BRAK KAO PSIHOLOŠKA VEZA

Kao psihološka veza brak je komplikovana tvorevina. Brak se sastoji od niza subjektivnih i objektivnih datosti, koje su delom heterogene prirode. Kako u mom prilogu imam nameru da se ograničim na psihološki problem braka, prinuđen sam da uglavnom izostavim objektivne datosti pravne i socijalne prirode, iako ove činjenice u izvanrednoj meri upli-višu na psihološke odnose između supružnika.

Bilo kad da govorimo ο psihološkoj vezi, ovoj pretpostavljamo svest. Ne postoji psihološka veza između dva čoveka, od kojih su oba u nesvesnom stanju. Sa psihološkog gledišta oni bi bili lišeni nekog odnosa. Posmatrano sa nekog  drugog stanovišta, na primer sa fiziološkog, uprkos tome oni bi mogli biti u nekoj vezi, ipak ovakva veza ne bi se mogla nazivati psihološkom. Svakako da ne dolazi u obzir pretpostavljena totalna besvest, ipak ima parcijalnih nesvesti znatnih opsega. U onoj meri u kojoj je izražena ovakva nesvest, ograničena je i psihološka veza.

Kod deteta izranja svest iz dubine nesvesnog du- ševnog života, najpre kao pojedinačna ostrva, koja se postepeno sjedinjuju u »kontinent«, u povezanu svest. Uznapredovali duhovni proces razvitka znači širenje svesti. Sa trenutkom nastajanja povezane svesti data je mogućnost psihološkog odnosa. Svest je, koliko

l1] Prvi put objavljeno u: Das Ehe-Buch. Eine neue Sinngebung im Zus amme nklang der Stimme n  f ührender Zeitgenossen. (Ges. Werke X).

148

dopire naše shvatanje, svest sopstvenog Ja. Da bih bio svestan samoga sebe, moram biti u stanju da sebe razlikujem od drugih. Samo tamo gde postoji ovakvo razlikovanje, može doći do psihološke veze. Iako uglavnom dolazi do razlikovanja, normalno je ovo nepotpuno, pošto su verovatno opsežna područja duševnog života nesvesna. U odnosu na nesvesne sadržaje ne dolazi do razlikovanja, i zbog toga u njihovom području ne može biti uspostavljena nikakva psihološka veza; u njihovom području još uvek vlada početno nesvesno stanje primitivnog identiteta Ja sa drugim (Ja), dakle potpuno odsustvo povezanosti.

Mladić u dobu zrelom za brak poseduje svest ο Ja (devojka po pravilu više od mladića), ali još nije tako daleko od trenutka kada je ova izronila iz magle početne nesvesnosti. Stoga mladić poseduje daleka područja koja još uvek leže u senci nesvesnog i koja, sve dokle dopiru, ne omogućuju uspostavljanje psihološke veze. To praktično znači da je mladiću dato samo nepotpuno saznanje ο drugom kao i ο sebi samom, a i zbog toga može biti samo nedovoljno oba-vešten ο motivima drugog kao i ο svojim  sopstve-nim.  Po pravilu on postupa najvećim delom iz nesvesnih motiva. Naravno da mu subjektivno izgleda kao da je vrlo svestan; pošto čovek uvek precenjuje svesne sadržaje, jeste i ostaje veliko i iznenađujuće otkriće da je ono što smatramo konačno osvojenim vrhom, u stvarnosti samo najdonji stepenik vrlo dugog stepeništa. Sto je veći opseg nesvesnog, tim se manje pri sklapanju braka radi ο slobodnom izboru, što se subjektivno primećuje kroz prisilu sudbine, jasno uočljive u zaljubljenosti. Gde nema zaljubljenosti, ipak može postojati prisila, svakako u manje prijatnom obliku.

