PREPODOBNI JOVAN KASIJAN PREGLED DUHOVNE BORBE

VI

BORBA SA POMISLIMA I PREKO NjIH SA ZLIM DUHOVIMA, KOJA PRATI SVE DRUGE BORBE I SVE IH NADŽVLjUJE

118.     Pitanje. I pored svog staranja ne vidim nikakvog uspeha u utvrĊivanju paţnje. Um nikako ne može da se saĉuva  od  lutanja. Ĉak i kad  osetiš da se  srce saosećajno ustremljuje ka odreĊenom sagledavanju, um se neprimetno spušta i sa velikom brzinom upada u svoja uobiĉajena skitanja. Tako nebrojeno mnogo puta svaki dan um biva plenjen svojim lutanjima tamo-amo. Osim toga, njega hvata oĉajanje da nikada neće postići ţeljeno ispravljanje nemoći. On stiĉe misao da je naprezanje paţnje radi tog dela beskoristan trud, budući da duša svaku minutu brzim poletima stremi rasejanosti. Strahom BoŽjim privuĉena duhovnom sagledavanju, ona ipak, pre nego se uĉvrsti, opet trenutno išĉezava iz vida. Ukoliko ĉak i preduhitriš njenu nameru za lutanjem i uhvatiš je na samom poĉetku, povukavši je ka sagledavanju od koga je poĉela da odstupa, nameravajući da je, kao nekim uzama, sveţeš sa najvećom napregnutošću paţnje srca, ona ipak, za vreme samog truda nad njom, uspeva da isklizne iz unutrašnjeg svetilišta brţe nego jegulja iz ruku ribolovca. Trudeći se na taj naĉin svaki dan sa svim usrĊem nad ĉuvanjem misli, i ne videći nikakvog uspeha, i nevoljno dolaziš do zakljuĉka da lutanja misli ne potiĉu od nas, nego od same prirode.

119.   Nije bezopasno tako brzo izvoditi zakljuĉke, tj. pre nego što se delo ispita kako treba. Zbog svoje nemoći ili nesposobnosti da uspemo u neĉemu, ne treba da smatramo da ni drugi ne mogu postići uspeh. To bi bilo isto kao kad bi neko, ne umejući da pliva i da se odrţava na vodi, zakljuĉio da niĉije telo ne moţe da se odrţava na vodi i da, prema tome, niko ne moţe da pliva. Pošto njegovo telo zbog svoje teŽne ne moţe da se odrţava na vodi, i pošto su tela svih kao i njegovo, [on zakljuĉuje] da sama priroda tela nije u stanju da pliva. Ma kako mu izgledao ispravan takav zakljuĉak, iskustvo ga ne opravdava. Takav je i naš sud. Naš um po svojoj prirodi ne moţe da bude prazan. Ukoliko u sebi ne bude imao unapred briţljivo pripremljene predmete u kojima bi upraţnjavao svoja kretanja i kojima bi se postojano zanimao, on će zbog svoje pokretnosti neizbeţno leteti tamo-amo, sve dok dugim upraţnjavanjem i postojanom navikom (što vi nazivate uzaludnim trudom) iz opita ne sazna da u svome sećanju treba da pripremi materijal oko koga bi se okretao u svojim neumornim poletima, i da će kroz neprekidno prebivanje u trudu steći silu da odbija suprotne nagovore neprijatelja (kojima se ranije rasejavao), nepokolebivo prebivajući u stanju ţeljenog (nepomućenog i unutrašnjeg pokoja). Prema tome, nepostojanost nesreĊenog lutanja pomisli ne treba pripisivati ĉovekovoj prirodi, ili Bogu, njenom Tvorcu. Jer, istinita je reĉ Pisma: Bog je ĉoveka stvorio dobrim, a oni (tj. ljudi) traţe svakojake pomisli (Prop.7,30). Prema tome, kakvota pomisli zavisi od nas. I Psalmopojac govori: Blago ĉoveku kome si ti zastupnik: on je u svom srcu poloŽo da ide gore (Ps.83,6). Vidite da je u našoj vlasti da polaţemo u srca svoja ili ushoĊenje, tj. pomisli koje dostiţu do Boga, ili nishoĊenje, tj. pomisli, koje nas spuštaju dole, ka zemaljskim i plotskim stvarima. Kad se pomisli ne bi nalazile u našoj vlasti, Gospod ne bi prekoreo fariseje: Zašto vi zlo mislite u srcima svojim (Mt.9,4). I preko proroka On ne bi zapovedio: Udaljite zle pomisli vaše od oĉiju mojih (Is.1,16), i: Dokle će se u tebi zadrţavati poroĉne misli. (Jer.4,14).

