TREĆI DEO

Kada koncepcija Carstva nebeskog počne da se usvaja, novo i iznenađujuće značenje  života rađa se u umu. Prva parabola koju je Hrist dao jeste ona o Sejaču. Ona je o Carstvu nebeskom. Hrist kaže da je to parabola nad parabolama, i druge parabole se ne mogu razumeti dok se ne razume ova. Morate shvatiti da su sve parabole u Jevanđeljima o Carstvu nebeskom, a Parabola o sejaču je prva. Ona je početna tačka Hristovog učenja o misteriji Carstva nebeskog. U trinaestom poglavlju po Mateju, kad se obraća mnoštvu, Hrist se izražava u parabolama. Zašto? Zato što govori o Carstvu Božijem. Njegovi učenici ga pitaju zašto je iznenada počeo da koristi parabole, a on im odgovara: „Zafo štoje vama dano da znate tajne Carstva nebeskog, a njima nije dano. Jer ko ima, daće mu se, i preteći će mu; a ko ne, uzeće mu se i ono što ima. Zato im govorim u pričama, jer gledajuči ne vide, i slušajući ne čuju, niti razumiju". (Mat. 12: 11-13)

Koja je prva misterija o Carstvu koju je On obznanio svetu? U Paraboli o sejaču može se videti da je prva misterija da je čovek posejan na zemlji kao materijal za Carstvo nebesko. Pogrešno je nazivati je Parabolom o sejaču i semenu, izuzev ako se razume da je čovek seme. U stvari, seme se i ne pominje. U Jevanđelju po Mateju, (13: 3,4) na grčkom, rečeno je: „Gle, izide sijač da sije. I kad sijaše jedna padoše pokraj puta". Reč semeje dodata u engleskom prevodu, a u srpskom zrno, tako da sada glasi: „Gle, izide sijač da sije. I kad sijaše, jedna zrna padoše pokraj puta". Na šta se ovde zaista mislilo? Šta je sejač sejao? Sejao je čoveka. Ovo je prva iznenađujuća ideja, skrivena u paraboli. Ljudi su sejani na zemlji kao materijal za Carstvo nebesko - neki pored puta, neki na kamenitim mestima, neki među trnjem, a neki na dobroj zemlji. Samo ovi poslednji sposobni su da prođu unutrašnju evoluciju koja ih vodi do nivoa Carstva. Jasno je da se mislilo na Ijude, jer Hrist, u objašnjenju parabole kaže učenieima: "Svakome koji sluša riječ o Carstvu i ne razumije, dolazi nečastivi i krade posijano u srcu njegovom; to je ono pored puta posijano". (Mat. 13: 19) I nastavlja da govori o "...a na kamenitu mjestu posijano, to je koji..." i "...a posijano u trnju, to je koji..." i "...a posijano na dobroj zemlji, to je koji...". U svetlu Carstva nebeskog, Ijudski rod na zemlji je eksperiment unutrašnje evolucije.

Posle izlaganja Parabole o sejaeu, Hrist nastavlja da govori sa drugog aspekta o Carstvu. Prvo je dao ideju Carstva predstavljenu Ijudima posejanim po zemlji. Zatim govori o učenju koje je posejano u ovom Ijudskom rodu i koje može izazvati njihovo buđenje i razvoj.

"Drugu priču kaza im govoreći: Carstvo nebesko je kao čovjek što posija dobro sjeme na njivi svojoj. A kad Ijudi pospaše, dode njegov neprijatelj i posija kukolj po pšenici, pa otide. A kad niče usjev i rod donese, onda se pokaza kukolj. Tada dodoše sluge domaćinove i rekoše mu: Gospodaru, nisi li ti dobro sjeme sijao na njivi svojoj? Otkuda, dakle, kukolj? A on im reče: Neprijatelj čovjek to učini. A sluge mu rekoše: Hoćeš li, dakle, da idemo da ga počupamo? A on reče: Ne, da ne bi čupajuči kukolj počupali zajedno s njime i pšenicu. Ostavite neka raste oboje zajedno do žetve; a u vrijeme žetve reći ću žeteocima: Saberite najprije kukolj i svežite ga u snoplje da se sažeže, a pšenicu odvezite u žitnicu moju." (Mat. 13: 24-30)