Još nesvesne motivacije su lične i opšte prirode. Najpre to su motivi, koji potiču iz roditeljskog uti-caja. U ovom pogledu za mladića je merodavan odnos prema majci a za devojku odnos prema ocu. U prvoj liniji stepen vezanosti sa roditeljima nesvesno upli-više, olakšava ili otežava izbor bračnog druga. Svesna ljubav prema ocu potpomaže izbor bračnog dru

ga sličnog ocu ili majci. Nasuprot tome nesvesna vezanost (koja svesno uopšte ne mora da se izražava kao ljubav) otežava ovakav izbor i dovodi do specifičnih modifikacija. Da bi ove razumeli, mora se u prvoj liniji znati odakle potiče nesvesna vezanost za roditelje i u kakvim uslovima ova prisilno modifi-kuje ili čak sprečava svesni izbor. Po pravilu se sav? iz veštačkih motiva sprečeni život, koji su roditelji mogli živeti u obrnutom obliku, prenosi na decu, to jest ova nesvesno bivaju usmeravana u onaj životni pravac koji treba da kompenzuje neispunjeno u životu roditelja^Zbog toga dolazi do toga da preterano moralni roditelji imaju takozvanu nemoralnu decu, da neodgovorni i raskalašni otac ima bolesno často-ljubivog sina itd. Najgore posledice ima veštačka ne-svesnost roditelja. Na primer, majka, koja se veštački održava nesvesnom, da ne bi ometala prividno dobar brak nesvesno vezuje sina za sebe, donekle kao zamenu za muža. Zbog ovoga je sin gurnut ako ne baš u homoseksualizam a onda je bar prinuđen na njemu zapravo neodgovarajuće modifikacije izbora. On će se, na primer, oženiti devojkom koja je oči- gledno podređena majci (sinovljevoj) i tako ne može biti konkurent majci, ili će se prepustiti ženi tiranskog i energičnog karaktera, koja treba da ga donekle oslobodi od majke. Izbor bračnog druga, pri nezakržljalom instinktu može ostati slobodan od ovih uticaja, ali oni ipak, ranije ili kasnije, postaju smetnja. "Više ili manje čisto instinktivni izbor sa gledišta održavanja vrste bio bi svakako najbolji, ali sa psihološkog stanovišta on  nije uvek srećan, pošto između čisto instinktivne i individualno izdiferencira-ne ličnosti često postoji neobično velika razlika. U takvom slučaju pomoću instinktivnog izbora može se istina popraviti ili osvežiti rasa, ali zato se uništava individualna sreća. (Pojam instinkt, naravno, nije ništa drugo do zbirni pojam svih mogućih organskih i psihičkih faktora, čija nam je priroda najvećim delom nepoznata).

Ako bi individuu trebalo smatrati samo instru- mentom održanja vrste, onda bi daleko najbolja

149

-■

stvar bila instinktivni izbor bračnog druga. Ali pošto su njegove osnove nesvesne, to se na njemu može zasnovati samo neka vrsta bezličnog odnosa, što vrlo lepo možemo posmatrati kod primitivaca. Ako tu uopšte možemo govoriti ο »vezi«, onda je to samo bledi, distancirani odnos izrazito bezlične prirode, potpuno regulisan pomoću prenetih navika i predrasuda, uzor svakog konvencionalnog braka.

Ukoliko razum ili lukavstvo ili takozvana skrbna briga roditelja nije aranžirala brak dece, i ukoliko kod dece primitivni instinkt nije osakaćen niti pogrešnim vaspitanjem niti potajnim uticajem zanemarenih i nagomilanih kompleksa roditelja, izbor bračnog druga će proisteći iz nesvesnih, instinktivnih motivacija. Nesvesnost prouzrokuje nerazlikovanje, ne-svesni identitet. Praktična posledica je da jedan ο drugome pretpostavlja istovetnu psihološku strukturu. Normalna seksualnost kao zajednički i prividno istovetan doživljaj pojačava osećanje jedinstva i identiteta. Ovo stanje se obeležava kao potpuna harmonija i uznosi se kao velika sreća (»jedno srce i jedna duša«); svakako s pravom, jer vraćanje onom početnom stanju nesvesnosti i besvesnog jedinstva je kao vraćanje u detinjstvo (stoga detinjasto ponašanje svih zaljubljenih), pa čak i više od toga, kao vraćanje u majčino krilo, u slutnjama prepuno more još nesvesnog, stvaralačkog obilja. Da, to je pravi i neosporni doživljaj božanstva, čija nadmoć gasi i guta sve ono što je individualno. To je zapravo komunija (tajna večera — zajednički obed vernih sa Hristom) sa životom i bezličnom sudbinom. Sama se do tada održavana tvrdoglavost biva savladana, žena postaje majka, muškarac otac i tako se oboma orobljava sloboda čineći od njih oruđe dalje protičućeg života.

