GLAVA JEDANAESTA
CARSTVO NEBESKO
PRVI DEO
lako nivo življenja koji pripada Carstvu nebeskom nije shvatljiv čoveku, on može da razume nivo života na kom jeste. Svako je u stanju da razume prirodu života na ovom svetu. Čovek razumeva putem spoljnih čula sve što se dešava na ovom nivou života, a može i svojim unutrašnjim čulima videti šta čini, ako zaviri u sebe. U stanju je da vidi i kakav je život i kakav on sam jeste na tom nivou. Tada shvata da ni život, a ni on sam na tom nivou ne može biti drugačiji. Jer, shvaćeno dublje, Univerzum je skup nivoa; i kvalitet jednog nivoa zavisi od toga kom mestu u tom skupu pripada. U Jevanđeljima se nivo iznad Čoveka naziva Carstvo nebesko ili Carstvo Božije. Mnogo je naziva za to u raznim spisima. U Jevanđeljima je rečeno da je Carstvo nebesko unutra. Ono predstavlja viši nivo čoveka. Da bi bio na tom višem nivou, čovek mora da ga dosegne u sebi samom. Ako bi svi to učinili, nivo života na zemlji bi se promenio. Cela zemlja bi uznapredovala u razvoju. Međutim, samo čovek kao pojedinac može to da preduzme. On jeste u stanju da dosegne viši nivo u sebi, a da ipak živi samo zemaljski život. Svaki čovek ima sopstveni unutrašnji pristup višem nivou. U njemu postoji ta mogućnost jer je rođen sposoban za dalju evoluciju ili, kako se to naziva u Jevanđeljima, za ponovno rođenje. Čovek ne sme da čeka kako bi se uverio sopstvenim očima da carstvo, zvano Carstvo nebesko, postoji. Hrist je rekao da ne treba očekivati da Carstvo nebesko dolazi na način koji se može sagledati spolja. U vezi sa tim je citat: "A upitan od fariseja, kada će doći Carstvo ožije, on im odgovori i reče: Carstvo Božije ne dolazi na vidljiv način. Niti će se reći: Evo ga ovdje, ili eno ga ondje; jer gle, Carstvo Božije unutra je u vama". (Luka 17: 20,21) Carstvo nebesko je unutrašnje stanje, a ne spoljno okruženje. To je unutrašnje stanje razvoja koje čovek može da stekne. Ne radi se o vremenu i prostoru, o kada i gde, jer to je iznad čoveka, uvek kao njegova mogućnost "višeg". Ali, moramo razumeti da između ova dva nivoa koje često nazivarno "zemlja" i "nebesa" postoje mnogi međunivoi. Najviši nivo "zemlje" je niži od najnižeg nivoa "nebesa". Na primer, Jovan Krstitelj, koji je igrao ulogu glasnika Hristovog učenja, nije bio običan čovek. On je već bio primio učenje. Kako nam je preneseno, skupljao je oko sebe učenike koji su upražnjavali gladovanje. Ali on nije dosegao najniži nivo Carstva nebeskog. Hrist jasno kaže za njega da je "najniže" u Carstvu nebeskom više od njega: "Nijedan između rođenih od žena nije veći prorok od Jovana Krstitelja; a najmanji u Carstvu Božijem veći je od njega". (Luka 7: 28)
Uloga Jovana Krstitelja u drami o Hristu bila je veoma teška. Morao je da propoveda Hristov dolazak. On nije poznavao Hrista u trenutku kada mu je ovaj pristupio na formalan čin krštenja. I kako Jovan nije bio voljan da ga krsti, rekavši: "Ti treba mene da krstiš, a ti li dolaziš meni?", Hrist mu je odgovorio: "Ostavi sada, jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu". (Mat. 3: 13,14) On je podsetio Jovana da mora da odigra svoju ulogu. Tek tada je Jovan krstio Hrista. Kasnije, Jovan Krstitelj kaže o Hristu: "On treba da raste, a ja da se umanjujem. Koji odozgo dolazi nad svima je. Koji je sa zemlje od zemlje je, i od zemlje govori; a koji dolazi s neba nad svima je". (Jov. 3: 30,31) Potom je Jovanu Krstitelju bila odrubljena glava na zahtev Irodijadine ćerke, a po nagovoru Irodijade čiji je brak sa Irodom, bratom njenog muža, Jovan osudio sa moralne tačke gledišta. Jasno je da je Jovan Krstitelj znao kako će proći. Sve ovo se može shvatiti jedino sa stanovišta mogućeg dostignuća konačnog nivoa dobrovoljnim preuzimanjem na sebe ove teške uloge koja je, barem fizički, bila bolna kao i Isusova.
