Arhiva Rudolfa Štajnera

Praznici i njihovo značenje:
I
Božić

Božić u vreme tužne sudbine

Bazel, 21.12.1916.

Godišnja proslava fizičkog rođenja Bića koje je kročilo u proces evolucije zemlje u nameri da toj evoluciji da značenje, za mnoge ljude je postala stvar navike. Međutim, ukoliko paralelno sa zadatkom našeg duhovno-naučnog pokreta nismo zadovoljni time da slavimo ovaj praznik iz čistog običaja-kao što je generalno slučaj u današnje vreme-srećna okolnost će biti da u ovom ozbiljnom vremenu usmerimo naš um ka mnogim stvarima koje su povezane sa fizičkim rođenjem Isusa Hrista.

Često smo opisivali kako se u Isusu Hristu, koliko doseže ljudsko razumevanje, stapaju dva Bića u jedno: Biće Hrista i ljudsko Biće Isusa. Tokom razvoja hrišćanstva, bilo je dosta konflikata, dosta sukoba u pogledu dogme kada je reč o značenju jedinstva Hrista sa Isusom, o Biću čije se fizičko rođenje proslavlja tokom Božićnih praznika. Mi sami naravno prepoznajemo u Hristu kosmičko, nadzemaljsko Biće, Biće koje se spustilo iz duhovnih svetova kako bi, preko svog rođenja u fizičkom, dalo značenje evoluciji zemlje.

Ne samo da ima dosta neslaganja, dosta sukoba u pogledu dogme kada je reč o prirodi jedinstva Hrista sa Isusom, već odnos Hrista sa Isusom sadrži nagoveštaj značajnih tajni zemaljske evolucije čovečanstva. Ukoliko, u nastojanju da razumemo nešto u vezi sa jedinstvom Hrista sa Isusom budemo pratili događaje do današnjeg dana i osvrnuli se na ono što tek treba da se desi u procesu evolucije ljudskog roda pre nego što na pravi način shvatimo ovaj odnos, dotaći ćemo jednu od najdubljih tajni ljudskog saznanja i života.

U vremenu kada je Hrist bio nadomak toga da stupi u proces evolucije ljudskog roda, bilo je moguće, preko sposobnosti koje su predstavljale nasledstvo stare vidovnjačke mudrosti, formirati određene pojmove uzvišenosti Hristovog Bića. I u to vreme postojala je mudrost o kojoj ljudi često danas pričaju na način koji je skoro bogohulan, ali o kojoj su jedva u mogućnosti da formiraju bilo kakvo mišljenje. Postojalo je nešto što je do današnjeg dana u potpunosti iskorenjeno iz evolucije ljudskog roda, iskorenjeno putem određenih struja koje teku nasuprot dubokom otkriću Hrišćanstva: to je bilo Saznanje, mudrost u koju je zlo unelo većinu antičkog znanja koje se otkrilo čoveku u atavističkom vidovnjaštvu. Svaki trag Saznanja, bilo da je ono u usmenoj ili pisanoj formi, bio je u potpunosti iskorenjen preko dogmatskog Hrišćanstva sa Zapada-nakon što je ovo Saznanje težilo da nađe odgovor na pitanje: Ko je Hrist?

U današnje vreme se ne može postavljati pitanje u pogledu vraćanja na Saznanje- budući da Saznanje pripada dobu koje je iza nas i koje je završeno. Istina, njeno iskorenjavanje je uzrokovano pakošću, neznanjem, animozitetom prema znanju i mudrosti...ali se sve to dogodilo na temelju potrebe. Kada antropozofsku duhovnu nauku optužuju zbog želje da oživi drevno Saznanje, to predstavlja jedan od mnogih izraza loše volje usmerene ka toj nauci u današnjem vremenu. Optužbe naravno upućuju ljudi čije je neznanje o Saznanju jednako njihovom neznanju o antropozofiji. Ne radi se tu o oživljavanju Saznanja, već njegovom prepoznavanju kao nečega velikog i moćnog, nečega što je nastojalo, u periodu koji je sada hiljadu i devet stotina godina iza nas, da nam pruži odgovor na pitanje: Ko je Hrist?

Ispred unutrašnjeg oka Gnostika leži veličanstven vidik duhovnih svetova sa hijerahijama koje su rangirane po redu,  jedna iznad druge. Način na koji se Hrist spustio kroz svetove duhovnih hijerarhija kako bi stupio u ovoje smrtnika stoji pred dušom Gnostika. I on je pokušao da predvidi na koji način je Hrist sišao sa visina duha, kako je začet na Zemlji. Najbolji način da se dobije neka ideja o saznaju je u sagledavanju toga da je sve što je stvoreno na zemlji nakon iskorenjivanja Saznanja beznačajno u poređenju sa veličinom gnostičke ideje Hrista. Mudrost Misterija koja leži u Jevanđeljima je bezgranično velika- znatno veća od bilo čega što je kasnija teologija bila u mogućnosti o njima da otkrije. U nameri da shvatimo koliko je beznačajno poimanje Hristovog Bića u poređenju sa Saznanjem, ne ostaje nam ništa drugo nego da zagazimo u drevnu gnostičku ideju o Njemu. Opisujući ovo, čovek je ispunjen poniznošću pred veličinom poimanja Hristovog Bića koje stupa u ljudsko telo sa kosmičkih visina iz izrazito dalekih kosmičkih svetova.