Veza ostaje unutar granica biološkog instinktivnog cilja, održanja vrste. Kada je ova svrha kolektivne prirode, shodno tome je i međusobna psihološka veza supružnika uglavnom kolektivne prirode i zbog toga se u psihološkom smislu ne može smatrati individualnom vezom. Ο individualnoj možemo govoriti tek onda kada je shvaćena priroda nesvesnih

150

motivacija i potpuno uklonjen početni identitet. Ret-ko ili tako reći nikada se brak glatko i bez kriza ne razvija u individualnu vezu. Bez bolova se ne može postati svesnim.

Mnogi su pute vi koji vode tom postaj an ju svesnim, ali ovi slede izvesne zakonitosti. Uopšte uzev preobražaj počinje sa početkom druge polovine života. Sredina života je doba najveće psihološke važnosti. Dete počinje svoj psihološki život u skučenosti " u ograničenom krugu majke i porodice. Sa uznapredovalim sazrevanjem širi se horizont i sop-stvena sfera uticaja. Nade i namere usmerene su na proširenje lične sfere moći i posedovanja, požuda sve više povećava opsege prodora u svet. Volja individue postaje sve više identična sa prirodnom svrhom nesvesnih motivacija. Tako čovek u neku ruku udahnjuje stvarima svoj život, sve dok ove konačno ne započnu da žive same od sebe i da se umnažaju, sve dok ga neprimetno ne prerastu. Deca prestižu majke, očeve prestižu njihova dela, a ono što se teško, s mukom unelo u život, više ne može da se zadrži. U početku je to strast, onda postaje obaveza i konačno neizdrživi teret, vampir koji je isisao život svom stvaraocu. Sredina života je trenutak najvećeg razvitka, kada je čovek još u svom delu sa svom svojom snagom i svim svojim htenjem. Ali u ovom trenutku rađa se i veče, počinje druga polovina života. Strast menja svoje lice i sada se zove dužnost, htenje neu- moljivo postaje moranje a zaokreti životnog puta. koji su ranije bili iznenađenje i otkrića, postaju navika. Vino je prevrelo i počinje da se bistri. Ako sve ide kako treba, čovek razvija konzervativne sklonosti. Umesto napred, nehotično se često gleda unazad i počinje da se polaže računa ο načinu kako se do tada odvijao život. Traže se sopstvene stvarne motivacije i čine se otkrića. Kritičko posmatranje sebe samog i sopstvene sudbine omogućuje čoveku da otkrije svoja svojstva. Ali ova saznanja ne pritiču mu tek onako, bez daljnjega, pošto se ovakva saznanja stiču samo preko jakih potresa.

