Četiri plemenite istine

Ajahn Sumedho

Prevod

Branislav Kovačević

Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme

Uvod

Prva plemenita istina

Patnja i sopstvo

Poricanje patnje Moral i saosećanje Istraživanje patnje

Zadovoljstvo i nezadovoljstvo Uvid u različitim situacijama

Druga  plemenita  istina Tri vrste želje Poistovećivanje je patnja Napuštanje

Postignuće

Treća plemenita istina

Istina prolaznosti

Smrtnost i nestanak  Dopustiti stvarima na nastanu Realiacija

Četvrta  plemenita  istina Ispravno razumevanje Ispravna namera

Ispravan govor

Ispravno delovanje, ispravan život

Ispravan napor, ispravna sabranost, ispravna koncentracija Vidovi meditacije

Racionalnost i emocija Stvari onakve kakve jesu Harmonija

Osmostruka staza kao povod za razmišljanje

Rečnik

ŠAKA LIŠĆA

Ovako sam čuo. Jednom je prilikom Blaženi boravio kraj Kosambija, u simsapa šumi. Tada, uzevši u ruku nekoliko simsapa listova, upita monahe: "Šta mislite, monasi, čega ima više, ovih nekoliko simsapa listova u mojoj ruci ili listova u ovoj šumi?"

"Listova u ruci Blaženog je manje, gospodine. Više je listova u ovoj šumi." "Isto tako, monasi, onih stvari koje saznah neposrednih znanjem, ali kojima nisam

podučavao, daleko je više [od onih kojima sam podučavao]. A zašto ih nisam

podučavao? Zato što nisu povezane sa ciljem, ne odnose se na temelje svetačkog života i ne vode ka otrežnjenju, smirivanju strasti, nestanku, smirenju, direktnom znanju, samoprobuñenju, utrnuću. Zato ih nisam podučavao.

"A čemu sam podučavao? ’Ovo je patnja... Ovo je nastanak patnje... Ovo je prestanak patnje... Ovo je put koji vodi do prestanka patnje’. Tome sam podučavao. A zašto sam tome podučavao? Zato što su povezane sa ciljem, ne odnose se na temelje svetačkog života i ne vode ka otrežnjenju, smirivanju strasti, nestanku, smirenju, direktnom znanju, samoprobuñenju, utrnuću. Zato sam ih podučavao.

"Otuda je vaša dužnost kontemplacija: ’Ovo je patnja... Ovo je nastanak patnje... Ovo je prestanak patnje’. Vaša je dužnost kontemplacija: ’Ovo je put koji vodi do prestanka patnje’.

(Samyutta nikaya, LVI, 31)

PREDGOVOR

Ova knjižica sačinjena je na osnovu govora poštovanoga Ajahn Sumedha o ključnoj tački Budinog učenja: da čovek svoju nesreću može prevazići duhovnim sredstvima. Ovo učenje saopšteno je putem Budine četiri plemenite istine, prvi put izloženo 528. godine pre. n. e. u Parku jelena u Sarnatu blizu Varanasija i u budističkom svetu sačuvano do današnjeg dana.

Poštovani Ajahn Sumedho je bhikkhu (monah) budističke theravada tradicije. Roñen u SAD, zareñen je u Tajlandu 1966. i tamo je proveo narednih deset godina. Sada je starešina Amaravati Buddhist Centra, kao i učitelj i duhovni voña mnogim monasima, monahinjama i nezareñenim sledbenicima.

Ova knjižica nastala je dobrovoljnim trudom mnogih ljudi uloženim za dobrodit drugih.

Beleška o tekstu:

Četiri plemenite istine Buda je prvi put izložio u svom govoru (sutta) nazvanom Dhammacakkappavattana sutta – doslovno Pokretanje točka učenja. Odlomci iz ovog govora citirani su na početku svakog poglavlja u kojima se opisuju četiri istine. Brojevi koji se navode odnose se na knjige u kanonu u kojima se ovaj govor može pronaći. Meñutim, tema četiri plemenite istine javlja se na mnogo mesta, na primer u citatu koji se nalazi na početku Uvoda.