120.      Istina je, doduše, da nas mnoge sujetne pomisli i protiv naše volje uznemiravaju i gotovo bez našeg znanja zavaravaju. One u nas ulaze neprimetno i lukavo. I mi ne samo da ne moţemo da ih spreĉimo, nego ih i sa velikim trudom primećujemo. Ipak, svako moţe da ih prima, ili odbacuje ukoliko, uz BoŽju pomoć, uloŽ staranje i trud. Njihovo nastajanje ne zavisi od nas, ali njihovo odbacivanje ili primanje stoji u našoj volji. Uostalom, i u samom razvijanju pomisli ne treba sve pripisivati njihovom napadu, ili duhovima koji se staraju da ih poseju. Naprotiv, i od nas, ako ne uvek a ono najvećim delom, zavisi da li ćemo ispraviti kakvotu pomisli, i da li ćemo se postarati da u našim srcima niĉu duhovno-svete umesto plotsko-zemnih pomisli. RĊave pomisli se umanjuju i reĊe pojavljuju u onome ko se razumno i usrdno pouĉava u Svetom Pismu, upraţnjava u Psalmima i pevanju [crkvenih pesama], podvizava u postu i bdenju, seća na buduće (tj. na Carstvo nebesko i geenu ognjenu), i na sva dela BoŽja. Naprotiv, zle pomisli se umnoţavaju u onome ko se zanima svetovnim brigama i plotskim delima, i upušta u sujetne i prazne besede.

121.     Delatnost našega uma se moţe usporediti sa mlinskim ţrvnjem koji se od silovitog vodenog toka brzo okreće u krug. Pokretan vodom, on nikako ne moţe da prestane da se okreće. MeĊutim, u vlasti mlinara stoji da li će mleti pšenicu, Žtarice ili kukolj. Tako ni naš um u sadašnjem Žvotu ne moţe biti prazan od toka pomisli, budući neprestano pokretan potocima utisaka koji se na njega ustremljuju sa svih strana. MeĊutim, od naše volje i odluke zavisi koje će od njih da primi ili prihvati. Ukoliko se mi, kao što je reĉeno, budemo postojano zanimali pouĉavanjem u Svetom Pismu, ukoliko sećanje budemo ispunjavali duhovnim predmetima i ukoliko budemo gajili ţelju za savršenstvom i nadu za zadobijanje budućeg blaţenstva, u nama će  nicati  duhovne pomisli, i naš um će se kretati u neprestanim mislima o predmetima u koje smo se udubili. MeĊutim, ukoliko se mi, usled bezbriţnosti i nerada, budemo zanimali predmetima strasti i praznim besedama, ili svetovnim i sujetnim brigama, u nama će se, po njihovim rodovima, kao pleva raĊati i pomisli i našem srcu dostavljati veoma štetan posao, po reĉima Spasitelja: Jer gde je blago dela vaših i vaše paţnje,

neophodno će biti i srce vaše (Mt.6,21).