Kako su ciljevi druge polovine života drugačiji  od onih u prvoj, zbog isuviše dugog zadržavanja mladalačkog stava nastaje neujednačenost htenja. Svest tera i dalje napred donekle povinujući se svojoj sop-stvenoj delatnosti; nesvesno, međutim, zadržava i tera nazad, pošto su iscrpljene snaga i unutrašnja volja za dalju ekspanziju. Ova neujednačenost sa samim sobom stvara nezadovoljstvo i kako čovek nije svestan svoga stanja, on po pravilu razloge projek-tuje na bračnog druga. Na taj način nastaje kritična atmosfera, neophodni preduslov postajanja svesnim. Ovo uostalom kod supružnika po pravilu ne počinje istovremeno. Ni najbolji brak ne može tako potpuno ugasiti individualne razlike da bi stanje supružnika bilo apsolutno identično. Obično se jedan u braku brže snalazi od drugoga. Jedan, zasnovan na pozitivnom odnosu prema roditeljima, imaće male ili uopšte neće imati teškoća u prilagođavanju na bračnog druga, nasuprot tome drugi je ometen duboko nesvesnom vezanošću za roditelje. Zbog toga će ovaj tek kasnije dospeti do potpune prilagođenosti a, pošto je teško stečena, verovatno će se i duže održati.

Razlike' u tempu s jedne i opseg duhovne ličnosti s druge strane su momenti koji stvaraju tipičnu teškoću koja svoju aktivnost razvija u kritičnom trenutku. Ne bih želeo da se stekne utisak kao da pod »opsegom duhovne ličnosti« uvek podrazumevam posebno bogate ili nadarene prirode. Pod tim pre podrazumevam izvesnu komplikovanost duhovne prirode, koja se može uporediti sa kamenom sa bezbroj faseta nasuprot jednostavnoj kocki. To su mnogostrane, po pravilu problematične prirode, opterećene sa više ili manje međusobno uskladivim psihički na-sleđenim osobinama. Prilagođavanje na ovakve prirode ili njihovo prilagođavanje na jednostavnije prirode uvek je teško. Ovakvi ljudi sa donekle disoci-ranom osnovom po pravilu su sposobni da nespojive crte karaktera otcepljuju na duže vreme i da se na  taj  način  prividno  jednostavno  razviju,  ili  njihova

»mnogostranost«  može  davati  posebnu  draž  njihovom

složenom karakteru. U ovakvoj nešto lavirintskoj

prirodi lako se može izgubiti onaj drugi, to jest on u njima nalazi takvo obilje  doživljajnih mogućnosti,  tako da se njegov lični interes u tome potpuno iscrpi; sigurno ne uvek na prijatan način, pošto se njegovo bavljenje često sastoji u tome  da traga na svim stranputicama i zaokretima prvoga. Ipak i na taj način se postiže mnoštvo doživljajnih mogućnosti, tako da se njima okupiraju čak potpuno zanesu jednostavnije prirode; on.e se utapaju u opsežnijim ličnostima tako da ne vide ništa više izvan njih. To je skoro redovna pojava: žena koja je duhovno skoro potpuno prisutna u mužu, muž koji je osećajno skoro potpuno prisutan u ženi. Ovo bi se moglo označiti

kao problem s adržanog i onog koji s adrži.

Sadržani je uglavnom sasvim unutar braka. On  se obraća nepodeljen drugome, prema vani ne postoje neke bitne obaveze niti interesi. Neprijatna strana ovog inače

»idealnog« stanja je uznemiravajuća zavisnost od donekle nesagledive i stoga ne sasvim poverljive ili pouzdane ličnosti. Prednost je sopstve-na nepodeljenost — faktor koji nije za potcenjivanje u odnosu na psihičku ekonomiju.

Onaj koji s adrži i koji shodno svojoj nešto diso-ciranoj osnovi i ima posebnu potrebu da se u nepo-deljenoj ljubavi prema drugom sjedinjuje sa samim sobom, biće u ovoj težnji koja mu teško pada pre-stignut od jednostavnije ličnosti. Dok u drugome traži sve moguće finese i komplikacije, koje bi trebalo da budu dopuna i protivna strana sopstvenim fasetama, on remeti jednostavnost drugog. Kako je jednostavnost u svim običnim uslovima u prednosti prema komplikacijama, on mora ubrzo da prestane sa pokušajima da jednostavnu prirodu dovede na suptilne i problematične reakcije. I njemu će drugi, koji shodno svojoj jednostavnoj prirodi u njemu traži jednostavne odgovore, ubrzo dovoljno zadati briga na taj način što će upravo pomoću očekivanja jed- nostavnih odgovora »konstelovati« (kako glasi tehnički izraz) komplikovanost prvog. Prvi mora nolens volens da se povuče pred ubedljivom snagom jednostavnosti. Duhovno (svesni proces uopšte) znači za

