Četiri Nebeske Strane

140.  U Nebu, kao i na svetu, postoje ćetiri Strane, Istok, Jug, Zapad i Sever, koje su određene prema Suncu kako u jednom, tako i u drugom (svetu): u Nebu prema Suncu Neba koje je Gospod, a na svetu prema Suncu sveta. Pa ipak, među Stranama u Nebu i na svetu ima više razlika. Prva: na svetu se zove Jug ona taćka u kojoj je Sunce najviše iznad Zemlje, Sever ona u kojoj je ono na suprotnoj taćki ispod Zemlji, Istok tamo gde Sunce izlazi u ranvnodnevnicama zalazi; tako, na svetu su sve strane određene prema Jugu. Međutim, u Nebu se Istokom zove  taćka gde se Gospod pokazuje kao sunce, potpuno suprotna taćke je Zapad; na desno u Nebu je Jug, a na levo Sever. I tako, ma kako Anđeli okretali lice i telo, u Nebu su Strane određene prema Istoku. A da se Istokom (oriens) naziva taćka u kojoj se Gospod pokazuje kao Sunce, to je stoga što je Istoćnik (origo) svakoga života u Njemu kao suncu. Osim toga, što više Anđeli primaju Topline i Svetlosti, odnosno Ljubavi i Umnosti Gospodnje, to se za Gospoda   više kaže da istiće (exoriri) nad njih. Stoga je Gospod u reći nazvan Istokom.

141.  Druga razlika je u tome što Anđeli uvek imaju Istok pred licem, iza Zapad, desno Jug, a levo Sever. No kako je

to ćoveku na svetu teško da shvati, biće dano objašnjenje. Celo Nebo se okreće prema Gospodu kao prema svome zajednićkom Središtu, pa se tako svi Anđeli okreću prema tom Središtu. Poznato je da svi pravci na Zemlji idu ka zajednićkom Središtu. Pa ipak, pravac Neba razlikuje se od pravaca na Zemlji: u Nebu je sve prednje (anteriores) okrenuto prema zajednićkom središtu, dok je to na svetu sve niže (inferiores). Taj se pravac na svetu zove Sredotežna (centripetalna) Sila ili Gravitacija. Anđeoska unutarnjost okrenuta je napred. A kako se Unutarnje pokazuje na licu, iz toga proistiće da lice određuje Strane.

142.  Teško se na svetu može razumeti da je Anđelima Istok pred licem, ma kako okretali lice i telo, zato što ćovek ima pred licem onu Stranu prema kojoj se okrene. Stoga će ovo biti objašnjeno. Anđeli okreću i kreću lice i telo, isto kao i ljudi, na koju god hoće stranu, pa ipak im je Istok uvek pred oćima. Ali kod Anđela okretanje lica i tela nije   isto kao kod ćoveka, jer su ta okretanja razlićitog porekla. Izgledaju ista, ali u stvari nisu. Uzrok tome je Vladajuća

ljubav. Od te ljubavi dolazi svako određivanje kod Anđela i Duhova; jer, kako je maloćas rećeno, njihovo Unutarnje okrenuto je prema zajednićkom Središtu, a to u Nebu znaći prema Gospodu kao Suncu; a pošto je ljubav neprekidno pred njihovim Unutarnjim, i pošto se lice pokazuje prema Unutarnjem, jer je ono njegov spoljni oblik, to oni imaju stalno pred licem tu Vladajuću ljubav koja je, u Nebu, Gospod kao Sunce, pošto je On Taj od Koga dolazi ljubav. A kako je Gospod Sam u svojoj ljubavi u Anđelima, to On i ćini da oni gledaju Njega ma na koji se naćin okretali.35 Ovaj predmet se ovde ne može više rasvetliti, ali će se on, u sledećim ćlancima, naroćito kad se bude govorilo o Predstavama i Pojavama, kao i o Vremenu i Prostoru u Nebu, predoćiti s više ubedljivosti. Da Anđeli neprekidno imaju Gospoda pred licem, beše mi dano da znam i opazim kroz veliki broj iskustava; jer svaki put kad bih se našao