122.    Treba znati da postoje tri izvora naših pomisli: Bog, Ċavo i mi sami. Bog nas udostojava posete prosvećenjem Svetoga Duha, pobuĊuje u nama ili revnost prema većem napredovanju, ili skrušenost zbog sporog napretka i popuštanja lenjosti i bezbriţnosti, otkriva nam nebeske tajne, i naše namere obraća ka boljim delima. Tako je Gospod nadahnuo Artakserksa da traŽ knjigu dnevnika iz koje je saznao za dobra dela Mardoheja, te odmah izmenio svoju raniju surovu odluku o uništavanju judejskoga naroda (Est.6). Tako je i apostolima obećano: Jer nećete vi govoriti, nego će Duh Oca vašega govoriti iz vas (Mt.10,20). Od Ċavola su pomisli koje pokušavaju da nas spotaknu, pobuĊujući u nama strasno naslaĊivanje, ili sa najlukavijom prepredenošću predstavljajući zlo pod vidom dobra. Jer, on se pred nama pretvara u anĊela svetlosti (2.Kor.11,14). Tako je on metnuo u srce Judi Iskariotskome da izda Gospoda (Jn.13,2), i Ananiji da slaţe Duhu Svetome (Dap.5,3). Od nas samih raĊaju se pomisli kada se prirodno sećamo onoga što smo videli, slušali, ili ĉinili.

123.    Taj trostruki uzrok nastanka pomisli treba uvek da imamo na umu i da prema njemu prosuĊujemo o pomislima koje nastaju u srcu. U skladu sa time treba i da se odnosimo prema njima. U ovom smislu mi treba da podraţavamo iskusne menjaĉe novca koji taĉno umeju da prepoznaju da li se radi o zlatu, da li je moneta od ĉistog zlata, ili od

bakra koji liĉi na zlato, da li na njoj carev lik, i da li je zakonito predstavljen, te da li moneta ima zakonitu teŽnu. Nešto sliĉno u duhovnom smislu mi treba da ĉinimo u odnosu na pomisli. Prvo, treba svestrano da ispitamo da li je istinito ili ne ono što je ušlo u naše srce. Naprimer, ako nam je predloţeno neko uĉenje, mi treba da ispitamo da li je oĉišćeno Boţanstvenim ognjem Svetoga Duha, ili pripada judejskom sujeverju, ili proizlazi iz nadmene svetske filosofije i samo nosi masku blagoĉastivosti. Postupivši tako, mi ćemo ispuniti apostolsku pouku: Ne verujte svakome duhu, nego ispitujte duhove jesu li od Boga (1.Jn.4,1), i bićemo izvan opasnosti da se udaljimo od istine. Oni, pak, koji se nisu pobrinuli da ispune ovu predostroţnost, podvrgavali su se bednom otpadanju od vere. Slatkoreĉivi sablaznitelji su ih najpre privukli sebi nekim poboţnim osećanjima i umovanjima, saglasnim sa svetom verom, kao sa sjajem zlata. Zatim su ih nauĉili mudrovanjima protivnim veri. Obmanuti prvobitnim izgledom, oni ih nisu podvrgnuli svestranom ispitivanju. Primivši na taj naĉin laţni bakarni novac za zlatni, oni su upali u jeretiĉke zablude. Drugo, treba da briţljivo razmotrimo da li ĉujemo laţno tumaĉenje Svetog Pisma. Jer, [moţe se desiti] da ono, oponašajući ĉisto zlato istinitog razumevanja Boţanstvenih reĉi, pokušava da nas obmane izgledom dragocenog metala kako bismo ga primili sa mešavinom bakra laţno pridavanog smisla. Tako je satana pokušao da iskuša samog Spasitelja Hrista. Tako on i sve nas iskušava, premda ne bezuspešno kao kod našeg Gospoda. Treće, na sve naĉine treba da budemo oprezni kako neprijatelj, izvrćući dragocene pouke Svetoga Pisma lukavim tumaĉenjima, ne bi uspeo da nas navede na nepravilnu primenu i upotrebu. Prikrivajući obmanu pozivanjem na predanje koje navodno potiĉe od staraca on kao da nezakonito stavlja carski peĉat na laţni novac. On u tome uspeva kada nas prelešćuje na neumorni trud koji je iznad naših moći, na prekomerna bdenja, na molitve  bez ikakvog reda,  na neumesno  ĉitanje.  Zavodeći nas navodnim dobrom, on nas privodi kraju koji je štetan po dušu. On nas nagovara da ĉinimo nepotrebne posete da bi nas isterao iz usamljenosti i lišio blaţenog bezmolvija. On nam savetuje da preuzmemo na sebe brigu o poboţnim bespomoćnim ţenama kako bi nas uhvatio u zamku pogubnim brigama. On nas podstiĉe da ţelimo svešteniĉki ĉin pod izgovorom nazidavanja mnogih i odvlaĉi od našeg smirenog zvanja. Svi takvi saveti, prikriveni pokrovom milosrĊa, poboţnosti i višeg napretka, neiskusne odvode u obmanu. Spolja oni liĉe na novac istinitog cara, premda su ih iskovali laţni duhovni kovaĉi, a ne pravoslavni opitni oci. Njih su podmukli demoni iskovali na štetu i propast. Na njih se savršeno moţe primeniti izreka Propovednika: Postoje putevi koji ĉoveku izgledaju pravi, iako im kraj gleda u dno adovo (Priĉ.16,25). Poslednje (ĉetvrto) opaţanje iskusnog menjaĉa se odnosi na ispitivanje teŽne [monete]. Mi ćemo ga u našem duhovnom delanju ispuniti kada delo koje nam savetuje pomisao poloŽmo na tas savesti, te sa  svom strogošću ispitamo da li ima stvarnu teŽnu, tj. da li je teško strahom BoŽjim, da li je sve u njemu po njegovom smislu i znaĉenju, ne ĉini li ga lakim spoljašnost i novina, nije li mu teŽnu umanjila sujeta i nije li ga uništila ljudska slava. Izvagavši i ispitavši ga svedoĉanstvima apostola i proroka, mi smo duţni da ga prihvatimo kao saglasno sa njima, ili da ga sa svom strogošću odbacimo kao njima protivno i za nas pogubno.

