PREPODOBNI JOVAN KASIJAN PREGLED DUHOVNE BORBE VII

BORBA SA SVIM VRSTAMA TUGE KOJA DOLAZI OD NEVOLjA I NAPASTI

118.     U Palestini, u pustinjama izmeĊu Jerusalima i Mrtvog mora, varvari su iznenada napali monahe, i veoma mnoge poubijali. Kako je Bog dopustio da se nad Njegovim slugama izvrši takvo zlodelo? To pitanje obiĉno smućuje duše onih koji nemaju mnogo vere i znanja i koji misle da se vrline i podvizi svetih nagraĊuju u ovom vremenskom Žvotu. Mi, pak, koji se ne samo u ovome Žvotu nadamo u Hrista da, po apostolu, ne bismo bili jadniji od sviju ljudi (1.Kor.15,19), ne treba da padamo u zabludu takvim mišljenjima. Inaĉe se moţe desiti da, zbog netaĉnog odreĊenja istine u odnosu na takve dogaĊaje, doĊemo u uţas i smućenje od iskušenja koja i nas susreću, da svojim nogama skrenemo sa puta pravde (Ps.72,2), ili, što je i reći strašno, da Bogu pripišemo nepravdu i nebrigu o delima ljudskim, tj. kao da On svete ljude koji Žve pravedno ne izbavlja od iskušenja, te da dobrima dobrom, a zlima zlom ne uzvraća u sadašnjem Žvotu. Time bismo zasluŽli osudu sa onima kojima prorok Sofonija preti u ime Gospoda, govoreći: Osvetiću se onima koji u srcima svojima govore: "Gospod ne ĉini ni dobro ni zlo" (Sof.1,12), ili bismo se podvrgli jednakom udelu sa onima koji ţalbama izriĉu hulu na Boga: Onaj ko ĉini zlo je dobar pred Bogom i on mu ugaĊa. I gde je Bog pravde, dodajući i drugo

bogohuljenje koje prorok opisuje: Uzalud sluŽmo Bogu. I kakva je korist od drţanja onoga što je naredio, i što hodismo kao molitvenici pred Gospodom SvedrŽteljem? Jer, mi hvalimo tuĊe, napreduju koji ĉine bezakonje, i spasavaju se oni koji se protive Bogu (Mal.3,14-15). Prema tome, da bismo izbegli neznanje koje je uzrok i  koren  najrĊavije zablude, unapred treba da taĉno saznamo šta je zaista dobro, a šta zlo. Drţeći se, zatim, istinskog odreĊenja Pisma, a ne laţnog mišljenja gomile, mi se već  nikako  nećemo prelestiti zabludom neverujućih ljudi.

119.    Sve što postoji i što se dogaĊa u svetu moţe biti jedno od troga: dobro, zlo ili nešto srednje. Prema tome, mi treba da saznamo šta je zapravo dobro, šta zlo, a šta srednje kako bi naša vera, budući ograĊena taĉnim znanjem, u svim iskušenjima ostala nepokolebiva. U ljudskim delima ništa ne treba smatrati suštinskim dobrom, izuzev duševne vrline koja nas iskrenom verom privodi Bogu i podstiĉe da se neprestano prilepljujemo uz nepromenjivo dobro. I nasuprot tome, ništa ne treba smatrati zlom osim greha, koji nas odvaja od blagog Boga i veţe za zlog Ċavola. Srednje je, pak, ono što moţe pripadati i jednoj i drugoj strani, sudeći po osobinama i raspoloţenju onoga koji se njime koristi. Tu spadaju: bogatstvo, vlast, poĉast, telesna snaga, zdravlje, lepota, sam Žvot ili smrt, beda, nemoć tela, klevete i drugo tome sliĉno. Ono, dakle, prema svojstvu i raspoloţenju onoga ko se njime koristi moţe da sluŽ i na dobro i na zlo. Jer, bogatstvo, prema apostolu, ĉesto moţe da sluŽ na dobro. On bogatima ovoga sveta zapoveda da se ne preuznose, niti da se uzdaju u bogatstvo nesigurno, nego u Boga Žvoga, koji nam daje sve izobilno na upotrebu, da dobro ĉine, da se bogate u dobrim delima, da budu dareţljivi, društveni, spremajući sebi dobar temelj za budućnost, da dobiju Žvot veĉni (1.Tim.6,17- 19). MeĊutim, ono se obraća u zlo kada ga sabiraju da bi ga gomilali i zakopavali u zemlju, kao što ĉine tvrdice, ili da ga rasipaju na raskoš i utehe, a ne na korist potrebitih. Isto tako su vlast i poĉast i telesna snaga i zdravlje nešto srednje i mogu se upotrebiti i na dobro i na zlo. Time se lako objašnjava ĉinjenica da su mnogi od svetih u Starom Zavetu, vladajući svime time, bili veoma ugodni Bogu, i što su naprotiv, oni koji su ih rĊavo koristili i obraćali na sluţenje svojim rĊavim sklonostima, pravedno bili kaţnjavani ili predavani smrti, kao što ĉesto pripovedaju knjige Carstva. Na isti naĉin shvati i o drugim srednjim stvarima, tj. da nisu istinsko dobro (koje se sastoji u vrlinama), nego - nešto neodreĊeno. Jer, one su korisne i blagotvorne za pravednike koji ih upotrebljavaju na pravedna i potrebna dela, dajući im mogućnost da urizniĉe dobre plodove za Žvot veĉni, dok su za one koji se njima rĊavo koriste nekorisne i pogubne, dovodeći ih samo do greha i smrti.