Ovo veličanstveno, uzvišeno poimanje Hrista palo je u drugi plan, ali sve dogmatske definicije koje su prenošene sa kolena na koleno kao Arijanski i Atanazijski principi vere slabe su u poređenju sa gnostičkim poimanjem u kome je vizija Hristovog Bića kombinovana sa mudrošću koja se odnosi na univerzum. (Napomena 1). Jedino su preživeli najprostiji delovi ovog velikog gnostičkog poimanja Hrista.

Ovo potom predstavlja jedan aspekt odnosa Hrista prema Isusu: u vreme kada je Hrist došao na svet, mudrost koja je imala sposobnost da razume Njega i koja je težila da razume Njega, bila je već iskorenjena. Ljudi koji su govorili o drevnom Saznanju kao o orijentalnoj fantaziji koja je trebalo da bude iskorenjena radi dobra zapadne civilizacije, uvek su za sebe verovali da su dobri hrišćani, ali je pravi uzrok ležao u tome da je umu tog doba nedostajala snaga da ujedini zemaljske koncepte sa božanskim. Čovek mora da ima osećaj za tragično ako hoće da razume evoluciju čovečanstva.

Koliko dugo je nakon Misterije na Golgoti uništen Jerusalimski hram, svetilište mira? Solomonov hram se nalazio unutar grada Jerusalima. Ono što je Saznanje sadržalo u obliku mudrosti, Solomonov hram je sadržao u obliku simbolizma. Kosmičke tajne su bile predstavljane simbolima i slikama. Pored toga, postojala je namera da bi oni koji uđu u Hram u kome su slike svuda okolo bile ogledane u njihovim dušama, trebalo da prime nešto kroz šta bi oni sami postali istinski ljudi. Svrha Solomonovog hrama je bila da utisne značenje svetova u duše onih koji su imali dopuštenje da stupe u njega. Ono što je Hram otkrio bilo je nešto što zemlja kao takva nije otkrila, tj. sve kosmičke tajne koje su se emitovale u zemlju od kosmičkog širenja.

Da su jednom od onih lica koja su primila inicijaciju a koja su posedovala pravo saznanje o Solomonovom hramu postavili pitanje: zašto je izgrađen Solomonov hram?-odgovor bi bio sledeći: „Kako bi ovde na zemlji postojao svetionik za one Snage koje prate duše koje traže svoj put ka zemaljskim telima“. Dozvolite da proniknemo u ovo značenje, shvatajući da su ova stara lica koja su primila inicijaciju Solomonovog hrama znala da kad su ljudi bili praćeni u zemaljska tela u skladu sa svim znakovima zvezda, tada su pojedine duše morale biti vođene ka telima u kojima su se mogli ogledavati veliki simboli Solomonovog hrama.

Ovo, po prirodi stvari, može da dovede do arogancije. Ukoliko se znanje ne prima sa poniznošću, sa poniznošću Esena, to dovodi čoveka do Farisejizma! Ali u svakom slučaju, situacija je bila sledeća: Zemaljsko oko je diglo pogled u nebo, pogledalo u zvezde; duhovne oči onih koji vode duše iz kosmičkih svetova na zemlju zurile su dole i posmatrale Solomonov hram sa svojim simbolima. Hram je bio nalik zvezdi čije svetlo im je omogućavalo da vode duše u tela koja bi bila u stanju da razumeju njegovo značenje. Hram je bio centralna zvezda zemlje koja je isijavala posebnim sjajem u duhovne visine.

Kada je Isus Hrist došao na zemlju, kada se desila Misterija na Golgoti, velika tajna koja je trebalo da bude odslikana u duši svakog čoveka ponaosob je bila sledeća: „Moje kraljevstvo nije sa ovoga sveta!“ U tom trenutku je spoljni, fizički Solomonov hram izgubio svoj značaj i njegova sudbina je ispunjena na tragičan način. Štaviše, u to vreme nije postojao živi čovek koji je bio u mogućnosti da razume pun kompas Hristovog Bića od odslikavanja simbola u Solomonovom hramu. Međutim, sam Hrist je sada stupio u proces evolucije zemlje, postao je deo nje. Ovo je činjenica od velike važnosti. Gnostici su bili poslednji preživeli nosioci te drevne, atavističke zemaljske mudrosti koja je bila sveobuhvatna i dovoljno moćna da omogući neko razumevanje Hrista.

To, dakle, predstavlja jedan aspekt odnosa Hrista prema Isusu. U tim danima Hristovo Biće se moglo razumeti kroz Saznanje. Međutim, prema svetskom planu to nije trebalo da se desi-iako je Saznanje vrvelo od mudrosti koja se ticala Hrista. I može se s pravom reći da put kojim je sada krenulo Hrišćanstvo kroz zemlje Juga, kroz Grčku, Italiju, Španiju, itd., sve više vodi ka uništenju uvida u esencijalnu prirodu Hrista. I Rim, koji je utonuo u pad, imao je svoj udeo u konačnom istrebljenju razumevanja.

