IV

Božić u vreme žalosne sudbine

 

Basle, 21. decembar 1916.

Godišnja proslava fizičkog rođenja Bića koje je ušlo u evoluciju Zemlje da bi toj evoluciji dalo smisao, postala je za većinu ljudi stvar navike. Ali ako, ponizno, sa zadatkom našeg duhovno-naučnog pokreta, nismo zadovoljni proslavom svetkovine samo iz navike — kako je to danas veoma često — bilo bi zgodno da u ovo teško vreme razmislimo o mnogim stvarima koje su povezane sa fizičkim rođenjem Hrista Isusa.

Često smo opisivali kako u Hristu Isusu, koliko ljudsko razumevanje dopire, postoje dva bića kao da su jedno: Hristovo Biće i ljudsko Isusovo Biće. U evoluciji hrišćanstva bilo je mnogo sukoba, sukobljavanja dogme, o značenju jedinstva Hrista sa Isusom u Biću čije se fizičko rođenje slavi u svetkovini Božića. Mi, naravno, prepoznajemo u Hristu kosmičko, nadzemaljsko Biće, Biće koje se spustilo iz duhovnih svetova da, kroz svoje rođenje u fizičkom čoveku, prenese smisao/značenje zemaljske evolucije. A u Isusu prepoznajemo onoga ko je, kao čovek, bio predodređen da se, posle trideset godina pripreme, sjedini sa Hristovim Bićem, da u sebe primi Hristovo Biće.

Razdor i mnogi konflikti dogme nisu se odnosili samo na prirodu jedinstva Hrista sa Isusom, nego i na to da odnos Hrista sa Isusom sadrži nagoveštaj važnih tajni zemaljske evolucije čovečanstva. Ukoliko, nastojeći da razumemo nešto od jedinstva Hrista sa Isusom, sledimo događaje do danas i razmislimo o onome što tek treba da se desi u evoluciji čovečanstva da bi se ovaj odnos razumeo na pravi način, onda smo dotakli jednu od najdubljih tajni ljudskog znanja i života čoveka.

U vreme kada je trebalo da Hrist stupi u evoluciju čovečanstva, bilo je moguće, kroz osobine koje su bile nasleđe iz dana stare vidovnjačke mudrosti, stvoriti određenu predstavu o uzvišenosti Hristovog Bića. A u to vreme postojala je mudrost o kojoj danas ljudi često govore na način koji je gotovo svetogrđe, a o kojoj jedva da mogu oblikovati neki pravi pojam. Postoji nešto što je sve do danas bilo potpuno iskorenjeno iz ljudske evolucije, a poticalo je iz određenih protivrečnosti dubljem razumevanju hrišćanstva: bila je to gnoza (spoznaja/znanje), mudrost u koju se ulivalo mnogo drevnog znanja otkriveno ljudima u atavističkoj vidovitosti. Svaki trag gnoze, bilo u spisima ili usmenoj tradiciji, bio je odstranjen dogmatskim hrišćanstvom Zapada — na kraju krajeva, gnoza je nastojala da nađe odgovor na pitanje: Ko je Hrist?

Danas se ne postavlja pitanje vraćanja na gnozu — jer gnoza pripada dobu koje je bilo i prošlo. Istina, zatiranje gnoze bilo je uzrokovano zlobom, neznanjem, netrpeljivošću prema znanju i mudrosti ... no, sve što se desilo bilo je neophodno. Kada je antroposofska duhovna nauka optužena da želi da oživi drevnu gnozu, to je bio samo jedan od današnjih znakova zlonamernosti prema njoj. Optužbu su, naravno, izrekli oni čije nezpoznavanje gnoze je ravno njihovom nepoznavanju antroposofije. Ne radi se o oživljavanju gnoze, nego o uvažavanju gnoze kao nečeg što je veliko i moćno, nešto što je nastojalo, u vreme koje sada leži hiljadudevetstotina godina iza nas, da dâ odgovor na pitanje: Ko je Hrist?

Pred unutarnjim okom gnostika leži prizor duhovnih svetova pun slave, sa hijerarhijama poredanim po redu. Kako se Hrist spustio kroz svetove duhovnih hijerarhija da stupi u halje smrtnog čoveka — sve to stajalo je pred dušom gnostika. I on je nastojao da sagleda kako je Hrist došao iz visina duha, kako je On shvaćen[1] na Zemlji. Najbolji način da se stekne neka predstava o znanju koje je tada postojalo, jeste razmisliti o tome da je sve što je svet proizveo/stvorio posle zatiranja gnoze bilo beznačajno u poređenju sa veličinom gnostičke zamisli o Hristu. Nemerljivo je velika misterijska mudrost evanđelja — daleko veća od bilo čega što je kasnija teologija mogla da otkrije od njih. Da bismo shvatili koliko je beznačajno i sićušno u poređenju sa gnozom sadašnja predstava o Hristovom Biću koje ulazi u ljudsko telo iz kosmičkih visina, iz dalekih kosmičkih svetova.

Ovaj veličanstveni, uzvišeni koncept Hrista je potisnut, ali su sve dogmatske definicije koje su nam predate kao arijanski (Arian) ili atanasijski (Athanasian) principi, slabe u poređenju sa gnostičkom koncepcijom u kojoj je vizija Hristovog Bića bila kombinovana sa mudrošću koja je povezana sa univerzumom.[2] Preživeli su tek najslabiji fragmenti ove velike gnostičke koncepcije o Hristu.

