III

Božić

Rođenje Sunčevog Duha kao Duha Zemlje

Trinaest svetih noći[1]

 

Hanover, 26. decembar 1911.

Kada se upale sveće na božićnom drvetu, ljudska duša se oseća kao da tu stoji simbol večne stvarnosti i da to (svetlo) uvek mora da bude simbol proslave Božića, i da je tako bilo i u dalekoj prošlosti. Jer u jesen, kada spoljašnja priroda nestaje, kada sunčeva stvorenja zapadaju u san a čovekovi organi za vanjsku percepciju se moraju okrenuti od pojava fizičkog sveta, duša ima priliku — ne samo priliku, nego i poriv da se povuče u najskrovitije dubine, da bi osetila i doživela: sada, kada je svetlost spoljašnjeg Sunca najprigušenija a njegova toplina najslabija, sada je vreme kad se duša povlači u tamu ali može unutar sebe da nađe svoju unutrašnju, duhovnu svetlost. Svetlost na božićnom drvetu stoji, pred nama, kao simbol unutrašnje, duhove svetlosti koja plamsa u spoljašnjoj tami. A zbog toga što osećamo da duhovno svetlo duše sija u tami Prirode, čini se da je to večna stvarnost, zamišljamo da nas osvetljena jelka obasjava u Božićnoj noći i da je isijavala svetlost još od početka zemaljskih inkarnacija.

A ipak, to nije tako. Tek od pre jednog ili dva stoleća božićno drvo je postalo simbol misli i osećanja koja se javljaju u čoveku u vreme Božića. Božićno drvo je skorašnji simbol ali ono, svake godine, iznova otkriva čoveku veliku, večnu istinu. I, upravo zbog toga zamišljamo da je ono uvek moralo postojati, čak i u dalekoj prošlosti. Kao da se sa božićnog drveta razleže božanska objava u kosmičkom prostranstvu, u nebeskim visinama. Ljudsko biće to može da oseti u svojoj duši kao neiscrpni izvor onih sila mira, koje izviru iz dobronamernosti. A tako je, prema legendi o Božiću, odjekivalo kada su pastiri obišli mesto rođenja Deteta čiju svetkovinu proslavljamo na dan Božića. Okupljenim pastirima orilo se iz oblaka, iz kosmičkog prostranstva, iz nebeskih visina, božanske snage se otkrivaju, donoseći mir ljudskoj duši koja je ispunjena dobrim namerama.

Vekovima i vekovima ljudi nisu mogli poverovati da je simbol koji se predočava svetu u vreme svetkovine Božića ikada imao početak. Osećali su u njemu žig večnosti. Zbog toga je u hrišćanskom ritualu taj nagoveštaj večnosti u onome što se simbolično dešava u Božićnoj noći, zaodenut rečima: `Za nas je Hrist ponovo rođen!' (Hristos se rodi! Vaistinu se rodi!) Kao da se svake godine duša poziva da ponovo oseti istinu koju je naučila da se to moglo desiti jednom i samo jednom. Svevremenost ovog simboličkog događaja se unosi (nama) u dom s beskrajnom snagom ako imamo pravu koncepciju samog simbola. Ipak, još davne 353.g.n.e., 353 godine posle pojave Isusa Hrista na Zemlji, rođenje Isusovo nije proslavljano, čak ni u Rimu. Svetkovina Isusovog rođenja je prvi put proslavljena 354.g.n.e. Pre toga, ova svetkovina nije proslavljana između 24. i 25. decembra. Za one koji razumeju nešto od duboke mudrosti koja se odnosi na Misterijum na Golgoti, dan komemoracije Bogu bio je 6. januar. Tokom tri prva veka naše ere, Epifanija/Bogojavljanje je proslavljana kao svetkovina Hristovog rođenja. Svrha ove svetkovine bile je u tome da se u ljudskoj duši oživi sećanje na silazak Hristovog duha u telo Isusa iz Nazareta prilikom krštenja koje je obavio Ivan na Jordanu. Do 353.g.n.e. spomen na događaj krštenja proslavljan je 6. januara kao svetkovina Hristovog rođenja. Jer tokom prvih vekova hrišćanstva još su preostali neki nagoveštaji misterije, koju čovečanstvo najteže razume od svih misterija, naime, silazak Hristovog bića u telo Isusa iz Nazareta.