U vezi sa ovim odnosom Hrista prema Isusu, čudno je to da sa jedne strane nalazimo u osvetljivanju Saznanja uzvišeno poimanje Hrista koji je izumreo kako je Hrišćanstvo prolazilo kroz Rimski sistem, dok je sa druge strane, kada se Hrišćanstvo susrelo sa narodima sa Severa, koncept Isusa izbio u prvi plan. Na Jugu, koncept Hrista je izumreo. Oblik u kome se pojavio koncept Isusa svakako nije bio uzvišen, ali je zarobio srca ljudi i osećanja na takav način da se nešto izvanredno apsorbujuće utisnulo u njihove duše pri pomisli na Dete koje prima Hrista koje se rađa u Svetoj noći. Kao što je na Jugu koncept Hrista bio neodgovarajući, tako je na Severu vladalo osećanje za Isusa. Ali je za sve vladalo osećanje koje je komešalo same dubine ljudskog srca. I to samo po sebi nije bilo razumljivo. Zato što ukoliko suprotstavimo neizmerni značaj Isusa Hrista u razvoju čovečanstva sa svim sentimentalnim trivijalnostima u vezi sa „dragim malim Isusom“ sadržanom u mnogim pesmama i himnama koje se obično upotrebljavaju kako bi dirnule srce čoveka- zbog toga što u svom egoizmu čovek veruje da te trivijalnosti osvetljavaju emocije koje su u stanju da uskomešaju nebesa- i onda imamo direktni utisak da nešto teži da se odomaći ali nije u potpunosti u mogućnosti da to učini, tako da se jedan element meša sa drugim na takav način da dublji smisao, daleko dublji značaj ostaje u podsvesnom.

Šta je zapravo to što ostaje u podsvesti dok misao o Isusu, osećanje o Isusu, iskustvo o Isusu izlazi na površinu? Proces ide neobičnim i značajnim putem. Razumevanje Hrista tone u podsvesno, i tamo, u podsvesnom, razumevanje Isusa počinje da sija. U podsvesnom- ne u svesnom koje je mutno- svest o Hristu koja bledi i svest o Isusu koji počinje da se pomalja bile su predodređene da se sretnu i prave međusobnu ravnotežu. Zbog čega se onda desilo da su narodi koji su sišli iz Skandinavije, sa severa sadašnje Rusije primili hrišćanstvo bez ideje o Hristu koji je, za početak, bio njima potpuno stran? Zašto su oni primili hrišćanstvo sa idejom o Isusu? Zbog čega je Božić bio praznik koji se iznad svih obraćao ljudskom srcu, koji je budio u ljudskom srcu osećaje svetog blaženstva? Zbog čega? Šta je bilo prisutno u toj Evropi što je zapravo sa Juga primilo potpuno izobličeno Hrišćanstvo? Šta je bilo to što je u srcima ljudi pobudilo ideju koja je potom, tokom Božićnih praznika stvorila tako duboko, duboko vrelo iskustva?

Ljudi su bili pripremljeni-ali su u velikoj meri zaboravili šta ih je pripremalo. Stare Misterije Severa su ih pripremale. Međutim, oni su zaboravili važnost i smisao ovih drevnih Misterija. I moramo se vratiti daleko u prošlost kako bismo iz izvora i sadržaja Misterija Severa otkrili duboku tajnu prodiranja osećaja o Isusu u dušu života naroda Evrope.

Principi koji se nalaze u osnovi Misterija Severa su bili dosta drugačiji od onih u osnovi Misterija Male Azije i Juga. Iskustva koja leže u osnovi Misterija Severa su bliskije i direktnije bila povezana sa postojanjem zvezda, sa zemaljskom plodnošću, u odnosu na mudrost predstavljenu u simbolima unutar Hrama. Istine Misterija nisu detinjaste beznačajnosti koje predstavljaju određene mistične sekte u današnje vreme; istine Misterija predstavljaju velike i snažne impulse u razvoju čovečanstva. Današnja antropozofija se ne može više osvrtati na Saznanje već se ljudski rod može osvrtati na ono što su Misterije Severa, na primer, značile razvoju čovečanstva. A verovati da se takve istine Misterija sada otkrivaju usled neke težnje da se vratimo unazad ka nečemu što je tada živelo u njima, bio bi luckast nesporazum. Zarad produbljivanja vlastitog sećanja i samospoznaje, čovek danas mora da bude svestan sadržaja takvih Misterija. Iz razloga što ono što povezuje Misterije Severa sa čitavom evolucijom univerzuma izranja iz zemlje, kao što je mudrost Gnostika, inspirisana iz kosmosa, bila povezana sa događajima u daljinama univerzuma. Na koji način tajna čoveka, povezana takva kakva jeste sa svim tajnama kosmosa, stupa na snagu kada ljudsko biće počinje sa fizičkim životom na zemlji- to je ono, što, sa velikom dubinom nego igde na drugom mestu u određenom periodu evolucije zemlje, leži u osnovi ovih drevnih Misterija Severa.