U ovoj paraboli se radi o Reči Carstva, to jest o učenju koje je moralo biti prosleđeno na zemlju da bi ga u nekom trenutku Ijudi koji su sposobni za razvoj primili, razumeli i sledili. Dobro seme je Reč Carstva. Njivu u kojoj je seme posejano predstavlja  Ijudski  rod  na  zemlji.  Ali,  nešto  se  sa  takvim učenjem neizbežno događa svaki put kada se ono poseje na zemlju,  Ono  se  prima  zajedno  sa  materijom  koja  "uzrokuje grešku".  Na grčkom se reč prevedena  kao  kukolj odnosi  na biljku koja izgleda kao pšenica kada nikne, to jest, ne može se u prvi mah razlikovati od pšenice. Zašto se mešaju istinito i lažno? Objašnjenje je dato izrekom - a kad Ijudi pospaše,  a to je u svom izvornom obliku mnogo upečatljivije i doslovno znači

-  dok Ijudi snivahu. "Carstvo nebesko je kao čovjek što posija dobro sjeme na njivi svojoj. A kad Ijudi pospaše, dode njegov neprijatelj i posija kukolj po pšenici."   (Mat.  13: 24,  25) Ovo nikako ne može da znači da je jedne noći kada su Ijudi usnuli došao đavo i posejao kukolj. Greška se neprimetno ušunjala i tako  nepopravljivo zatrovala izvorno  učenje da  se  ne  može odvojiti od Istine. Razlog je što Ijudi spavaju. Oni ne mogu ostati budni  da  prime  puno  značenje  učenja  koje  im  je  dato.  U Jevanđeljima   je                 izrečeno           mnogo   toga   o             uspavanosti   i održavanju budnosti. Učenici su često opisivani kao uspavani, a to nije uspavanost u bukvalnom, fizičkom smislu. Mnogo se ukazivalo na neophodnost budnosti, kako bi se razumela Reč Carstva.   Hrist  često  kaže:  "Pazite",  što  na  grčkom  znači "Ostanite budni". I dalje: "A što vama govorim, svima govorim: Ostanite  budni  (Stražite)!"   (Marko  13:   37)  Ponovo  kaže: "Ostanite  budni (Stražite),  dakle, jer ne  znate  kada  će  doći gospodar kuće: ...Da ne dođe iznenada i nade vas da spavate". (Marko  13:  35,  36)  Ovo  se  odnosi  na  stanje  unutrašnje svesnosti  ili  budnosti  u  kući  sopstvenog  bića  u  kritičnom trenutku.  Kada  je  čovek  nadjačan  svetom  čula,  pojavnim životom,         raznim             događajima,     obavezama          i               trvenjima svakodnevnog života,  učenje  o unutrašnjoj  evoluciji  i  višem nivou bledi iz njegovog uma i čini se udaljenim i nestvamim. Spoljašnje     je  progutalo       unutrašnje.       On        je                     zaspao  u jevanđeljskom smislu i ono što je razumeo kada je bio iznutra budan, gubi iz vida ili meša sa spoljašnjim značenjem. Zato je razumljivo da se celokupno učenje o višem nivou može izmeniti. Parabola  o  kukolju  nam  pokazuje  da  se  trovanje  istinskog razumevanja  pogrešnim  dešava  od  samog  početka,  čim  se učenje  o  Carstvu  kao  višem  nivou   poseje   na   neki  deo čovečanstva.  Ovakav kakav je,  čovek ne može  ostati budan dovoljno dugo da primi i prenese učenje u izvornoj čistoti. Učenje postaje izmešano sa njegovim ličnim predrasudama i on rnenja ono što mu izgleda kao kontradiktornost, ili  napušta nešto u čemu ne vidi smisao. Na ovaj i mnoštvo drugih načina, mnogi nesporazumi i greške rastu uporedo sa onim što je izvorno i istinito. Pšenica je u paraboli Istina, izvorna forma učenja, a kukolj predstavlja greške koje se neizbežno mešaju sa njom, jer čovek ne može neprekidno biti budan za ovaj red Istine koja potiče sa višeg nivoa značenja. Dakle, rečeno je, dok Ijudi snivahu neprijatelj je došao i posejao kukolj po  pšenici. Učenje koje čovek treba da zna i primenjuje u cilju svog unutrašnjeg razvoja i usavršavanja, pomoću kojeg može da dosegne viši nivo značenja i razumevanja - zove se Carstvo nebesko; takvo učenje ne može  postojati  na zemlji u  svojoj izvornoj čistoti, s obzirom na to da su Ijudi u snu. Ono neizbežno biva pomešano sa "lažnim".