Kakva su bila osećanja ljudi koji su naslućivali tajne hrišćanstva tokom ovih ranih vekova? Govorili su sebi: Hristov duh utkao se kroz svet koji se otkriva čulima i kroz ljudski duh. U dalekoj prošlosti, Hristov duh se otkrio Mojsiju. Tajna ljudskog `ja' odzvanjala je Mojsiju kao što i nama odzvanja u simbolu božićnog drveta iz zvukova Ja A O — alfa i omega kojima prethodi Ja. To je odjekivalo u Mojsijevoj duši kada se pred njim pojavio Hristov duh u gorućem grmu. I isti taj Hristov duh odveo je Mojsija do mesta na kojem ga je ovaj morao prepoznati kao istinsko biće. Ovo je opisano u Starom zavetu gde se kaže da je Bog odveo Mojsija na planinu Nebo ‘nasuprot Jerihonu’ i pokazao mu šta još treba da se desi pre nego se Hristov duh bude mogao inkarnirati u telu čoveka. Na planini Nebo, ovaj duh je Mojsiju rekao: Ali ti kome sam se ja unapred otkrio možda ne možeš to što imaš u svojoj duši preneti u evoluciju svog naroda; jer oni prvo moraju da se pripreme za ono što dolazi kada se ispuni vreme.

I kada, posle mnogo vekova, budu dovršene evolucijske pripreme, isti Duh, koji je zaustavio Mojsija, stvarno je otkrio sebe – postavši telesan, uzevši ljudsko telo, telo Isusa iz Nazareta. Time je čovečanstvo, kao celina, bilo vođeno od stanja Inicijacije označene rečju `Jerihon' do onoga što je pokazano krštenjem na reci Jordan.

Srca i umovi onih koji su u prvim vekovima naše ere shvatili pravo značenje hrišćanstva u prekretnici prilikom krštenja na Jordanu Isusa iz Nazareta u kojeg se spustio Hrist, Hrist Sunčev-Duh-Zemlje. To je bilo — rođenje Hrista — to je bilo slavljeno kao misterija prvih vekova hrišćanstva. Uvid za koji smo se pripremili danas kroz antroposofiju, kroz mudrost koja pripada petoj post-atlantskoj epohi civilizacije, planuo je u formi vizije od ostataka drevne vidovitosti koja je još opstala u toku ere kada se dogodio Misterijum na Golgoti; planuo je u gnosticima, ovim važnim, prosvećenim ljudima koji su živeli na prekretnici stare i nove ere čija se koncepcija Hristove misterije razlikovala od naše u odnosu na formu ali ne i na sadržaj. Ono što su gnostici bili u stanju da pouče ukapavalo je u svet i, mada ono što se stvarno desilo u događaju simbolično predstavljenom krštenjem na Jordanu nije šire shvaćeno, ipak je postojala slutnja da se Sunčev Duh u to vreme (pojavio) kao Duh Zemlje, da je kosmička snaga boravila u telu čoveka sa Zemlje. I tako je, u prvim vekovima hrišćanstva, 6. januara proslavljana svetkovina rođenja Hrista u telu Isusa iz Nazareta, svetkovina Hristove Epifanije.

Ali uvid, čak i zamagljen, nesigurni uvid u duboku misteriju bledeo je sve više i više dok je vreme prolazilo. Došlo je doba kada čovek više nije mogao da razume da je Biće, nazvano Hrist, bilo prisutno u fizičkom ljudskom telu samo tri godine. Sve će se više razumevati da ono što je postignuto u čitavoj zemaljskoj evoluciji tokom te tri godine boravka ovog Bića u fizičkom telu, predstavlja jednu od najdubljih i najteže shvatljivih misterija. Od četvrtog veka nadalje, dolaskom doba materijalizma, snage ljudske duše — tada još u fazi pripreme — nisu bile dovoljno jake da pojme duboku misteriju koja će, od našeg doba nadalje, biti sve razumljivija. I tako se desilo da je, do iste mere kojom se širila spoljašnja snaga hrišćanstva, umanjivano razumevanje Hristove misterije i svetkovina 6. januara prestala je da ima ikakvo bitno značenje. Rođenje Hrista pomereno je trinaest dana ranije i zamišljano je da se poklapa sa rođenjem Isusa iz Nazareta. Ali, u samoj toj činjenici suprotstavljeni smo nečemu što uvek mora biti izvor inspiracije i zahvalnosti. Zapravo, 24/25 je utvrđen kao dan Hristovog rođenja zbog velike istine koja je izgubljena, kao što smo čuli. A ipak … mada se čini kao da ova pogreška ukazuje na gubitak velike istine, iza nje se krije tako duboki smisao da — mada su ljudi odgovorni što o njoj ne znaju ništa — ne možemo a da se ne divimo podsvesnoj mudrosti kojom je uspostavljena svetkovina prvog dana Božića.