120.    Ĉvrsto drţeći u sećanju takvu razliku stvari i dela, znajući da nema istinskog dobra izuzev vrline (koja proizilazi iz straha BoŽjeg i ljubavi prema Bogu), i da ništa nije pravo zlo osim greha i udaljavanja od Boga, sada ćemo sa svom paţnjom pogledati da li je ikada Bog, bilo sam bilo kroz nekog drugog, priĉinio zlo nekome od svojih svetih? Bez sumnje, tako nešto nigde nećeš naći. Jer, nikada se nije desilo da [ĉoveka] neko drugi navede na greh ukoliko on neće zlo i protivi mu se. Ukoliko je, pak, upadao u greh, znaĉi da ga je sam u sebi već zaĉeo usled nepaţljivosti srca i razvraćene volje. Ţeleći da u to zlo, tj. u  greh  baci pravednog Jova, Ċavo je upotrebio sve zamke  svoje zlobe: lišio ga celokupnog bogatstva, decu mu porazio smrću, i njega samoga od glave do nogu pokrio ranama, koje su priĉinjavale nepodnošljiv bol. Ipak, on nikako nije mogao da ga uprlja grehom. Jov je uza sve to ostao nepokolebiv i nije izrekao bezumlje na Boga (Jov 1,22), tj. nije upao u bogohulstvo.

121.    MeĊutim, kako sam Bog o sebi govori: Ja sam ... onaj koji gradi mir i stvara zlo (Is.45,7)? I prorok o Njemu svedoĉi: Moţe li biti nesreća u gradu, a da je Gospod ne

uĉini (Am.3,6)? Sveto Pismo reĉju zlo ponekad oznaĉava skorbne sluĉaje ne zbog toga što su zaista zli po prirodi, nego zbog toga što ih kao zle osećaju oni kojima se šalju na korist. Jer, govoreći sa ljudima, Reĉ BoŽja po neophodnosti govori ĉoveĉijim reĉima i sa ĉoveĉijim osećanjima. Tako i spasonosno seĉenje i spaljivanje, koje lekar dobronamerno vrši na telu koje strada od opasnih povreda, bolesnik smatra za zlo koje mora da trpi. Konju mamuze i onome koji greši - ispravljanje nisu slatki. I sve disciplinske strogosti onima koji prolaze kurs obrazovanja izgledaju gorke, kao što govori apostol: Jer svako karanje, dok traje, ne ĉini se da je radost, nego ţalost, ali posle daje mirni plod pravednosti onima koji su kroz njega izveţbani. On još kaţe: Jer koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina koga prima. Jer koji je to sin koga otac ne kara (Jev.12,6-7;11)? Na taj naĉin, reĉ zlo se ponekad upotrebljava u znaĉenju ţalosnih sluĉajeva, po reĉenome: I raskaja se Bog zbog zla koje reĉe da im uĉini, i ne uĉini (Jon.3,10). I još: Jer znah da si ti Bog milostiv i ţalostiv, spor na gnev i obilan milosrĊem, i koji se ţalosti zbog zla (Jon.4,2), tj. zbog ţalosnih lišavanja i beda koje je prinuĊen da navede na nas zbog grehova naših. Znajući kako su one za neke korisne, drugi prorok se zbog ţelje njihovog spasenja, a ne zbog neprijateljskog osećanja prema njima, molio: Dodaj im zla Gospode, dodaj zla slavnim zemlji (Is.26,15). I sam Gospod govori: Evo, ja ću na tebe navesti zlo (Jer.11,11), tj. tuge i razaranja. Spasonosno kaţnjen njima u sadašnje vreme, bićeš prinuĊen da se na kraju obratiš i poţuriš k meni, koga si u dane svoje sreće zaboravljao. Mi ih zbog toga ne moţemo smatrati suštinskim zlom, budući da mnogima sluţe na dobro i vode ka primanju veĉnih radosti. Vratimo se, meĊutim, postavljenom pitanju. Sve što obiĉno smatramo zlom, što nam priĉinjavaju neprijatelji, ili što nas poraţava na neki drugi naĉin - ne treba da smatramo zlom, nego neĉim srednjim. I tada ono već neće biti onakvo kakvim ga smatra onaj ko ga je naneo u jarosnom duhu, nego onakvo, kakvim ga oseća onaj ko ga je pretrpeo. Stoga, kada se svetom muţu desi smrt, ne treba misliti da mu je uĉinjeno zlo, nego nešto srednje. Jer, ona je za grešnika zlo, a za pravednika - uspokojenje i osloboĊenje od zla. Smrt je za pravednog ĉoveka pokoj, ĉiji je put sakriven (Jov 3,23). Pravedan ĉovek od takve smrti neće pretrpeti nikakvu štetu. Jer, sa njim se nije desilo ništa neobiĉno. Ono što je imalo da se desi sa njim po prirodnoj neophodnosti, on je primio po zlobi neprijatelja, i to ne bez koristi za veĉni Žvot. Dug ĉoveĉije smrti, koji je morao da plati po neizbeţnom zakonu sadašnjeg našeg postojanja, on je otplatio sa bogatim plodom stradanja, stiĉući zalog za veliku nagradu.

122.    To, meĊutim, ne oslobaĊa krivice onoga ko ĉini zlo. Neĉastivi bezakonik neće ostati bez kazne zbog toga što zlodelom svojim pravedniku nije mogao da priĉini suštinsku štetu. Jer, trpljenje je vrlina pravednika. Ono donosi nagradu ne onome ko je naneo smrt ili stradanje, nego onome ko ih je trpeljivo podneo. Jedan će zasluţeno podneti kaznu za zversku surovost, dok drugi neće pretrpeti nikakvo suštinsko zlo. Hrabrošću svoga duha trpeljivo podnevši iskušenja i stradanja, on je sve što mu je naneseno sa zlim namerama, obratio sebi na dobro i na umnoţenje svoga blaţenstva u budućem Žvotu.