ТЈ                     Jung.                  Odabrana                  dela,                  III                                              353

čoveka u toj meri napor da on u svim prilikama daje prednost jednostavnosti, čak i onda kada nije istinita. Jednostavna priroda deluje na komplikovanu kao isuviše mala soba, koja ne obezbeđuje dovoljno prostora. Nasuprot tome komplikovana priroda daje jednostavnijoj isuviše soba sa isuviše mnogo prosto a tako da ova više ne zna gde zapravo pripada. Tako prirodno "dolazi do toga da komplikovaniji u s-'oi sadrži jednostavnijeg. Onaj, međutim, u ovome ne može da se sadrži, on ga okružuje a da pri tom sam nije okružen. Ali kako možda ima još veću potrebu od ovog drugog da bude okružen, on se oseća izvan braka i zbog toga katkad igra problematičnu ulogu. Sto^ je god sadržani čvršći, tim se više onaj koji sadrži oseća istisnut. Čvrsto držeći se prvi prodire unutra, i sve što više prodire, tim manje može to isto da učini onaj drugi. Stoga onaj koji sadrži stalno više ili manje osmatra kroz prozor, u početku svakako nesvesno. Ali kada dospe do sredine života, onda se u njemu budi jaka čežnja za onim   jedinstvom   i   nede-Ijivošću,                                    koje                                       bi                                    mu,                                       ч'

-dìió_n7é^5voj_dTsociranoj prirodi, bila naročito nu„ a i tada se obično dešavaju stvari koje mu prinose konflikt do svesti. Onpostaje svestan da traži dopunu, sadržanost i nedeljivost, što mu je uvek nedostajalo. Za sadržanog ovaj događaj najpre znači potvrdu često bolno doživljene nesigurnosti; on otkriva da u sobama, koje prividno pripa- daju njemu, žive i drugi, nepoželjni gosti. On gubi nadu u sigurnost i ovo razočaranje ga vraća njemu samom ako mu ne uspe da, pomoću očajničkih i nasilničkih napora, drugog natera da klekne i da na kolenima prizna da njegova čežnja sa jedinstvom nije ništa drugo do detinjasta ili bolesna fantazija. Ako mu ne uspe ovo nasilje, ipak mu prihvatanje odricanja pripravlja veliko dobro, naime saznanje da se ona sigurnost koju je stalno tražio u drugom nalazi u njemu samom. Na taj način on otkriva samog sebe a time i u svojoj jednostavnoj prirodi sve one komplikacije koje je uzalud u njemu tražio onaj koji sadrži.

Ako se onaj koji sadrži ne  skrha  pri  pogledu  na ono što se obično naziva bračni nesporazum, već po- veruje u unutrašnju opravdanost svoje čežnje za je- dinstvom, preuzima  na  sebe  rastrzanost.  Disocijacija se ne leci  otcepljivanjem,  već  rastrzavanjem.  Sve_ snage koje streme za jedinstvom, sve ono zdravo  sto znači samog-sebe-hteti podići će se  protiv  rastrzava- nja i na taj način postaće mu svesna mogućnost unu- trašnjeg'sjedinjavanja koju je ranije  uvek  tražio  spo- lja.  Nepodeljenost  kao  svoje  dobro  on  nalazi  u  sebi

samom.  