UVOD

To što smo i ja i ti morali da preñemo mukotrpano dug put možemo zahvaliti tome

što nismo otkrili, nismo shvatili četiri istine. Koje četiri?

To su: plemenita istina o patnji, plemenita istina o nastanku patnje, plemenita istina o prestanku patnje i plemenita istina

o putu koji vodi do prestanka patnje.

(Digha nikaya, 16) Dhammacakkappavattana sutta, Budino učenje o četiri plemenite istine, bila je osnovna

nit koju sam godinama koristio u svojoj praksi. To smo učenje koristili u našem manastiru u Tajlandu. Budistička theravada škola smatra ovu suttu esencijom Budinog učenja. Ova jedna jedina sutta sadrži sve što je neophodno za razumevanje dhamme i za prosvetljenje.

Premda se Dhammacakkappavattana sutta smatra prvim govorom koji je Buda održao posle probuñenja, ponekad volim da mislim da je on svoju prvu propoved održao onda kada je sreo asketu na svom putu u Benares. Posle prosvetljenja u Bod Gaji, Buda je pomislio: "Ovo je tako suptilno učenje. Verovatno da rečima ne mogu izraziti ono što sam otkrio i zato neću podučavati. Jednostavno ću do kraja života sedeti pod bodhi drvetom."

Za mene je ovo veoma zavodljiva ideja, jednostavno otići, živeti sam i ne petljati se sa problemima društva. Meñutim, dok je Buda tako razmišljao, Brahma Sahampati, stvoritelj sveta prema hinduizmu, prišao je Budi i ubedio ga da ipak treba da krene i propoveda. Brahma Sahampati uverio je Budu da postoje bića koja će ga razumeti, bića u čijim očima je samo malo trunja. Zato je Budino učenje i bilo namenjeno ljudima kojima je pogled tek malo zamućen – siguran sam da je smatrao kako se njegovo učenje neće pretvoriti u masovan, široko prihvaćen pokret.

Posle posete Brahme Sahampatija, Buda se zaputio iz Bod Gaje u Varanasi (današnji Benares) i usput sreo jednog asketu kojeg je impresionirao svojom pojavom. Asketa reče:

"Šta je to što si otkrio?" i Buda mu odgovori: "Ja sam savršeno prosvetljeni, arahant, Buda."

Volim da ovo posmatram kao njegovu prvu propoved. Ona je bila neuspešna, jer je njegov sagovornik slušajući ga pomislio kako je Buda vežbao vrlo naporno i da sada precenjuje sebe. Ako bismo i mi čuli ovakvu izjavu od nekoga siguran sam da bismo slično reagovali. Šta biste radili kada bih vam rekao: "Ja sam potpuno prosvetljen"?

Zapravo, Budin iskaz je bio veoma tačno, precizno učenje. To je savršeno učenje, ali ljudi ne mogu da ga razumeju. Skloni su da ga pogrešno protumače kao da dolazi iz ega, jer ljudi uvek sve tumače iz svog ega. "Ja sam potpuno prosvetljen" može zvučati kao egoistična izjava, ali zar ona nije potpuno transcendentna? Zanimljivo je kontemplirati o toj izjavi: "Ja sam Buda, savršeno prosvetljeni", jer ona povezuje upotrebu "ja sam" sa krajnjim postignućima ili realizacijama. U svakom slučaju, rezultat Budine prve propovedi bio je da je sagovornik nije mogao razumeti i jednostavno je krenuo dalje.