Da sumiramo - čovek je posejan po zemlji kao materijal za jednu fazu u razvoju. On je supstanca za Carstvo nebesko. Ali, pojavljuju se izvesne teškoće.  Nije sve posejano baš na pogodna mesta. S druge strane, Čovek mora imati i znanje o ovome. Znanje o tome kako dostići nivo razvoja zvani Carstvo mora biti takođe posejano, ali ne bukvalno na zemlju, već na zemlju Ijudskog uma. Međutim, sad se javljaju nove teškoće. Greške se uvek ušunjavaju u učenje o unutrašnjem razvoju i o onom u šta čovek mora da veruje, šta da misli i radi da bi dosegao viši nivo svoje prirode i razumevanja. Te greške se ne mogu izdvojiti bez opasnosti od povređivanja Istine. Zbog toga se situacija ne može popraviti na zemlji nego samo na svršetku sveta. (Ali o ovome ćemo govoriti kasnije.)

ČETVRTI DEO

Videli smo u Paraboli o sejaču da je čovek posejan na zemlji kao materijal za Carstvo nebesko. Onda smo u drugoj velikoj paraboli, onoj o pšenici i kukolju, uočili da je učenje o Carstvu nebeskom posejano u čoveku. Dakle, prvo je čovek posejan na zemlju. A onda je učenje o unutrašnjoj evoluciji posejano u čoveku na zemlji. Međutim, iz ovog drugog sejanja proizilazi da je i sam čovek "zemlja". Čovek je "zemlja" na kojoj je posejano učenje o višem nivou. Pokušajmo da sagledamo ovaj koncept što je moguće jasnije. Nebesa seju čoveka na zemlju. Čovek je u tom smislu na zemlji, ali sa aspekta Carstva nisu svi Ijudi u istom stanju. Čovek na zemlji je sada i sam zemlja, psihološki zemlja za one koji mogu da prime učenje posejano na zemlji, o čemu govori druga važna parabola, Parabola o pšenici i kukolju.

Nakon dve važne početne parabole, Parabole o sejaču čoveka po  zemlji, i Parabole o sejanju učenja  o  čovekovoj evoluciji, slede dve kratke, Parabola o čoveku i zrnu gorušice i Parabola o ženi i kvascu. Te parabole direktno prate Parabolu o pšenici i kukolju. One prate Parabolu o pšenici i kukolju na način koji je opisan u Jevanđelju po Mateju:

"Drugu priču kaza im govoreći: Carstvo nebesko je kao zrno gorušično koje uzme čovjek i posije na njivi svojoj. Ono je, istina, najmanje od sviju sjemena, ali kad uzraste, veće je od svega povrća, i bude drvo da ptice nebeske dolaze i nastanjuju se na granama njegovim.

Drugu priču kaza im: Carstvo nebesko je kao kvasac koji uzme žena i metne u tri kopanje brašna dok sve ne uskisne". (Mat. 13: 31-33.)

Šta označavaju ove dve parabole? Ako razmislite, videćete da se one odnose na primanje Reči Carstva. Prvo nam je data parabola o sejanju čoveka na zemlji, a onda i parabola o sejanju učenja na "zemlji", koja je sam čovek. Logično, očekuje se da slede parabole o tome kako čovek kao "zemlja" prima ili uzima samo učenje.

Treba prvo uočiti da se ideja primanja javlja u obe ove kratke parabole. Primanje čega? Usvajanje učenja posejanog u čoveku. Parabole su očigledno o tome kako čovek može da usvoji učenje posejano u njemu. Prvo što je neophodno jeste - primanje. Čovek prima (uzima) seme, to jest, on mora sam da usvoji učenje o Carstvu. Štaviše, uzimati ukazuje na to da on preduzima dalje korake u cilju primanja, a ruka u drevnom jeziku parabole predstavlja snagu jer, u fizičkom smislu, doslovce, čovek je pomoću svojih ruku osposobljen da uzme šta želi. Primiti, znači da čovek misli i bira sam; i time on "iz sebe" usvaja učenje o Carstvu nebeskom. U prvoj paraboli nije rečeno da čovek samo prima (uzima), nego i da seje, On uzima  i seje "najmanje od sviju sjemena". Gde ga to seje? On ga uzima i seje na njivi svojoj. A to znači, na onom što je njegovo sopstveno. Mi imamo spoljašnju stranu koja nije naša sopstvena, i unutrašnju, koja to jeste. U Jevanđelju po Luki rečeno je, "u vrt svoj". I kada je uradio sve to, kada je čovek sam primio seme i posejao ga u svom sopstvenom vrtu, seme izrasta u drvo. U kom smeru raste? Raste od nivoa njegovog zemaljskog uma do nivoa višeg uma, zvanog Carstvo nebesko. Tada on  počinje da shvata šta misao na višem nivou znači. Misli koje mu dolaze nisu od zemlje, nego od suptilnosti, punoće i finoće značenja, a ono je daleko iznad grube prirode misli koja pripada zemaljskom umu zasnovanom na čulima. Ovo je istinski rast značenja; to je um u svom istinskom razvoju putem grananja značenja kao kod drveta. Razvoj uma se odigrava kroz opažanja sve finijih značenja. On se razvija osvešćivanjem sve finijih i finijih različitosti. Ptice nebeske dolaze i gnezde se na granama ovog razvoja misli.  U jeziku parabola ptice predstavljaju misli.  Finija značenja i misli koje pripadaju nivou Carstva nebeskog. Kaže se da osoba slabog vida, koja inače sve vidi maglovito, dobija nove i finije oči.