....... —«

Ovo se izvanredno često zbiva u vreme životnog podneva, i na ovaj način čudnovata čovekova priroda iznuđava onaj prelazak iz prve u drugu polovinu života, preobražaj iz stanja u kome je čovek bio samo oruđe sopstvene nagonske prirode, u drugačije stanje u kome on više nije oruđe, nego ono što je već uvek bio -— preobražaj

152

od prirode u kulturu, od nagona u duh. -

Covek bi zapravo trebalo da se čuva da ovaj ne- ophodni razvitak prekida pomoću moralnog nasilja, pošto je stvaranje duhovnog stava pomoću otceplji-š I van ja i potiskivanja nagona u stvari falsifikovanjel ΊΜišta ruje ogavnije od potajno seksualizovahe duhovnosti; ona je isto toliko nečista koliko i precenjena čulnost. Prelaz je, međutim, dugi put i većina zastaje na ovom putu. Kada bi se ceo ovaj psihički razvitak u braku i kroz brak mogao ostaviti u nesvesnom, kao što je slučaj kod primitivnog čoveka, onda bi se ovi preobražaji mogli  sprovesti potpunije i bez isuviše velikog trenja. Među takozvanim primitivcima sreću se produhovljene ličnosti, pred kojima se može osetiti samo strahopoštovanje, kao pred potpuno sazrelim delom neometenog opredeljenja. Ovde govorim iz sopstvenog iskustva. Gde se, međutim, među današnjim Evropljanima nalaze one osobe koje nisu osakaćene nekim moralnim nasiljem? Mi smo još uvek dovoljno varvari da bismo verovali u isposni-štvo a i u njegovu suprotnost. Ali točak istorije se ne može vratiti. Mi možemo da stremimo samo napred ka zauzimanju onog stava, koji će nam dozvo-

"3                                                                                             355

liti da živimo onako kako je svojstveno neometenoj opredeljenosti primitivnog čoveka. Samo pod ovim uslovom smo u stanju da duh ne izopačujemo u čulnost niti čulnost u duh, pošto oboje moraju živeti, pošto jedna dobija život od drugog.

Bitni sadržaj psihološke veze u braku je ovaj ovde tako ukratko izneti preobražaj. Imalo bi se mnogo šta reći ο iluzijama, koje služe svrhama prirode i doprinose onim preobražajima, koji su karakteristični za srednje doba života. Prvoj polovini života svojstvena bračna harmonija (ukoliko je ikada uopšte došlo do ovakvog prilagođavanja) bitno je zasnovana (što se ispostavlja u kritičnoj fazi) na pro-jekcijama izvesnih tipičnih slika.

Svaki čovek nosi sliku žene oduvek u sebi, ne sliku te određene žene, već jedne određene žene. Ova slika je, u osnovi uzev, nesvesna, potiče iz pradavnih vremena, ugrađena u živi sistem nasledne  mase, »tip« (»arhetip«) sveg iskustva niza predaka ženskog roda, precipitat svih utisaka ο ženi, nasleđeni psihički sistem prilagođavanja. Kada ne bi bilo žena, moglo bi se iz ove nesvesne slike u svako doba rekonstruisati kako bi u psihičkom pogledu žena trebalo da izgleda. To isto važi i za ženu, i ona ima svoju urođenu sliku ο muškarcu. Iskustvo uči da treba tačnije reći: sliku ο muškarcima, dok se kod muškarca radi ο slici ο ženi. Kako je ova slika nesvesna, ona se uvek nesvesno projektuje u voljenu osobu i jedan je od najhit- nijih razloga strasne privlačnosti i njene suprotnosti. Ovu sliku sam označio kao anima i stoga skolastično pitanje:

»Habet mulier animam?« smatram vrlo interesantnim, pošto sam mišljenja da je ovo pitanje inteligentno utoliko što izgleda da je sumnja opravdana. Žena nema animu, ona ima animus. Anima ima erotsko-emocionalni, animus rezonujući karakter i stoga najveći deo onog što muškarci mogu da kažu ο ženskoj erotici i osećajnom životu žene uopšte, počiva na projekciji njine sopstvene anime i stoga je krivo. Začuđujuće pretpostavke i fantazije žena ο muškarcima počivaju na delatnosti animusa, koji je

neiscrpan u stvaranju nelogičnih sudova i pogrešne kauzalnosti.