Jedan aspekt odnosa Hrista prema Isusu: da je Hrist došao u svet u vreme kada je mudrost mogla da Ga razume, čeznula da ga razume, već se ukorenio. Ljudi, koji govore o drevnoj gnozi kao orijentalnoj fantaziji, koja je morala biti zatrta za dobro zapadnog čovečanstva, uvek su sebe uveravali da su dobri hrišćani, no pravi razlog bio je da je umu toga doba nedostajalo snage da objedini zemaljske i nebeske pojmove. Da bi se razumela ljudska evolucija bilo je potrebno da se ima osećaj za tragično.

Koliko je bilo potrebno vremena da, posle Misterijuma na Golgoti, bude razoren Jerusalimski hram, svetilište mira? Solomonov hram bio je unutar grada Jerusalima. Ono što je gnoza sadržavala u obliku mudrosti, Solomonov hram je sadržavao u obliku simbola. Kosmičke tajne su bile predočene u simbolima i slikama. Namera je bila da onaj ko stupi u Hram, u kojem su se okolne slike reflektovale u njegovoj duši, mora da primeni ono kroz šta bi i sam postao pravi/istinski čovek. Svrha Solomonovog hrama bila je da se u duše onih kojima je bilo dozvoljeno da u njega uđu, ulije značenje/smisao svetova. Hram je otkrivao nešto što Zemlja, kao takva, nije otkrivala, naime, sve kosmičke tajne koje zrače na Zemlju iz kosmičkog prostranstva.

Ako bi starog posvećenika koji je posedovao pravo znanje o Solomonovom hramu, upitali: Zbog čega je sagrađen Solomonov hram? — odgovor bi glasio otprilike ovako: ‘Da bi ovde, na Zemlji, postojao svetionik za one Snage koje se pridružuju dušama koje traže svoj put u zemaljska tela.’ Pokušajmo da shvatimo ovo, imajući u vidu da su ovi stari posvećenici Slomonovog hrama znali da kada bi se ljudi pridruživali zemaljskim telima u skladu sa svim znakovima zvezda, onda pojedinačne duše moraju biti vođene do tela u kojima bi se mogli ogledati siumboli Solomonovog hrama.

To je, po prirodi stvari, moglo da preraste u aroganciju. Ukoliko znanje nije primano s poniznošću, poniznošću Esena, to bi ljude dovelo do farisejstva! No, u svakom slučaju, situacija bi bila ovakva: Oko Zemlje gledalo je gore ka nebesima, posmatrajući zvezde; duhovne oči onih koji su vodili duše iz kosmičkih svetova ka Zemlji, gledale su Solomonov hram sa njegovim simbolima. Hram je ličio na zvezdu čija svetlost im je omogućavala da vode duše u tela koja će biti u stanju da razumeju njegove simbole. To je bila centralna zvezda na Zemlji, sjajeći posebnim sjajem u duhovne visine.

Kada je Hrist Isus došao na Zemlju, kada se dogodio Misterijum na Golgoti, velika tajna za koju je zamišljeno da se ogleda u svakoj pojedinoj ljudskoj duši bila je ova: "Moje kraljevstvo nije od ovoga sveta!" Upravo tada je spoljašnji, fizički Solomonov hram izgubio svoj značaj i njegova sudbina je bila tragična. Osim toga, u to vreme nije bilo niti jedne žive osobe koja bi mogla da, na osnovu odraza simbola u Solomonovom hramu, u celosti razume (sa)žaljenje Hristovog Bića. Ali, sâm Hrist je sada ušao u zemaljsku evoluciju, postao je deo nje. To je najvažnija činjenica. Gnostici su bili poslednji živi nosioci te drevne atavističke zemaljske mudrosti, koja je bila razumljiva i dovoljna snažna da donekle omogući razumevanje Hrista.

To je jedan aspekt odnosa Hrista prema Isusu. U tim danima, Hristovo Biće je moglo da bude shvaćeno kroz gnozu. No, prema svetskom planu to nije trebalo da se desi — mada se, kada se radi o Hristu, gnoza udružila sa mudrošću. I doista se može reći da staza kojom je tada hrišćanstvo krenulo kroz zemlje juga, kroz Grčku, Italiju, Španiju, itd., sve više i više vodila zatiranju uvida u pravu prirodu Hrista. A Rim je, tonući sve dublje, bio određen kao mesto konačnog brisanja razumevanja.

U vezi sa ovim odnosom Hrista prema Isusu, neobično je to što, sa jedne strane, u gnozi nalazimo osvetljavanje uzvišene koncepcije Hrista koja se ugasila nakon što je hrišćanstvo prošlo kroz rimski sistem, dok je, sa druge strane, kada se hrišćanstvo proširilo među narodima severa, istaknut koncept Isusa. Na jugu, koncept Hrista je tek titraj. Forma u kojoj se pojavio koncept Isusa bio je bez sumnje veoma uzvišen ali je zgrabio ljudska srca i osećaje na takav način da se nešto predivno upilo i izmešalo u njihovim dušama na pomisao kako je dete koje je primilo Hrista bilo rođeno u Svetoj Noći. Kao što je na jugu koncept Hrista bio neadekvatan, takva su bila i osećanja čoveka sa severa za Isusa. Ali, zbog svega toga postojalo je osećanje koje je uzburkalo dubine ljudskog srca. Ipak, ono još nije sasvim razumljivo. Jer, ako uporedimo nemerljivi značaj Hrista Isusa za evoluciju čovečanstva sa svim sentimentalnim sitnicama o ‘dragom malom Isusu’ sadržanim u brojnim pesmama i himnama koje se obično koriste da protresu ljudsko srce — jer u svom egoizmu ljudi veruju da ove trivijalnosti pale emocije koje mogu da uzburkaju nebesa — onda imamo pravi utisak da nešto teži da sebi stvori dom ali nije baš posve u stanju da to uradi, da se jedan element meša sa drugim na takav način da dublje značenje, daleko dublji smisao, ostaje u podsvesti.