Uistinu se u određivanju datuma ove svetkovine može videti božanska mudrost. Kao što se božanska mudrost može primetiti u spoljašnjoj prirodi ako znamo kako da odgonetnemo šta se otkriva, tako možemo primetiti delovanje božanske mudrosti u nesvesnoj duši čoveka kada se ima na umu sledeće. U kalendaru je, 24. decembar dan posvećen Adamu i Evi, a narednog dana se proslavlja Hristovo rođenje. Tako je gubitak jedne drevne istine doveo do toga da se datum Hristovog rođenja pomeri trinaest dana ranije i da se podudari sa rođenjem Isusa iz Nazareta — ali, rođenje Isusa iz Nazareta je na predivan način povezano sa idejom o čovekovom poreklu u zemaljskoj evoluciji, njegovim poreklom od Adama i Eve. Sva nejasna osećanja i iskustva povezana sa svetkovinom Isusovog rođenja koja je bila živa u ljudskoj duši — mada ljudi nisu imali svesno znanje šta je iza nje — sva ova osećanja koja su se komešala u dubinama duše govore čudesnim jezikom.

Kada je izgubljeno razumevanje onoga što je strujalo iz kosmičkih svetova tokom događaja koji bi trebalo proslavljati 6. januar sile koje deluju u skrivenim dubinama duše uslovile su stvaranje slike o čoveku kao biću duše-i-duha pre fizičkog utelovljenja, na samom početku evolucije fizičkog ljudskog bića. To je slika novorođenog deteta čija je duša još nedotaknuta delovanjem veze sa fizičkim telom, deteta na početku fizičke evolucije na Zemlji. Ali, ovo nije ljudsko dete u uobičajenom smislu, to je dete koje je postojalo pre nego što su ljudska bića dostigla tačku prvog fizičkog otelovljenja u zemaljskoj evoluciji. Ovo biće je u Kabali poznato kao Adam Kadmon — čovek koji se spustio iz božansko-duhovnih visina, sa svim onim što je postigao/stekao u toku perioda Saturna, Sunca i Meseca[2] Ljudsko biće u svom duhovnom stanju, rođeno u detetu Isusu — to je božanskom mudrošću predočeno čovečanstvu u svetkovini Isusovog rođenja. U vreme kada više nije bilo moguće razumeti šta se spustilo iz kosmičkih svetova, iz nebeskih sfera, na Zemlju, sećanje na njihovo poreklo, o njihovom stanju pre ulaska luciferskih snaga u zemaljsku evoluciju urezalo se u duše ljudi. I kada to više nije moglo da se shvati u najvišem i najistinitijem smislu, o krštenju koje je Ivan obavio na Jordanu moglo bi da se kaže: Iz kosmičkih svetova u ljudske duše je ušla snaga samootkrivenja Božje naravi da bi mir vladao među ljudima koji su dobronamerni — kada je izgubljeno razumevanje o tome kako ova slika može biti predstavljena kao tajna svetkovina, zamenjena je drugom, potvrdom da je na početku zemaljske evolucije, pre nego što su počele da deluju luciferske snage, čovek imao narav, entelehiju[3] koja ga je mogla inspirisati nadom koja ne umire.

Isus u Evanđelju po sv. Luki — ne Isus opisan u Matejevom evanđelju — je dete kome su se pastiri poklonili. Njima je objava zazvonila: Sada se božansko otkriva iz nebeskih visina, donoseći mir dušama ljudi koji su dobronamerni. I tako je, dok je vekovima viša stvarnost bila van shvatanja čoveka, bila uspostavljena svetkovina koja ga svake godine podseća: Mada ne možeš pogledati u nebeske visine i tamo prepoznati veliki Sunčev Duh, ti nosiš u sebi, od vremena tvog zemaljskog početka Dušu Deteta u stanju njene čistote, neokaljanu učincima fizičke inkarnacije, i sile ove Duše Deteta potvrđuju da možeš pobediti nižu prirodu koja se priljubila uz tebe usled iskušenja Lucifera. Povezanost svetkovine Isusovog rođenja sa sećanjem na Adama i Evu naglašava misao da je na mestu koje su posetili pastiri, rođena ljudska duša u stanju nevinosti koja je bila svojstvo duše pre prve inkarnacije na Zemlji.