Anima kao i animus karakteriše neobična mno- gostranost. U braku je uvek sadržani taj koji ovu sliku projektuje na onog koji sadrži, dok ovom drugom samo delimično uspeva da ovu sliku projektuje na bračnog druga. Sto je ovaj jednoznačniji i jednostavniji, tim manje uspeva projekcija. U svakom slučaju ova krajnje fascinantna slika visi u praznom prostoru i čeka da je ispuni neki realan čovek. Ima tipova žena koje izgleda kao da su od prirode stvorene za to da preuzimaju projekcije anime. Skoro bi se moglo govoriti ο određenom tipu. Neophodan je takozvani »sfinga« karakter, dvosmislenost ili više-smislenost; ne maglovita neodređenost u koju se ništa ne može uložiti, već neodređenost puna obećanja, sa ćutanjem koje govori jedne Mona Lize — koja je i stara i mlada, i majka i ćerka, sumnjive čednosti, detinjaste i bezazlene mudrosti koja razoružava muškarca.3 Ne može svaki čovek stvarnog duha biti animus, pošto on mora imati manje dobrih ideja a više dobrih reči, značajnih reči u koje se može smestiti još mnogo što neizgovoreno. On mora biti i pomalo neshvaćen od okoline ili bar da na neki način stoji u suprotnosti sa okolnim svetom, da bi mogla da se u sve uklopi i ideja žrtvovanja. On mora biti dvosmisleni heroj, neko sa mogućnostima, pri čemu uopšte nije sigurno da projekcija animusa nije već toliko

3- Izvanredni opis ovog tipa kod  Rider Haggard, She,  i Benoit,

L'Atlantid e.

puta iznašla stvarnog junaka znatno ranije nego što je to u stanju spori razum takozvanog pro-sečno inteligentnog čoveka.4

Za muškarca kao i za ženu, ukoliko oni spadaju u gorepomenuti tip koji sadržava ispunjenje ove slike maci doživljaj pun teških posledica, pošto se ovde pojavljuje mogućnost da sopstvena komplikovanost nađe odgovora u odgovarajućoj raznolikosti. Ovde izgleda da se otvaraju oni široki prostori, u kojima se čovek može osećati kao da je obuhvaćen i kao da je u nečemu sadržan. Izričito kažem

»izgleda«, pošto se radi ο dvosmislenoj mogućnosti. Kao što projekcija animusa žene stvarno može da nasluti nekog od mase nezapaženog čoveka od značaja, i još više od toga, da mu, moralnom podrškom može pomoći u njegovoj sopstvenoj destinaciji, tako i muškarac pomoću projekcije anime može da sebi razbudi »femme inspiratrice«. Ali možda je to češće iluzija sa destruktivnim ishodom. Neuspeh stoga, što verovanje nije bilo dovoljno jako. Pesimistima moram reći'da u tim psihičkim praslikama leže izvanredno pozitivne vrednosti, nasuprot tome, optimiste moram da upozorim da se čuvaju od zaslepljujuće fantastike i mogućnosti najapsurdnijih stranputica.

Ova projekcija se ne srne shvatiti kao individualna i svesna veza. To nije niukom slučaju. Ona stvara prisilnu zavisnost na bazi nesvesnih motiva, ali drugačijih od bioloških motiva. Rider Hagardova She pokazuje otprilike kakav čudnovati svet predstava  leži'u osnovi projekcije anime. To su uglavnom duhovni sadržaji, često u erotskoj odori, očigledni komadi primitivnog mitološkog mentaliteta, koji se sastoji od arhetipova i čija celokupna slika predstavlja takozvano kolektivno nesvesno. Shodno ovome jedna ovakva veza u osnovi uzev je kolektivna a ne individualna. (Benoit, koji je u Atlantide stvorio fanta- stičnu figuru koja se do u pojedinosti podudara sa She, osporava da je to plagijat Hagardovog dela).