Ali moramo da se vratimo dosta unazad- do oko tri hiljade godina pre Hrista, možda čak i ranije-kako bismo razumeli šta je bilo živo u srcima onih u kojima se kasnije probudio osećaj za Isusa. Negde u regionu poluostrva Jutland, na teritoriji današnje Danske, nalazio se centar od kojeg su, u ta drevna vremena, važni impulsi dolazili od Misterija. I, dozvolite da moderni intelekt sudi o ovome po svome nahođenju- ovi impulsi su bili povezani sa činjenicom da u trećem milenijumu pre Hrista, u određenim plemenima Severa, on sam je smatran kao dragocen stanovnik zemlje rođen u određenom zimskom periodu. Razlog za ovo leži u činjenici da od onih mesta iz Misterija koja se nalaze na poluostrvu Jutland, među plemenima koja su u to doba sebe zvali Ingaevonima, ili su ih bar tako zvali Rimljani-po Tacitu (Napomena 2)- Sveštenik Hrama je dao znak da dođe do polnog kontakta u određeno vreme tokom prvog kvartala godine. Svaki polni kontakt izvan perioda koji je bio propisan ovim centrom Misterije, predstavljao je tabu; i u ovom plemenu Ingaevona čovek koji nije bio rođen u doba najtamnijih noći, u vreme najveće hladnoće, u periodu uoči Nove godine, smatran je inferiornim bićem. Zbog toga što je impuls koji je izašao iz centra Misterije u vreme prvog punog meseca nakon proletnje ravnodnevnice. Samo tada, među onima koji možda za sebe smatraju da su ujedinjeni sa duhovnim svetom je bilo dozvoljeno da stupe u polni kontakt. Karakteristična plodnost- čak i kao posledica-kojoj se Tacit divio pišući centuriji nakon Misterije na Golgoti- bila je posledica činjenice da su sile koje su delovale tokom polnog kontakta bile sačuvane tokom ostatka godine.

I tako su oni koji su pripadali plemenu Ingaevona (a u manjem obimu ovo je takođe važilo za ostala germanska plemena) iskusili proces poimanja sa izvesnim intenzitetom u vreme prvog punog meseca nakon proletenje ravnodnevnice. Oni su to doživeli, ne pri punoj svesti, već kao da je to bilo objavljeno u snu. Ipak, oni su bili svesni značaja toga u pogledu veze između tajne čoveka i tajni nebesa. Duhovno biće koje se pojavilo pred ženom koja je trebalo da začne, a u nekom obliku vizije se njoj objavilo ljudsko biće koje je, kroz nju, došlo na zemlju. Nije bilo jasne svesti, već samo polu-svesti u sferi koju je iskusile duše kada se desio ulazak ljudskog bića u fizički svet; ljudi su podsvesno znali da su bili pod vođstvom Bogova koji su se tada zvali Wanen, povezano sa wähnen, drugim rečima sa onim što se završavalo, ne u jasnoj, intelektualnoj, budnoj svesti, već u kognitivnom snu-svesti.

Ono što je nekad postojalo i što se uklapalo u sopstvenu epohu, kasnije se sačuvalo u simbolima. Stoga, činjenica da je u tim drevnim vremenima sveta misterija generacije ljudskih bića bila umotana u podsvesno i da su sva rođenja bila koncentrisana na određeni period zimskog doba, tako da se grešnim smatralo da čovek bude rođen u nekom drugom periodu godine- ovo je bilo sačuvano u fragmentima koji su se provukli do kasnijeg svesnog kao što je saga o Herti, Erdi ili Nerti. Nijedna erudicija, kako su sami naučnici otvoreno priznali, do sada nije bila u mogućnosti da tumači ove fragmente zbog toga što zapravo sve što je poznato spolja u vezi sa sagom o Nerti, izuzimajući nekoliko kratkih zabeleški, dolazi od Tacita koji piše sledeće o kultu Nerte ili Herte:

„Reudigni, Aviones, Anglii, Varini, Eudoses, Saurini i Nuitones- germanski narodi koji su živeli međ' rekama i šumama“ (grubo radi se o nekoliko plemena koja su pripadala Ingaevonima) „posebno obožavaju Nertu koja je Majka Zemlja, i oni veruju da se ona meša u ljudske poslove i posećuje narode“ (Germanija 40)

U drevnom kultu Wanena bilo je jasno svakoj ženi u snu-svesti koja je trebalo da rodi stanovnika sveta da će ga Boginja obožavati. Božanstvo je, međutim, bilo predstavljeno ne baš kao biće ženskog roda, već kao muško-žensko.  Tek se kasnije desilo, kroz degradaciju, da je Nerta postala u potpunosti ženski princip. Kao što se Arhanđel Gabrijel približio Mariji, Nerta se svojim kočijama približila ženi koja je trebalo da rodi stanovnika zemlje. Predmetna žena je ovo videla  u duhu. Kasnije, kada je izumreo impuls Misterije u ovom obliku, odjeci tog događaja su se slavili u simboličnim obredima o kojima je Tacit još uvek mogao da svedoči i o kojima kaže sledeće:

 „Na jednom ostrvu okeana nalazi se sveti gaj i u njemu božanska kočija pokrivena velom. Samo joj se sveštenik može približiti“. - Ovaj sveštenik predstavlja „Onog koji je primio inicijaciju“ misterije Herte- „On zna gde se pojavljuje Boginja u svetoj kočiji. On postaje svestan prisustva Boginje u njenom svetom mestu, i sa dubokim obožavanjem prati njenu kočiju koju vuku krave. Potom, nastaju dani radosti i slavlja u svim mestima koja je Boginja udostojila svojom posetom. Potom su usledili dani radosti i svadbenih veselja. U to doba nisu se vodili ratovi, nije se rukovalo oružjem, mač je bio u koricama. U tim vremenima isključivo su bili poznati ili poželjni mir i tišina, sve dok Boginja, umorna od kratkog boravka među smrtnicima se nije vratila u svoje svetilište preko istog sveštenika“. - Ovo je zapravo bio oblik preuzet iz vizije-

 „Potom su usledili dani radosti i svadbenih veselja.“ U takvim drevnim zapisima, opisi su tačni i precizni, jedino ih ljudi ne razumeju. „Potom su usledili dani radosti i svadbenih veselja. U to doba nisu se vodili ratovi, nije se rukovalo oružjem, mač je bio u koricama.“ I tako je to odista bilo u vremenu koje se sada poklapa sa našim Uskrsom, kada su ljudska bića verovala dubinom svoje duše da je za njih takođe došlo doba zemaljske plodnosti;  tada su duše rođene u vremenu koje se poklapa sa našim Božićem, bile začete. Uskrs je bio period začeća. Ovo iskustvo se smatralo svetim, kosmičkom misterijom i to je ono što je kasnije simbolisano u kultu Nerte. Čitavo iskustvo je bilo obavijeno u podsvesnom regionu duše i možda nije moglo da se uzdigne do svesnog. Ovo je nagovešteno u opisu kulta koji daje Tacit: „U tim vremenima isključivo su bili poznati ili poželjni mir i tišina, sve dok Boginja, umorna od kratkog boravka među smrtnicima se nije vratila u svoje svetilište preko istog sveštenika“. Potom su se kočija, veo i čak sama Boginja kupali u skrivenom jezeru. Robovi izvršavaju kult, robovi koje odjednom guta jezero kao po kazni, tako da je svo znanje o ovim stvarima potonulo u noć nesvesnog. Tajni užas i sveta tama imaju moć nad bićem koje ima sposobnost da posmatra samo žrtvu smrti.“

Sve što je ušlo u svet evocira Luciferske i Ahrimanske pandane. Događaj- koji je po iskustvu Ingaevona bio deo redovne, propisane evolucije čovečanstva- bio je povezan sa dobom prvog punog meseca nakon proletnje ravnodnevnice. Međutim, zahvaljujući precesiji ravnodnevnice, ono što je ostalo iz starih dana kao iskustvo sna, prenešeno je u kasniji period i stoga je postalo Ahrimansko. Kada je iskustvo koje se pojavilo u drevnim vremenima u okviru istinskog kulta Herte trajalo nekih četiri nedelje, takvo iskustvo je postalo Ahrimansko. To je značilo da se zajedništvu žene sa duhovnim svetom težilo na nepravilan način-u pogrešno vreme. Ovde leži objašnjenje institucije Valpurgijske noći- između 30.aprila i 1.maja. To nije ništa drugo već Ahrimanska transpozicija vremena. Luciferska transpozicija vremena ide unazad; Ahrimanska transpozicija vremena ide u suprotnom smeru i povezana je sa precesijom ravnodnevnice. Stoga je Ahrimanski oblik Mefista kulta Herte, pretvaranje u dijaboličko, kasnije otelovljen u Valpurgijskoj noći; ona je sada povezana sa najdrevnijim Misterijama o kojima su se zadržali jedino slabi odjeci.

Većina sadržaja drevnih Misterija severa je nastavila da živi- ukoliko se pitanje razume na ispravan način- u skandinavskim misterijama. Tamo umesto Nerte nailazimo na Friga, boga koji se, prema simbolizmu koji se dovodi sa njim u vezu-ali ovo može postati razumljivo samo putem duhovne nauke-pretvara u pravog izdajnika onoga što se nalazi u korenu ove Misterije.

Moramo pomenuti još jednu stvar u pogledu praksi ovih Misterija. Vidite da ukoliko ljudsko seme sazreva od vremena proletnjeg punog meseca do zime, jedno takvo ljudsko biće bi bilo prvo koje se rađa u „Svetoj noći“. Među Ingaevonima onaj koji se prvi rodio u Svetoj noći- Svetoj noći svake treće godine u najdrevnijim vremenima- biva izabran kao njihov vođa kada napuni trideset godina i ostaje na tom položaju tri godine, samo tri godine. Šta se potom dešava sa njim mogu vam ispričati drugom prilikom.