123.    Jovovo trpljenje nije steklo dobru nagradu Ċavolu, koji ga je uĉinio slavnim svojim iskušenjima, nego njemu samom koji ih je hrabro podneo. I Judi neće biti darovano osloboĊenje od veĉnih muka zbog toga što je njegovo izdajstvo posluŽlo na spasenje ĉoveĉanskog roda. Jer, ne treba gledati na plod dela, nego na raspoloţenje onoga ko ga ĉini. Zbog toga mi treba da smo ĉvrsto ubeĊeni u to da ĉoveku niko ne moţe naneti zlo ukoliko ga sam ne privuĉe slabošću svoga srca i malodušnošću. Jer, i blaţeni apostol u jednom stihu potvrĊuje: A znamo da onima koji ljube Boga sve pomaţe na dobro (Rim.8,28). Jer, govoreći: Sve pomaţe na dobro, on obuhvata zajedno sve - ne samo ono

što se smatra srećom, nego i ono što se smatra nesrećom. I na drugom mestu isti apostol govori da je prošao i kroz jedno i kroz drugo: Sa oruţjem pravednosti desnim i levim, tj. u slavi i sramoti, u grdnji i pohvali, kao varalice i istiniti, kao neznani i poznati, kao oni koji umiru a evo Žvimo, kao kaţnjavani ali ne ubijani, kao ţalošćeni a uvek radosni, kao siromašni a mnoge bogateći, i ostalo (2.Kor.6,7-10). Prema tome, i ono što se smatra srećom i što apostol svrstava na desnu stranu, oznaĉavajući ga reĉima slave i pohvale, i ono što se smatra nesrećom i što svrstava na levu stranu, obeleţavajući ga reĉima sramote i grdnje, za savršenog muţa postaje oruţje pravednosti. On nanesene mu (ţalosti) velikodušno podnosi, koristeći ih kao oruţje protiv onih koji ga napadaju. On se njima, kao lukom, maĉem i najĉvršćim štitom naoruţava protiv onih koji mu ih nanose, savršeno projavljujući svoje trpljenje i hrabrost. Najslavnije torţestvo svoje nepokolebivosti on pokazuje kroz same neprijateljske strele koje ga smrtno pogaĊaju. On se, na taj naĉin, ni srećom ne uznosi, niti zbog nesreće pada duhom, već koraĉa pravom stazom i carskim putem. Sa takvog mirnog stanja srca on se ni nailaskom radosti neće skrenuti na desno, ni napadom nesreće i dolaskom ţalosti obrnuti na levo. Velik mir imaju oni koji ljube zakon tvoj, Gospode, i oni se ne sablaţnjavaju, svedoĉi sveti David (Ps.118,165). O onima, pak, koji se pri nailasku svake sluĉajnosti menjaju, saglasno njihovim svojstvima i razlikama, kaţe se: Bezumnik se menja kao mesec (Sir.27,11). O savršenima i premudrima se, pak, govori: A znamo da onima koji ljube Boga sve pomaţe na dobro. O slabima i nerazumnima se, opet, objavljuje: Idi od ĉoveka bezumna, jer nećeš ĉuti pametne reĉi (Priĉ.14,7), budući da se on ni prijatnošću ne koristi na svoje dobro, niti se zbog neprijatnosti ispravlja. Naravstvena sila koja je potrebna da se hrabro podnose ţalosti, potrebna je i radi oĉuvanja umerenosti u radosti. Onaj koga iz koloseka izbaci jedna od tih sluĉajnosti, nesumnjivo neće moći odleti ni jednoj od njih. Uostalom, sreća više povreĊuje ĉoveka, negoli nesreća. Jer, nesreća ponekad i  protiv volje obuzdava i smiruje. Privodeći nas u spasonosnu skrušenost, ona nas ili pobuĊuje da manje grešimo, ili nas primorava da se sasvim ispravimo. Sreća, pak, nadima dušu pogubnim, premda prijatnim laskama, te strašnim opustošenjem obara u prah one koji se, zbog srećnih uspeha, smatraju bezbednim.

124.     Takvi savršeni muţevi se u Svetom Pismu prenosno nazivaju dvostrukim dešnjacima. Takav je bio, kao što piše u knjizi Sudija, Aod, koji se obema rukama koristio kao desnom (Knj.Sud.3,15). Takvim savršenstvom u duhovnom [smislu] ćemo i mi ovladati, ukoliko i sreću, koja se smatra desnom [stranom] i nesreću, koja se naziva levom [stranom], dobrom i pravilnom upotrebom budemo obraćali na desnu stranu. Time bi sve što god se sa nama desi, za nas, po apostolu, bilo oruţje pravednosti. U našem unutrašnjem ĉoveku mi opaţamo dve strane i, tako reći, dve ruke. I ni jedan od svetih ne moţe da nema kako onu koju nazivamo desnom, tako i onu koju zovemo levom rukom. Savršenstvo, pak, njegove vrline se poznaje iz toga što on obe obraća u desnicu, dobro se koristeći obema. Da bismo jasnije mogli razumeti o ĉemu se radi, reći ću: sveti muţ ima desnicu kada projavljuje duhovne uspehe; kada, goreći duhom, gospodari nad svim svojim ţeljama i pohotama; kada, budući slobodan od svakog Ċavolskog napada, bez imalo truda i nelagodnosti odbacuje i odseca plotske strasti; kada, uznevši se sa zemlje gore, na sve sadašnje i zemaljsko gleda kao na nepostojan dim i pustu senku, prezirući ga kao brzoprolazno; kada u ushićenju uma ne samo plameno ţeli buduće, nego ga i jasno vidi; kada se najstvarnije hrani duhovnim sagledavanjima; kada jasno, kao otvorena vrata, opaţa nebeske tajne; kada ĉisto i plameno uznosi molitve Gospodu; kada se, razgorevši se ognjem duha, svim stremljenjima duše preseljava u nevidljivo i veĉno, pri ĉemu misli da se već ne nalazi u telu. On ima takoĊe i levu ruku kada je okruţen burama iskušenja; kada se