Prema tome, jasno je da je Jovanu Krstitelju bilo dato uputstvo da odigra konačnu ulogu. Znao je da će Hrist doći i prepoznao ga je po određenom znaku koji drugi nisu videli. Zapravo, on govori o nekome ko je njega (Jovana Krstitelja) poslao da odigra ulogu koju je morao odigrati. U vezi sa tim kaže: "I ja ga ne znadoh (ovo se odnosi na Hrista kada su ga pivi put ugledale njegove oči), ali Onaj koji me posla da krštavam vodom on mi reče: Na koga vidiš da silazi Duh i ostaje na njemu to je onaj koji krštava Duhom Svetim". (Jov. 1: 33) Ko je poslao Jovana? To ne znamo. Hrist opisuje Jovana Krstitelja kao čoveka koga je rodila žena, to jest on nije iskusio ponovno rođenje koje je Hrist propovedao, tako da je još uvek bio "od zemlje". On pripada nivou zvanom "zemlja", njenom najvišem stepenu, ali ne i najnižem stepenu Carstva nebeskog. Krštavao je vodom, to jest Istinom, i na taj način podučavao pokajanju, odnosno promeni u umu (što je pravo značenje ove reči na grčkom) usvajanjem znanja, odnosno Istine. Voda je slika toga. Krštenje označava pročišćenje. Pomoću "Istine" o višem nivou um se pročišćava od iluzija koje pripadaju čulima i samoljublju. Jovan Krstitelj je podučavao znanju, Istini, koja ako se prihvati, može pročistiti um i dovesti do promene u razmišljanju, to jest do "pokajanja" ili "promene u umu". On izričito kaže: "Nisam ja Hristos nego sam poslat pred njim". (Jov. 3: 28) Za sebe napominje da nije ponovo rođen, već da je sa nivoa zemlje, a pominje i da je Hrist iznad tog nivoa. O Hristu dodaje: "Koji odozgo dolazi nad svima je", a za sebe: "Koji je sa zemlje od zemlje je". I nastavlja, misleći ponovo na Hrista: "...a koji dolazi s neba nad svima je". (Jov. 3: 31) U svemu ovome nivoi "zemlja" i "nebesa" - razdvojeni su. Ali ta razdvojenost je višestepena. Postoje stepeni "zemlje" i stepeni "nebesa". Jer, govoređ sa zemaljskog nivoa, Hrist kaže o Jovanu Krstitelju: "Nijedan između rođenih od žena nije veći prorok od Jovana Krstitelja". (Luka 7: 28) To jest, sićušnost i ogromnost jesu karakteristike kako zemaljskog, tako i višeg nivoa razvoja. Hristove reči kriju čak i veću distinkciju. Ono što je najveće na nivou zemlje ne prelazi direktno u ono što je najmanje na nivou Carstva nebeskog. Prelazak sa najvišeg stepena nižeg nivoa na najniži stepen višeg nivoa zahteva ponovno rođenje ili transformaciju čoveka. Hrist je podučavao pokajanju i ponovnom rođenju, kao i Carstvu nebeskom. Jovan Krstitelj je, pak, podučavao pokajanju i ideji Carstva nebeskog, ali ništa