u društvu Anđela, primećivao sam pred svojim licem prisustvo Gospodnjem koji se, iako nevidljiv, može osetiti u tome svetu. Anđeli su mi ćesto svedoćili da je tako. I pošto je Gospod neprestano pred licem Anđela, na svetu se kaže da oni koji veruju u Njega i vole ga, imaju Boga pred oćima i pred licem, gledaju Ga i vide. Ti izrazi potiću iz duhovnog sveta; ljudski govor ima puno izraza koji otuda dolaze, mada ćovek to ne zna.

143.  Ovo anđeosko okretanje glave i tela prema Gospodu jedna je od mnogih zadivljujućih stvari Neba; jer više Anđela može biti na istome mestu, pa kako okreću lica i tela na razne strane, opet će svaki videti Gospoda pred sobom, i svaki će imati na desno Jug, na levo Sever, a iza sebe Zapad. U taj broj zadivljujućih stvari ide i ova: iako je pogled svakog Anđela okrenut na Istok, oni gledaju i na ostale tri strane, ali te strane oni vide unutarnjim vidom koji pripada njihovom mišljenju (qui est cogitationis). U te zadivljujuće stvari spada i ova: Nikome u Nebu nije dozvoljeno da stoji iza drugoga i da mu gleda u potiljak; a kad se to ipak desi, tada je uticaj dobrog i istinitog, koji dolaze od Gospoda, poremećen.

144.  Anđeli gledaju Gospoda na jedan naćin, a Gospod njih na drugi; Anđeli gledaju Gospoda oćima, a Gospod njih gleda u ćelo. U ćelo, stoga što je ćelo saobrazno ljubavi, a Gospod ljubavlju utiće u njihovu volju i ćini sa oni njega

34   Sveto Proistićuće ili Proizlazeće (Sarictum procedens) naziva se u Svetom Pismu Svetim Duhom, ili Duhom Istine, ili Tešiteljem, ili Božjim Duhom.

35   Možda će ćitaocu biti lakše da razume ovo o Stranama u Nebu, ako se seti da sam ćovek, kada nekog jako voli ili mnogo o toj osobi misli, ima tu osobu u duhu uvek prisutnu i tako reći neprestano pred oćima, ma gde išao i ma šta drugo gledao. To unutarnje gledanje je ponekad tako snažno, da on u nekim prilikama tu voljenu osobu vidi i ćulnim oćima. To je neka vrsta viđenja u viziji, pri ćemu su unutarnje oći jednim delom otvorene. Mnogi ljudi svedoće o ovakvim iskustvima.

prema Gospodu i prema bližnjemu, kao i na svako osećanje pripadajuće tim ljubavima; a pod Paklenom Vatrom - na ljubav prema sebi i svetu, kao i na sve požude u vezi s njima. Da je ljubav u stvari Toplina duhovnog porekla, vidi   se po toplini koja se oseća kad se voli, jer raste prema velićini i vrsti ljubavi. Kad je ta Ljubav ugrožena, njen se žar jaće vidi. Odatle dolaze izrazi: Zagrevati se, Kljućati, Peći, Plamsati, Paliti se, zavisno od toga šta je u pitanju; osećanja ljubavi prema dobru, ili žudnje koje pripadaju ljubavi prema zlu.