Pošto se više ne razume rođenje Boga, u vreme ove svetkovine se zbog toga slavi rođenje ljudskog bića. Jer, ma koliko velike sile prete propadanjem čoveka i da će njegove patnje nadvladati, postoje dva nepresušna izvora mira, harmonije i snage. Do prvog izvora smo dovedeni kad gledamo kosmički prostor, da je prožet uzvišenim tkanjem, pokretom i toplinom Božanskog Duha. I, ako se držimo uverenja da je ova božansko-duhovna-snaga, utkivajući se kroz univerzum, mogla prožeti naše biće osiguravajući da naše snage ne oslabe — tu se radi o pojmu Uskrsa, jednakom izvoru nade i verovanja koje se uliva iz kosmičkih sfera. A drugi izvor potiče iz maglovite slutnje da je, kao biće duše-i-duha, pre nego što je postao plen luciferskih sila na početku svoje zemaljske evolucije, čovek još bio deo istog Duha koga sada, u pojmu Uskrsa, očekuje iz kosmičkih svetova. Okrećući se izvoru koji treba potražiti u čovekovom vlastitom, originalnom biću, pre početka luciferskog uticaja, možemo sebi reći: Ma šta da te zadesi, ma šta da te muči i odvlači dole od blistavih sfera duha, tvoje božansko poreklo je večna stvarnost mada skriveno u dubinama duše. Prepoznavanje ove najunutrašnije snage duše stvoriće osećaj čvrste sigurnosti da te visine možeš dosegnuti. I ako u svojoj duši dočaraš svu tu nevinost, nedužnost, oslobođenu životnih iskušenja, oslobođenu svega što se već dogodilo ljudskim dušama kroz mnoge inkarnacije od početka zemaljske evolucije, onda ćeš imati sliku ljudske duše kakva je bila pre nego što su počele ove zemaljske inkarnacije.

Ali, jedna duša — samo jedna duša — ostala je u ovom stanju, naime duša Deteta Isusa o kojem se govori u Evanđelju po Luki. Ova duša je sačuvana u duhovnom životu kada su druge ljudske duše počele da prolaze kroz svoje inkarnacije na Zemlji. Ova duša je sačuvana pod zaštitom najsvetijih misterija kroz atlantsku i poatlantske epohe sve do vremena događaja u Palestini. Onda je poslana u telo predodređeno da je primi i postane jedan od dva dečaka Isusa — dečaka koji je opisan u Lukinom evanđelju[4]

Tako je svetkovina Hristovog rođenja postala svetkovina Isusovog rođenja.

Ukoliko pravilno razumemo ovu svetkovinu moramo da kažemo: Ono što verujemo da se iznova rađa svake Badnje večeri jeste ljudska duša u svojoj izvornoj prirodi, duh čovekovog detinjstva kakav je bio na početku zemaljske evolucije kada se spustio kao objava iz nebeskih visina. A kada ljudsko srce postane svesno ove stvarnosti duša se ispunjava nepomućenim mirom koji nas može odneti do naših uzvišenih ciljeva, ukoliko smo dobronamerni. Uistinu je moćna reč koja nam može zazvoniti u Božićnoj noći, razumeli mi ili ne njen smisao/značenje.

Zbog čega je svetkovina Hristovog rođenja bila pomerena trinaest dana unazad i postala svetkovina Isusovog rođenja? Da bismo to razumeli moramo prodreti u duboke misterije ljudskog postojanja. Kada se radi o spoljašnjoj prirodi, čovek veruje jer gleda svojim očima, da se ono što sunčevi zraci izmamljuju iz dubina zemlje, što razotkriva svoju lepotu u toku proleća i leta, povlači u iste one dubine u vreme kada je sfera spoljašnjeg Sunca najtamnija, i da je ono što će nići naredne godine pripremano u semenju u dubinama zemlje. Zbog toga što su njegove oči svedoci, čovek veruje da seme biljke prolazi kroz godišnji ciklus, da mora otići dole u dubine zemlje da bi se ponovo otvorilo pod toplotom i svetlošću Sunca u proleće. Pre svega, čovek nema nikakvu predstavu o tome da i ljudska duša prolazi kroz takav ciklus. Niti mu se to otkriva ukoliko nije posvećen u velike misterije postojanja. Kao što je sila sadržana u semenu svake biljke povezana sa fizičkim silama Zemlje, tako je i najunutrašnije biće ljudske duše povezano sa duhovnim silama Zemlje. I kao što seme biljke tone u dubine zemlje u vreme koje znamo kao Božić, tako se i duša čoveka, u to vreme, spušta u duboka, duboka duhovna-kraljevstva, izvlačeći snagu iz tih dubina kao što to čini i seme biljke da bi procvalo u proleće. Ono što duša proživljava u ovim dubinama Duha Zemlje je potpuno skriveno od obične svesti. Ali za onoga, čije su duhovne oči otvorene, vreme od trinaest dana i trinaest noći između 24. decembra i 6. januara je vreme dubokog duhovnog iskustva.