nije govorio o ponovnom rođenju. On nije poticao "odozgo". Uticaji koji pripadaju višem nivou, zvanom Carstvo nebesko, nisu još dospeli do njega. Nije bio „rođen od Duha". Njegovo unutrašnje stanje je drevnim jezikom parabola, koji prenosi psihološko značenje posredstvom fizičkih objekata, opisano vizuelno onim čime se hrani, kako je obučen i šta ga okružuje. Jeo je divlji med. Oblačio se u kožu i opasavao kožnim kaišem, Čovekova odeća predstavlja njegove stavove, ono što nosi - psihološki govori u kakvu Istinu je njegov um obučen. Njegov opasač predstavlja ono što ga psihološki zatvara. Njegova hrana govori o tome kakvim se idejama hrani. Jovan se hranio divljim medom i skakavcima. Skakavci proždiru. Oni proždiru sve što raste. Ovde je pomenuto nešto veoma interesantno. Jovan Krstitelj priznaje da je "od zemlje". Njegova mogućnost razumevanja je samo sa nivoa zemlje. To jest, bez obzira na novo učenje koje je primio, razumevao je sa "nivoa zemlje" ili prirodnog nivoa svog uma. Razumevao je novo posredstvom starog.
U vezi sa Jovanom i njegovim učenieima, Hrist u paraboli kaže:
"Niko ne meće zakrpu od nove haljine na staru haljinu, inače će i novu razdrijeti, i staroj ne odgovara zakrpa od nove. I niko ne sipa vino novo u mjehove stare, inače vino novo razdere mjehove, i ono se prolije, i mjehovi propadnu. Nego vino novo u mjehove nove treba sipati, i oboje će se sačuvati. I niko koje pio staro neće odmah novoga:jer veli: staro je bolje". (Luka 5: 36-39)
Da bi učenje bilo primljeno na ispravan način, čovek ne može da ga usvaja uz sve svoje predrasude, stanovišta, rasna ili lična, uz sva gledišta i iluzije čula koje je ž'vot stvorio u njemu. Ne može dobiti novo "vino" učenja u starim bocama. Viši nivo ne može da se usvoji nižim - nivoom zemlje. Niti se novo učenje može prosto dodati na staro. Ne može se prišivati na staro. "Niko ne meće zakrpu od nove haljine na staru haljinu, inače će i novu razdrijeti." Uzimajući nešto od novog i dodajući na staro, čovek će oštetiti novo. Nove haljine označavaju novo učenje koje čovek mora obući i nositi. Novo mora biti prihvaćeno u celosti, a ne prikačeno na stara gledišta. I dalje, ne samo da će novo biti razderano, već, kao što Hrist kaže: "/ staroj ne odgovara zakrpa od nove". Sve ovo što je Hrist izrekao odnosi se na nivo razumevanja Jovana Krstitelja, nakon što su fariseji zauzeli nepovoljan stav prema njegovim učenicima u odnosu na Jovanove. Rekli su da su Jovanovi učenici postili i skrušeno se molili, a Hristovi jeli i pili.