raspaljuje nastupima pohotnih pobuda prema plotskim ţeljama; kada prema neobuzdanom gnevu biva podstreknut ognjem razdraţujućeg smućenja; kada samoprevaznošenjem biva podstrekavan na gordost ili sujetu; kada biva ugnjetavan ţalošću koja donosi smrt (2.Kor.7,10); kada se rastuţuje napadima podmuklog uninija; kada, po odlasku celokupnog duhovnog ţara, obamire zbog ohladnelosti i neke neobjašnjive sete, pri ĉemu od njega odlaze ne samo dobre pomisli, koje razgorevaju unutrašnju revnost, nego mu i Psalmi i molitva, i ĉitanje, i kelijna usamljenost postaju uţasno teskobni i sva oruĊa vrlina susreće sa nekim neizdrţljivim odvraćanjem i odbojnošću. Kada ga sve ovo bude napadalo, monah treba da zna da ga pritiskuje leva strana.

Prema tome, onaj ko ni zbog onoga, kao što smo rekli, što pripada desnoj strani ne bude nadmen taštinom koja nailazi, i ko ni zbog onoga što pripada levoj strani, hrabro ratujući, ne pada u oĉajanje, koristiće obe ruke kao desnu. U oba delanja pokazavši se pobednikom, on će dobiti pobedniĉki venac, kako sa svog levog, tako i sa svog desnog stanja. Takav venac je, kako ĉitamo, zasluŽo je blaţeni Jov koji se za desno delovanje ovenĉao vencem: budući bogat i znatan otac sedam sinova, on je svakodnevno prinosio ţrtvu Gospodu za njihovo oĉišćenje, ţeleći da ih uĉini blagougodnim i srodnim ne toliko sebi, koliko Bogu; njegova vrata su bila otvorena za svakoga dolaznika; on je bio noga hromih i oko slepih; ovĉijim krznom od njegovih ovaca su bila zagrevana ramena nemoćnih; on je bio otac sirotama i udovicama; on se ĉak u srcu svome nije radovao zbog pogibije svoga neprijatelja. Isti Jov je, delujući levicom, sa neuporedivo visokom hrabrošću trijumfovao nad nevoljama; u jednom trenutku lišivši se sedam sinova, on se kao otac nije ucvelio ţestokom ţalošću, nego se kao sluga BoŽji umirio voljom svoga Tvorca; od najbogatijeg postavši najbedniji, od preobilnog nag, od zdravog gubav, od poznatog i slavnog poniţen i prezren on je saĉuvao hrabrost duha nepovreĊenom; lišivši se na kraju celokupnog svog imanja i imetka, on je postao obitalište gnoja i, kao neki najsuroviji muĉitelj svoga tela, crepom strugao isceĊeni gnoj, te pogruţavao prste u dubinu rana koje su pokrile sve delove njegovog tela i izvlaĉio crve. Pri svemu tome on ni najmanje nije pohulio na Boga, i ni u ĉemu nije uzroptao na svoga Tvorca. Šta više. Nimalo se ne bojeći bremena najteŽh iskušenja, on je i samu odeću koja je pokrivala njegovo telo (i koja je jedina mogla biti saĉuvana od Ċavolje otimaĉine stoga što je bila na njemu) razderao i odbacio od sebe, pridodavši proizvoljnu nagotu onoj kojom ga je porazio njegov najljući otimaĉ. On je ĉak i kosu sa svoje glave, koja je ostala kao jedino netaknut znak ranije slave, odsekao i bacio svome muĉitelju. On je tako odsekao ono što mu je ostavio najsvirepiji neprijatelj, i nebeskim glasom izjavio radost svoje slavne pobede nad njim: Dobro smo primali od Boga, a zla zar nećemo primati? Go sam izašao iz utrobe matere svoje, go ću se i vratiti. Gospod dade, Gospod uze. Kako je bilo ugodno Gospodu, tako se i zbilo. Neka je blagosloveno ime Gospodnje (Jov 2,10; 1,21). U dvostruke dešnjake pravedno ću ubrojati i Josifa koji je u sreći bio prijatan ocu, pun poštovanja prema braći, blagougodan Bogu, a u neprijatnosti celomudren, veran svome gospodaru, najkrotkiji u tamniĉkom zatvoru, nezlopamtiv prema uvredama, dobroĉinitelj prema neprijateljima, prema zavidnoj braći koji su gotovo postali njegove ubice ne samo neţno raspoloţen, nego i bogato milosrdan. On i njemu sliĉni se pravedno nazivaju dvostrukim dešnjacima, budući da se sa obe ruke koriste kao sa desnicom. Prolazeći kroz iskušenja koja je nabrojao apostol, oni sliĉno njemu mogu govoriti: Sa oruţjem pravednosti, levim i desnim, u slavi i sramoti, u grdnji i pohvali, i ostalo. I mi ćemo biti dvostruki dešnjaci ukoliko i nas ne budu menjali ni obilje, ni oskudica u prolaznim dobrima, tj. ukoliko nas ni obilje ne bude odvlaĉilo zadovoljstvima štetne raspuštenosti, niti oskudica - u oĉajanje i roptanje, već

ukoliko u oba sluĉaja, odajući blagodarnost Bogu, budemo izvlaĉili jednak plod i iz prijatnosti i iz neprijatnosti. Tada ćemo postati istinski dvostruki dešnjaci, kao što je bio uĉitelj neznaboţaca, koji je posvedoĉio o sebi: Govorim to ne zbog oskudice, jer ja sam se nauĉio da budem zadovoljan onim što imam. Znam i poniziti se, znam i izobilovati; u svemu i svaĉemu navikoh: i sit biti i gladovati, i izobilovati i oskudevati. Sve mogu u Hristu koji mi daje moć (Fil.4,11-13).