Paralelno sa onim što se dešava biljnom semenu u dubinama prirodne zemlje, postoji i duhovno iskustvo u dubinama Duha Zemlje — zaista paralelno iskustvo. A vidovnjak koji to može da doživi, bilo kao rezultat uvežbavanja ili kroz nasleđene vidovnjačke sposobnosti, može osetiti kako prodire u ove duhovne dubine. U toku ovog perioda od trinaest dana i trinaest noći, vidovnjak može da otkrije šta se mora desiti čoveku zbog toga što je prošao kroz inkarnacije koje su bile pod uticajem sila Lucifera od početka zemaljske evolucije. Patnje, koje čovek mora da podnese u duhovnom svetu zato što je Lucifer stajao uz njega od kada je počeo da se inkarnira na Zemlji — najdragocenija vizija od svih predstavljena je u moćnim Imaginacijama koje se mogu pojaviti pred dušom tokom ovih trinaest dana i noći između svetkovine Božića i svetkovine 6. januara Epifanije/Bogojavljanja. U vreme kada seme biljke prolazi kroz svoj najvažniji period u dubinama ispod, ljudska duša prolazi kroz svoja najdublja proživljavanja. Duša izravno gleda sve što čovek mora iskusiti u duhovnim svetovima zbog toga što se, pod uticajem Lucifera, otuđio od snaga koje su stvorile svet. Ova vizija je najjasnija duši tokom ovih trinaest dana i noći. Stoga nema bolje pripreme za otkrivanje Imaginacije koja se može nazvati Hristova Imaginacija i koja nam omogućuje da postanemo svesni da ostvarivanjem pobede nad Luciferom, sâm Hrist postaje Sudija umrlih u toku inkarnacija koje su zahvaćene uticajem Lucifera. Od vremena svetkovine Isusovog rođenja do Epifanije, duša vidovnjaka živi na takav način da joj se otkriva Hristova misterija. Upravo tokom ovih trinaest svetih dana i noći, duša može mnogo dublje da razume sav smisao i značenje Krštenja koje je Jovan obavio na Jordanu.

Vredno je spomena da je tokom stoleća hrišćanstva, gdegod su se snage duhovnog viđenja razvijale na pravi način, vidovnjacima bilo poznato da je vizija prodirala najdublje u toku perioda trinaest svetih noći, u vreme zimskog solisticija. Mnogi vidovnjaci — bilo obučeni u misterijskim školama modernog doba bilo da poseduju unutrašnje snage vidovnjaštva — ukazuju na to da u najtamnijoj tački zimske ravnodnevnice duša može imati viziju svega onoga kroz šta čovek mora da prođe zbog svog otuđenja od Hristovog Duha, da su izravnanje i katarza postali mogući kroz izvođenje misterije Krštenja koje je Jovan obavio na reci Jordan i zatim kroz Misterijum na Golgoti, i da vizije tokom trinaest svetih noći kulminiraju 6. januara Hristovom Imaginacijom. Stoga je ispravno nazvati 6. januar danom Hristovog rođenja a ovih trinaest noći periodom tokom kojeg snage vidovnjaštva u ljudskoj duši raspoznaju i primećuju šta čovek mora da pretrpi kroz svoj život u inkarnacijama od Adama i Eve do Misterijuma na Golgoti.