Pronađimo sada neko značenje u drugoj paraboli, Vidimo da su simboli različiti. Umesto rea čovek, seme i tle, koriste se reči žena, kvasac i brašno. Ali, takođe se govori i da se nešto uzima. Žena uzima kvasac i pokriva ga. Ne uzima ga da bi ga posejala. Zašto ga pokriva (meće unutar brašna)? Hrist na drugom mestu govori o kvascu fariseja. Upozorava svoje učenike na taj kvasac govoređ: "Pazite i čuvajte se kvasca farisejskog  i  sadukejskog".  (Mat.   16:  6)     Učenici  ga   ne razumeju, jer misle da govori o kvascu bukvalno. On ih prekoreva što stvari uzimaju doslovno i misle da govori o hlebu. "Tada razumiješe da ne reče da se čuvaju kvasca hljebnoga, nego nauke farisejske i sadukejske." (Mat. 16: 12) Zašto je kvasac označavao zlo? Da li su fariseji nešto krili? Naprotiv, sva njihova religija se sastojala u hvalisanju i preziranju. Važno je "biti viđen od Ijudi". Oni su predstavljali spoljne vrline, moć, ugled. Hrist je ovo neverstvo nazivao mešavinom istine i laži. Žena je krila učenje o Carstvu u svom srcu i radila tajno. Nije joj bila potrebna publika. Ona je videla Dobro učenja i u celosti je bila time dirnuta. U unutrašnjem smislu, broj tri označava celinu. U paraboli je rečeno da je žena metnula (pokrila) kvasac u tri merice brašna, sve dok celina nije narasla. Tri i celina su jedno isto. Ako čovek postupa iz volje, celina je pobuđena. Žena je krila kvasac, a uzimanjem istog pokazala je da ga smatra vrlo dragocenim. Čovek ne priča o onom što mu je najdragocenije. Ali to nije potaklo intelektualni rast u njoj. To je delovalo na nju kroz emocionalno vrednovanje, njeno osećanje, a to znači - na skriven način. Carstvo nebesko je delovalo na nju kroz očuvanje njegovog smisla i takvim vrednovanjem da je moralo biti sakriveno. Ona ga je primila srcem, kao nešto što je dobro. Rad srca je skriven. Carstvo nebesko je delovalo na njenu volju, ne na njen um, kao što je delovalo na um čoveka u drugoj paraboli. Ono što je ona uzela od tog učenja bilo je Dobro, a ne Istina, kao u slučaju pomenutog čoveka. Ova dva načina primanja učenja o Carstvu nebeskom opisana su u Parabolama o zrnu gorušice i kvascu, kroz čoveka koji ga je kao Istinu primao umom i kroz ženu koja 'ga je, kao Dobro, primala srcem. Tako su dva načina primanja učenja o Carstvu nebeskom predstavljena odvojeno,  kroz  muškarca i ženu; jedan je uglavnom primanje kroz misao, a drugi uglavnom  kroz osećanje. Ovim dvema manjim parabolama o uzimanju, koje prate dve prethodne velike parabole, može biti dato značenje na taj način. Iz ovoga kao razumljivo sledi da ove četiri parabole formiraju kompletnu sliku značenja Carstva nebeskog u odnosu na čoveka na zemlji.

Pogledajmo sada Hristovo tumačenje Parabole o pšenici i kukolju. Ono dolazi posle Parabole o ženi i kvascu. U njoj Hrist ne pravi nikakvu aluziju na čovekovu uspavanost kroz koju su zasejane greške, to jest kukolj. On je, u vezi sa tim, već govorio učenicima zašto se izražava u parabolama, a ne otvoreno. Parabola o pšenici i kukolju data je na sledeći način:

"Carstvo nebesko je kao čovjek što posija dobro sjeme na njivi svojoj. A kad Ijudi pospaše, dođe njegov neprijatelj i posija kukolj po pšenici, pa otide. A kad niče usjev i rod donese, onda se pokaza kukolj. Tada dodoše sluge domaćinove i rekoše mu: Gospodaru, nisi li ti dobro sjeme sijao na njivi svojoj? Otkuda, dakle, kukolj? A on im reče: Neprijatelj čovjek to učini. A sluge mu rekoše: Hoćeš li, dakle, da idemo da ga počupamo? A on reče: Ne, da ne bi čupajući kukolj počupali zajedno s njime i pšenicu. Ostavite neka raste oboje zajedno do žetve; a u vrijeme žetve reći ću žeteocima: Saberite najprije kukolj i svežite ga u snoplje da se sažeže, a pšenicu odvezite u žitnicu moju". (Mat. 13: 24-30)

Tumačenje ove parabole glasi ovako:

"Koji sije dobro sjeme, to je Sin Čovječiji; A njiva je svijet; a dobro sjeme sinovi su Carstva, a kukolj sinovi su zla. A neprijatelj koji ga je posijao jeste davo; a žetva je svršetak vijeka, a žeteoci su anđeli. Kao što se, dakle, kukolj sabira i ognjem sažiže, tako će biti na posljetku ovoga vijeka. Poslaće Sin Čovječiji anđele svoje, i sabraće iz carstva njegova sve sablazni i one koji čine bezakonje. I baciće ih u peć ognjenu; ondje će biti plač i škrgut zuba. Tada će se pravednici zasijati kao sunce u Carstvu Oca svoga". (Mat. 13: 37-43)

Značenje reči kukolj je jasno. Kukolj označava pre svega sve greške, sve stvari koje uzrokuju posrtanje u vezi sa učenjem o Carstvu, odnosno višem nivou razvoja čoveka; i drugo, predstavlja sve one koji postupaju pogrešno u okviru tog učenja. Kukolj je seme zla, zato što predstavlja pogrešnim kako samo učenje, tako i rezultate koji proističu iz njega (s obzirom na čovekovu uspavanost). Isto se odnosi i na seme Carstva, odnosno pšenicu, koja ujedno predstavlja i samo istinsko učenje i njegove rezultate, koji deluju na one posejane na dobrom tlu. Izraz "na posljetku ovog vijeka" označava "ispunjenje božijeg plana". Uništenje materijalne zemlje nije spomenuto. U pokušajima da razumemo nešto u vezi sa Carstvom nebeskim i učenjem koje se na njega odnosi, do sada smo videli da su Ijudi različito posejani na zemlji i da oblikuju materijal za Carstvo; da istinsko učenje o Carstvu i način da se ono dostigne, što je na određeni način posejano u Ijudskim umovima, biva pomešano sa lažnim uvidima koji su tako nerazmrsivo povezani sa čovekovom usnulošću, da odvajanje nije moguće sve do "svršetka vijeka", to jest sve do "ispunjenja božijeg plana." Šta to označava? Vek je period vremena koji se odlikuje posebnim učenjem o unutrašnjoj evoluciji ili o dostizanju nivoa Carstva nebeskog. On dolazi do kraja i tada je posejan novi oblik istog učenja, prilagođen postojećim uslovima. Kreće nova letina, ali je sa pšenicom pomešan i kukolj. Žanje se, odvaja pšenica od kukolja i proces se opet ponavlja. Svaki oblik učenja o Carstvu, od svog započinjanja do kulminacije, jeste jedan "vek". Svako dejstvo učenja je selektivno. Oni koji su u bilo kom vremenskom razdoblju primili i sledili učenje o unutrašnjem razvoju, trideset, šezdeset ili sto puta, žetva su; oni stiču „večni" život na nivou Carstva nebeskog. U vezi sa ovim moramo se setiti Hristovih reči: "U kući Oca mojega stanovi su mnogi". (Jov. 14: 2)

PETI DEO

U učenju o Carstvu nebeskom i njegovom odnosu prema čovečanstvu na zemlji, kao što je dato u trinaestom poglavlju po Mateju, nakon četiri značajne, uvodne parabole koje smo proučili, slede još tri. Te tri parabole odnose se na ideju odabiranja. Jedna od njih je:

"Još je Carstvo nebesko kao mreža koja se baci u more i sabere ribe od svake vrste. Kad se napuni, izvuku je na obalu i, posjedavši, izaberu dobre  u sudove, a loše izbace  napolje. Tako će biti na svršetku vijeka: izići će anđeli i odlučiće zle od pravednih. I baciće ih u peć ognjenu; ondje će biti plač i škrgut zuba". (Mat. 13:47-50)