125.    Iskušenje, kao što smo rekli, biva dvojako, tj. kroz prijatnost i neprijatnost. Uzrok, pak, zbog koga se iskušavaju ljudi jeste trojak: najvećim delom radi ispitivanja, ponekad radi ispravljanja, a neretko i radi kaţnjavanja zbog grehova.

Tako su radi ispitivanja, kako ĉitamo, sliĉno Jovu, bezbrojne ţalosti podneli Avraam i mnogi sveti. Radi njega je i narod judejski bio podvrgnut iskušenjima u pustinji, kao što u knjizi Ponovljenih zakona govori Mojsije: I opominji se svega puta kojim teje vodio Gospod Bog tvoj ĉetrdeset godina po pustinji, da bi te namuĉio i iskušao, da se zna šta ti je u srcu, tj. hoćeš li drţati zapovesti Njegove ili nećeš (Pon.Zak.8,2). I u Psalmu se napominje: Na vodi Merivi iskušah te (Ps.80,8). Da se Jov upravo radi toga podvrgao svemu što je podneo, upravno svedoĉi sam Bog, govoreći: Zar misliš da sam ti radi ĉega drugog uĉinio [sve to], osim da se javiš prav (Jov 40,3)?

Radi ispravljanja se, pak, to dešava kada Gospod, smirujući svoje pravedne zbog nekih malih i lakih grehova, ili zbog prevaznošenja liĉnom pravednošću, popušta razna iskušenja. Njima se oni u sadašnje vreme ĉiste od svake neĉistote pomisli i njima se spaljuje svaka neĉistota koja se vidi u njihovoj unutrašnjosti (Is.1,25), kako bi se na budućem ispitivanju pokazali sliĉni ĉistom zlatu, i kako u njima ne bi ostalo ništa što bi, posle ispitivanja ognjem Suda, trebalo da se oĉisti kaznenim saŽganjem. U tome smislu je reĉeno: Mnoge nevolje ima pravednik (Ps.33,20), i takoĊe: I zaboravili ste savet koji vam govori kao sinovima: Sine moj, ne zanemaruj karanje Gospodnje, niti kloni kad te On pokara. Jer koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina koga prima. Ako podnosite karanje, Bog postupa sa vama kao sa sinovima. Jer koji je to sin koga otac ne kara. Ako li ste bez karanja, koje su svi iskusili, onda ste kopilad a ne sinovi (Jev.12,5-9). I u Otkrivenju [je reĉeno]: Ja one koje ljubim karam i popravljam (Otk.3,19). Takvima je, pod vidom Jerusalima, od lica BoŽjeg preko proroka Jeremije upućena reĉ: I uĉiniću kraj svim narodima, meĊu koje sam te rasejao, a tebi neću uĉiniti kraja, nego ću te pokarati na sudu (Jer.30,11). Za takvo spasonosno ispravljanje sveti David se moli, govoreći: Ispitaj me, Gospode, i iskušaj me. Prekali utrobu moju i srce moje (Ps.25,2). Razumevajući spasonosnost takvog iskušenja, i prorok Jeremija vapije: Kazni nas Gospode, ali sa merom, a ne u gnevu svom (Jer.10,24). Isto i Isaija [govori]: Blagosiljam te, Gospode, jer si se razgnevio na mene, ali si odvratio jarost tvoju, i pomilovao me (Is.12,1).

Udarci iskušenja se šalju i zbog grehova. Tako Gospod  preti  da  pošalje  udarce narodu izrailjskom, govoreći: Zube zverske poslaću na njih sa jarošću onih koji gamiţu po zemlji (Pon.Zak.32,24). I u Psalmima se o njima govori: Mnogo rane ima grešnik (Ps.31,10). I u JevanĊelju se pominje: Eto postao si zdrav, više ne greši, da ti se što gore ne dogodi (Jn.5,14).

Postoji još i ĉetvrti razlog zbog koga se nekima šalju stradanja, poznat iz Svetog Pisma: javljanje slave i dela BoŽjih. Tako se u JevanĊelju govori o sleporoĊenom: Ne sagreši ni on ni roditelji njegovi, nego da se jave dela BoŽja na njemu (Jn.9,3). I o bolesti Lazara [se kaţe]: Ova bolest nije na smrt, nego na slavu BoŽju, da se Sin BoŽji proslavi kroz nju (Jn.11,4).

Postoje i druge vrste BoŽjih odmazdi, kojima bivaju poraţeni oni koji su prevazišli najviši stepen zla, i kojima su bili osuĊeni, kao što ĉitamo, Datan, Aviron i Korej, i prvenstveno oni o kojima govori apostol: Predade ih Bog u pokvaren um da ĉine što je nepriliĉno (Rim.1,26-28). To treba smatrati najteŽm od svih kazni. O njima i govori Psalmopojac: Na poslovima ĉoveĉijim nema ih, i ne muĉe se sa drugim ljudima (Ps.72,5), budući da ne  zasluţuju  da  budu spaseni  posetom Gospodnjom  i da dobiju izleĉenje posredstvom vremenskih kazni. Jer, oni otupevši predadoše sebe razuzdanosti pa ĉine svaku neĉistotu sa pohlepom (Ef.4,19) usled ogrubljenja srca svoga od dugotrajnog prebivanja u neprestanom grehu koji prevazilazi sve mere oĉišćenja i odmazde u veoma kratkom roku Žvota u ovome veku. Takve Reĉ BoŽja ukoreva i preko proroka Amosa: Zatirah vas kao što Gospod zatre Sodom i Gomor, i bijaste kao glavnja istrgnuta iz ognja. Pa ipak se ne obratiste k meni, govori Gospod (Am.4,11). [On govori] i kroz proroka Jeremiju: Potrću narod svoj, jer se ne vraćaju sa puteva svojih (Jer.15,7), i na drugom mestu: Biješ ih, ali ih ne boli; satireš ih, ali neće da prime pouke. TvrĊe im je lice od kamena, i neće da se obrate (Jer.5,3). Ipak, izlivši sve spasonosne lekove kao najiskusniji Lekar, i videvši da već nije ostalo nijedno isceljujuće sredstvo koje bi bilo moguće priloŽti na njihove rane, Gospod kao da, na neki naĉin, biva pobeĊen veliĉinom njihove nepravde. Budući prinuĊen da odstupi od milostivog kaţnjavanja, On im objavljuje, govoreći: I revnost će se moja ukloniti od tebe, i poĉinuću, i više se neću postarati (Jez.16,42). O drugima, pak, ĉije srce nije ogrubelo ĉestim grešenjem, koji još nisu zasluŽli najţešću i istrebljujuću kaznu, već su sposobni da prime urazumljujuću kaznu radi spasenja, govori se: Pokaraću ih i ĉuće o skrobima svojim (tj. urazumiću ih, davši im da ĉuju o nevoljama koje im prete) (Os.7,12).

