Poglavlje   25.

Brat Ananta i sestra Nalini

 

”Ananta  ne  može  dalje  da  živi.  Istekao  je  pesak  njegove  karme  za  ovaj život.“

Te  sudbonosne  reči  navrle  su  mi  u  svest  dok  sam  jednog  jutra  sedeo  u

dubokoj  meditaciji.  Ubrzo  pošto  sam  se  zamonašio,  posetio  sam   svoje   rodno mesto Gorakhpur kao gost  svog  najstarijeg  brata  Anante.  Iznenadna  bolest prikovala  ga  je  za  postelju.  S  ljubavlju  sam  ga  negovao.

Svečana unutrašnja presuda ispunila me tugom. Nisam  mogao  podneti  da dalje  ostanem  u  Gorakhpuru  samo  da  bih  video   kako   mi   brat   umire,   a   ja stojim  bepomoćan.  Iako  su  me  rođaci   kritikovali,   jer   to   nisu   shvatali,   napustio sam Indiju  prvim  brodom.  On  je  krstario  duž  obale  Burme,  a  zatim  preko Kineskog  mora  u  Japan.  Iskrcao  sam  se  u  Kobeu,  gde  sam  proveo  samo nekoliko  dana.  Bilo  mi  je  isuviše  teško  pri  srcu  da  bih  ga  razgledao.

Na povratku u Indiju brod je pristao u Šangaju. Onde me  doktor  Misra, brodski lekar, poveo u nekoliko trgovina raritetima, gde sam odabrao darove za Šri Juktešvara, porodicu i prijatelje. Za Anantu sam kupio veliki  izrezbareni komad bambusa. istog časa kada mi je trgovac, Kinez, pružio suvenir od bambusa, ispustio sam ga na pod, viknuvši: ”To sam kupio za  svog  dragog mrtvog  brata!“

Jasno sam spoznao kako njegova oslobođena duša upravo kreće u beskonačnost.  Suvenir  se  pri  padu  slomio,  a  to  je  bilo  simbolično.  Jecajući, napisao  sam  na  površini  bambusa:  ”Svom  voljenom,  sad  pokojnom,  Ananti.“

Moj   pratilac,  doktor,  sve  je   to   posmatrao sarkastično se  smeškajući.

”Čuvaj  svoje  suze,“  rekao  je,  ”zašto ih  prolivaš ako  nisi  siguran da  je  mrtav?“

Kad je brod stigao u Kalkutu, doktor Misra je opet bio kraj  mene.  Moj najmlađi  brat  Bishnu  čekao  me  na  molu  da  me  pozdravi.

“Znam  da  je  Ananta  otišao  sa  ovog  sveta“,  rekao  sam  Bishnuu  pre  nego

što je stigao da progovori. “Molim te, reci meni i ovom  ovde  doktoru,  kada  je Ananta  umro.“

Bishnu reče datum, a to je bio upravo onaj dan kada sam u  Šangaju kupovao  suvenire.

“Slušaj,” poviče doktor Misra, “nemoj da se to pročuje!  Profesori  će dodati još godinu dana studijama medicine koje su već ionako dovoljno duge!”

Otac  me  toplo  zagrlio  kada  sam  ušao  u  kuću  na  Gurpar  putu.

”Došao  si“,  rekao  je  blago.  Iz  očiju  su  mu  kanule  dve   krupne   suze. Obično povučen,  nikada  ranije  nije  pokazivao  znake  ljubavi.  Izvana  strog,  otac je u sebi nosio meko  majčino  srce.  U  svim  porodičnim  događajima  jasno  se videla  njegova  dvostruka  uloga.

Uskoro  posle  Anantinog  odlaska,   moja   najmlađa   sestra  Nalini,  božanskim je isceljenjem vraćena s praga smrti. Pre nego što to ispričam, navešću nekoliko događaja  iz  njene  mladosti.

U detinjstvu odnos između Nalini  i  mene  nije  bio  baš  najbolji.  Bio  sam vrlo mršav, a ona još mršavija.  Podstaknut nesvesnim motivom ili “kompleksom“ koji će psihijatri lako identifikovati, često sam zadirkivao sestru zbog njenog izgleda. Ona mi je odgovarala nemilosrdnom iskrenošću karakterističnom  za decu. Majka bi se ponekad uplela, privremeno okončavajući naše svađe tako što bi me blago povukla za uvo (kao starijeg).

Vreme je prolazilo. Nalini se verila za mladog lekara iz Kalkute, Panchanonom Boseom. Kada se radilo o mirazu, otac se pokazao velikodušnim,  verovatno da bi budućeg mladoženju obeštetio zbog toga  što  se  vezao  za  “motku“  (kao  što sam sestri i rekao).