Šta je zapravo to što ostaje u podsvesti dok na površinu izlaze pomisao na Isusa, osećaj za Isusa, doživljavanje Isusa? Proces se odvija neobičnim i važnim tokom. Razumevanje Hrista potonulo je u podsvest i tamo, u podavesti, počinje da sja razumevanje za Isusa. U podsvesti — ne u svesti, koja je bila zamagljena — svest o Hristu koja je počela da nestaje i svest o Isusu koja je počela da se meša, bile su određene da se sretnu i uravnoteže jedna drugu. Zbog čega su onda, ljudi koji su dolazili iz Skandinavije, sa severa današnje Rusije, primali hrišćanstvo bez ideje o Hristu koja im je isprva bila potpuno strana? Zbog čega su primali hrišćanstvo sa idejom o Isusu? Zbog čega je Božić svetkovina koja je pre svega govorila ljudskom srcu, budila u ljudskom srcu osećanja o svetom blaženstvu? Zbog čega je bilo tako? Šta je bilo prisutno u toj Evropi koja je doista primala potpuno izvrnutu sliku o hrišćanstvu sa juga? Šta je to što je u ljudskim srcima osvetlilo ideju koja je zatim, u svetkovini Božića, stvarala takvo duboko, duboko vrelo proživljavanja?

Ljudi tih prostora su bili pripremani — ali su postepeno zaboravili za šta su pripremani. Bili su pripremani u starim severnjačkim misterijama. No, zaboravili su smisao i važnost ovih drevnih misterija. I, moramo da se vratimo daleko u prošlost da bismo iz izvora i sadržaja severnjačkih misterija otkrili duboku tajnu prodiranja osećaja za Isusa u život duše evropskih naroda.

Principi na kojima su se zasnivale severnjačke misterije potpuno su se razlikovale od onih povezanih sa misterijskim školama Male Azije i juga. Doživljavanje severnjačkih misterija bilo je mnogo intimnije i direktno povezano sa zvezdama, sa prirodom, sa plodnošću Zemlje, nego sa mudrošću predstavljenom u simbolima predočenim u Hramu. Misterijske istine nisu detinje igrarije kako je to danas prikazano u neki mističkim sektama; misterijske istine su veliki i moćni impulsi u evoluciji čovečanstva. Današnja antroposofija se više ne može vratiti na gnozu kao što se ni čovečanstvo ne može vratiti drevnim misterijama severa važnim za ljudsku evoluciju. A verovati da se takve misterijske istine sada otkrivaju zbog neke vrste žudnje za vraćanjem na ono što je nekada bilo živo u njima, bilo bi pogrešno razumevanje. Zbog dubljeg sagledavanja sebe, saznavanja sebe, danas čovečanstvo mora da bude svesno sadržaja takvih misterija. Jer ono što povezuje severnjačke misterije sa celokupnom evolucijom univerzuma, nastalo je na Zemlji, kao što je i gnostička mudrost potaknuta iz kosmosa, bila povezana sa događanjima u dubinama univerzuma. Kako je tajna o čoveku povezana, kao što jeste, sa svim tajnama kosmosa, postaje jasno kada je ljudsko biće stupilo u fizičko postojanje na Zemlji — to je bilo ono što je, više nego igde drugde u određenom trenutku zemaljske evolucije, ležalo u korenima ovih drevnih severnjačkih misterija.

Ali, moramo da se vratimo daleko unatrag — do oko tri hiljade godina pre Hrista, možda i ranije — da bismo razumeli šta je bilo živo u srcima onih u kojima se, kasnije, javio osećaj za Isusa. Negde u oblasti poluostrva Jutland, u današnjoj Danskoj, bilo je središte iz kojeg su se, u tim drevnim vremenima, širili važni impulsi iz misterija. A — dopustimo da moderni intelekt prosudi o tome, kao što i hoće — ovi impulsi su bili povezani sa činjenicom da je u trećem milenijumu pre Hrista, u nekim severnjačkim plemenima, on sâm, koji je rođen u određenim nedeljama u zimskom periodu, smatran za važnog stanovnika Zemlje. Razlog za to bio je u tome što je sa ovih mesta na kojima su se odigravale misterije na poluostrvu Jutland, među plemenima koja su tada sebe nazivala Ingaevonci[3], ili su ih tako nazvali Rimljani —Tacitus[4] — Sveštenik Hrama dao je znak za seksualno sjedinjavanje u određeno vreme tokom prve četvrtine godine. Ma kakvo seksualno sjedinjavanje van tog perioda koji je određivalo središte misterijske škole bilo je tabu; i u ovom plemenu Ingaevonaca čovek, koji nije bio rođen u periodu najtamnijih noći, u vreme najjače hladnoće, pred našu Novu godinu, smatran je inferiornim bićem. Jer impuls je dolazio iz misterijskog središta u vreme prvog punog meseca posle prolećne ravnodnevnice. Samo tada, onima za koje se verovalo da su bili povezani sa duhovnim svetom i postigli dostojanstvo čoveka, bilo je dozvoljeno seksualno sjedinjavanje. Karakteristična virilnost (krepkost, muževnost) — čak i sa posledicama — očaravala je Tacita, koji je pisao vek posle Misterijuma na Golgoti, poticala je od činjenice da su sile koje su ulazile u takvo seksualno sjedinjavanje bile sačuvane tokom ostatka godine.