Pažljivo proučavanje otriva da ne samo Frig, Freja, Frega, dodatna imena za Nertu koja potiču iz skandinavske reči „Nort“, već i sama reč „Ing“ odakle potiče reč Ingeavoni predstavljaju drugo ime za Nertu. Oni koji su bili povezani sa Misterijom su se nazivali „Ljudi koji pripadaju Bogu ili Boginji Ing“- Ingeavoni. Jedino su fragmenti onoga što je zaista živelo u ovoj Misteriji preživeli u spoljašnjem svetu. Jedan takav fragment se sastoji od reči koje je Tacit već citirao. Drugi fragment predstavlja veoma poznatu anglosaksonsku runu od samo nekoliko stihova. Ovi poznati stihovi su poznati svakom filologu germanskih jezika, ali niko ne razume njihovo značenje. Oni približno ovako glase:

 „Ing je bio prvo viđen među istočnim Dancima. Kasnije je krenuo ka Istoku. Hodao je po talasima, praćen svojom kočijom.“

U ovoj anglosaksonskoj runi postoji odjek onoga što je bilo u temelju običaja starih Misterija poimanja Uskrsa u svetlu rođenja Božića. Ono što se potom dogodilo u duhovnom svetu najbolje se vidi na Danskom poluostrvu. Stoga runa tačno navodi: „Ing je bio prvo viđen među istočnim Dancima.“

Onda je došlo vreme kada je ovo drevno znanje sve više počelo da zapada u pokvarenost, kada smo ga jedino mogli naći u odjecima, u simbolizmu. To je bio period evolucije čovečanstva kada se ono što je vodilo poreklo iz toplih zemalja širilo u druge zemlje. A ono što dolazi iz toplih zemalja je nešto što nije povezano-što je slučaj sa hladnim zemljama- sa bliskim odnosom između godišnjih doba i ličnih unutrašnjih iskustava čoveka. Iz toplih zemalja su stizali impulsi koji su imali za posledicu distribuciju začetka i rođenja tokom čitave godine; ovo se naravno već desilo na Jugu čak i u doba starog, atavističkog vidovnjaštva, čak iako je u nekoj meri ono bilo prožeto starim principima, principima koji su prevagnuli u vremenima kada su u hladnim regijama Žene imale moć i kada su na Jugu misterije Hrama već odavno odnele prevagu nad starim misterijama Prirode. Praksa Juga se širila ka Severu iako se zadržala međusobna mešavina starog u vremenu kada su bogovi Aseni odneli prevagu nad bogovima Wanen. Kao što su Wanen povezani sa rečju wähnen, tako su i Aseni povezani sa nemačkim sein (biće)-tj. biće ili postojanje u materijalnom svetu koje um pokušava da razume na spoljašnjem nivou. I kada su ljudi Severa zakoračili u doba kada je inteligencija čoveka počela da se potvrđuje; kada su Aseni zamenili Wanen, stari običaji Misterije su počeli da propadaju. Oni su prešli u izolovane, raštrkane zajednice Misterije na Istoku. I samo jedno Biće- ono biće u kome je čitavo značenje zemlje napravljeno novim, ono biće u kome je Hrist trebalo da stanuje-to biće je bilo predodređeno da ujedini unutar sebe ono što je nekad bila suština i sadržaj misterija Severa.

Shodno tome, poreklo opisa u Jevanđelju svetog Luke o pojavljivanju Arhanđela Gabrijela pred Marijom treba tražiti u vizijama duhovnih realnosti koje su se nekad ogledavale u simbolu Nerte u drevnim misterijama Severa. Simbol se pomerio istočno. Duhovna nauka otkriva ovo danas i to samo objašnjava smisao anglosaksonske rune. Kada je reč o Nerti i Ingu situacija je ista. O Ingu je rečeno sledeće: „Ing je bio prvo viđen među istočnim Dancima. Kasnije je krenuo ka Istoku. Hodao je po talasima, praćen svojom kočijom“- po talasima oblaka, o tome se radi, kao što je Nerta hodala po talasima oblaka.

Ono što se nekad smatralo opštim u hladnim regijama, ovde postaje singularno, pojedinačno. Pojavilo se kao pojedinačni, jedinstven događaj, i ponovo ga nalazimo u opisima u Jevanđelju po Luki.

Međutim, šta god je nekad postojalo u svetu i pustilo korenje, šta god da se usidrilo u srž razumevanja, ostaje imetak duše. I kada je bilo primljeno znanje o Hrišćanstvu na Severu od Rimskog Juga, ljudi su osetili-ne u jasnom svesnom, već u podsvesnom-da je postojala neka veza sa običajem stare Misterije. Iz tog razloga su na Severu ljudi bili u mogućnosti da razviju posebno intenzivno osećanje za Isusa. Realnost koja je postojala u staroj Misteriji o Nerti već je potonula u podsvesno, ipak bila je prisutna u podsvesnom, mogli su da je osećaju i bledo iskuse.

Kada su se u tim davnim prošlim vremenima na dalekom Severu, kada je zemlja još uvek bila pokrivena šumama koje su bile dom bizona i losa, porodice okupljale u svojim kolibama prekrivenim snegom i ispod svetla fenjera grupisali oko tek rođenog deteta, govorili su o tome kako je sa tim novim životom njima doneto novo svetlo objavljeno sa nebesa prethodnog proleća. Takav je bio drevni Božić. Tim ljudima koji su jednog dana trebali da prime vesti Hrišćanstva; rečeno je sledeće: U času koji je posebno sveti, rodio se jedan predodređen za veličanstvenost. To je dete koje se prvo rodilo posle ponoći u noći koja je označena kao sveta. Iako ljudi više nisu posedovali drevno znanje, kada su stigle vesti da je jedno takvo biće rođeno u dalekoj Aziji, biće u kome je živeo Hrist koji je sišao iz sveta zvezda na zemlju, nešto od starog osećanja se probudilo u njima.

