Bela Hamvas 

 

BRIGA O ŽIVOTU

 

KNJIGA LOVOROVA

(1932 - 1945)

 

Knjiga lovorova

Brodio sam izmedu južoih ostrva i jednog dana prispeo na mesto gde je svratiste bilo u lovorovom gaju.

Nisam video mnogo lovorovog drveća. Znao sam, ako se prirodno razvija, samo je zbun. Ovde je to bilo lepo, visoko, lisnato drvece, bar tri stotine stabala. Za vreme rucka i vecere udisao sam opore mirise u njihovoj tam­ nozelenoj seni. Pored sveze pecene ribe, crnog vina i grozda vazduh s mi­ risom lovora! Ko god može, neka na to odvoji jednu sedmicu, nece se po­ kajati.

Ranije sam stizao na jelo, samo da bih tu sto duze sedeo. Prufao se pogled na more, na malu luku gde su vrveli radnici, ribari i zene koje su prodavale smokve. Podalje u zalivu malena ostrva, sa cempresima, na sredini manastir. Sedeo sam u hladu besposlen dok je naokolo pod suncevom svetloscu blje­ stalo belo kamenje i iskrilo more. Posle rucka, kada bih popio kafu, zavalio bih se u lefaljku, noge podigao na stolicu i uzivao u teskom, mirisnom du­ vanu. Vise puta bih pridremao na nekoliko minuta, a onda ponovo pogledao. Marnia me je san, ali lepota, kao sto sam video, nije me pustala. Nisam mogao da izaberem izmedu sna i budnosti. Podnevna svetlost, mek vetar s mora, mirisni vazduh pre bese san nego ono sto sam mogao da sanjam.

Odjednom sam pomislio da nemam pri sebi knjige. Knjige koju bi sada bilo dobro citati. Misao je lagano iskrsavala u meni, sasvim lano, kao sto je lebdeo duvanski dim u zelenoj seni, bespomoeno i smireno. Sta sam poneo sa sobom? Knjiga seobe, knjiga palube, knjiga sumraka. Nema ni jedne jedine knjige lovorove. Premisljao sam, koja li je mogla biti, da sam je bio poneo: kineska? francuska? grcka? engleska?

                                                                                                                                                           Tada sam odluCio da cu jednom, za slicnu priliku, kada mi dozvoli vreme i Muza, da napisem knjigu, ne drugima, samo sebi, ili ne ni sebi, samo drugima. Knjigu za ovakvu priliku, koja se odmah maze odloziti cim stigne supa. Ponovo uzeti i pre nego sto stigne sardela, maze se procitati pedeset redaka. Mazda sto. Izmedu dva gutljaja vina i posle kafe. Dve strane pre vecere. Knjigu koja se ne vreda aka eovek za vreme citanja pogleda obalu i zija u nesto sto u sledecem trenu zaboravi. Maze se izgubiti i maze se pokloniti.

U sobi, kod kuce iii u biblioteci nece vredeti nista. Njeno Citanje nije ni preporucljivo. Maze se uzivati u njoj samo uz opojni miris lovorovog vaz­ duha. Najbolje posle kafe kada se eovek opruzi na lefaljki, pusi mirisnu ci­ garetu, proCita podrug stranice i potom slatko zadrema dok galebovi kruze iznad plave vode.