I tako su, oni koji su pripadali plemenu Ingaevonaca (a u manjoj meri to je važilo i za druga germanska plemena) posebno intenzivno doživljavali proces začeća u vreme prvog punog meseca posle prolećne ravnodnevice. Oni su to doživljavali, ne u potpuno probuđenoj svesti, nego kao da im je to objavljeno u snu. Ipak su bili svesni njegovog značenja u odnosu na povezanost tajne o čoveku i tajni o nebesima. Ženi, koja je trebala da začne, Duhovno biće se javljalo u nekoj vrsti vizije i najavljivalo joj ljudsko biće koje, kroz nju, treba da dođe na Zemlju. Nije bilo jasne svesti o tome kada se događao dolazak ljudskog bića u fizički svet, nego samo u polusvesti, u sferi doživljavanja duše; ljudi su podsvesno znali da su njima upravljali bogovi, koji su zatim dobili ime Wanen, povezano sa wähnen[5], odnosno sa onim što je počelo da se odvija svojim tokom, ne u jasnoj, intelektualnoj, probuđenoj svesti, nego u svesti kognitivnog sna.

Ono što je nekada postojalo i odgovaralo duhu (svoje) epohe, često je kasnije sačuvano u simbolima. Činjenica da je u tim drevnim vremenima, sveta misterija primana u podsvesti generacija ljudskih bića i dovodila do toga da su se sva rođenja koncentrisala u određenom periodu zime, pa je smatrano grehom ako se čovek rodi u neko drugo vreme — to je bilo sačuvano u fragmentima koji su u kasniju svest prešle kao Hertha ili Erda ili Saga o Nertus[6]. Niko od učenih, kako naučnici sami otvoreno priznaju, nije bio sposoban da ovako protumači ove fragmente, jer je zapravo sve to opšte poznato o Sagi o Nertus, sa izuzetkom nekoliko kratkih zabeleški, koje dolaze od Tacita, koji je o kultu Nertus ili Hertha zapisao:

"Reudignoncii, Avionci, Angli, Varini, Eudosejci, Saurini i Nuitonci — germanski narodi koji žive između reka i šuma" (to su, uglavnom neka plemena koja pripadaju Ingaevoncima) "poštovali su Nertus, odnosmo, Majku Zemlju, i veruju da ona interveniše u ljudskim poslovima, putuje među ljudima, zalazi među ljude." (Germanija 40).

U drevnom kultu o Vanima, svaka žena koja je trebalo da rodi stanovnika Zemlje u svesti sna je saznavala, da joj se javila Boginja kasnije obožavana kao Nertus. Božanstvo, međutim, nije predstavljano kao žensko nego muško-žensko. Tek kasnije, kroz iskrivljenost (tumačenja), Nertus je postala potpuno ženski princip. Kao što se arhanđel Gavrilo, približio Mariji, Nertus se u svojim bojnim kolima približava ženi koja je trebala da dâ stanovnika Zemlji. Takva žena je to videla u duhu. Kasnije, kada je misterijski impuls zamro u ovom obliku, eho događaja je proslavljan u simboličkim obredima kojima je Tacit mogao da bude svedok i o čemu je rekao sledeće: —

"Na jednom ostrvu u okeanu je sveti gaj i u njemu posvećena kočija prekrivena velom. Samo sveštenik sme da joj pristupi." (— Taj sveštenik je uzet da predstavlja ‘posvećenog’ u misteriju Hertha — "On zna kada se Boginja pojavljuje u svetoj kočiji. On postaje svestan prisustva Boginje u njenom svetom mestu i, uz duboko poštovanje, upreže krave u kola. Zatim slede dani veselja i slavlja u svim mestima koje Boginja čašćava svojom posetom. Slede dani veselja i svadbena slavlja. Za to vreme nisu vođeni ratovi, nije potezano oružje, nisu isukivani mačevi. U to vreme bilo je poželjno i znalo se samo za mir i spokoj, sve dok Boginju, zamorenu boravkom među smrtnicima, isti sveštenik ne bi vratio u njeno svetilište." (— To je zapravo bila forma preuzeta iz vizije — )