124.   Prema tome, treba neprestano da osmatramo sve skrivnice našeg srca, i da sa budnom paţnjom pratimo tragove onih koji ulaze kako se ne bi prokrao i neki misleni zver, ili sam lav ili drakon te, potajno zapeĉativši pogubne stope pri našoj nepaţnji, i drugima prokrĉio put u zavoje našeg srca. ObraĊujući na taj naĉin svakoga ĉasa i svake minute zemlju našeg srca jevanĊelskim plugom, tj. neprestanim sećanjem na krst Gospodnji, mi

ćemo moći da uništimo legla pogubnih zveri i jazbine otrovnih zmija, i da ih izgnamo iz sebe.

125.     Obraz savršenog uma (koji ima vlast nad svojim pomislima) prekrasno je predstavljen u licu jevanĊelskog kapetana. Naravstvena sila koja ne dozvoljava da nas sve pomisli obmanjuju, već po svom rasuĊivanju dobre prima, a suprotne bez ikakvog napora progoni, u priĉi o njemu je opisana njegovim reĉima (koje, naravno treba shvatiti u prenosnom znaĉenju): Jer i ja sam ĉovek pod vlašću, i imam pod sobom vojnike, pa reĉem jednome: idi, i ide: i drugome: doĊi, i doĊe; i slugi svome: uĉini to, i uĉini (Mt.8,9). Kad bismo se hrabro borili protiv neurednih unutrašnjih pokreta i strasti, kad bismo ih potĉinili svojoj vlasti i svome rasuĊivanju, kad bismo pohotu koja ustaje u našoj ploti ugasili, kad bismo neurednu gomilu pomisli drţali pod jarmom vlasti razuma, kad bismo spasonosnim znamenjem krsta Gospodnjeg od granica našeg srca progonili gomile zlih neprijateljskih sila, mi bismo mi bili uzvedeni u ĉin kapetana u duhovnom smislu. Zbog takvih trijumfa i pobeda i mi ćemo se podići na visinu njegovog dostojanstva i imati zapovedniĉku vlast i silu. Pri njoj već nećemo biti privlaĉeni pomislima koje ne ţeli mo, nego samo onima kojima se duhovno naslaĊujemo. Tada ćemo dobiti mogućnost da prebivamo u njima i da im se priljubljujemo. Zlim nagovaranjima ćemo, pak, sa vlašću zapovedati: "Odlazite", i odlaziće. Tako ćemo i dobre pomisli prizivati: "DoĊite" i one će dolaziti. I sluzi našem - telu ćemo pokazivati šta mu je potrebno za celomudrenost i uzdrţanje, i on će, izjavljujući potpunu pokornost, bez ikakvog protivljenja sve ispuniti, ne izazivajući više poroĉne ţelje protivne duhu.