DRUGI DEO
Pre nego što započnemo sa proučavanjem parabola koje je Hrist koristio u opisivanju višeg nivoa razvoja koji nazivamo Carstvo nebesko, pogledajmo rečenicu: "Carstvo Božije unutra je u vama" (Luka 17: 21), i pokušajmo da razumemo reč unutra. Carstvo nebesko je najviše stanje razvoja koje čovek može da postigne. Da bi dosegao novo stanje u sebi samom, on mora da se promeni iznutra. Mora da postane Novi Čovek. To stanje je unutrašnje. Carstvo nebesko je unutra. Ono predstavlja stanje koje čovek može da dosegne iznutra, unutrašnjom promenom. Može li se ono postići bez unutrašnje promene? Promena unutrašnjeg stanja može biti izazvana vešlački, ali to nije unutrašnja evolucija. Hrist je stalno govorio o sredstvima unutrašnjeg razvoja za dostizanje višeg nivoa zvanog Carstvo nebesko, o tome šta čovek mora da posmatra u sebi, na koji način treba da razmišlja, šta mora početi da ceni, na šta da se usmeri i tako dalje. Viši nivo je unutar čoveka. Da li kažemo viši ili unutrašnji, potpuno je svejedno, pod uslovom da razumemo da u čoveku potencijalno postoji "više" stanje, baš kao što postoji i unutrašnje. Čovek može postati bolji nego što jeste. To bolje stanje je unutrašnje ili više u odnosu na njegovo trenutno stanje. Carstvo nebesko, kao "najviše" stanje čoveka, jeste ili njegovo unutrašnje stanje, to jest stanje unutar čoveka kakav jeste, ili je ono na višem nivou, to jest iznad čoveka kakav jeste. Ideja je ista. Čovek čula, čulni čovek, doslovan čovek, čovek zemlje, jeste čovek okrenut spoljašnjosti. Tu nema Carstva nebeskog. Kao što smo videli, Jovan govori o sebi kao biću "od zemlje", dok o Hristu govori da dolazi "odozgo"; kada Jovan priča svojim učenicima da Hrist treba da raste, a on da se umanjuje, govori; "Koji odozgo dolazi nad svima je. Koji je sa zemlje od zemlje Je, i od zemlje govori; a koji dolazi s neba nad svima je". (Jov. 3: 31) Na jednom drugom mestu Hrist objašnjava Nikodimu da čovek mora biti rođen "odozgo". On kaže: "Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi odozgo, ne može vidjeti Carstva Božijega". (Jov. 3: 3) "Odozgo" može biti zamenjeno rečju "unutrašnji". Čovek mora da se rodi iznutra, u unutrašnjosti sebe kakav jeste. Carstvo nebesko je nešto "unutrašnje", unutar tebe, a isto tako je i iznad tebe. Iznad i unutar je, psihološki, isto, to jest, u Jevanđeljima unutrašnje je "više"; drugačije rečeno, da bi dosegao viši nivo sebe čovek mora da ide ka unutra, u sebe, dakle "više" je unutar, a "niže" spolja. Treba razumeti da je niži nivo spoljni i postoji u spoljašnjem čoveku, a viši nivo je unutra i nalazi se u unutrašnjem čoveku.
U svetlu ideje da je Carstvo nebesko unutar čoveka, pokušajmo da uvidimo zašto Hrist tako nemilosrdno napada fariseje, a iz toga da shvatimo šta farisej predstavlja u odnosu na mogućnost unutrašnje evolucije. Da bi se razvio, čovek se mora kretati ka unutra. Za početak, treba da zađe iza sebe i vidi šta radi. Shvatili smo da kretanje ka unutra znači kretanje ka višem nivou. Sada možemo razumeti nešto od značenja i prirode kretanja ka unutra, prema Carstvu nebeskom koje je unutra, ako uvidimo šta nam stoji na putu. Šta može čoveka da spreči da se kreće ka unutra? Mnoge stvari, a jedna od glavnih je farisej u njemu, koji ako ne umre, onemogućuje kretanje ka unutra, jer on je spoljašnja