"Zatim su sledili dani veselja i svadbena slavlja." U drevnim dokumentima opisi su tačni i egzaktni, samo ih ljudi nisu razumeli. "Zatim su sledili dani veselja i svadbena slavlja. U to vreme nisu vođeni ratovi, nije potezano oružje, nisu isukivani mačevi." A tako je bilo i u vreme kada danas proslavljamo Uskrs, kada su ljudska bića u dubini duše verovala da je vreme plodnosti Zemlje došlo i za njih; tada su bile začete duše koje su bile rođene u vreme koje sada slavimo kao Božić. Uskrs je bio vreme začeća. To se proživljavalo kao sveta, kosmička misterija i to je ono što je kasnije simbolizovano u kultu Nertus. Svo doživljavanje je bilo skriveno u podsvestnom delu duše i nije moglo da dopre do svesti. To je nagovešteno u Tacitovom opisu kulta.: "U to vreme bio je poželjno i znalo se samo za mir i spokoj. — sve dok Boginju, zamorenu boravkom među smrtnicima, isti sveštenik ne bi odvezao natrag u njeno svetilište. Tada su kočija, veo pa i sama Boginja okupani u skrivenom jezeru. Robovi su izvodili kult, robovi koje je jezero odjednom progutalo za kaznu, tako da je svo znanje o ovim stvarima potonulo u tamu nesvesnog. Tajni užas i tajna tama ovladale su bićem koje je moglo da otkrije samo prinošenje žrtve smrti."

Sve što je dolazilo na svet pobuđivalo je lucifersku i ahrimansku kopiju. Događaj koji — kako su ga doživeli Ingaevonci — bio je deo redovne, dosuđene evolucije čovečanstva koja je bila povezana sa vremenom prvog punog meseca posle prolećne ravnodnevnice. Ali, zbog precesije ekvinocija što je iz starih dana zaostalo kao doživljavanje sna kasnije je preobraženo i zato postalo ahrimansko. Kada je ono što je u drevno doba izraslo u istinski kult Hertha bilo pomereno unapred za oko četiri nedelje, postalo je ahrimansko. To je značilo da spajanje žene sa duhovnim svetom bilo zahtevano na nepravilan način — u pogrešno vreme. Tu leži objašnjenje za uvođenje Valpurgijske noći — između 30. aprila i 1. maja[7]. To nije ništa drugo do ahrimanska transpozicija (pomeranje) vremena. Luciferska transpozicija vremena je potisnuta nazad; ahrimanska transpozicija krenula je u suprotnom pravcu, povezujući se sa precesijom ekvinocija. Tako je ahrimanska, mefistofelovska forma Hertha kulta, izopačenje u dijaboličko, kasnije postala Valpurgijska noć; povezana sa najdrevnijim misterijama od kojih su ostali samo bledi odjeci.

Dosta sadržaja drevnih severnjačkih misterija nastavilo je da živi — ukoliko se stvar pravilno razume — u skandinavskim misterijama. Tamo, umesto Nertus, nalazimo Friggo[8], boga koji se, prema simbolima koji su sa njim povezani — ali to je postalo razumljivo samo kroz duhovnu nauku — pretvara u izdajnika onoga što leži u korenu ove misterije.

Još nešto mora da se pomene u vezi sa ovom misterijskom praksom. Možete da vidite da je, ako je ljudsko seme sazrevalo od vremena punog meseca prolećne ravnodnevnice do zimskog doba, jedno takvo ljudsko biće bilo prvo koje treba da se rodi u ‘Svetoj Noći.’ Među Ingaevoncima, prvi koji treba da se rodi u Svetoj noći — Svetoj noći svake treće godine u najdrevnijim vremenima — bio je izabran kao njihov vođa kada dođe u tridesetu, i ostaje vođa tri godine, samo tri godine. Šta se zatim sa njim dešavalo možda ću moći da vam kažem nekom drugom prilikom.

Brižljivim istraživanjem se otkriva da nisu samo Friga, Freja (Frigg, Frei, Freiga), dodatna imena za Nertus, kao što je i skandinavsko ‘Nört,’ nego da je i naziv ‘Ing’, otuda Ingaevonci, drugo ime za Nertus. Oni koji su povezani sa misterijama nazivaju sebe "ljudima koji pripadaju bogu ili boginji Ing" — Ingaevonci[9]. U spoljašnjem svetu su ostali samo fragmenti onoga što je doista živelo u ovoj misteriji. Jedan takav fragment čine reči koje je naveo Tacit. Drugi fragment je poznata anglosaksonska runa od samo nekoliko redaka. Ovi čuveni stihovi poznati su svakom filologu germanskih jezika, ali niko ne razume njihovo značenje. Približno ovako glase:

"Ing je bio prvo viđen među istočnim Dancima. Kasnije je otišao ka Istoku. Hodao je po talasima, praćen svojom bornim kolima."

U ovoj anglo-saksonskoj runi nalazi se eho onoga što je ležalo iza starih misterijskih običaja Uskršnjeg začeća sa pogledom na Božićno rođenje. Ono što se posle događalo u duhovnom svetu najbolje se znalo na danskom poluostrvu. Zato ovaj stih tačno glasi: "Ing je bio prvo viđen među istočnim Dancima."