126.    Ali, kako to postići? To će doći samo od sebe ukoliko se tesno sjedinimo sa Bogom. Tada će već On dejstvovati u nama. U to nas uverava apostol, govoreći: Jer oruţje našeg vojevanja nije telesno nego silno Bogom za rušenje utvrĊenja, obarajući pomisli (2.Kor.10,4). Ma šta mi preduzimali u cilju savlaĊivanja pomisli, nećemo imati uspeha, sve dok ne poĉne da deluje sam Bog posle sjedinjenja sa nama. Tada će i naša nemoćna sredstva postati silna i svepobedna, razarajući neprijateljske tvrĊave i poraţavajući i izgoneći sve pomisli. I ispuniće se na nama proroĉka reĉ: Nemoćni neka govori: "Mogu ja" (imam snage), i krotak neka bude hrabar (Joilj 3,10-11), i ono što o sebi govori sveti Pavle: Jer kad sam slab onda sam silan (2.Kor.12,10). Jer, tada će se sila BoŽja projaviti u nemoći našoj (2.Kor.12,9). Prema tome, svim htenjem srca treba da se ustremimo ka sjedinjenju sa Gospodom da bi se i u nama izvršilo ono što je ispitao blaţeni David; Duša se moja prilepila za tebe. I primi me desnica tvoja (Ps.62,8). I svako od nas će poĉeti da peva zajedno sa njim: A meni je dobro biti blizu Boga (Ps.72,28). Naravno, to zahteva postojani napor i trud. Ali, bez njih nema uspeha ni u kakvom delu. Tim više ga bez njih ne treba oĉekivati u tako vaţnom delu. Savršenstvo nijedne vrline se ne moţe postići bez truda, i mir pomisli niko ne moţe postići bez krajnjeg srdaĉnog napora. Na to se upravno odnosi reĉ Gospodnja: Carstvo nebesko sa naporom se osvaja, i podviţnici ga zadobijaju (Mt.11,12). Da bi duh naš dostigao u ĉoveka savršena, u meru rasta punote Hristove (Ef.4,13), i postao jedan duh sa Gospodom (1.Kor.6,17), neophodno je da sa velikim naporom uvek bdi i da bude neumoran u revnosti. Došavši dotle, on već sa apostolom moţe sveĉano da likuje: Sve mogu u Hristu koji mi daje moć (Fil.4,13).

127.   Stoga sva naša paţnja treba uvek da bude usmerena na brzo vraćanje pomisli od njihovog lutanja i kruţenja ka sećanju na Boga. Onaj ko hoće taĉno da podigne i sagradi krov u obliku kupole, vrpcom iz centra postojano pravi krug, postiţući na taj naĉin svuda podjednaku okruglinu. Ko, pak, pokuša da bez ove pomoći završi delo neće moći nepogrešivo da ostvari pravilnu okruglost, ĉak i ako poseduje veliku veštinu, budući da