Razmotrimo ovu parabolu u vezi sa onim mislima koje se javljaju u umu, o nepoštenju ili nepravednosti. Sve što je rečeno u vezi sa višim nivoom Carstva, već od same prve parabole, čini se nepravednim. Sasvim je jasno da u nekom određenom vremenskom ciklusu Carstvo nebesko nije dostižno za sve. Jasno je i iz drugih parabola, kao što je parabola o svadbi na kojoj se pozvani nisu pojavili, da od onih koji mogu da stignu, samo nekolicina učini pokušaj. Ali prvo pogledajmo Parabolu o mreži i razdvajanju dobrog i lošeg ulova. Ovde je ideja odabiranja očigledna. Dobro se skupljalo u sudove, a loše izbacivalo napolje. Ista ideja o odvajanju dobrog od lošeg pojavljuje se i u paraboli o kukolju. Da li je ideja o odabiranju zaista nepravedna? Da li je pravedna? Nije li istinito da u svakodnevnom životu, odabir igra značajnu ulogu? Zar se Ijudi ne selektuju prema posebnim poslovima? Ljudi prihvataju ideju odabiranja ispitima, i tako dalje, i ne smatraju nepravdom ako neko prođe, a neko ne. Ćak prihvataju teorijsku ideju prirodnog odabira opstankom  najprilagođenijih, i to ne smatraju nepravdom. Jedno se hrani drugim; korov se bori sa biljkama, Ne očekujemo da svako posejano seme iznikne. Ne smatramo nepravednim ako to nije tako. Gde god postoji život, tu je borba. Ljudi se mnogo razlikuju po svojim sposobnostima. U svakom obliku Ijudskog društva, odabir je na delu. Neki su dobri u nečemu, neki u nečemu drugom. U svakom delokrugu Ijudske veštine, neki će biti najbolji, neki najgori, a odabir najboljeg mora se načiniti. Celokupno Ijudsko obrazovanje je zasnovano na principu odabiranja najboljeg. Ne očekujemo da tehnička škola izabere najgore učenike i pošalje ih u svet kao sposobne inženjere. Takav postupak bi bio ne samo besmislen, već krajnje nepravedan. Nepravedno je da stvar bude na mestu kome ne pripada. Ako se sve ovo ima na umu, ne možemo odvojiti značenje pravednosti od značenja odabiranja.

I druge dve parabole su o odabiranju, ali se odnose na unutrašnje odabiranje. Moramo naglasiti da je ovde korišćena ideja kupovine i prodaje. Kupiti znači započeti na ličnom nivou sa uzimanjem, a prodati znači otarasiti se.

"Još je Carstvo nebesko kao blago sakriveno u polju, koje našavši, čovjek sakri i od radosti svoje otide i sve što ima prodade i kupi polje ono.

Još je Carstvo nebesko kao čovjek trgovac koji traži dobra bisera. Pa kad nađe jedno mnogocjeno zrno bisera, otide i prodade sve što imaše i kupi ga." (Mat. 13: 44-46)

Ove dve parabole se odnose na individualno. One se odnose na ono što čovek kao jedinka mora da čini iznutra, u sebi, da bi dostigao nivo Carstva nebeskog. On mora postati dobar trgovac, da zna šta da kupi, a šta da proda. Čega posebno čovek mora da se otarasi - šta mora prvo da proda, pre nego što može da kupi? U Jevanđelju po Luki (18: 22) saopšteno je da kada je bogati knez (grčka reč ovde znači knez, ne vladar)  upitao Hrista šta bi trebalo da čini kako bi nasledio večni život, to jest da bi dosegao Carstvo nebesko ili nivo potpuno razvijenog čoveka, ovaj mu je rekao: "Prodaj sve što imaš". U istom Jevanđelju, na drugom mestu (Luka 12: 33), Hrist kaže uopšteno: "Prodajte što imate". Šta mora da se proda? Čega se čovek mora otarasiti? U drugom, gore datom citatu, Hrist govori svojim učenicirna o jednoj stvari koje moraju da se reše, a to je strepnja. Govori im da ništa ne mogu da urade ako se brinu, što na grčkom bukvalno znači "imati podeljen um". On kaže: "A ko od vas brinući se može dodati rastu svome lakat jedan? Ako, dakle, ne možete ni najmanje, zašto se brinete za ostalo?... Nego ištite Carstvo Božije, i sve ovo će vam se dodati" (ono o čemu brinete). (Luka 12: 25, 26,

31) Ovde vidimo da čovek mora da proda neku stvar da bi kupio biser ili blago. Mora da proda, to jest da se otarasi određenih delova sebe, i prodajući ih, može steći dovoljno da kupi ono što najviše ceni. Ideja izložena u ove dve parabole može biti jasna jedino ako se razumelo da se čovek, kako bi se razvio do nivoa Carstva nebeskog, mora najpre otarasiti izvesnih stvari u sebi.