Onda je došlo vreme kada se ovo drevno znanje sve više i više iskrivljavalo/kvarilo i moglo je da se nađe samo kao eho, u simbolima. Bilo je to vreme u evoluciji čovečanstva kada se raširilo ono što je nastalo u toplim zemljama. A to što je došlo iz toplih krajeva je nešto što nije povezano — kao što je to slučaj u hladnim krajevima — sa bliskim odnosom između godišnjih doba i čovekovih vlastitih unutarnjih iskustava. Iz toplih krajeva dolazi impuls koji je rezultirao širenjem običaja začinjanja i rođenja tokom čitave godine; to se naravno već dogodilo na jugu čak i u doba stare, atavističke vidovitosti, mada je u nekoj meri još protkano starim principima, principima koji su prevladavali u doba kada su u hladnim područjima žene imale premoć a na jugu su misterije Hrama odavno zamenile stare misterije prirode. Praksa sa juga širila se ka severu, mada je neka mešavina starog još ostala u vreme kada su Vani bogovi bili zamenjeni bogovima Asi. Kao što su Vani povezani sa wähnen, tako su i Asen/Asi povezani sa germanskim sein (biće) — odnosno, bivstvom ili postojanjem u materijalnom svetu koji um nastoji da shvati spolja. A kada su ljudi severa ušli u doba kada je počela da se učvršćuje individualna inteligencija, kada su Asi zamenili Vane, stari misterijski običaji su nestali. Prešle su u izolovane, raštrkane misterijske zajednice Istoka. A samo jedno Biće — On u kome je trebalo da se obnovi celokupni smisao Zemlje, On u kome je trebao da boravi Hrist — samo On je bio određen da unutar sebe ujedini ono što je nekada bila suština i sadržaj severnjačkih misterija.

Stoga, poreklo priče u Evanđelju po Luki o objavljivanju arhanđela Gavrila Mariji treba tražiti u vizijama duhovnih stvarnosti koje su se nekada davno reflektovale u simbolu Nertus drevnih severnjačkih misterija. Simbol je preseljen istočno. Duhovna nauka to danas otkriva i samo to objašnjava smisao anglo-saksonske rune. Jer Nertus i Ing su jedno te isto. O Ing se kaže: "Ing je prvo viđen među istočnim Dancima. Kasnije je krenuo ka Istoku. Hodao je po talasima, praćen svojim bornim kolima," — to jest, po talasima oblaka, kao što se Nertus kretala po talasima oblaka.

Ono što je nekada bilo opšte u severnim područjima, ovde je postalo singular, individualno. Javilo se kao jedan, jedinstveni događaj i ponovo ga nalazimo u opisu datom u Lukinom evanđelju.

Ali, ma šta da je nekada postojalo u svetu i ukorenilo se, ma šta da se usidrilo u srcu razumevanja, ostaje u posedu duše. A, kada je znanje o Božiću bilo primano na severu sa rimskog juga, ljudi su osećali — ne u jasnoj svesti nego u podsvesti — da je nekako povezan sa običajima drevnih misterija. Zato su ljudi na severu bili u stanju da razviju posebno intenzivno osećanje za Isusa. Stvarnost koja je živela u staroj misteriji o Nertus već je pala u podsvesno, ipak, u podsvesti je bila prisutna, ljudi su je osećali i maglovito doživljavali.

Kada su se, u tim davno prošlim vremenima na dalekom severu, kada je Zemlja još bila prekrivena šumama koje su bile dom bizonima i elkovima, porodice okupljale u svojim snegom prekrivenim kolibama i pod svetlošću svetiljke, okupljale oko novorođenog deteta, govorili su kako im je sa ovim novim životom doneta nova svetlost najavljena prošlog proleća sa nebesa. Takav je bio drevni Božić. Ovim ljudima, koji su trebali da jednog dana prime vesti o hrišćanstvu, bilo je rečeno: U času koji je posebno svet, rađa se Onaj koji je predodređen za veliko. To je dete koje treba da se rodi prvo posle ponoći u noći koja je naznačena kao sveta. I, mada ljudi više ne poseduju drevno znanje, kada je stigla vest da je taj Jedan rođen u dalekoj Aziji, jedan/onaj u kome je živeo Hrist koji je morao da siđe dole na Zemlju sa sveta zvezda, u njima je oživelo nešto od starog osećanja.

Obaveza je u današnje doba razumeti takve stvari sve dublje i dublje i tako u konkretnoj stvarnosti shvatiti smisao evolucije zemaljskog čovečanstva. Istine su moćne, imaju značenje koje izaziva strahopoštovanje i sadržane su u Svetom pismu, a ne samo banalnosti o kojima tako česta danas slušamo u propovedanju vere, nego svete istine koje zatitraju kroz svaki damar našeg bića, duboko dotičući naša srca. To su istine koje se ulivaju tokom čitave evolucije čovečanstva i odjekuju u evanđeljima. I kao što duhovna nauka otkriva njihovo duboko, duboko izvorište, evanđelja će jednog dana postati dragoceno blago, cenjeno zbog njihove prave vrednosti. Ljudi će onda znati zbog čega se u Evanđelju po svetom Luki[10] kaže:

"U to vreme pak iziđe zapovest od cara Avgusta da se popiše sav svet. Ovo je bio prvi popis kada je Kvirinije upravljao Sirijom.

I svi su išli da se popišu – svako u svoj grad.

Tako i Josif ode iz Galileje iz grada Nazareta gore u Judeju u Davidov grad koji se zove Vitlejem, zato što je bio iz Davidove kuće i porodice,

Da se upiše sa svojom isprošenom ženom Marijom koja je bila trudna.

A kad su bili onde, dođe vreme da ona rodi,

I rodi svoga sina prvenca, te ga povi u pelene i metnu u jasle, jer za njih[11] nije bilo mesta u gostionici."

Radi Njega, prvorođenog među ljudima u čijim dušama je trebalo da se probudi pravo jastvo, moć svete misterije drevnog doba prešla je sa danskog poluostrva na daleki Istok.

"A u istom tom kraju pastiri su noćivali pod vedrim nebom, stražareći kod svog stada.