strana čoveka i voli pohvale. Fariseji svoju religiju mogu razumeti samo na spoljašnji način. Njihovo obožavanje ima bukvalnu, spoljašnju formu i ne dolazi iz srca. "Dobro" je unutrašnje u odnosu na Istinu, jer je više od Istine. Zbog toga Istina, pravilno shvaćena, može da vodi ka unutrašnjem čoveku. Ali, Istina upražnjavana kao spoljna vrlina - to ne može. Hrist je često govorio farisejima da nemaju znanje o sebi, nemaju uvid, to jest, nemaju unutrašnje razumevanje. On ih napada jer sve rade na spoljašnji način, zbog sopstvene pojavnosti i upropašćavaju Ijudski duh sa najvećom predanošću. Hrist koristi veoma oštre reči kada govori o ovakvom spoljašnjem obožavanju, koje sprečava čoveka da uđe u Carstvo nebesko zadržavajua ga u tom "spoljašnjem", u njegovoj spoljašnjoj strani, a i kada pominje žar u pridobijanju sledbenika, zanos kojim se uništava Ijudski um sa stanovišta mogućnosti unutrašnjeg razvoja. On kaže:
"Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što zatvarate Carstvo nebesko pred Ijudima; jer vi ne uiazite, niti puštate da uđu oni koji bi htjeli. Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što prohodite more i kopno da biste dobili jednoga sljedbenika, i kad ga pridobijete, činite ga sinom pakla dvostruko većim od sebe". (Mat. 23:13,15)
Ovde se primećuje da Hrist direktno govori kako fariseji sami ne ulaze i kako sprečavaju druge da uđu u Carstvo nebesko. Zašto oni zatvaraju put čoveku ka njemu? Pošto je Carstvo nebesko unutar čoveka i prilazi mu se putem dubljeg razumevanja i razvojem unutrašnjeg uma, farisej u čoveku zatvara prilaz Carstvu, jer potencira samo spoljašnji ritual i bukvalnu poslušnost, to jest spoljašnji um. Dok se čovek pridržava pisanog zakona, fariseje ništa drugo ne interesuje, osim reda. Oni su verovali, na primer, da je obavezujuće zaklinjati se u zlato hrama, a ne u hram. "Teško vama, vođi slijepi, koji govorite: Ako se ko kune hramom, to nije ništa; a ko se kune zlatom hramovnim, kriv je. Bezumnici i slijepci! Jer šta je veće: zlato ili hram koji zlato osvećuje?" (Mat. 23: 16-17) Fariseji su sve izokrenuli. Mislili su da čovek postoji radi Sabata, a ne Sabat radi čoveka. Duhovna vrednost hrama trebalo je za njih da bude daleko značajnija od prozaične skupocenosti postojećeg zlata u njemu. A nije bilo tako jer su potencirali spoljašnju, a ne unutrašnju stranu stvari i time zatvorili Carstvo nebesko čoveku, u koje nisu sami ušli, niti dopuštali drugima da uđu. Gledano psihološki, razlog je jasan. Čovek koji živi u spoljašnjem značenju i u doslovnosti čula, neće ili ne može da se kreće u sebi ka dubljem i mnogo finijem značenju, a time i ka novom iskustvu. On se ukorenjuje u "najspoljnijem" delu sebe, delu koji predstavlja najnižu, uglavnom na čulima baziranu stranu, i tu oseća i razumeva iskljuavo na jedan način. Međutim, Carstvo nebesko je unutar čoveka. Ono leži u pravcu njegovih razmišljanja, novog razumevanja i novih misli. Ono nije na spoljnom, odnosno nižem nivou čoveka, nego na unutrašnjem, koji je iznad njega. Nije teško uvideti na šta se misli. Hrist je napadao fariseje jer je njihovo razumevanje bilo u suprotnosti sa njegovim. Hrist u Jevanđeljima predstavlja najrazvijenijeg, "najvišeg" čoveka. Farisej predstavlja čoveka koji se ne može razviti, jer je okrenuo sve naopako i sve pobrkao. Farisej