Mora ih prodati, što znaa da mora konačno da ih se reši. Samo na ovaj način može napraviti prostor za ono što je novo i samo na ovaj naan može shvatiti šta znači kupiti, to jest, da nešto postane njegovo - sopstveno. Na taj način, oslobađajuaći se mnogih pogrešnih ideja, mnogih pogrešnih načina mišljenja i osećanja, mnogih beskorisnih briga itd. - prodajući ih, čovek dolazi u situaciju da kupi ono što stvarno ceni. Ne može kupiti ništa novo ako prvo ne proda, i time stekne "novac" da kupi. U ove dve navedene parabole, trgovac i čovek koji je pronašao blago prikazani su kako prodaju sve što imaju da bi kupili ono što zaista cene.

ŠESTI DEO

Poslednja od sedam uvodnih parabola o značenju Carstva nebeskog, data u trinaestom poglavlju po Mateju, jeste ona o mreži koja se baca u more, u kojoj se nakupilo ribe svih vrsta, i iz koje su dobre odvajane od loših. Hrist tada pita svoje učenike da li su razumeli sve što im je saopšteno parabolama o Carstvu nebeskom, a u odnosu na čoveka na Zemlji. Iznenađuje činjenica da su učenici odgovorili potvrdno. U izlaganju je to prikazano ovako: po završetku priče o mreži bačenoj u more, Hrist pita svoje učenike: "Razumijete li sve ovo?" Oni mu kažu: "Da, Gospode!" Odgovor je neobičan. Kako je moguće da su razumeli sve ove stvari?

Kako čovek može razumeti sve misterije Carstva nebeskog, kada je tako teško baciti čak i jedan pogled na neko od značenja? Moramo se setiti da je za učenike bilo naročito teško da razumeju Carstvo u bilo kom drugom smislu osim kao bukvalno carstvo na zemlji,  koje su oni nestrpljivo očekivali. Očekivali su velikog kralja koji bi vladao celom zemljom i izdigao njihov narod do najviše moći, a uništio ili porobio sve ostale narode. Ovo je bio san Jevreja o Mesiji koga su očekivali. Na koji naan su oni mogli razumeti da je Carstvo nebesko Istina i unutrašnja pravičnost? Kako su mogli razumeti da se Carstvo dostiže unutrašnjom promenom, razvojem čovekovog unutrašnjeg duha i da čovek čini sebe dostojnim da u njega uđe, u ovom životu iii sledećem, evolucijom svoje celokupne psihe, to jest evolucijom svog celokupnog uma, Ijubavi, volje i razumevanja? Kroz takve unutrašnje promene rađa se čovek od Carstva, Ovome je Hrist podučavao. Zato je on rekao da čovek mora ponovo da se rodi iznutra, pre nego što može da sretne Carstvo nebesko. Učenici su, međutim, mislili da Hrist govori o zemaljskom carstvu i da su oni, na osnovu pripadnosti rasi, već "Ijudi carstva". Mislili su da će Hrist biti veliki i strašan vladar na zemlji i da će uskoro to dokazati. Kako su onda mogli razumeti značenje prvih sedam parabola koje je Hrist dao o misterijama Carstva? Kako je to zadovoljilo njihove zemaljske ambicije? Ipak, kada ih je Hrist pitao da li su razumeli "sve to", odgovorili su: "Da". Ne može se ni zamisliti da im je Hrist poverovao. Uočite šta Hrist nastavlja da govori posle njihovog potvrdnog odgovora. On kaže:

"Zato je svaki književnik koji se naučio Carstvu nebeskome kao domaćin koji iznosi iz riznice svoje novo i staro". (Mat. 13:52)