I anđeo Gospodnji im pristupi i slava Gospodnja ih obasja, te se uplašiše vrlo."

I Nerta je, krećući se zemljom, najavila staru Vane-svest, odnosno, u podsvesti atavističke vidovitosti, dolazak ljudskog bića na Zemlju.

"Anđeo im pak reče: ne bojte se, jer gle, javljam vam veliku radost koja će biti svemu narodu,

zato što vam se danas rodio Spasitelj u Davidovom gradu, koji je Hristos Gospod.

I ovo vam je znak: naći ćete dete povijeno u pelene gde leži u jaslama.

I odjednom se sa anđelom stvori mnoštvo nebeske vojske hvaleći Boga i govoreći ..."

I sada su nebeske Snage objavile ono što je sveštenik Nerte u starom kultu severnjačke misterije objavljivao ženi koja treba da začne.

"Otkrovenje Božanskog sa Visina dogodilo se u vreme kada među dobronamernim ljudima vlada mir."

Kao što Tacit pripoveda: "Tada su došli dani veselja i svadbena slavlja. U to vreme nisu vođeni ratovi, nije potezano oružje, niti su mačevi isukivani."

Veliki cilj kojem čovek mora da stremi je postizanje moći da sagleda tok evolucije čovečanstva. Jer i Misterijum na Golgoti, kroz koji je zemaljska evolucija poprimila dublji smisao, postaće potpuno razumljiv kada se bude razumelo njegovo mesto u celokupnoj evoluciji čovečanstva. U budućnosti, kada nestane materijalizma, čovek će znati, ne u apstraktnoj teoriji nego kao konkretno stvarno iskustvo, da je on božanskog porekla, drevne, svete misterijske istine će ponovo biti shvaćene; onda će proći vreme mešanja/intervenisanja, vreme u kojem će Hrist, doista živeti na Zemlji, ali moći će da se razume samo probuđenom svešću. Jer gnostička koncepcija Hrista je izbledela; razumevanje je razvijeno u vezi sa starim kultom Nertus, ali u nesvesnom. U budućnosti, međutim, čovečanstvo će morati da dovede obe nesvesne struje do svesti i ujedini ih. A onda će sve veće razumevanje Hrista naći uporište na Zemlji, razumevanje kojim će biti objedinjeno misterijsko znanje sa velikom obnovljenom gnozom.

Oni, koji ozbiljno shvataju antroposofski pogled na svet, kao i pokret koji je sa njom povezan, videće da ono što ona mora da kaže čovečanstvu nije dečija igra nego velike, najozbiljnije istine koje protresaju dušu. A naše duše to moraju podneti jer je istina da nas velikost mora prodrmati.

Ne samo da je Zemlja moćno živo biće; Zemlja je uzvišeno duhovno biće. I, kao što najveći ljudski genije ne može stajati na visini koju dostiže kasnije u životu ukoliko se prvo nije razvijao kroz detinjstvo i adolescentno doba, tako i Misterijum na Golgoti nije mogao da se dogodi, Božansko ne bi moglo da se ujedini sa zemaljskom evolucijom, da se na početku zemaljskih dana Božansko — na drugačiji način ali ipak na božanski način — nije spustilo na Zemlju. Oblik koji je uziman otkrivanjem Božanskog iz nebeskih visina nije bio isti kao nekada u drevnom kultu Nertus, ali to je ipak bilo pravo otkrovenje.

Znanje sadržano u toj drevnoj mudrosti bilo je, istina, atavističko po svom karakteru ali je zbog toga bilo uzvišenije nego materijalistički pogled na svet koji, u sferi znanja, tako brutalno svodi čovečanstvo na nivo životinje.

U hrišćanstvu moramo da se bavimo Činjenicom, ne teorijom. Teorija je nužna posledica i važna za svest koja je morala da se razvije u daljem toku ljudske evolucije. Ali, suština hrišćanstva kao takvog, Misterijum na Golgoti, jeste dovršena Činjenica. Impuls je stupio, pre svega, u tokove podsvesti što je još bilo moguće u Maloj Aziji u vreme kada se dogodilo spajanje Hrista sa Zemljom.

Pastiri, ljudi sličnih osobina kao oni među kojima je cvetao kult Nertus, takođe su opisani u Evanđelju po sv. Luki. Na ovo mogu tek ukratko ukazati. Kada bismo mogli duže da govorimo o njima uvideli biste da postoji duboka utemeljenost za to što sam vam danas govorio. Ljudska bića su se spustila iz duhovnih visina ... otuda otkrovenje Božanskog iz nebeskih visina ... Otkrovenje je moralo da bude iskazano u ovom obliku onima koji su iz drevne mudrosti znali da se sudbina čoveka mora ujediniti sa tajnama zvezda sa nebesa. Ali, ono što mora da živi na Zemlji kao rezultat Hristovog ujedinjenja sa čovekom Zemlje — to može da se razume tek veoma postepeno. Poruka je dvostruka: ‘Otkrovenje Božanskog iz visina’ — ‘Mir u dušama na Zemlji koje su dobronamerne.’ Bez ovog drugog dela, Božić, svetkovina rođenja Hrista, nema smisla!