* * *

Kasnije je u Parku jelena kraj Varanase Buda sreo svojih pet prijatelja. Sva petorica su iskreno bili posvećeni strogom asketizmu. U jednom trenutku bili su se razočarali u Budu, jer su smatrali da je postao kolebljiv u odnosu na praksu. Naime, Buda je pre prosvetljenja počeo da uviña da strogi asketizam ne vodi ka stanju prosvetljenja, tako da je prestao da vežba na taj način. Tih pet njegovih prijatelja pomislili su da je izgubio samopuzdanje: možda su ga videli da jede pirinač sa mlekom, što bi moglo danas da se uporedi sa jedenjem sladoleda, na primer. Ako ste asketa i ugledate monaha koji jede sladoled, možda ćete izgubiti poverenje u njega, jer smatrate da bi monasi trebalo da jedu, recimo, čorbu od kopriva. Ako biste zaista bili privrženi asketizmu i videli me kako jedem porciju sladoleda, vi više ne biste imali poverenja u Ajahn Sumedha. To je način na koji funkcioniše ljudski um; skloni smo da se divimo impresivnim poduhvatima svojevoljnog trpljenja i odricanja. Pošto su izgubili poverenje u njega, ta petorica Budinih prijatelja ili učenika napustila su ga – i to mu je pružilo šansu da sedne ispod bodi drveta i postane prosvetljen.

Zatim, kada su ponovo sreli Budu u Parku jelena kraj Varanase, sva petorica su u prvi mah pomislila: "Znamo mi kakav je on. Ne gubimo s njim vreme." Ali kako im je prilazio počeli su da osećaju da je u njemu nešto izuzetno. Ustali su da mu naprave mesto da sedne i on im je tada održao propoved o četiri plemenite istine.

Ovoga puta, umesto da kaže "Ja sam prosvetljen", on reče: "Postoji patnja. Postoji uzrok patnje, Postoji prestanak patnje. Postoji put koji vodi do prestanka patnje." Na ovaj način izloženo, njegovo učenje ne zahteva ni prihvatanje ni odbijanje. Da je rekao "Ja sam potpuno provetljen", morali bismo ili da se složimo sa tim ili da to odbacimo – ili bismo jednostavno bili zbunjeni. Ne bimo zapravo znali kako da gledamo na tu izjavu. Meñutim, rekavši "Postoji patnja. Postoji uzrok patnje, Postoji prestanak patnje. Postoji put koji vodi do prestanka patnje", on je ponudio nešto o čemu treba da razmislimo: "Na šta on to misli? Na šta misli kad kaže patnja, njen uzrok, prestanak i put?"

Zato počinjemo da kontempliramo, da razmišljamo o tome. Sa izjavom "Ja sam potpuno prosvetljen" možemo samo da polemišemo. "Je li on zaista prosvetljen"... "Ja mislim da nije." Samo bismo polemisali; nismo spremni za učenje koje je tako direktno. Očigledno, Budina prva propoved bila je upućena nekome ko još ima mnogo prašine u očima i zato je promašila cilj. Zato je u sledećoj prilici on izložio učenje o četiri plemenite istine.

* * *

Tako su četiri plemenite istine: postoji patnja; postoji uzrok ili koren patnje, postoji kraj patnje i postoji put koji vodi izvan patnje a to je plemeniti osmotruki put. Svaka od ovih istina ima svoja tri aspekta, tako da sveukupno ima dvanaest uvida. U theravada tradiciji arahant, savršeni, jeste onaj ko je jasno uvideo četiri plemenite istine, sa njihova tri aspekta i dvanaest uvida. "Arahant" označava ljudsko biće koje razume istinu; a ona uglavnom podrazumeva učenje o četiri plemenite istine.

Za prvu plemenitu istinu, "Postoji patnja" je prvi uvid. Kakav je to uvid? Ne moramo od toga praviti ništa grandiozno; to je samo jedno priznavanje: "Postoji patnja". To je osnovni uvid. Neznalica kaže: "Ja patim. Ne želim da patim. Meditiram i idem na kurseve meditacije da bih se oslobodio patnje, ali ja još uvek patim iako to ne želim... Kako da se oslobodim patnje? Šta da uradim da je se oslobodim?" Ali to nije prva plemenita istina; ona nije: "Ja patim i želim to da okončam." Uvid je: "Postoji patnja."

Sada na bol ili tesklobu koju osećate ne gledate iz perspektive "To je moje" već kroz misao: "Postoji ova patnja, ova dukkha ." Ova misao javlja se iz stava refleksije "Bude koji vidi Dhammu". Ovaj uvid je jednostavno priznavanje da postoji ta patnja, ali je ne činimo ličnom. To priznanje je jedan važan uvid; jednostavno posmatramo mentalnu teskobu ili fizički bol i vidimo ih kao dukkhu a ne kao nešto lično – vidimo ih kao dukkhu i ne reagujemo na njih na stari, već naviknuti način.