Dužnost je sadašnjeg vremena da razume te stvari sve dublje i dublje i na taj način u konkretnoj realnosti razume smisao evolucije čoveka na zemlji. Istine moćnog, zadivljujućeg značaja sadržane su u Svetim spisima, ne trivijalnosti o kojima često slušamo u današnjim religioznim predavanjima, već svete istine koje se komešaju u svakom vlaknu našeg bića, pokrećući naša srca do dubina. To su istine koje teku kroz čitavu evoluciju ljudskog roda i odzvanjaju u jevanđeljima. I kao što duhovna nauka otkriva svoj dubok, dubok izvor, Jevanđelja će jednog dana postati dragoceno blago koje će primiti nagradu za svoje iskreno delovanje. Ljudi će znati, onda, zašto se kaže sledeće u Jevanđelju po Luki:

 „I desilo se u tim danima, da je stigla naredba od Cezara Avgusta da je potrebno oporezovati ceo svet. (I to oporezivanje se prvi put obavljalo kada je Cirenijus bio guverner Sirije).

I svu su otišli da plate porez, svi u njegovom vlastitom gradu.

I Jozef je takođe ustao iz Galileje, iz grada Nazareta, i ušao u Judeju, u Davidov grad koji se zvao Vitlejem; (zato što je on bio iz kuće i reda Davidovog).

Da bude oporezovan sa svojom ženom, Marijom, koja je blagoslovena detetom.

I tako je to bilo da, dok su oni bili tamo, dani su bili ostvareni u potpunosti tako da je ona mogla da se porodi.

I ona je rodila svog prvog sina i umotala ga u pelene i položila ga u korito;  zbog toga što za njega nije bilo mesta u gostinskoj sobi“.

Zbog njega, prvo rođenog među ljudima u čijim dušama je trebalo da se probudi Jastvo,  se desilo to da je moć svete Misterije drevnih dana prošla od Danskog poluostrva do dalekog Istoka.

 „I u istom selu pastiri su živeli na polju i motrili na svoja stada noću.

I gle, anđeo Gospodnji siđe među njih i svetlost Gospoda zasija među njima: i oni postadoše na smrt uplašeni.“

Nerta takođe, krećući se preko zemlje, objavila je staroj Wanen svesti, u podsvesti atavističkog vidovnjaštva, dolazak ljudskih bića na zemlju.

 „I anđeo im reče, Ne strahujte;  jer vam ja donosim dobre vesti o velikoj radosti koja će biti usmerena ka svim ljudima.

Jer zbog vas je rođen u ovaj dan u gradu Davida, spasioc, koji je Hrist, Gospod.

I ovo će biti znak za vas: Naći ćete bebu umotanu u pelene koja leži u kolevci.

I iznenada sa anđelom nastupi mnoštvo nebeskih domaćina hvaleći Boga i govoreći...“

I sada nebeske Moći su objavile da se Sveštenik-Nerta u starom kultu Misterije severa objavio ženi koja je trebalo da začne.

 „Otkriće Božanskog sa Visina se dešava u vreme kada među ljudima dobre volje vlada mir.“

Kako Tacit pripoveda: „Potom su usledili dani radosti i svadbenih veselja. U to doba nisu se vodili ratovi, nije se rukovalo oružjem, mač je bio u koricama.“

Veliki cilj kojem čovek mora da teži je sticanje sposobnosti da pomno prati tok evolucije ljudskog roda. Zbog toga što će takođe Misterija na Golgoti kroz koju je evolucija zemlje dobila dublje značenje, postati u potpunosti razumljiva kada se bude shvatilo njeno mesto u čitavoj evoluciji ljudskog roda. U budućnosti, kada sa nestankom materijalizma čovek bude znao, ne kroz apstraktnu teoriju, već kroz istinsko iskustvo, da ima božansko poreklo, drevne svete istine Misterije će se ponovo razumeti; tađa će period između biti završen, period u kojem Hrist živi na zemlji, ali se može razumeti jedno putem probuđene svesti. Zbog toga što je gnostičko poimanje Hrista izbledelo; razumevanje Isusa se razvilo u vezi sa starim kultom Nerte, ali u nesvesnom. U budućnosti, međutim, ljudski rod će morati da tokove nesvesnog vodi ka svesnom i da ih ujedini. I potom čak veće razumevanje Hrista će postaviti temelje na zemlji, razumevanje koje će ujediniti znanje Misterije sa većim i obnovljenim Saznanjem.

Oni koji na ozbiljan način shvate antropozofski pogled na svet i pokret koji se s njim dovodi u vezu, videće u onome što on ima da kaže ljudskom rodu velike i ozbiljne istine koje pomeraju dušu a ne neke trivijalnosti.