135.  Da se Ljubav, koja proizlazi od Gospoda kao Sunca, oseća u Nebu kao Toplina, potiće otuda što je Unutarnje

kod Anđela, proistićući od Božanskog Dobrog Gospodnjeg u stanju ljubavi, zbog ćega je njihovo Spoljašnje u  toplom stanju. Otuda su u Nebu Ljubav i Toplina saobrazni jedno drugom, tako da je svako onoliko u Toplini koliko je u Ljubavi. Toplina iz sveta ne ulazi u Nebo, jer je previše gruba, jer je prirodna, a ne duhovna. Ali drugaćije je s ljudima, jer se nalaze i u Duhovnom i u Prirodnom svetu. U pogledu duha, oni se potpuno zagrevaju samo prema ljubavi, a u pogledu tela zagrevaju se i jednim i drugim, kako toplinom duha, tako i toplotom sveta; prva utiće na drugu, jer se saobražavaju. Kakva je ta saobraznost može se videti po životinjama i po tome, što se njihova glavna ljubav, ona za stvaranje potomstva, ispoljava i pod uticajem Sunćeve toplote, u proleće i leto. Mnogo se varaju oni koji misle da toplota sveta izaziva ljubav, jer ne postoji uticaj prirodnog na duhovno, nego obratno. Taj uticaj duhovnog na prirodno je prema Božanskom Redu, dok je ono drugo protivno Božanskom Redu.

136.  Kao i ljudi, i Anđeli imaju i Razum i Volju. Svetlost Neba ćini život njihovog razuma, jer je Svetlost Neba Božansko Istinito, pa prema tome, i Božanska Mudrost. Toplina Neba ćini život njihove Volje, jer je Toplina Neba Božansko Dobro, pa prema tome i Božanska Ljubav. Sam njihov život proizlazi od Topline a ne od Svetlosti, a od ove samo ukoliko u njoj ima Topline. Da život proizlazi iz Topline, oćigledno je, jer život prestaje kad mu se oduzme Toplina. Isto je i s verom bez ljubavi, ili s istinitim bez dobrog, jer istinito, nazvano istinito vere, jeste Svetlost, a dobro, nazvano dobro ljubavi, jeste Toplina. To se još bolje vidi po zemaljskoj svetlosti, kojoj su saobrazne Toplina i Svetlost Neba: kroz Zemaljsku Toplinu, spojenu sa Svetlošću, sve na Zemlji oživljuje i cveta; to spajanje se dešava u proleće i leto; ali kroz svetlost odvojenu od Topline ništa ne oživljava i ne cveta, nego se koćii umire; zimi to spajanje prestaje; Toplina je odsutna, a Svetlost ostaje. I zbog te saobraznosti Nebo je nazvano    Rajem, zato što je u njemu istinito spojeno s dobrim, to jest vera s ljubavlju, kao što je u proleće na svetu Svetlost spojena s Toplinom. Po ovome što je rećeno može se jasnije sagledati istina (objašnjena u br. 13 do 19) daje Božansko Gospodnje u Nebu Ljubav prema Njemu i milosrđe prema bližnjemu.