se nalazi u "spoljašnjosti", to jest u zaslugama i u Ijubavi prema spoljašnjem prikazivanju. Psihološki, ovo znači da farisej u čoveku prekida vezu sa ulazom u Carstvo i time onemogućuje da išta njegovo uđe unutra. Sve što radite sa idejom da bude primećeno, jeste farisej u vama; on pripada spoljašnjem čoveku u vama. "Farisej" po Hristu predstavlja "najspoljnije" sitničarenje u okviru religijskog verovanja, a možda i gore od toga. Hrist je puno govorio o taštini fariseja, njihovoj ubeđenosti i samoopravdavanju, ali je najoštrije osuđivao njihovo licemerje, koje ih je, kako kaže, proklelo. Oni su sve činili radi spoljašnjeg pokazivanja, a iznutra nisu verovali ni u šta. Time što nisu imali pristup onom što je unutrašnje u njima, prokleli su sebe. Kada je objašnjavao greh protiv Svetog Duha, o njima je govorio. Treba li onda da razumemo da je sve ovo važilo i za Jovana Krstitelja, za koga je rečeno da nije dosegao čak ni najniži nivo Carstva nebeskog? O tome se ne može tako govoriti. Jovan jeste bio u spoljašnjoj i doslovnoj strani religijske istine, ali za razliku od fariseja, bio je velikodušan i iskren čovek. On Je bio glasnik dobrih vesti. Predstavljao je čoveka u fazi kretanja prema unutrašnjem carstvu, mada još uvek van njega; razumevao ga je još uvek sa nivoa zemlje. On predstavlja fazu u procesu razumevanja. U takvom unutrašnjem stanju, "staro" i "novo" dolaze u sukob. Treba prihvatiti činjenicu da mora postojati vreme kada staro razumevanje može da proguta ili uništi novo. Primetili smo kako je parabole o novom vinu u starim mehovima i o novoj zakrpi na starom odelu, Hrist dao odmah pošto su fariseji okrivili Hristove učenike da ne poste i suprotstavili im učenike Jovana Krstitelja koji su to činili. Jovanovo razumevanje je još uvek bilo u spoljnim stvarima, a doslovnost značenja je predstavljena opisom odeće. Hrist ga povezuje sa llijom. Razlog je taj što Jovan i llija zastupaju sličan nivo razumevanja Istine Božije Reči. Za lliju se kaže da se oblačio u odeću od krzna; Jovan Krstitelj je nosio kamilje krzno i kožni pojas. U drugoj Knjizi o carevima (1 : 8), prorok llija je opisan sledećim rečima: "...beše sav kosmat i opasan kožnim pojasom". A Jovan Krstitelj u Jevanđelju po Mateju (3: 4): "A sam Jovan imaše haljinu od kamilje dlake i pojas kožni oko bedara svojih". Na drevnom jeziku parabola, čovekova odeća predstavlja ono što on nosi u umu. Čovekov um je zaodenut onim što smatra da je Istina, bez obzira na to da li je to samo uverenje ili duboko verovanje. Tako je Istina haljina uma i u odnosu na to kakve se Istine čovek drži, takva je i priroda njegove haljine. Istina se može razumeti spolja ili iznutra. Istina o unutrašnjoj evoluciji, zvana Božija Reč, kojoj je Hrist podučavao, može da se razume ili u spoljnom, bukvalnom značenju, ili na dubljem, unutrašnjem nivou značenja. Ako se razumeva na "spoljni" način, ona predstavlja ogrtač načinjen od spoljnih stvari. Krzno i koža su spoljne stvari. Pripadaju onom što je "najspoljnije". Pošto su po opisu, odeće llije i Jovana Krstitelja slične, to na tajnom jeziku parabola znači da su bili na sličnom nivou razumevanja Istine. U oba slučaja je postojalo spoljašnje, a ne unutrašnje razumevanje. Razumevanje koje je podržavao pojas od kože. To jest, držalo ga je nešto spoljno, a ne unutrašnje. Na