeni ili uznemireni onim što se dogodilo, niti smo rastrojeni ili uništeni onim što nam ljudi kažu ili učine. Jedna osoba koju znam ima sklonost da u svemu preteruje. Ukoliko nešto danas krene naopako, reći će: "Potpuno sam i do kraja rastrojena!" – iako je reč tek o malom problemu. Meñutim njezin um preteruje u tolikoj meri da i mala stvar može da joj apsolutno uništi dan. Kada vidimo to, trebalo bi da shvatimo da postoji velika neravnoteža, jer male stvari ne bi trebalo da rastroje bilo koga.

Ja sam shvatio da me je lako povrediti, zato sam uzeo zavet da neću biti povreñen. Uočio sam kako me lako povrede i male stvari, namerno ili nenamerno. Vidimo kako je lako biti povreñen, ranjen, uvreñen, uznemiren ili zabrinut – kako nešto u nama stalno pokušava da sve bude lepo, ali se uvek oseća pomalo uvreñeno ovim ili malo povreñeno onim. Razmišljajući o ovome možemo uvideti da je svet jednostavno takav; on je osetljivo mesto. On vas neće uvek tetošiti i činiti srećnim, sigurnim i dobro raspoloženim. Život je prepun stvari koje mogu uvrediti, povrediti, raniti ili rastrojiti. To je život. Takav je. Ukoliko neko govori ljutitim tonom, osetićete to. Ali onda um može nastaviti i biti uvreñen: "Ah, zaista me je uvredilo kad mi je to rekla; znaš, to nije bio lep ton. Osećam se povreñen. Nikada nisam učinio bilo šta da je povredim." Jedan deo uma se tako vrti u krug, zar ne – i iznova bivate rastrojeni, ranjeni i uvreñeni! Ali ako promišljate ovu situaciju, shvatate da je to samo osetljivost. Kada promišljate na ovakav način, to ne znači da pokušavate da ne osećate. Kada vam se neko obraća neprijatnim tonom, to ne znači da vi to ne osećate. Mi ne pokušavamo da budeo neosetljivi. Umesto toga, pokušavamo da tome ne pridamo pogrešno tumačenje, da to ne primimo lično. Imati izbalansirane emocije znači da ljudi mogu reći stvari koje su uvredljive i da vi to možete da podnesete. Imate balans i emocionalnu snagu da ne bude povreñeni, ranjeni i rastreseni onim što se dogaña u životu.
 
Ukoliko ste neko ko je stalno povreñen ili uvreñen životom, morate stalno da bežite i sakrivate se ili morate da pronañete grupu poslušnih laskavaca koji će vas stalno okruživati, ljude koji će govoriti: "Sjajan si, Ajahn Sumedho". "Jesam li zaista sjajan?" "Da, jesi." "Ah ti to samo tako kažeš." "A, ne, ne, to je iz dubine duše." "Ali vidi, ona osoba tamo ne misli da sam sjajan." "Ah, ona je glupa!" "To sam i mislio." To je kao priča o carevom novom odelu, zar ne? Morate da tražite specijalno okruženje tako da vas sve afirmiše – sve je sigurno i ne ugrožava vas na bilo koji način.

Sklad

Kada postoje ispravan napor, ispravna sabranost i ispravna koncentracija, tu je i neustrašivost. Tu je neustrašivost zato što nema čega da se bojimo. Imamo snagu da pogledamo stvari i ne protumačimo ih na pogrešan način; imamo mudrost da posmatramo i promišljamo život; imamo sigurnost i pouzdanost sile, snagu svoje posvećenosti moralu i odlučnosti da činimo dobro i uzdržimo se od lošeg počinjenog telom i govorom. Na taj način, čitava stvar stoji zajedno kao put razvoja. To je savršen put, jer sve pomaže i podstiče; telo, emocionalna priroda (osećanja) i intelekt. Oni su u savršenom skladu, podupiru jedno drugo.

Bez tog sklada, naša instrinktivna priroda može prevladati. Ukoliko nemamo posvećenost moralu, tada naši instinkti mogu preuzeti kontrolu. Na primer, ako samo sledimo seksualne želje bez ikakve veze sa moralom, tada se upetljavamo u mnoge stvari koje izazivaju odbojnost prema samom sebi. Tu su preljuba, promiskuitet i bolesti, kao i sva ona uznemirenost i konfuzija koji dolaze kada našom instinktivnom prirodom ne vladaju ograničenja morala.