126.       Kako zadobiti i saĉuvati trpljenje i blagodušnost? Istinsko trpljelje i blagodušnost se ne mogu ni zadobiti ni saĉuvati bez srdaĉnog smirenja. Kada trpljenje bude isticalo iz tog izvora, radi izbegavanja ţalosti od neprijatnosti neće biti potrebno niti zatvarati se u keliju, niti sakrivati se u pustinju. UtvrĊujući se u dubini duše na vrlini smirenja, svojoj roditeljki i ĉuvarki, trpljenje već neće imati potrebu za  spoljašnjom pomoći. Zbog toga, ukoliko se mi zbog neke uvrede uznemirimo, oĉigledno je da u nama nije ĉvrsto utvrĊen temelj smirenja. Stoga se naša unutrašnja graĊevina, pri naletu ĉak najmanje bure, podvrgava razarajućem potresu. Trpljenje nije pohvalno i dostojno udivljenja u sluĉaju kada je unutrašnje spokojstvo saĉuvano usled nedostatka strela neprijatelja. Naprotiv, ono je veliĉanstveno i slavno kada prebiva nepokolebivo i pored bure iskušenja koja je na njega usmerena. I kada se, naizgled, ruši i potresa, ono se više uĉvršćuje. I onim se više usavršava, ĉime naizgled slabi. Jer, nikome nije nepoznato da je trpljenje dobilo svoje ime od podnošenja ţalosti. Stoga niko ko bez tuge ne podnosi sve što mu se ĉini ne moţe biti proglašen trpeljivim. Stoga Solomon trpeljivog zasluţeno pohvaljuje: Bolji je dugotrpeljiv ĉovek nego junak. I gospodar od svoga srca je bolji nego onaj koji zauzme grad (Priĉ.16,32). On još [kaţe]: Ko je dugotrpeljiv velika je razuma, a ko je malodušan pokazuje ludost (Priĉ.14,29). [Dešava se], dakle, da neko doŽvi klevetu i da se zapali ognjem gneva. Tada uzrokom njegovog greha ne treba smatrati uvredu koja mu je nanesena, budući da je ona iskljuĉivo povod za ispoljavanje u njemu sakrivene bolesti (gneva). Takav je smisao Spasiteljeve priĉe o dve kuće: jednoj, utemeljenoj na kamenu, i drugoj, utemeljenoj na pesku. Na njih se sa jednakom silom ustremio napad vode i bure vetrova. Posledice su, meĊutim, bile razliĉite. Jer, dom koji je bio utemeljen na tvrdom kamenu nije pretrpeo nikakve štete od silnog udara, dok se onaj koji je bio utemeljen na rastresitom pesku odmah srušio. I on se oĉigledno srušio ne stoga što je bio podvrgnut

spoljašnjem udaru, tj. od voda koja su se ustremile na njega, nego stoga što je bio nerazumno utvrĊen na pesku. Isto tako se i sveti ĉovek od grešnika ne razlikuje time što nije podvrgnut snaţnim iskušenjima, nego time što ga ni velika iskušenja ne pobeĊuju, dok grešnik pada i od malih. I, kao što smo rekli, hrabrost pravednika ne bi bila pohvalna ukoliko bi on bio pobednik bez iskušenja. Uostalom, ni pobede ne bi bilo ukoliko ne bi bilo neprijateljskih napada. Jer, blaţen je ĉovek koji pretrpi iskušenje, jer kad bude oproban primiće venac Žvota, koji Gospod obeća onima koji ga ljube (Jak.1,12). I apostol Pavle [kaţe] da se sila BoŽja ne pokazuje u miru i utehama, nego u nemoći (2.Kor.12,9). Jer, tako govori Gospod Jeremiji: Jer, evo ja te postavljam danas kao tvrd grad i kao stub gvozden i kao zidove bakarne svoj ovoj zemlji, carevima Judinim i knezovima njegovim i sveštenicima njegovim i narodu zemaljskom. Oni će udariti na tebe, ali te neće nadvladati, jer sam ja sa tobom, veli Gospod, da te izbavljam (Jer.1,18-19).