Ovim rečima Hrist im pokazuje da nisu razumeli. Zbog njihovog odgovora Da, Hrist kaže: "Zato je svaki književnik...itd.". Prvi put im je bilo predstavljeno Carstvo nebesko u stvamom, duhovnom značenju, a oni su rnislili da su razumeli, kao što svi misle da mogu odmah razumeti nešto čim im se jednorn kaže. Međutim, sve što su upravo čuli o Carslvu, bilo je novo za njih. Ono nema nikakve veze sa njihovim zemaljskim ambicijama. Celokupna ideja o Carstvu, koju je Hrist predstavljao ovim parabolama, bila je potpuno  nova za njih. Kako su mogli razumeti sve to? Ta ideja je bila na drugačijem nivou značenja. Ona se nije odnosila na doslovno, spoljno, zemaljsko carstvo - carstvo sveta. Carslvo nebesko je postojalo unutar njih. Bilo je iznad njih, ne doslovce na nebu, već iznad postojećeg nivoa u njima, iznad nivoa Ijudi kakvi su oni bili - iznad njih, kao korak u njihovoj mogućoj evoluciji. Kako su to mogli razumeti? Kako su mogli da shvate odmah, na prvom slušanju, da misterija Carstva leži u čovekovom unutrašnjem razvoju? Ipak, njihov odgovor bio je: "Da", što znači "Mi razumemo". Pa Hrist kaže: "Zato", to jest zbog vašeg odgovora i nerazumevanja, "... zato je svaki književnik koji se naučio Carstvu nebeskome, kao domaćin koji iznosi iz riznice (skladišta) svoje novo i staro". Uočljivo je da se učenici, sledbenici učenja o Carstvu, to jest oni koji proučavaju njegovo značenje, ovde nazivaju domaćini, i zapravo, svi koji su upućeni u misterije Carstva nazivaju se domaćinima. To jest, oni koji su upućeni u te misterije, domaćini su u psihološkom smislu. Da, ali pogledajte šta oni rade. lako domaćini, pomešali su novo i staro. Ne razumeju potpuno novo učenje, već ga mešaju sa starim pogledima, stavovima i mislima koje su već uskladištene u njihovim umovima. Reč "riznica" znači doslovce skladište. Oni iznose iz svojih skladišta i novo i staro. Ovde možemo primetiti vezu sa parabolama o novom vinu u starim mehovima i novoj zakrpi na staroj haljini, u kojima je Hrist tako jasno ukazao da se novo ne može mešati sa starim.

"Niko ne meće zakrpu od nove haljine na staru haljinu, inače će i novu razdrijeti, i staroj ne odgovara zakrpa od nove. I niko ne sipa vino novo u mjehove stare, inače vino novo razdere mjehove, i ono se prolije, i mjehovi propadnu. Nego vino novo u mjehove nove treba sipati, i oboje će se sačuvati." (Luka 5: 36-38)

Ako čovek meša novo sa starim, novo gubi svoju snagu u njemu. Stari pogledi, stara vrednovanja, stare procene i stanovišta, zasnovani na svakodnevnom životu, na tradiciji, na pojavnom, na umu baziranom na čulima, uništavaju novo učenje. Oduzimaju snagu novom, tako da novo nema moć u prisustvu starih gledišta. Ovo je razlog zbog koga je na kraju trinaestog poglavlja po Mateju dodato značajno objašnjenje zašto Hrist (koji simbolizuje to novo) nema moć nad onima koji su bili njegovi zemljaci i koji su na njega gledali u svetlu svojih starih asocijacija. To objašnjenje se može jedino  razumeti u okvirima Hristovih primedbi koje je uputio svojim učenicima. Zato je ono stavljeno na ovo mesto. Oni među kojima se On rodio gledali su na njega putem asocijacija, na stari način, kao na   sina   drvodelje.   Nakon   njegove   opaske   učenicima   o domaćinu koji meša novo i staro, ova priča se nastavlja:

"/ kada svrši isus priče ove, otide odande. I došavši u postojbinu svoju, učaše ih u sinagogi njihovoj tako da mu se divljahu i govorahu: Otkud ovome premudrost ova i moći? Nije li ovo drvodjeljin sin? Ne zove li se mati njegova Marija, i braća njegova Jakov i Josija i Simon i Juda? I sestre njegove nisu li sve kod nas? Otkud njemu sve ovo? I sablažnjavahu se o njega. A Isus im reče: Nema proroka bez časti osim u postojbini svojoj i u domu svome. I ne učini ondje čudesa mnoga zbog nevjerja njihova". (Mat. 13: 53-58)

Ovde je oagledno da kada se Hrist i sve ono "novo" što je on predstavljao, sreo sa "starim", snaga "novog" je onemoćala. Možemo razumeti da je gornji citat ilustracija onog što je Hrist rekao svojim učenicima; ovde on pokazuje da staro ne može da primi novo, pa je tako i on sam bio nemoćan da prikaže moć u okviru svojih starih asocijacija, unutar svoje porodice.

Sada je svemu što je zabeleženo u trinaestom poglavlju Jevanđelja po Mateju dat jedan pravac značenja i vidimo da sve što je u njemu rečeno prati istu strukturu značenja. I konačno, videli smo da odgovor  "Da",  učenika koji veruju da su već razumeli, pokazuje da nisu; i uprkos tome što je ponekad seme Carstva nebeskog posejano u čoveku, ono se od samog početka menja i izopačuje mešanjem sa starim gledištima i starim načinima mišljenja, te na taj način kukolj biva posejan zajedno sa pšenicom.