Kad  je  stiglo  vreme,  proslavljen  je  službeni  obred  venčanja.   Tog   dana uveče pridružio sam se velikoj grupi veselih rođaka u dnevnoj sobi  naše  kuće  u Kalkuti.  Mladoženja  je  sedeo   na   ogromnom,   zlatnim   brokatom   izvezenom jastuku, a Nalini je bila uz njega. Predivan ljubičasti svileni  sari  nije,  na  žalost, mogao  potpuno  da  sakrije  njen  uglasti  lik.   Zaklonjen   iza   jastuka   svog   novog zeta, prijateljski sam  mu  se  nacerio.  On  nije  video  Nalini  do  dana  obreda venčanja, kad je  konačno  saznao  šta  je  dobio  na  bračnoj  lutriji.  Shvativši  kako sa  njim  saosećam,  dr.  Bose  je  krišom  pokazao  Nalini   i   šapnuo   mi   na   uho: “Reci,  šta  je  ovo?“

“Dakle, doktore,“ odgovorio sam “to je kostur vama za proučavanje!“

Gušeći se od smeha, moj zet i ja jedva smo uspeli da zadržimo dolično ponašanje   pred  sakupljenim   rođacima.

S godinama je doktor Bose postao omiljen u našoj porodici, koja ga je pozivala kad god  bi  se  neko  razboleo.  On  i  ja  postali  smo  dobri  prijatelji,  često se  zajedno  šaleći  na  račun  Nalini.

“To je medicinski kuriozitet“, rekao mi je jednog dana moj zet. “Sve sam

iskušao na tvojoj mršavoj sestri - riblje ulje, maslac, slad,  med,  ribu,  meso,  jaja, tonike.  Nije  se  zaokruglila  ni  stotinku  centimetra.“

Obojica  smo  se  nasmejali.

Nekoliko  dana  kasnije,  posetio  sam  dom  Boseovih.  Ono  što   sam nameravao, obavio sam za  svega  nekoliko  minuta.  Mislio  sam  da  ću  otići  a  da me Nalini ne opazi. Kad sam stigao do ulaznih vrata, začuo sam  njen  glas, srdačan ali zapovednički:

“Dođi ovamo, brate! Ovog puta mi nećeš izmaći! Želim sa tobom da razgovaram.“

Popeo  sam  se  stepenicama  do  njene  sobe.  Na  moje  iznenađenje,  bila  je

sva  u  suzama.

“Dragi brate,“ rekla je, “zakopajmo staru ratnu sekiru. Vidim da si sada nepokolebljivo krenuo duhovnim putem. Htela bih  da  u  svakom  pogledu postanem kao ti.“ Zatim je dodala, puna nade: “Ti  si  sad  i  fizički  snažan. Možeš li da mi  pomogneš?  Muž  mi  se  ne  približava,  a  ja  ga  toliko  volim!  Još bih više volela da napredujem na putu bogospoznaje čak i ako treba da ostanem mršava168  i neprivlačna.“

Njena  molba  duboko  me  dirnula.  Naše  novo  prijateljstvo   neprestano   je raslo.  Jednog  me  dana  zamolila  da  postane  moja  učenica.

“Uči  me  kako  god  želiš.  Odsad  ću  se  uzdati  u  Boga,  a  ne  u  tehniku.“

Pokupila  je  lekove  i  izlila  ih  niz  oluk.

Da bih iskušao njenu veru, tražio sam od  nje  da  prestane  da  jede  ribu, meso i jaja.

Posle  nekoliko  meseci  tokom  kojih  se  Nalini,  uprkos  mnogih  teškoća, strogo pridržavala raznih  zadanih  pravila  vegetarijanske  dijete,  opet  sam  je posetio.

“Sestrice, savesno si se pridržavala  svih  uputstava  i  blizu  je  tvoja nagrada.“ Vragolasto sam se nasmešio. “Koliko  bi  debela  želela  da  budeš  -  kao naša  tetka  koja  godinama  nije  videla  svoja  stopala?“

“Ne! Ali bih htela da budem tvoje debljine.“

95       Budući  da  je  u  Indiji većina  ljudi  mršava,  razumna gojaznost  se  smatra  vrlo poželjnom.

Svečano  sam  odgovorio:  “Milošu  Božijom,  kao  što  sam  uvek   govorio istinu, tako je i sada govorim.169 Božanskim blagoslovom  tvoje  telo  će  od  danas početi  da  se  menja.“  Za  mesec  dana  bićeš  teška  koliko  i  ja.“

Ove reči izrečene iz dubine srca su se ispunile. U roku od trideset dana Nalinina težina bila je  jednaka  mojoj.  Nove  obline  su  je  prolepšale,  muž  se  u nju zaljubio. Njihov brak,  koji  je  počeo  pod  tako  nepovoljnim  znamenjem, postao je savršeno srećan.