Možemo svoju inteligenciju iskoristiti za prevaru i laganje, zar ne, ali kada imamo moral kao temelj, tad nas vodi mudrost i samadhi; oni nas vode do emocionalne ravnoteže i emocionalne snage. Ali mi ne koristimo mudrost za potiskivanje osećajnosti. Ne gospodarimo svojim emocijama uz pomoć mišljenja i potiskujući našu emocionalnu prirodu. A upravo to često radimo na Zapadu; upotrebili smo naše racionalne misli i ideale da gospodarimo i potisnemo naše emocije, postajući tako neosetljivi na stvari, na život, na same sebe. Meñutim, u praktikovanju sabranosti pažnje putem vipassana meditacije um je potpuno prijemčiv i otvoren, tako da poseduje onu puninu i jedan kvalitet sveobuhvatnosti. I zato što je otvoren, um je istovremeno kao ogledalo, reflektivan, odražava stvari. Kada se koncentrišete na neku tačku, um vam više nije refleksivan – zadubljen je u svojstva tog objekat. Refleksivna sposobnost uma dolazi kroz pažnju, celovitost uma. Ne filtrirate niti ne birate bilo šta. Samo posmatrate kako sve što nastane i nestane. Posmatrate da ako ste vezani za nešto što je nastalo, ono i nestaje. Doživljavate da iako je privlačno dok nastaje, ono se i menja pre nego što nestane. Tada se njena privlačnost smanjuje i moramo pronaći nešto drugo čime ćemo se zaokupiti.

Pošto smo ljudska bića, moramo dotaći zemlju, prihvatiti ograničenja ovo ljudskog obličja i života na ovoj planeti. I kad to učinimo, tada izlaz iz patnje nije beg pred
 
ljudskim iskustvima u življenje u nekim uzvišenim stanjima svesti, već prihvatanjem sveukupnosti svih ljudskih i Brahma stanja putem meditacije. Na taj način, Buda je ukazao na potpuno ostvarenje umesto privremenog bekstva u iskustva suptilnosti i lepote.Na to je Buda mislio ukazujući na put ka nibbani.

Osmostruki put kao polazište u razmišljanju

Na ovom osmostrukom putu osam elemenata dejstvuju zajedno poput osam stubova koji vas podupiru. Oni nisu poreñani linearno: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8; oni rade zajedno. Ne razvijate prvo pannu, a onda kada imate pannu možete da razvijate silu; a kada ste razvili silu onda ćete imati samadhi. Tako mi to zamišljamo, zar ne: "Prvo imate jedno, pa drugo, pa treće." Kao jedno praktično ostvarenje, razvijanje osmostrugog puta je iskustvo trenutka, celovitosti u jednom. Svi delovi kao celina, to nije linearan proces – mada mi mislimo drugačije jer uvek u jednom trenutku možemo imati samo jednu misao.Sve što sam rekao o osmostrukom putu i četiri plemenite istine je samo razmišljanje. Ono što je zaista važno za vas je da shvatite šta zapravo radim dok razmišljam, a ne da to što govorim uzmete zdravo za gotovo. To je proces unošenja osmostrukog puta u vaš um, njegovog korišćenja kao podsticaja za razmišljanje, tako da možete uočiti njegovo pravo značenje. Nemojte misliti da to znate samo zato što znate da kažete: "Samma ditthi znači ispravno razumevanje. Samma sankappa znači ispravna misao." To je intelektualno razumevanje. Neko drugi bi mogao da kaže: "Ne, mislim da samma sankappa znači..." A vi odgovorite: "Ne, u knjizi piše da je to ispravna misao. Nisi u pravu." To nije promišljanje.