Nije se Hrist samo rodio zbog ljudi; ljudi su ga i razapeli. Čak je i to bilo neophodno. Ali, manje-više je tačno da su ljudi razapeli Hrista! I može da nam svane da razapinjanje na drvenom Krstu na Golgoti nije bilo samo razapinjanje. Mora doći vreme kada će drugi deo Božićne objave postati stvarnost: ‘Mir ljudima na Zemlji koji su dobronamerni.’ Jer i negativna strana je uočljiva. Ljudi su doista veoma daleko od pravog razumevanja Hrista i Misterijuma na Golgoti.

Zar ne zadire u samo srce to što i mi sami živimo u vreme kada je nadglasana žudnja ljudi za mirom?[12] Gotovo da izgleda kao izrugivanje slaviti Božić u danima kada se dižu glasni povici protiv želje za mirom. Danas, kada nas najgore još nije zadesilo, ne možemo a da se žarko ne nadamo da će se desiti promena u ljudskim dušama, i osećanje Božića, želja za mirom zameniti ove demonstracije protiv želje za njim. Inače ne bi bilo onih koji se danas bore za Evropu, nego oni koji dolaze iz Azije, koji će se jednog dana osvetiti zbog ovog odbijanja želje za mirom; to mogu biti oni koji će morati da propovedaju hrišćanstvo i Misterijum na Golgoti na ruševinama duhovnog života Evropljana. A onda će ostati neizbrisivi zapis: da je u vreme hrišćanstva 1960 godina posle vesti o miru dobronamernim ljudima na Zemlji, čovečanstvo došlo da nadglasa želju za mirom.

Možda to neće uspeti! Možda dobri Duhovi koji deluju u Božićnom impulsu zaštite nesrećno evropsko čovečanstvo od takve sudbine.

[1] U engleskom prevodu ovog teksta koristi se reč conceive, čije je značenje pored smisliti, zamisliti, shvatiti i začeti. (n.p.)

[2] Arius: „Sin je nekada stvoren ni iz čega Božanskom Voljom, bio je prvo stvorenje Tvorca univerzuma kojeg stoga treba nazvati Bogom, mada je potčinjen Ocu.“ Na koncilu u Nikeji, 325.g.n.e. ovo je proglašeno heretičkim i zamenjeno anastazijevskim principom vere. „Sin Božji je iz večnosti, nije stvoren, nego rođen od Bića Oca, na sliku i priliku Oca.“ Reke krvi su tekle zbog ovih doktrina, nedokučivih ljudskom umu (Weber: Lehbruch der Weltgeschichte, 1875.)

[3] Ingaevonci su germanski narodi sa obala Severnog mora. Naziv pominje Tacit u svojoj Germaniji (oko 98.g.n.e.), koji je zapisao da na severu postoje tri plemena/naroda koji su sinovi Manasa, sina Tuistovog i deli ih na Ingvaeonce koji su živeli na obalama Severnog mora, Irminonce koji su živeli oko Elbe i Istvaeonce koji su živeli na obalama Rajne. Pominje ih i Plinije kao jednog od pet članova konfederacije starogermanskih plemena koju su činili Cimbri, Tevtonci i Čausi. Po legendi, njihov otac bio je Ing ili Ingo ili Inguio, sin Manasov. U svojoj knjizi, Tevtonska mitologija, Jakov Grim ukazuje da je on u Skandinaviji nazivan Yngri koji je predak švedske kraljevske loze Yngliga. (n.p.)

[4] „Mannus je imao tri sina, po kojima su narodi oko Severnog mora nazvani: Ingaevonci, u središnjem delu Hermiones a ostali Istae (Tacit, Germania 2).

[5] U nemačkom jeziku ova reč ima značenja: pogrešno zamišljati, verovati i smatrati se zaštićenim. Nasuprot Asima koji se javljaju čoveku u budnom stanju, Vani se ljudima javljaju u snu. Radi se o dve loze nordijskih božanstava Asenima ili Asasima ili Asima i Vanenima ili Vanima o čijem se poreklu malo zna. (n.p.)

[6] Nertus je boginja Zemlje u nordijskoj mitologiji čiji je kult opisao Tacit. Njeno svetište je bilo na ostrvu Frisiji a žrtve koje su joj prinošene davljene su u svetom jezeru. (n.p.)

[7] Posvećeno sv. Valpurgiji, engleskoj redovnici iz 8.v.n.e. koja je u nemačkoj obaljala misionarsku dužnost. Tamo je povezivana sa veštičijim kultom Sabat: veliko okupljanje veštica i veštaca na otvorenom u srednjem veku i renesansi, koje je održavano uz predsedavanje Đavola, verovalo se da tada održavaju svoje rituale crne magije, đavolske mise, koje su završavane seksualnim orgijama. (n.p.)

[8] Spominje se kao muško božanstvo i ne treba ga mešati sa Frigom, ženom Odina i majkom Baldura; zaštitnica braka čija je palata bila Fausaliri (Močvarne dvorane). Imala je titulu kraljice Asgarda mada Odin nije imao tituli kralja. (n.p.)

[9] Potomci Manija koji je nordijsko božanstvo Meseca; uzeo je sa Zemlje dva deteta Bila i Hjukija (čija imena znače: rastući i opadajuće) što se dovodi u vezu sa mesečevim menama jer su oni bili njegovi pratioci. (n.p.)

[10] Novi zavet, izdanje Biblijskog društva Beograd, prevod dr. Emilijan M. Čarnić, str.113.

[11] Izvorno stoji: za Njega. (n.p.)

[12] Opaska u vezi sa agitacijom protiv nemačkog predloga za mirovne pregovore iz decembar 1916.g.