Ako kod jednog od supružnika dođe do ovakve projekcije, onda se nasuprot kolektivno biološke veze uspostavlja kolektivno duhovna i time prouzrokuje gore opisano rastrzavanje onoga koji sadrži. Ako mu uspe da se održi iznad površine vode, onda će upravo kroz konflikt naći samoga sebe. U ovom slučaju po sebi opasna projekcija mu je pomogla prelazak iz kolektivne u individualnu vezu. To znači isto što i potpuna svesnost veze u braku. Kako je svrha ovog članka  analiza psihologije braka, ne možemo se zadržavati na psihologiji projektivnih odnosa. Zato ću se zadovoljiti samo spominjanjem ove činjenice.

Jedva da se može i započeti rasprava ο psihičkoj vezi u braku a da se bar .usputno ne pomene priroda kritičnih prelaza, reskirajući opasnost nesporazuma. Kao što je poznato u psihološkom pogledu ne shvata sé ništa drugo do ono što je čovek sam iskusio. Ova činjenica, međutim, nikoga ne sprečava u ubeđenju da je njegov sud jedino tačan i kompetentan. Ova iznenađujuća činjenica potiče iz neophodnog prece-njivanja aktuelnog sadržaja svesti. (Bez ovog nago-milavanja pažnje sadržaj uopšte ne bi mogao biti svestan). Na taj način dolazi do toga da svako životno doba ima svoju sopstvenu psihološku istinu, tako reći svoju programatsku istinu, isto kao i svaki stupanj psihološkog razvitka. Ima čak stupnjeva do kojih dospeva samo mali broj — (što je) pitanje rase, porodice, vaspitanja, nadarenosti i strasti. Priroda je aristokratska. Normalan čovek je fikcija, iako postoje izvesne opšte važeće zakonomernosti. Duševni život je razvitak koji može da se zaustavi već na najnižim stupnjevima. Izgleda kao da svaka individua ima specifičnu težinu shodno kojoj se individua podiže ili spušta ka stupnju na kome dostiže svoju granicu. Shodno ovome ona stvara i svoje poglede i ube-đenja. Stoga nije čudo što najveći broj brakova svoju najvišu psihološku granicu dostiže sa biološkom de- stinacijom, bez štete po duhovno i moralno zdravlje. Relativno mali broj zapada u'dublju neslogu sa samim sobom. Tamo gde je mnogo spoljašnje nevolje konflikt ne može dostići dramatični napon zbog nedostatka energije. Ali proporcionalno socijalnoj sigurnosti raste psihološka nesigurnost, najpre nesvesno" i prouzrokuje neuroze; zatim svesno i prouzrokuje rastave, svađe, razvode i ostale

»bračne nesuglasice . Na još višem stupnju uočavaju se nove mogućnosti psihološkog razvitka, kcije se graniče sa religijskom sferom, gde kritički sud dostiže svoj kraj.

Na svim ovim stupnjevima može doći do trajnog zastoja sa potpunom nesvesnošću ο onome što je moglo da usledi u sledećem stupnju razvitka. Po pra-

4 Srednje dobri opis animusa kod Marie Hay, The Evil Vineyard. Dalje, Elinor Wylie, Jennif er Lorn: a s edate extravaganza, i Selma Lagerlöf, Gös ta Berling.

154

vilu je čak prilaz sledećem stupnju zabarikadiran najžešćim predrasudama i sujevernim strahovima, što je sigurno krajnje svrsishodno, pošto bi čovek, koji bi slučajno mogao da živi na njemu isuviše visokom stupnju, od sebe načinio nekorisnu budalu.

Priroda nije samo aristokratska, ona je i ezoterična. Ali nijedan razborit čovek se zbog toga neće dati zavesti da čuva tajne, jer on isuviše dobro zna da se tajna duševnog razvitka nikada ne može izdat' jednostavno zbog toga što je razvitak pitanje sposobnosti pojedinca.