Kada sam se vratio iz Japana, saznao sam da se za vreme moje odsutnosti Nalini razbolela od tifusa. Odjurio sam  njenoj  kući  i  zgrozio se  kada sam je video mršavu kao kostur. Bila je u komi.

“Pre nego što joj je bolest pomutila um,” rekao mi je moj zet,  “često  je govorila: 'Da je moj  brat  Mukunda  tu,  ne  bi  mi  se  to  dogodilo.’”  Dodao  je očajavajući: “Ostali lekari i ja nemamo više nade. Nastupila  je  krvna  dizenterija nakon  dugotrajnog  tifusa.”

Svojim molitvama prevrnuo sam nebo  i  zemlju.  Angažovao  sam angloindijsku negovateljicu koja  je  sa  mnom  zdušno  sarađivala,  i  primenio  sam na sestri različite  jogijske  tehnike  isceljivanja.  Krvna  dizenterija  se  povukla,  ali dr. Bose je tužno klimao glavom.

“Ona naprosto više nema  krvi za puštanje.“

“Ona će ozdraviti“, odgovorio sam uverljivo. “Za sedam dana groznica će prestati.“

Nedelju  dana  kasnije  radosno  sam  ugledao  kako  Nalini  otvara  oči  i  gleda u mene s ljubavlju i zahvalnošću. Od tog dana brzo se  oporavljala.  Premda  je ponovo  postigla  svoju  uobičajenu  težinu,  ostala  joj  je  tužna  posledica   njene gotovo kobne bolesti: noge su joj bile paralizovane. Indijski i engleski specijalisti proglasili  su  je  beznadežnim  bogaljem.

Neprekidna borba za njen život,  borba  koju  sam  vodio  molitvom,  iscrpla me je. Otišao sam  u  Serampore  da  zamolim  Šri Juktešvara  za  pomoć.  Njegove oči su izražavale duboko saosećanje dok sam govorio o Nalininim mukama.

“Za  mesec         dana noge tvoje   sestre                biće    normalne.“     Zatim        je        dodao:

“Neka  na  koži  nosi  neprobušeni  biser  od  dva  karata,  pričvršćen  kopčom  na traku.“

S  radosnim  olakšanjem  kleknuo  sam  pred  njegova  stopala.

“Gospodine, vi ste učitelj. Dovoljna  je  vaša  reč  da  se  ona  oporavi,  ali ako  insistirate,  odmah  ću  joj  nabaviti  biser.“

Moj guru je klimnuo: “Učini to.“ Zatim je nastavio tačno  da  opisuje fizičke i duševne osobine Nalini, koju nikada nije video.

“Gospodine,“ upitao sam, “je li to astrološka analiza? Vi ne  znate  ni datum,  ni  sat  njenog  rođenja.“

Šri Juktešvar se nasmešio.

“Postoji jedna dublja astrologija koja ne zavisi od  kalendara  i  satova. Svaki čovek je deo Tvorca ili Kosmičkog čoveka. Osim zemaljskog, ima i nebesko  telo.   Ljudsko  oko  vidi   materijalni  oblik,  ali   unutrašnje  oko  prodire

96         Hinduski   sveti   spisi   tvrde   da   će   oni   koji   uvek   govore   istinu   razviti   moć   da   svoje   reči materijalizuju.  Ono  što  iz  sveg  srca  zapovede,  u  životu  će  se  obistiniti.  (Yoga  sutre  II,  36).

Budući da su svetovi sagrađeni na  istini,  svi  sveti  spisi  veličaju  istinu  kao  vrlinu  putem koje svako može svoj život da uskladi sa Beskonačnim. Ideal satye (istine) vekovima je prižimao hinduističko društvo. Marko Polo nam kaže da brahmani “ne bi izustili laž ni  za  šta  na  svetu“. Engleski sudija u Indiji, Villiam Sleman, piše u svom Putovanju kroz  Oudh  1849-50.  god.: “Svojim sam očima video stotine slučajeva u kojima je čovekovo imanje, sloboda i život zavisio od samo jedne  laži, a on je odbio da  je izrekne.“

mnogo  dublje,  čak  do  univerzalnog  uzorka,  a  svaki  je  čovek  njegov  integralni  i individualni    deo.“