jedinim pogledom neće moći odrediti koliko je odstupio od kruţnice. Isto tako ni naš duh, ukoliko u sebi, kao neki nepokretan centar, ne utvrdi ljubeće sećanje na Boga, kako bi, njime obezbeĊen, svakog momenta obilazio sva svoja dela i trudove, kako bi njime, kao proverom, odreĊivao kakvotu svojih pomisli i podviga (te jedne primao, a druge odbacivao), i kako bi njime, kao istinskim šestarom, davao pravac svemu što radi - nikako neće moći kao što treba da sagradi duhovnu graĊevinu ĉiji je arhitekta Pavle (1.Kor.Z,10). On tada neće moći da kući da lepotu o kojoj blaţeni David, ţeleći da je u svom srcu predstavi Gospodu, govori: Gospode, zavoleh lepotu doma tvoga, i mesto obitavanja slave tvoje (Ps.25,8), nego će nerazumno u srcu svome podići ruţan dom, koji je nedostojan Duha Svetoga i koji je uvek sklon rušenju. I on se neće proslaviti useljavanjem blaţenog stanara (tj. Duha Svetoga), već se podvrgnuti ţalosnom razrušenju.

128.    Tamne sile deluju na nas prvenstveno kroz pomisli. Naravno, nama bi bilo lakše da izaĊemo na kraj sa njima kada nas ne bi neprestano i u velikom broju okruŽvali neprijatelji koji nam ne ţele dobro. Ipak, toga se ne treba uţasavati. Istina je da nas neprijatelji stalno opadaju. MeĊutim, oni samo seju i pobuĊuju zlo u nama, nemajući sile da nas prinuĊuju na njega. Jer, kad bi im bila data vlasg da nas nasilno uvlaĉe u zlo, a ne samo da nas nagovaraju na njega, ni jedan ĉovek ne bi mogao da izbegne greh koji bi odgovarao grehovnoj ţelji koju bi zapalili u našim srcima. MeĊutim, mi vidimo da je njima data mogućnost da nas pobuĊuju, kao što je i nama darovana sila da ih odbijamo i sloboda da se sa njima saglašavamo. I zašto se bojati? Uostalom, onome ko se boji njihovih nasilja i napada, sa druge strane predlaţemo BoŽji pokrov i BoŽju pomoć, koja je moćnija od njih, kao što se govori: Jer je eeći Onaj koji je u vama negoli koji je u svetu (1Jn.4,4). Njegovo zastupništvo se bori za nas sa silom koja je nesravnjivo veća od one sa kojom na nas ustaje neprijateljska strana. Jer, Bog ne samo da nadahnjuje na dobra dela, nego ih i podupire i privodi kraju. On nas ponekad i bez naše volje i našega znanja privlaĉi spasenju. Prema tome, oĉigledno je da Ċavo moţe da prelesti jedino onoga ko mu sam svojom voljom da saglasnost. To je Eklisiast jasno izrazio reĉima: Sud nad zlim delima nije brz. Zbog toga se srce sinova ljudskih ne boji da ĉini zlo (Ekl.8,11). Oĉigledno je, dakle, da svako greši stoga što odmah, kada na njega napadnu zle pomisli, ne pruţa otpor protivreĉenjem. Jer, reĉeno je: Usprotivite se Ċavolu, i pobeći će od vas (Jak.4,7).

129.     Kod nekoga moţe da se javi pitanje o naĉinu na koji zli duhovi ulaze u opštenje sa dušom. Oni neosetno razgovaraju sa njom, seju u nju što zaţele, vide njene pomisli i pokrete i koriste se njima na njenu štetu. MeĊutim, nema niĉega neobiĉnog u tome. Duh moţe da ulazi u opštenje sa duhom, i da prikriveno utiĉe na njega, podstiĉući da na ono što ţeli. Jer, meĊu njima, kao i meĊu ljudima, postoji neka sliĉnost i srodnost po prirodi. MeĊutim, savršeno je nemoguće da oni ulaze jedan u drugog i da jedan ovladava drugim. To moţe istinski da se pripisuje samo Boţanstvu.