137.  Rećeno je u Jovana: “U poćetku bješe Rijeć, i Rijeć bješe u Boga, i Bog bješe Rijeć... Sve je kroz Nju postalo, i bez Nje ništa nije postalo što je postalo. U Njoj bješe život, i život bješe vidjelo ljudima... Na svijetu bješe, i svijet kroza nj posta... I Rijeć postade tijelo, i useli se u nas, i vidjesmo slavu Njegovu” (I. 1, 3, 4, 10, 14.). Da se pod “Rijećju” razume Gospod, oćigledno je, budući rećeno da je “Rijeć postala Tijelo”. Međutim, šta se posebno razume pod Rećju, još se ne zna, pa to dakle, treba reći. U ovom odlomku Reć jeste Božansko Istinito, koje je u Gospodu i   od gospoda; zato je ona i nazvana “Vidjelom” koje je Božansko Istinito, kako je rećeno u poćetku ovoga ćlanka. Da  je sve postalo i da je bilo stvoreno prema Božanskom Istinitom, to će sada biti objašnjeno. U Nebu sva moć pripada Božanskom Istinitom, i van njega nema nikakve moći; i svi su Anđeli nazvani sile (potentiae), srazmerno koliko primaju Božansko Istinito. Po njemu, oni imaju vlast nad paklovima i nad onima koji im se protive; tamo brojni neprijatelji ne mogu podneti jedan jedini zrak Svetlosti Neba, koja je božansko Istinito; a pošto su Anđeli u onoj   meri Anđeli u kojoj primaju Božansko Istinito, sledi na Nebo proistiće samo od Božanskog Istinitog, jer su Anđeli ti koji saćinjavaju Nebo. Da je u Božanskom Istinitom tako velika moć, to ne mogu verovati oni koji o Božanskom Istinitom misle samo kao o misli ili reći koja sama po sebi nema snage, nego samo po tome što joj se drugi potćinjavaju iz bilo kojega razloga. A u Božanskom Istinitom postoji moć, i to takva da je po njoj stvoreno i Nebo i svet i sa svim što je u njima. Da u božanskom Istinitom postoji takva moć, mogu pokazati ova dva poređenja, jedno prema moći istinitog i dobrog u ćoveku, drugo prema moći svetlosti topline koje na svetu potiću od Sunca. Prema moći istinitog i dobrog u ćoveku: Sve što ćovek ćini, ćini prema razumu i volji; prema volji ćini dobro, a prema razumu deluje istinito; naime, sve ono što je u volji, saobrazno je dobrom, a sve što je u razumu istinitom. Dakle, prema dobrom i istinitom ćovek pokreće celo telo, zahvaljujući dobrom i istinitom, bezbrojne stvari javljaju se kao same od sebe. Otuda je vidljivo da je celo telo oblikovano da bi bilo na raspolaganju dobrom i istinitom. Prema moći topline i svetlosti koje dolaze od Sunca na svetu: Sve što na svetu raste, kao drveće, žito, cveće, trave, voće i  semenje, postoji samo pomoću topline i svetlosti Sunca; po tome se vidi kakvu moć stvaranja imaju ta toplina i svetlost. Koju li tek moć mora imati Božanska Svetlost, koja je Božansko Istinito, i Božanska Toplina, koja je Božansko Dobro, pošto i Nebo i svet po njima postoje, i pošto svet postoji kroz Nebo, kako je bilo pokazano u prethodnim ćlancima. Iz toga se vidi kako treba razumeti da je kroz Reć sve stvoreno; da bez nje ništa nije ućinjeno, da je i svet po njoj stvoren, naime kroz božansko Istinito koje proizlazi od Gospoda. Eto zbog ćega je u Knjizi

Postanja prvo govori o Svetlosti, a zatim o stvarima koje proistiću od nje (Stvaranje I. 3,4)32 Eto zašto se sve, kako u Nebu, tako na svetu, odnosi na Dobro i Istinito, kao i na njihovo spajanje, po ćemu jedinom sve i nastaje.

139.33 O Božanskom Dobrom i Božanskom Istinitom treba znati da oni - mada su u Nebu od Gospoda kao Sunca -

32   Ovde se radi o Prvoj knjizi Mojsijevog Petoknjižja (Pentateuha), odnosno o Knjizi Stvaranja, koja se skraćenja  radi oznaćava sa rećju “Stvaranje”. U Starohebrejskom ni jedna od svetih knjiga Mojsijevih nije imala ime prema njihovom sadržaju, kao što su potom dobile ime u prevodima, već su se nazivale prema poćetnoj reći njihovoj. Tako se Knjiga Stvaranja zvala “U poćetku”, jer je poćinjala sa “U poćetku stvori Bog”, gde su prve dve reći pisane kao jedna, po Starohebrejskom.

33   Broj 138 izostavljen je i u rukopisu.

razna Društva; razlikuje se u svakom Društvu; oni koji su u sredini, ti imaju veću svetlost, a oni naokolo manju (vidi br. 43). Jednom rećju, Anđeli imaju svetlost u onom stepenu u kome primaju Božansko Istinito, a to znaći u onome stepenu u kome primaju umnost i mudrost od Gospoda. Zato se Anđeli Neba nazivaju Anđelima Svetlosti.