Vratio sam se u Kalkutu i kupio Nalini biser. Mesec dana kasnije njene paralizovane noge bile su potpuno izlečene. Sestra me zamolila da se od srca zahvalim  svom  guruu.  Saslušao  je  poruku  ćuteći.  Ali   dok   sam   se   opraštao, rekao  je  nešto  značajno:

“Veliki  broj  lekara  govorio  je  tvojoj  sestri  da  ne  može  da  ima  dece.  Uveri  je da  će  za  nekoliko  godina  roditi  dve  kćeri.“

Nekoliko  godina  kasnije,  na  svoju  veliku  radost,  Nalini  je  rodila  devojčicu,

za  kojom  je  nešto  kasnije  sledila  druga.

“Tvoj učitelj blagoslovio je naš dom, celu našu porodicu“, rekla  je  moja sestra. “Takav čovek svojom prisutnošću posvećuje celu Indiju. Molim  te,  dragi brate, reci Šri Juktešvaru da se preko tebe ponizno ubrajam među njegove učenice krija joge.170

97        Žene jogiji (yogini) nisu u Indiji  nipošto  retkost.  Među  svecima  zaštitnicima  Kašmira  je  i Lella Yogisvari (“vrhunska vladarica joge“), koja je živela u XIV veku.  Obogatila  je  literaturu Kašmira mnoštvom pesama i duhovnim maksimama, poznatim pod imenom Lal vakhi (“Laline izreke“). I danas se njene poslovice mogu čuti sa usana kašmirskih stanovnika. Obožavaoc boga Šive, Lalla je vežbala tehniku srodnu krija jogi.  Njeni  stihovi  obiluju  tehničkim  aluzijama  i hvalom oslobodilačkoj jogijkoj nauci o “bezdahnosti“. Ovde prevodim jednu kvatrinu:

Koliko sam ispila vrčeva tuge prolazeći  kroz  rođenja  i  smrti  duge.

Gle, u vrču sam je nektar

na  dušak  ispijen  umećem  daha.

Lalla je bila digambara, “nebom odevena“, i često je znala reći da je “odevena istinom“. Jedan od njenih mnogobrojnih savremenika, koje je to sablaznilo, upitao ju je  zašto je  gola. “A zašto  ne  bih  bila,“  odgovorila  mu  je  Lalla  oštro,  “ne  vidim  ovde   nijednog   muškarca.“   U Lallinom ponešto  drastičnom razmišljanju,  naziv “muškarac“  nije  zasluživao niko  ko se   nije sjedinio s Bogom. Svetica nije umrla prirodnom  smrću,  nego  se  dematerijalizovala  u  plamenu. Priča se kako  su nakon tog čudesnog odlaska sugrađani još jednom ugledali njen lik odeven u zlatnu haljinu. Najzad su je videli potpuno odevenu!

Lalla  i  ostali  indijski  sveci  veličali  su  nauku  joge,  jer  se  ona  može  primeniti  na  celo

čovečanstvo. Tajna  daha  ponekad  je,  doduše,  otkrivena  i  bez  primene  formalnih  jogijskih tehnika, kao u slučajevima ne-hinduističkih mistika koji su posedovali transcendentalne moći božanske percepcije (kad  postigne  stanje  nirvikalpa  ili  najvišeg  samadhija,  svetac  je,  bez  obzira na to diše li ili ne, kreće se ili je nepokretan, neopozivo utemeljen u  Bogu).  Među  hrišćanskim misticima koji su viđeni u savikalpa samadhiju, spomenućemo  sv.  Terezu  Avilsku  čije  je  telo znalo da postane tako kruto, da zaprepašćene monahinje u njenom manastiru nisu mogle  da promene njen položaj niti da je dozovu svesti.

Brat Lovro, karmelićanin koji je živeo u XVII veku, pripoveda kako je prvi put naslutio zajedništvo s Bogom u času kada je  posmatrao  drvo.  Gotovo  sva  ljudska  bića  videla  su  drvo. Malo  ih  je,  nažalost,  koji  su   preko   drveta   videli   i   njegovog   Tvorca.   U   svom   neprobuđenom biću, većina ljudi ne može sakupiti  one  transcendentalne  moći  predanosti  poznate  nekolicini ekanantina,  “srcem  usmerenih  svetaca“,  kakve  nalazimo  u  svim  religijama.  Uprkos  tome,  običnom

čoveku nije uskraćena mogućnost saobraćanja s Bogom. Univerzalnost joge sastoji se u  naučnom pristupu koji se može svakodnevno primenjivati, a ne u žaru  predanosti  koji  je  van  emotivnog dosega prosečnog čoveka.