U toku moje prošlogodišnje posete Kristijaniji[5], bilo mi je interesantno što sam naišao na misao koja je drugim rečima iskazana u mnogim predavanjima o Hristovoj misteriji, utelovljena u prelepoj sagi poznatoj kao `Legenda o snu.' Neobično je što je šire prihvaćena u Norveškoj tokom poslednjih deset ili petnaest godina i postala poznata ljudima, mada je njeno poreklo, naravno, mnogo starije. To je legenda u kojoj se na čudesno lep način govori o tome kako je Olaf Asteson iniciran, reklo bi se prirodnim silama, kada je zaspao na Badnje veče, spavao tokom trinaest dana i noći do 6. januara i proživeo sve strahote koje ljudsko biće mora proživeti kroz inkarnacije od zemaljskog početka do Misterijuma na Golgoti. I kaže se, da je 6. januar Olaf Asteson[6] imao viziju posredovanja Hristovog Duha u čovečanstvu, Mihajlov Duh je postao njegov prethodnik. Nadam se da ćemo nekom drugom prilikom moći predstaviti ovu pesmu u celosti jer biste onda shvatili da je svest o viziji tokom trinaest dana i noći opstala do danas i da je zapravo ponovo oživljena. Ovde ću navesti nekoliko karakterističnih stihova. Pesma počinje stihovima:

Dođi poslušaj me i počuj moju pesmu
 Pesmu o mladiću divnom,
O Olafu Astesonu pevaću
 Mnogo je dana spavao snom — samo istinu reći ću.

Bilo je Badnje veče kad je legao
 I zaspao bez svesti zadugo,
Tek se trinaestog dana probudio
 Kad su u crkvu pošli ljudi.
 Da, to je Olaf Asteson bio
 Koji je tako dugo snio.

 Pesma se nastavlja pripovedajući kako je, tokom trinaest dana i noći, Olaf Asteson bio u svojim snovima proveden kroz sve što čovek mora proživeti zbog toga što je podlegao Luciferovom iskušenju. Zivopisno je prikazano putovanje Olafa Astesona kroz sfere gde ljudi moraju da dožive ono što je često opisivano u vezi sa Kamalokom i kako Hristov Duh, kome je prethodio Mihajlo, struji u ovu viziju.

Tako će, dolaskom Hrista u Duhu, sve više i više biti moguće da ljudi spoznaju kako duhovne sile snuju i upravljaju i da uspostavljanje svetkovina nije odabrano slučajno, nego delovanjem kosmičke mudrosti, koja je često van domašaja ljudske svesti a ipak deluje i vlada kroz istoriju. Ova kosmička mudrost postavila je svetkovinu Isusovog rođenja na početku trinaestodnevnog perioda. Dok svetkovina Uskrsa može uvek da nas podseća da će nam dubokoumnost kosmičkih svetova pomoći da u sebi pronađemo snagu da nadvladamo sve što je niže, Božićna misao — ukoliko razumemo svetkovinu kojom se slavi čovekovo božansko poreklo i simbol u obliku Deteta Isusa pre Božića — govori nam uvek i ponovo da snage koje donose mir duši možemo naći u sebi. Pravi mir duše postoji samo kada mir ima sigurne temelje, odnosno, kada je to sila koja omogućuje čoveku da spozna: U tebi živi nešto što te, ukoliko istinu dovede do rođenja, može, štaviše mora, dovesti do božanskih visina, do božanskih snaga.

Svetla na (božićnom) drvetu su simboli svetla koje sija u našim vlastitim dušama kada shvatimo suštinu onoga što nam se simbolično objavljuje u Božićnoj noći, kao Dete Isus u stanju njegove nedužnosti: najunutrašnije biće same ljudske duše, jako nevino, spokojno, vodi nas našom životnom stazom do najviših ciljeva postojanja. Mogu nam ta svetla na Božićnom drvetu kazati: Ako je ikada tvoja duša slaba, ako ikada poveruješ da su ciljevi zemaljskog postojanja izvan tvog dosega, pomisli na čovekovo božansko poreklo i budi svestan onih sila koje ti daju poverenje i sigurnost u svim tvojim delima, kroz tvoj celi život, sada i u svim dobima koja dolaze.

[1] Preuzeto iz stenografskih beleški koje autor nije revidirao. (napomena uz tekst na engleskom jeziku)

[2] Ovo su nazivi dati u prethodnim fazama evolucije Zemlje. (nap. R.Š.)

[3] Neprekidna duševna delatnost, stvaralački princip, nerazoriva životna snaga (n.p.)

[4] Prema Rudolfu Štajneru, dečak opisan u Lukinom evanđelju se razlikuje od dečaka opisanog u Matejevom evanđelju. Videti, između ostalih radova, ciklus predavanja Od Isusa do Hrista.

[5] Od 7.-17. juna 1910., kada su održana predavanja o  Misiji Duše naroda.

[6] Prema nemačkoj verziji Legende o snu, na engleski jezik preveo E.C.M. Ovde dato kao prilog broj 1.