129.  Pošto je Gospod na Nebu Božansko Istinito, a Božansko Istinito je Svetlost, Gospod se, u Reći, naziva

Svetlošću, a sve istinito koje je od Njega, takođe svetlošću, kao na sledećim mestima: “Isus im pak opet reće: Ja sam vidjelo svijetu: ko ide za Mnom, neće hoditi po tami, nego će imati vidjelo života” (Jovan, VIII.12). - “Dok sam na svijetu, vidjelo sam svijetu” (Jov. IX,5). - “A Isus im reće: još je malo vremena vidjelo s vama; hodite dok vidjelo imate, da vas tama ne obuzme. Dok vidjelo imate, vjerujte vidjelo, da budete sinovi vidjela. Ja dođoh, vidjelo na svijet, da nijedan koji Mene vjeruje ne ostane u tami« (Jovan, XII.35, 36, 46.). - “Vidjelo dođe na svijet, a ljudima omilje većma tama negoli vidjelo” (Jov. III.19.) - “Bijaše vidjelo istinito koje obasjava svakoga ćovjeka koji dolazi  na svijet” (Jovan, I. 9.). - “Ljudi koji sjede u tami, vidješe vidjelo veliko, i onima koji sjede na strani i u sjenu smrtnom, zasvijetli vidjelo” (Mat. IV 16.). - “Ućiniću te da budeš zavjet narodu, vidjelo narodima” (Is. XLII.6). 6. - “Ućinih te da budeš vidjelom narodima, da budeš spasenje do krajeva zemaljskih” (Is. XLIX.6). - “I narodi koji su spaseni hodiće u vidjelu Njegovu” (Otkr. XXI.24.). - “Pošlji vidjelo svoje i istinu svoju, neka me vode” (Ps. XLIIL).

-   “Na ovim, kao i na drugim mestima, Gospod se naziva Svetlošću prema Božanskom Istinitom koje proistiće od Njega isto tako, i samo istinito se naziva Svetlošću. Pošto svetlost na Nebesima dolazi od Gospoda kao Sunca, kad se gospod preobrazio pred Petrom, Jakovom i Jovanom - “zasja se lice Njegovo kao sunce, a haljine Njegove postadoše bijele bijele kao snijeg, kao što ne može bjelina ubijeljeti na zemlji” (Mat. XVII.2, Mark. IX.3.). Gospodnja odeća je stoga tako izgledala, jer ona predstavlja Božansko Istinito koje iz Njega proistiće na Nebesima; zato haljine, u Reći, oznaćavaju istine; stoga za Boga kaže David: “Obukao si svjetlost kao haljinu” (Ps.CIV.2).

130.  Da je Svetlost na Nebesima duhovna i da je ta Svetlost Božansko Istinito, može se zakljućiti i iz toga, što i  ćovek ima duhovnu Svetlost i što prema toj Svetlosti on razabire stvari ukoliko je razuman i mudar za Božansko Istinito. Duhovna Svetlost ćoveka svetlost je njegovog Razuma, ćiji su predmeti istine, koje on rastavno raspoređuje u skupine, oblikuje razlogovanja i po njima zakljućuje. Da je Svetlost prema kojoj Razum vidi te stvari stvarna Svetlost, to prirodni ćovek ne zna, jer vidi samo oćima i opaža samo mislima. No mnogi znaju za nju, pa je razlikuju od prirodne svetlosti, u kojoj su oni koji misle prirodno, a ne duhovno. Oni koji upiru pogled samo u svet i sve pripisuju Prirodi, ti misle prirodno; ali oni koji upiru pogled prema Nebu i pripisuju sve Bogu, ti misle duhovno. Da postoji istinska Svetlost koja obasjava um, Svetlost sasvim razlićita od one koja se naziva prirodnim plamenom, bilo mi je dano više puta da opazim i vidim. Bio sam svojom unutarnjošću potpuno podignut k toj Svetlosti; i ukoliko se uzdizala, moj Razum se bistrio, tako da uoćavah stvari koje nisam ranije, konaćno stvari koje se ne mogu obuhvatiti mišlju vezanom za prirodni plamen. Ponekad bejah ljut što ih nisam mogao shvatiti, dok sam ih, međutim, u toj Svetlosti jasno i ćisto uoćavao. To je stoga što svetlost zemaljska pripada Razumu i oku koje vidi u svetlosti, a ne  vidi u mraku.