127.     Hteo bih da vam predstavim bar dva primera takvog trpljenja. Jedan je pokazala jedna blagoĉastiva ţena. Ţeleći da se usavrši u vrlini trpljenja, ona ne samo da nije beţala od iskušenja, nego je ĉak i traŽla da je ogorĉavaju. Ma koliko ĉesto bila oţalošćavana, ona nije padala u iskušenjima. Ta ţena je Žvela u Aleksandriji, i poticala iz poznate porodice. U kući koju su joj ostavili roditelji, ona je blagoĉastivo sluŽla Bogu. Došavši jednom blaţenom arhiepiskopu Atanasiju, ona je zamolila da joj da na izdrţavanje i uspokojenje neku od onih udovica koje se izdrţavahu o crkvenom trošku. "Daj mi, - govorila je ona,- jednu od sestara, koju bih uspokojila". Pohvalivši ţeninu dobru nameru i njeno usrĊe prema delu milosrĊa, svetitelj je zapovedio da od svih izaberu udovicu koja bi sve prevazilazila ĉasnom naravi, ozbiljnošću i ljubaznošću, kako ţelja one koja projavljuje milosrĊe ne bi bila potisnuta rĊavošću one koja ga koristi, i kako ona koja projavljuje milosrĊe, budući oţalošćena zlom naravi udovice, ne bi pretrpela štetu u veri. Primivši, dakle, izabranicu, ona ju je dovela u svoju kuću i poĉela da joj sluŽ u svemu. MeĊutim, videći njenu skromnost i tihost, i dobijajući od nje svake minute poštovanje radi blagodarnosti za delo svoga ĉovekoljublja, ona je kroz nekoliko dana opet došla ka spomenutom svetitelju i rekla: "Ja sam molila da zapovediš da mi daju neku koju bih uspokojila, i kojoj bih sluŽla sa punim poslušanjem". On u poĉetku nije razumeo radi ĉega tako govori i šta zapravo ţeli. Pomislivši da je njeno moljenje zbog nebrige nadzornika nad udovicama bilo prenebregnuto, on je sa izvesnim duševnim smućenjem pitao za razlog takvog propusta. Njemu su, meĊutim, rekli, da joj je poslana najĉasnija udovica. Tada je on, shvativši šta je iskala ta mudra ţena, zapovedio da joj daju najrĊaviju od svih udovica, koja je sve prevazilazila gnevljivošću, svadljivošću, glupošću, brbljivošću i sujetom. Kada su našli i dali joj takvu, ona je, uzevši je u svoju kuću, sa istim ili još većim usrĊem poĉela da joj sluŽ. Kao blagodarnost za te usluge ona  je od nje dobijala samo oţalošćavanja poniţavajućim grdnjama, zlim reĉima, vreĊanjem. Ukorevajući je, udovica je sa pakosnim ruganjem roptala što ju je isprosila od arhiepiskopa, budući da je ne uspokojava, nego muĉi. Ona ju je, [navodno], uzela iz spokojnog Žvota i uvela u teţak, a ne iz teškog u spokojni. Takva oţalošćenja je ta ţena ponekad proširivala i do udaraca rukom. MeĊutim, ona gospoĊa joj sa još većim smirenjem sluţaše, uĉeći se da pobeĊuje njenu jarost ne suprotstavljanjem, nego pre smirenim potĉinjavanjem sebe. Ona je njen bes ukroćivala ĉovekoljubivom krotošću. Takvim opitima u potpunosti se utvrdivši u trpljenju i postigavši savršenstvo u ţeljenoj vrlini, ona je otišla pomenutom svetitelju i zahvalila mu za njegov mudri izbor i za obuĉavanje u dobroĉinstvu u pravom smislu, te za to što joj je, savršeno saglasno njenoj ţelji, naznaĉio najdostojniju uĉiteljicu, ĉijim se neprestanim oţalošćenjima svakodnevno ukrepljivala u trpljenju i postigla sam vrhunac vrline. "Napokon, ti si mi,

Vladiko, radi uspokojenja dao onakvu kakvu sam upravo ţelela da imam. Ona prva je, pak, svojim poštovanjem prema meni pre mene uspokojivala i utešavala, negoli ja nju". To je dovoljno reći o ţenskom polu, kako bismo se uspomenom na takvo delo ne  samo naziĊivali, nego i postiĊivali sebe. Jer, mi ne moţemo saĉuvati trpljenje ukoliko se ne zatvorimo u keliji.