primer, kada čovekovo verovanje zavisi od ponašanja nekog drugog, ono je podržano na spoljni način. Ili, može se reći da mnogi Ijudi ne bi verovali Hristovom učenju ako bi istorijski detalji bili dokazano nepouzdani. Njihovo verovanje održava nešto spoljno. Ljudi još uvek ne vide Dobro Istine kom su bili podučavani. Jovan Krstitelj nije shvatao Hristov metod podučavanja. Hrist je podučavao iz Dobra. Jovan nije bio načisto u vezi sa njim. Dok je bio u zatvoru, Jovan je tražio da pitaju da li je Hrist zaista Hrist: "Jesi li ti Onaj što će doći, ili drugoga da čekamo?" (Mat.11:3) Ako sada uporedimo ono što je rečeno o odeći koju je Hrist nosio, sa onim o Jovanovoj odeći, možemo videti da se Hrist zaodenuo u Istinu potpuno drugačije od Jovana. Kada su vojnici koji su razapeli Hrista delili njegovu odeću, rečeno je: "...a dolama ne bješe šivena nego izatkana izjedna", (Jov. 19:
23) Primetimo da je bila istkana od vrha, to jest odozgo. Vidimo da odozgo i unutar znače isto. Jovan je bio u spoljašnjoj, a Hrist u unutrašnjoj Istini. I kada je čovek sam u Istini, kada deluje i osuđuje sve stvari iz Istine, iz doktrine, iz pravila, iz bukvalnog značenja, on je okrutan i često bez milosti. Ako bi svi Ijudi delovali prvenstveno iz Dobra, nijedna grupa ne bi progonila drugu zbog različitih viđenja Istine. Dobro je ono što čini Istinu oživljenom celinom. Dobro povezuje sve odvojene delove Istine koja vodi njemu, smekšava ih i usklađuje. Jovan je bio u ogrubeloj doktrinamoj Istini koja još uvek nije mogla u potpunosti dovesti do onog što je u pravom smislu kulminacija, to jest ostvarenje novog Dobra, novog nivoa Dobra. Zato je Hrist za njega rekao da nije odeven u meku odeću koja pristaje onima u Carstvu. Njegova odeća je gruba; kamilja dlaka i koža. Tako Hrist govori o Jovanu: "Nego šta ste izišli da vidite? Čovjeka u rneke haljine obučena? Eto, koji meke haljine nose po carskim su dvorovima". (Mat. 11:8)
Jovan Krstitelj predstavlja samo Istinu, to jest zakon bez milosti. Hrist predstavlja sjedinjenost Istine sa Dobrom. Dobro je iznad Istine. Celokupna Istina mora da vodi Dobru. Ali, kao što smo već negde pornenuli, Istina mora da dođe prva, a Dobro drugo, sve dok se ne ujedine. Tada Dobro dolazi prvo, a Istina je druga. Tako je u Jevanđelju po Jovanu (koji nije Jovan Krstitelj) zapisano u prvom poglavlju: "Jovan (Krstitelj) svjedoči o njemu i viče govoreći: Ovo je onaj za koga rekoh: koji za mnom dolazi ispred mene je, jer prije mene bješe". (Jov. 1: 15) Dobro je ispred Istine - zakona. Pošto je Bog dobro, Dobro je ispred celokupne Istine - celokupnog zakona. I tako sveti Jovan dodaje: „Jer se Zakon dade preko Mojseja, a blagodat i istina postade kroz Isusa Hrista". (Jov. 1: 17) Blagodat, milostivost ili Dobro, spaja se sa Istinom u Isusu Hristu. Sveti Jovan kaže da je Hrist bio u potpunosti u ispunjenosti Istine Dobrom, i na taj način, pun milosti i Istine. Ove početne reči u Jevanđelju po Jovanu daju ključ tom Jevanđelju, koje je napisano drugačije od prva tri Jevanđelja i izaziva drugačije osećanje. Ono je pisano iz milosti, iz Dobra, emotivnog stanja zbog kojeg se Hrist založio za svet, a ne iz Istine lišene milosti, iz slova, iz doslovnih činjenica. Samim tim celo Jevanđelje ostavlja drugačiji utisak o Hristovom učenju i pada na drugi nivo razumevanja.