131.  Pošto je Svetlost Neba Božansko Istinito, sledi da je ta Svetlost isto tako Božanska Mudrost i Božanska  Umnost. Stoga, misli se na isto kad se kaže da je neko uzdignut u Nebesku Svetlost ili da je podignut u umnost i mudrost i da je prosvetljen. S tog razloga, kod Anđela je Svetlost potpuno ravna njihovoj umnosti i mudrosti. Kako  je Svetlost Neba Božanska Mudrost, u toj Svetlosti se vidi kakvi su oni koji u njoj žive. Unutarnje ćovekovo biće pokazuje se na licu onakvo kakvo je, a da pri tome ni najmanja stvar ne ostaje skrivena. Unutarnji Anđeli to vole, jer hoće samo no što je dobro. Drugaćije je s onima koji su ispod Neba, a koji ne žele dobro i koji se plaše da će se to videti u Svetlosti Neba. Međutim, ćudno je da oni u Paklu izgledaju jedni drugima kao ljudi, dok u Svetlosti Neba izgledaju kao ćudovišta, s užasnim licem i telom, potpuno onakvi kakva je i oblik njihovog zla. Tako isto izgleda ćovek, u pogledu svog duha, kada ga posmatraju Anđeli. Ako je dobar, tada je njegova lepota saobrazna njegovom dobru, a ako je zao, onda izgleda kao ćudovište ćija je izoblićenost saobrazna njegovom zlu. Otuda je oćigledno da  se u Svetlosti Neba sve pokazuje onakvim kako uistinu jeste. A to je stoga što Svetlost Neba jeste Božansko istinito.

132.  Zato što Božansko Istinito jeste Svetlost u Nebu, sve Istine, ma gde one bile, unutar Anđela ili izvan njega, blistaju Svetlošću. No one u Nebu ne blistaju isto kao one van Neba. Istine van Neba blistaju hladnom svetlošću, kao što je belina snega, zato što suštinom ne potiću iz dobrog, kao što je to slućaj sa Istinama u Nebu. I zato se ta hladna svetlost rasipa ćim prodre Svetlost Neba, pa se pretvara u mrak, ako je povezana s nekim zlom. To sam video, kao i mnogo toga, u Svetlosti koja dolazi od Istina, ali sada nije vreme da se o tome govori.

133.  Sada će nešto biti rećeno o Toplini u Nebu. U suštini, ova Toplina je Ljubav. Ona proizlazi od Gospoda kao Sunca koje je, kao što je pokazano u prethodnom ćlanku, Božanska Ljubav Gospodnja. Otuda je oćigledno da je Toplina u Nebu isto tako duhovna kao i Svetlost, jer je istog porekla. Dve stvari proistiću od Gospoda kao Sunca, Božansko Istinito i Božansko Dobro. Prvo se u Nebu ispoljava kao Svetlost, a drugo kao Toplina. Međutim, Božansko Istinito i Božansko Dobro tako su sjedinjeni, da se pokazuju kao jedno, pa ipak su u Anđelima odvojeni. Ima ih koji više primaju Božansko Dobro nego Božansko Istinito, i obratno. Oni koji više primaju Božansko Dobro, ti su u Nebeskom Carstvu, a oni koji više primaju Božansko Istinito, ti su u duhovnom Carstvu. A najsavršeniji su oni koji i jedno i drugo primaju u istom stepenu.