Nije zemlja samo moćno živo biće; zemlja je uzvišeno duhovno biće. I kao što najveća ljudska genijalnost ne može da podnese visine koje dosegne u kasnijem životu ako prvo ne razvije takve osobine tokom detinjstva i adolescencije, na isti način Misterija na Golgoti ne bi mogla da se dogodi, Božansko ne bi bilo u mogućnosti da se ujedini sa evolucijom zemlje, da se nije na početku zemaljskih dana Božanskog-na drugačiji način, ali na način koji je i dalje božanski- spustilo na zemlju. Oblik koji je uzet otkrićem Božanskog sa nebeskih visina nije bio isti u kultu Nerte i u kasnijem periodu, ali je za sve periode bilo pravo otkriće.

Znanje sadržano u ovoj drevnoj mudrosti imalo je istina atavistički karakter, ali je svakako bilo bezgranično uzvišenije u odnosu na materijalistički pogled na svet, koji, u sferi znanja, na tako brutalan način degradira čoveka na nivo životinje.

U Hrišćanstvu, mi se bavimo Činjenicom, ne teorijom. Teorija predstavlja neophodnu posledicu i značaj koji treba da se razvije u daljem toku evolucije ljudske rase. Međutim suština Hrišćanstva, a to je Misterija na Golgoti, predstavlja ostvarenu Činjenicu. Za početak, impulsi su ušli  u struje podsvesnog što je još uvek bilo moguće u maloj Aziji u vremenu kada se na zemlji desilo zajedništvo sa Hristom.

Pastiri, ljudi koji dele sličnost sa onima među kojima je negovan kult Nerte, takođe su opisani u Jevanđelju po Luki. Mogu samo da dam kratke indikacije u vezi sa ovim. Da smo u mogućnosti da o njima govorimo naširoko, saznali biste da postoje duboki temelji za ono što sam vam danas ispričao. Ljudsko biće se spustilo sa duhovnih visina...otud otkriće Božanskog sa nebeskih visina...Otkriće je trebalo da bude izraženo u ovom obliku onima koji su izvan drevne mudrosti znali sudbinu čoveka koji će biti sjedinjen sa tajnama zvezda sa neba. Ali ono što mora da živi na zemlji kao posledica Hristove zajednice sa zemaljskim čovekom-to se može razumeti samo na veoma postepen način. Poruka je dvostruka: „Otkriće Božanskog sa visina“- „Mir u dušama dobronamernih na zemlji“. Bez ovog drugog dela poruke, Božić, Praznik rođenja Hrista-nema značenje!

Nije Hrist bio samo rođen zbog ljudi; ljudi su Ga razapeli na krst. Čak i iza ovog čina leži potreba. Ali je svakako istina da su ljudi razapeli Hrista! I možemo da pomislimo da raspeće na drvenom Krstu na Golgoti nije bilo samo raspeće. Mora doći vreme kada će drugi deo objave Božića postati realnost: „Mir u dušama dobronamernih na zemlji“. Jer negativna strana je takođe uočljiva. Ljudi su zaista daleko od pravog razumevanja Hrista i Misterije na Golgoti.

Zar činjenica da bi mi sami trebalo da živimo u vremenu u kojem se gasi ljudska težnja za mirom nije u potpunosti razarajuća? (Napomena 3). Deluje skoro kao ruganje da se Božić slavi u vreme kada se diže glas protesta želji za mirom. U današnje vreme, kada se još uvek nije desilo najgore, ne ostaje nam ništa drugo nego da se zdušno nadamo da će se dogoditi promena u dušama ljudi i da će hrišćanski osećaj, volja za mirom nadvladati ove izraze protiv želje za istim. U suprotnom, možda neće oni koji teže ka Evropi danas, već oni koji dolaze iz Azije, biti ti koji će se jednog dana svetiti ovom odbijanju želje za mirom; možda će to biti oni koji propovedaju Hrišćanstvo i Misteriju na Golgoti ljudskom rodu na ruinama evropskog duhovnog života. I tada će ostati neizbrisiv zapis: da su u vreme Božića, hiljadu devet stotina i šestnaest godina nakon novosti o miru na zemlji među ljudima dobre volje, ljudi ugušili želju za mirom.

Neka se to ne desi! Neka dobri Duhovi koji deluju u impulsima Božića zaštite nesrećni ljudski rod Evrope od takve sudbine!

Napomena 1:

Arije: „Sin beše jednom stvoren ni iz čega osim iz Božanske volje, prvo biće i tvorac Univerzuma beše Bog, iako potčinjen Ocu,“ ovo je Savet u Nikeji proglasio jeretičkim 325 god.n.e i zamenio Atanazijskim principom vere.

“Sin Božji dolazi iz večnosti, nije nastao, već stvoren od Bića Oca i slične je prirode kao Otac.“

Potoci krvi su proliveni kao rezultat ovih doktrina, neprobojnih od strane ljudskog uma. (Weber: Lehrbuch der Weltgeschichte, 1875).

Napomena 2:

„Manus je imao tri sina po kojima su ljudi najbliži Severnom moru dobili ime Ingeavoni, oni blizu centralnog dela Hermioni, a preostali narod je dobio ime Iste.“ (Germanija 2)

Napomena 3:

Upućivanje na agitaciju protiv predloga Nemačke u decembru 1916 godine za pregovore o miru.

 

 

 

 

 

 

 

Prevodilac: Katarina Nešić