Drugi uvid prve plemenite istine je: "Patnju treba razumeti." Drugi uvid ili aspekt svake od plemenitih istina ima u sebi reč "treba": "Treba je razumeti." Drugi uvid je, tako, da dukkha jeste nešto što treba razumeti. Treba da razumemo dukkhu a ne samo da pokušavamo da je se otresemo.

Možemo uzeti reč "razumeti". To je sasvim uobičajena reč, ali na jeziku pali "razumeti" znači zaista prihvatiti patnju, prigrliti je, a ne samo reagovati na nju. Na svaki oblik patnje – fizički ili mentalni – mi obično samo reagujemo, ali kroz razumevanje možemo zaista da pogledamo tu patnju, da je zaista prihvatimo kao činjenicu, da je prigrlimo. I to je drugi aspekt: "Treba da razumemo patnju."

Treći aspekt prve plemenite istine je: "Patnja je shvaćena". Kada ste zaista vežbali sa patnjom – posmatrali je, prihvatili, upoznali je i dozvolili joj da bude ono što jeste – tada postoji treći aspekt. "Patnja je shvaćena", ili "Dukkha je shvaćena." Tako, postoje tri aspekta prve plemenite istine: "Postoji dukkha ", "Nju treba razumeti" i "Ona je shvaćena".

* * *

Ovo je obrazac za tri aspekta svake od četiri plemenite istine. Prvo ide tvrdnja, zatim preporuka i na kraju rezultat praktikovanja preporuke. Sve ovo možemo posmatrati i kroz pali termine pariyatti, patipatti i pativedha. Pariyatti je teorija ili tvrdnja: Postoji patnja. Patipatti je vežba – istinsko vežbanje sa njom, i pativedha jeste rezultat tog vežbanja. To je ono što nazivamo obrascem razmišljanja; vi zapravo razvijate um. Budin um je jedan promišljen um koji vidi stvari onakvim kakve one zaista jesu.

Ove četiri plemenite istine koristimo radi sopstvenog razvoja. Primenjujemo ih na uobičajene stvari u našem životu, na uobičajene vezanosti i opsesije u našem umu. Sa tim istinama možemo istraživati svoje vezanosti kako bismo došli do uvida. Kroz ove četiri plemenite istine može ostvariti prestanak, okončanje patnje i praktikovati osmostruki put sve dok ne doñemo do razumevanja. Onda kada je osmostruki put do kraja razvijen postajemo arahant. Iako sve ovo zvuči komplikovano – četiri istine, tri aspekta, dvanaest uvida – zapravo je vrlo jednostavno. To je alat za nas koji nam pomaže da razumemo patnju i odsustvo patnje.

I u budističkim zamljama nema mnogo budista koji bi još uvek koristili četiri plemenite istine. Čak ni Tajland nije izuzetak. Ljudi kažu: "Ah da, četiri plemenite istine – to je za početnike." Tada se možda okreću raznim vrstama vipassana tehnika i postaju zaista opsednuti sa šesnaest stupnjeva pre nego što doñu do plemenitih istina. Zaista me čudi da je u budističkim zemljama jedno tako duboko učenje odbačeno kao primitivni budizam: "To je za dečurliju, za početnike. Viši stupanj je..." A onda se kreće u komplikovane teorije i ideje – zaboravljajući na najdublje učenje.

Četiri plemenite istine su tema za razmišljanje za čitav život. Nije tu reč o tome da na jednom kursu meditacije razumemo četiri plemenite istine, tri aspekta i dvanaest uvida i postanemo arahant, a onda prelazimo na nešto zaista ozbiljno. Četiri plemenite istine nisu tako laka stvar. One zahtevaju jedan trajan stav budnosti i obezbeñuju  kontekst za istraživanje koje traje koliko i sam život.