130.   Napred reĉenom nimalo ne protivreĉi ono što se dogaĊa sa besomuĉenima, tj. što oni, opsednuti neĉistim duhovima, govore i ĉine ono što neće, ili bivaju prinuĊeni da izgovaraju reĉi koje ne razumeju. Izvesno je, meĊutim, da se ne podvrgavaju svi na isti naĉin uticaju duhova. Nekima oni ovladavaju do te mere da nimalo nisu svesni šta rade ili govore, dok su drugi svesni i posle se sećaju onog što se dešavalo. I jedno i drugo biva od uticaja neĉistog duha. Ipak, ne treba misliti da on, izgovarajući reĉi i govoreći ustima onoga koji strada, proŽma samu suštinu duše ili da srasta sa njom i da se oblaĉi njome. Oni to nikako ne mogu da uĉine. To se, zapravo dogaĊa na sledeći naĉin: zasedajući na organe kroz koje dejstvuje duša, i nalaţući na njih nepodnošljivu teŽnu, neĉisti duh strašnim pomraĉenjem pokriva razumna osećanja duše i preseca njihovu delatnost. To se,

doduše, kao što vidimo, ponekad dešava i od vina, i od groznice, i od preterane hladnoće, i drugih bolesti koje dolaze spolja. Da Ċavo ne bi pomislio da isto uĉini i sa blaţenim Jovom, dobivši vlast nad njegovim telom, Gospod mu je naroĉitom zapovešću zapretio, govoreći: Eto, predajem ti ga u ruke, ali mu samo dušu saĉuvaj (Jov 2,6). On kao da kaţe: "Samo ga nemoj ĉiniti bezumnim, nemoj mu rastrojiti sedište duše, ne napadaj mu razum i ne povreĊuj mu organ razuma jer njime treba da ti se suprotstavi.

131.     Duh se, na taj naĉin, nekako meša sa grubim i tvrdim veštastvom, tj. sa telom, i to veoma lako. Iz toga, meĊutim, ne sledi da se on i sa dušom, koja je takoĊe duh, moţe sjediniti tako da i nju, sliĉno telu, uĉiniti sedištem svog bića. To je moguće jedino Svetoj Trojici, koja ne samo da obuhvata svaku razumnu prirodu, nego je i proŽma. Samo je Bog svagde i u svemu, tako da vidi i sve pomisli naše, i sve unutrašnje pokrete, i sve duševne tajne. I nema tvari sakrivene pred Njim, nego je sve obnaţeno i otkriveno pred oĉima Onoga kome ćemo odgovarati (Jev.4,13). On pravedno ispituje srca i utrobe (Ps.7,10).

132.    Kako, meĊutim, neĉisti duhovi znaju naše misli? Oni ih ne ĉitaju upravno u duši, nego ih prepoznaju po njihovom ispoljavanju u spoljašnjim ĉulnim obeleţjima, tj. iz naših reĉi i dela. MeĊutim, oni nikako ne mogu proniknuti u misli koje još nisu izašle iz unutrašnjosti duše. Ĉak i to da li su i kako su primljene misli koje nam oni sami podmeću, oni saznaju ne iz same duše, i ne iz najunutarnjijih pokreta koji se u njoj tajno dešavaju zbog njih, nego po njihovom ispoljavanju van duše. Tako, npr. oni znaju da je monah, u koga su posejali pomisao stomakougaĊanja, primio pohotu stomakougaĊanja ukoliko vide da je poĉeo da posmatra kroz prozor na sunce, ili da se obaveštava koliko je sati. I nije ĉudno što vazdušne sile stiĉu takvo znanje, kada vidimo da i umnim ljudima uspeva da po oĉima, licu i drugim spoljašnjim znacima saznaju stanje unutrašnjeg ĉoveka. Naravno, utoliko taĉnije znanje mogu da imaju oni koji su, kao duhovi, bez sumnje mnogo tananiji i pronicljiviji od ljudi.

133.    Treba znati da svi demoni ne raspaljuju sve strasti u ljudima, već da se o svakoj brine odreĊeni duh. Jer, jedni od njih se naslaĊuju neĉistim i sramnim pohotama, drugi vole bogohulstvo, treći - gnev i jarost, ĉetvrti se teše tugom, peti - sujetom i gordošću. I svaki u srcu ĉovekovom seje strast kojom se naroĉito naslaĊuje. MeĊutim, ne pobuĊuju oni svi zajedno svoje strasti, nego naizmeniĉno, saglasno sa vremenom, mestom i prijemĉivošću onoga ko se iskušava.