128.    Iznećemo i drugi primer o avi Pafnutiju, koji je Žveo u savršenoj usamljenosti u znamenitoj Skitskoj pustinji, u kojoj je i sada prezviter. Budući još mlad monah, on je zasijao blagodatnom svetošću tako da su se najveći muţevi toga vremena divili njegovom napretku. I bez obzira na to što je bio mlaĊi od svih, njega su uporeĊivali sa starcima. Tako su odluĉili da i njega ubroje u lik staraca. Kada se to proĉulo, zavist, koja je nekada pobudila duše braće protiv Josifa, svojim otrovnim ognjem razgore protiv njega jednoga od skitske bratije. On beše naumio da njegovu slavu uprlja nekom mrljom sramote. Saĉekavši vreme u koje je Pafnutije odlazio u nedeljni dan u Crkvu, on potajno uĊe u njegovu keliju i meĊu korpe, koje tamo obiĉno pletu od palmovog pruća, sakri svoju knjigu. Zatim i sam ode u Crkvu, zadovoljan svojom lukavošću. Posle završetka nedeljne sluţbe on pred svom bratijom svetom Isidoru, koji je tada bio prezviter, iznese ţalbu da je iz njegove kelije ukradena knjiga. Ta ţalba je sve smutila (a osobito prezvitera) i oni nisu znali šta da misle, niti šta da poduzmu, budući poraţeni novim i neĉuvenim prestupom. Tada je tuŽlac zahtevao da se sva bratija zadrŽ u Crkvi, i da pošalju nekolicinu izabranih da pretresu sve kelije. Kada su tri starca, koje je naznaĉio prezviter, pretraŽli sve druge kelije, došli su i do Pafnutijeve kelije. I u njoj su našli knjigu sakrivenu meĊu palmovim korpama, gde je beše sakrio zavisnik. Uzevši je, oni su je odmah doneli u Crkvu i stavili pred sve. Premda je zbog ĉistote savesti bio uveren da nema nikakvog udela u grehu Pafnutije je, kao da je kriv zbog kraĊe, sebe predao sudu staraca, izjavljujući spremnost da podnese šta mu bude dosuĊeno kao kazna i moleći da mu odrede mesto pokajanja. On ništa nije govorio u svoju odbranu zbog stidljive skromnosti strahujući da, trudeći se da reĉima spere mrlju kraĊe, povrh toga ne podnese još i osudu za laţ, budući da niko nije podozrevao ništa drugo osim onoga što je otkriveno. Po završetku ispitivanja i donošenja presude, on je izašao iz Crkve, ne pavši duhom, već poveravajući sebe sudu samoga Boga. On je poĉeo da prinosi pokajanje, pojaĉavši molitve sa obilnim suzama, utrostruĉivši post, pokazujući se pred licem ljudi sa najvećim smirenjem duha. Pošto je tokom isteka gotovo dve nedelje na taj naĉin sebe podvrgao svakoj skrušenosti tela i duha, on je u subotni ili nedeljni dan rano ujutro došao u Crkvu ne radi primanja Svetog Priĉešća, nego da bi se ispruŽo kod vrata Crkve i smireno molio oproštaj. MeĊutim, ne trpeći da on i dalje sam sebe skrušava i da bude poniţavan od drugih, Bog, svedok i znalac svega sakrivenoga, primora Ċavola da objavi ono što je pronalazaĉ zla, bešĉasni kradljivac svoje stvari, slavi tuĊ lukavi klevetnik, uĉinio bez ikakvih svedoka. Jer, obuzet najljućim demonom, on je sam otkrio svu lukavost svoje tajne podvale. I tako je onaj ko je bio savetodavac zlog dela i spletke, ujedno postao i izdajniĉki razglašivaĉ. Zatim je taj neĉisti duh silno i dugo muĉio bednog brata, tako da ga nisu mogle isterati ne samo molitve ostalih svetih koji su tamo prebivali, i koji su imali Boţanstveni dar vlasti nad demonima, nego ni naroĉita blagodat Isidora Prezvitera. Ni on nije mogao da istera tog najljućeg muĉitelja, premda mu je, po milosti Gospodnjoj, bila darovana sila nad njima, budući da su besomuĉni dobijali isceljenjv još pre nego što bi bili dovedeni do njegovih vrata. I to je bilo stoga što je Hristos Gospod tu slavu saĉuvao za Pafnutija, kako bi klevetnik bio isceljen molitvama onoga protiv koga je uĉinio spletku, i dobio oproštaj greha i osloboĊenje od sadašnje kazne, objavljujući ime onoga ĉiju slavu je hteo da, kao zavidni neprijatelj potamni.

129.    Dva su me razloga pobudila da vam ispriĉam ovaj dogaĊaj: prvi, da bismo, pomišljajući o nepokolebivoj ĉvrstini tog ĉoveka, utoliko više projavljivali nepokolebivost i trpljenje, ukoliko se manjim napadima neprijatelja podvrgavamo; i drugi, da bismo na osnovu njih došli do ĉvrstog ubeĊenja da ne moţemo biti bezbedni od bura iskušenja i napada Ċavola ukoliko celokupnu zaštitu našeg trpljenja i svu nadu ne budemo polagali na sile našeg unutrašnjeg ĉoveka, a ne na kelijski zatvor, na pustinjsku usamljenost, na zajednicu svetih, ili uopšte na bilo šta što postoji izvan nas. Jer, ako Gospod (koji je u JevanĊelju rekao: Carstvo BoŽje unutra je u vama, Lk.17,21), ne ukrepi naš duh silom svoga zastupništva, uzalud se nadamo da ćemo napade neprijatelja (koji je u vazduhu) pobediti ili pomoću ljudi koji sa nama Žve, ili udaljavanjem u udaljena mesta (tj. udaljivši se u pustinju), ili sakrivanjem iza kamenja i krova (tj. zakljuĉavši se u keliju). Jer, sve je to imao i Pafnutije, pa ipak kušaĉ je pronašao naĉin da ga napadne. Tog najzlijeg duha od njega nisu odbili ni zaštita stena, ni usamljenost pustinje, ni zastupništvo tolikih svetih u toj zajednici. MeĊutim, pošto nije polagao nadu svoga srca ni na šta spoljašnje, nego na samoga Sudiju svega sakrivenoga, ovaj sveti sluga BoŽji nikako nije mogao biti uzdrman podvalama takvog napada. Isto tako, zar se i onaj koga je zavist bacila u takav prestup, nije koristio blagotvornošću pustinje, ogradom udaljenog staništa i zajednicom blaţenog Isidora, ave i prezvitera, i drugih svetih? Pa ipak, kada ga je našla utvrĊenog na pesku, Ċavolska bura ne samo da je njegovom domu (unutrašnjem nastrojenju) nanela silan udarac, nego ga e i sasvim razrušila. Prestanimo, stoga, da osnovu svoga nepomućenog unutrašnjeg mira traŽmo van sebe, te da oĉekujemo da nemoć našeg trpljenja moţe pomoći tuĊe trpljenje. Jer, kao što je Carstvo BoŽje unutra u nama, tako su i neprijatelji ĉoveku... domaći njegovi (Mt.10,36). I niko mi se ne suprotstavlja više od moga osećanja, koje e moj najbliŽ domaći. Pazimo više na sebe, kako nas naši domaći ne bi povredili. Jer, kada naši domaći ne ustaju na nas, tada i Carstvo BoŽje prebiva u nama u nepomućenom duševnom miru. I ako revnosno razmotrimo uzroke onoga što se dešava u nama, naći ćemo da mi ne moţemo biti ranjeni nikakvim, ĉak ni najpakosnijim ĉovekom, ukoliko sami ne ustanemo protiv sebe nemirom svoga srca. I ukoliko smo ranjeni, uzrok ne treba traŽti u napadu spolja, nego u našem netrpljenju. Tako je tvrda hrana korisna za zdravog, a za bolesnog - štetna. Ona ne moţe povrediti onoga ko je prima, ukoliko joj za nanošenje povrede njegova nemoć ne doda silu.