Možemo samma sankappa prevesti kao ispravna misao ili stav ili namera; ispitajmo stvari. Možemo te alate iskoristiti za kontemplaciju, umesto da mislimo kako su one apsolutno fiksirane i da ih moramo prihvatiti na jedan pravoveran način; a svako odstupanje od te interpretacije je jeres. Nekad naši umovi razmišljaju na tako rigidan način, ali mi pokušavamo da prevaziñemo takav način razmišljanja razvijajući um koji se kreće, posmatra, istražuje, razmatra, čudi se i razmišlja. Pokušavam da svakog od vas ohrabrim da budete dovoljno hrabri da mudro razmotrite stvari kakve jesu, umesto da vam neko drugi govori jeste li ili niste spremni za prosvetljenje. No, zapravo, budističko učenje je u tome da budemo prosvetljeni sada umesto da činimo nešto kako bismo postali prosvetljeni. Ideja da morate nešto učiniti da biste postali prosvetljeni može proizaći samo iz pogrešnog razumevanja. Tada je prosvetljenje samo novo stanje koje zavisi od nečega drugog – te otuda zapravo nije prosvetljenje. Ono je samo percepcija prosvetljenja. Meñutim, ja ne govorim o bilo kojoj vrsti percepcije, već o tome da smo budni i otvoreni prema stvarima kakve jesu. Zapravo, sadašnji trenutak je ono što možemo posmatrati: još ne možemo posmatrati budućnost, a jučerašnjice se možemo samo sećati. Budistička praksa je sva okrenuta ka ovde i sada, ka posmatranju stvari kakve jesu. I kako to da činimo? Pa, prvo moramo da zavirimo u svoje sumnje i strahove
– jer smo toliko vezani za svoje stavove i mišljenja da nas to dovodi u sumnju o tome šta činimo. Neko bi mogao razviti lažno poverenje u sebe verujući da je prosvetljen. Ali verovanje da ste prosvetljeni ili da niste prosvetljeni je takoñe obmana. Ja ukazujem na to
 
da budemo prosvetljeni, umesto da verujemo u to. A da bismo to bili, moramo se otvoriti prema stvarima kakve jesu.

Počinjemo od stvari kakve jesu i to dok se dogañaju, upravo sada – jedna od takvih je recimo naš dah. I kakve to veze ima sa istinom, sa prosvetljenjem? Da li posmatranje mog daha znači da sam prosvetljen? Ali što više pokušavate da o tome razmišljate i razumete o čemu se tu radi, osećate se sve nesigurnijim i neizvesnijim. Sve što možemo da uradimo u ovom obliku u kojem smo je da napustimo obmanu. To je praksa četiri plemenite istine i razvoj plemenitog osmostrukog puta.
 
Rečnik

Ajahn (añan) – tajlandska reč za "učitelja"; često se koristi za oslovljavanje starijeg monaha u manastiru. Inače reč potiče od pali reči istog značenja "acariya".

bhikkhu – budistički monah

Buddha rupa – Budina slika ili kip

Uslovljenost nastanka – prikaz, korak po koran, načina na koji nastaje patnja na osnovu neznanja i želje i kako njihovim prestankom i ona nestaje.

dhamma (sansk. dharma) – pojava posmatrana kao jedna od manifestacija ovoga univerzuma, a ne kao nešto lično. Kada je napisana velikim početnim slovom, označava Budino učenje sadržano u tekstovima pali kanona ili krajnju istinu na koju ovo učenje ukazuje.

kamma (sansk. karma) – postupak ili uzrok stvoren na osnovu navike, volje, prirodne energije. U svakodnevnoj upotrebi, često uključuje značenje rezultata ili posledice nekog postupka, premda je pravi termin za to vippaka.

Dan poštovanja pravila (pali uposatha) – četiri sveta dana ili "praznika" u mesecu, na dan svake nove Mesečeve mene. Na taj dan budisti iznova potvrñuju svoje praktikovanje Dhamme recitujući pravila morala i produžavajući vreme maditacije.

Tipitaka – Doslovno, "tri košare". Zbirka budističkih spisa, razvrstanih na tri grupe: Sutta (govori), Vinaya (disciplina) i Abhidhamma (metafizika).

© 2003 Branislav Kovačević
Ovaj prevod je preuzet sa web sajta “Budizam” (www.geocities.com/budizam)
Zabranjena je svako menjanje i upotreba ovog prevoda kojom se obezbeñuje profit za sebe ili za druge. Imamo samo ono što damo. Sve ostalo ima nas, rekoše znalci.