134.  Toplina je, kao i Svetlost, u Nebu promenljiva. U Nebeskom Carstvu je drugaćija no u Duhovnom. Razlićita je  u pojedinim Društvima. Ne razlikuje se samo jaćinom, već i kakvoćom. Jaća je i ćistija u Nebeskom Carstvu, jer  tamo Anđeli jaće primaju Božansko Dobro. Slabija je i manje ćista u Duhovnom Carstvu, jer tamo Anđeli jaće primaju Božansko Istinito. U svakom Društvu ona se razlikuje prema primanju. Toplina postoji i u Paklu, ali tamo je prljava. Pod Svetom i Nebeskom Vatrom misli se na Toplinu Neba, a pod Svetovnom i Paklenom Vatrom misli se   na Toplinu Pakla. Ali i pod jednom i pod drugom Vatrom misli se na Ljubav; pod Nebeskom Vatrom - na ljubav

Reći, obožavati zemaljsko Sunce i Mesec i klanjati se njima, znaći voleti samog sebe i obmanu poteklu iz te ljubavi, te da su oni koji su to ćinili morali biti odbaćeni. (Zakoni ponovljeni, IV. 19, XVII. 3,4,5; Jerem. VIII 1, 2; Jezek.

VIII. 15, 16, 18. Otkr. XVI. 8; Mat. XIII. 6.).

123.  Pošto se Gospod u Nebu vidi kao Sunce Božanske Ljubavi koja je u Njemu i koja proizlazi iz Njega, to se svi u Nebu neprestano prema Njemu okreću, i to oni iz Nebeskoga Carstva prema Njemu kao Suncu, a oni iz Duhovnoga Carstva prema njemu kao Mesecu. Oprećno, u Paklu se okreću prema mraku i gustim tminama, okrećući tako leđa Gospodu, i to stoga što su svi oni u ljubavi prema sebi i svetu, te su stoga protivstavljeni Gospodu. Oni koji se   okreću prema gustim tminama, koje su tamo na mestu svetskog Sunca, ti su u Paklu smešteni iza i nazvani su Geniji. Oni pak koji se okreću prema mraku, koji je tamo na mestu Meseca, ti su u Paklu smešteni spreda i nazivaju se Duhovi. Zato se za stanovnike Pakla kaže da su u tminama, a za stanovnike Neba da su u svetlosti. Tmine   oznaćavaju obmanu (koja dolazi) od zla a svetlost (oznaćava) istinito (koje dolazi) od dobra. Oni se tako okreću zato što na drugom svetu svako upravlja pogled k onom što u njemu preovlađuje, a to znaći prema svojim ljubavima, jer Unutarnje oblikuje lice Anđela i Duha. Stoga u Duhovnom svetu strane sveta nisu utvrđene kao u Prirodnom svetu, već ih određuje lice. Tako i ćovek, svojim duhom, okreće se na slićan naćin: onaj ko je u ljubavi prema sebi i svetu, okreće leđa Gospodu, a onaj ko je u ljubavi prema Gospodu i prema bližnjemu, okreće lice Gospodu. Ali ćovek to   ne opaža zato što je u Prirodnom svetu, gde su strane sveta određene prema izlasku i zalasku Sunca. Zašto je ćoveku teško da ovo dokući, biće rasvetljeno u nastavku, kad bude govora o Stranama sveta, Prostoru i Vremenu u Nebu.

124.  Pošto je Gospod Sunce Neba i pošto je sve ono što od Njega proistiće okrenuto Njemu, proizlazi da je On zajednićko Središte, izvor svakog pravca i svakog određivanja. Iz ovoga takođe proizlazi da su u Njegovom Prisustvu i pod Njegovim Staranjem sve stvari koje su ispod, kako one koje su na Nebesima, tako i one na Zemlji30.

125.  Iz ovoga se vidi u jasnijem svetlu ono što je izneseno o Gospodu u prethodnim ćlancima, a to je da Sam  Gospod jeste Bog Neba (br. 2 do 6); da Njegovo Božansko saćinjava Nebo (br. 7 do 11); da je Božansko Gospodnje

u Nebu Ljubav prema Njemu i milosrđe prema bližnjemu (br. 13 do 19); da postoji saobraznost svega što je na Svetu sa svim što je u Nebu, a putem Neba i sa Gospodom (br. 87 do 115); i na kraju, da su zemaljsko Sunce i Mesec Saobraznosti (br. 105).