134.    Osim toga, treba znati da oni nisu svi u jednakoj meri zli i jednako moćni. Na poĉetnike i nemoćne se puštaju slabiji duhovi. Ukoliko se oni savladaju, šalju se moćniji. Na taj naĉin, Hristov vojnik, po meri svog napredovanja i umnoţavanja duhovnih sila, treba da podnosi sve veću i veću borbu. I niko od svetih nikako ne bi mogao podneti zlobu takvih i tolikih neprijatelja, ili izdrţati njihove napade i svirepujarost, ukoliko pri našoj borbi ne bi uvek bio prisutan naš najmilostiviji zastupnik i podvigopoloţnik  Hristos, ujednaĉavajući silu onih koji se bore, odbijajući i obuzdavajući iznenadne napade neprijatelja i ĉineći sa iskušenjem i kraj, da bi se moglo podneti (1.Kor.10,13).

135.   Demoni nemaju vlasti da štete svakom ĉoveku. To na najjasniji naĉin dokazuje primer blaţenog Jova koga neprijatelj nije smeo da iskuša više, nego što mu je bilo dopušteno voljom BoŽjom. O tome svedoĉi i ispovedanje zlih duhova koje je uneseno u jevanĊelske priĉe: Ako nas izgoniš, dozvoli nam da idemo u krdo svinja (Mt.8,31). Oni, dakle, bez BoŽje dozvole nisu imali vlast da uĊu ĉak ni u neĉiste i beslovesne Žvotinje. Utoliko više treba verovati da po svojoj volji oni ne mogu ući ni u jednog ĉoveka, stvorenog

po obrazu BoŽjem. Jer, kad bi im bila data vlast da iskušavaju i ogorĉavaju svakoga ĉoveka po svojoj volji, niko ne samo od mladih monaha, nego ni od savršenih muţeva ne bi mogao da izdrŽ Žvot u pustinji, budući okruţen gomilama zlih neprijatelja.

136.     TakoĊe, poznato je da neĉisti duhovi u tela besomuĉenih ulaze tek pošto zavladaju njihovim umovima i pomislima. Lišivši ih najpre straha BoŽjeg, sećanja na Boga i duhovne pouke, oni ih smelo napadaju. I budući da su razoruţani i lišeni BoŽje pomoći i BoŽje ograde, oni ih lako pobeĊuju. Na kraju, oni u njima, kao u mestu koje je prepušteno njihovoj vlasti, ustrojavaju sebi stanište. Uostalom, taĉno je i to da oni teţe, prekomernije i pogubnije muĉe one koje nisu savladali telesno, nego duševno. To su upravo oni koji su se uhvatili u mreţu njihovim strastima i pohotama. Jer, po reĉi apostola, od koga je ko pobeĊen tome i robuje (2.Pt.2,19).

137.     Sveto Pismo svedoĉi da su uz svakoga od nas nerazdvojno prisutna dva anĊela, dobar i zao. O dobrima govori Spasitelj: Gledajte da ne prezrete jednoga od malih ovih; jer vam kaţem da anĊeli njihovi na nebesima stalno gledaju lice Oca moga nebeskoga (Mt.18,10), i blaţeni David: AnĊeli Gospodnji stoje oko onih koji ga se boje, i izbavljaju ih (Ps.33,8). O njima svedoĉi i ono što se u knjizi Dela apostolskih govori o svetom Petru: To je anĊeo njegov (Dap.12,15). O oba anĊela naširoko se govori u knjizi Pastir. Ako razmislimo o onome ko je traŽo pristup blaţenom Jovu, jasno ćemo razumeti da se radilo o onome ko ga je uvek napadao, premda ga nikada nije mogao pokrenuti na greh. Zbog toga je i iskao od Gospoda vlast nad njim, ispovedajući da je dotle bio pobeĊivan zastupanjem Gospoda (koji ga je uvek ograĊivao svojim pokrovom), a ne njegovom vrlinom. I o Judi se takoĊe govori: I Ċavo neka mu stane sa desne strane (Ps.108,6).