PREPODOBNI JOVAN KASIJAN PREGLED DUHOVNE BORBE

V

BORBA SA OSAM GLAVNIH STRASTI

1.      Prikazujući borbu sa osam glavnih strasti, opisaćemo njihova svojstva, pokazati uzroke, i predloŽti prigodne lekove protiv njih.

a)   BORBA SA STOMAKOUGAĐANjEM (V knjiga pravila)

2.      Prva borba, u koju treba da stupimo, jeste borba sa stomakougaĊanjem, ili sa strašću prejedanja.

3.      Što su tiĉe naĉina uzdrţanja u hrani, ili posta, ne moţe biti ustanovljeno pravilo jednako za sve, budući da kod svih nije jednaka snaga tela. Ova vrlina se, pak, ne izvršava samo duševnom silom, nego treba da bude srazmerna i sa telesnom silom. Ne mogu svi postiti ĉitavu nedelju. Neki bez hrane ne mogu biti više od dva ili tri dana, a nekima je teško da izdrţe i do zalaska sunca. TakoĊe, nije za sve hranjivo povrće, ili zelje. ili suvi hleb. Osim toga, jednima je da se nasite potrebno dve funte, a drugi oseća opterećenje ako pojede funtu ili pola funte. MeĊutim, svi koji se uzdrţavaju treba da imaju jedan cilj, tj. da, primajući hranu po meri telesnih sila, ne upadaju u prejedanje. Jer, dušu raslabljuje ne samo kakvota hrane, nego i koliĉina, raspaljujući u njoj štetan, grehovni oganj.

4.      Ma kakvim jelima da se nasiti stomak, rodiće se semena plotske pohote, i um, savladan teŽnom jela, više neće biti u stanju da dobro upravlja kormilom rasuĊivanja. Um ne opija samo neumerena upotreba vina: njega obiĉno ĉini klimavim i kolebivim i lišava ga ĉistih i neporoĉnih pomisli ĉak i izobilje svakovrsnih jestiva. Uzrok razvrata i pogibli Sodomljana bio je, ne samo opijanje vinom, nego i presitost stomaka. Slušaj kako Gospod preko proroka ukoreva Jerusalim (Jez.16,49). Zbog ĉega je sagrešila sestra tvoja, Sodoma, ako ne stoga što je jela hleb svoj do sitosti i presitosti? Oni su takvom presitošću hlebom bili raspaljeni neugasivim ţarom plotske pohote, te su, po sudu BoŽjem, bili sa neba saţeţeni sumpornim ognjem. Ako je njih, na taj naĉin, jedino neumerenost u upotrebi hleba zbog strasti presitosti sunovratila u ponor razvrata, šta reći o onima, koji, pri cvetajućem zdravlju tela, sebi dozvoljavaju da jedu meso i piju vino u neumerenoj koliĉini, upotrebljavajući ih onoliko koliko im našaptava samougodljiva pohota, a ne koliko zahteva nemoć.

5.      Sveti oci kao meru uzdrţanja utvrĊuju da hranu, koju moramo da primamo radi podrţavanja Žvota tela, prestanemo da jedemo dok u nama još postoji ţelja za jelom. Sudeći po tome, i nemoćan telom moţe da projavi vrlinu uzdrţanja u savršenstvu jednako kao i krepak i zdrav,  tj. ukoliko snagom volje bude obuzdavao ţelju za jelom kada

zemljanost tela ne bude imala potrebu za njom. Jer, i apostol kaţe: Staranje za telo ne pretvarajte u pohote (Rim.13,14). On nije sasvim zabranio da vodimo brigu o telu, nego samo zapoveda da pri tome nemamo pohotu. On je odbacio pohotljivu brigu o ploti, ali razumno, neophodno staranje za Žvot nije iskljuĉio. Prvo je zabranio da kroz popuštanje telu mi ne bismo upali u pogubna pohotljiva dela, a drugo je dozvolio da se telo, oslabljeno nerazumnom strogošću, ne bi pokazalo nemoćno za ispunjavanje naših duhovnih zanimanja i napora.

6.       Prema tome, mera uzdrţanja treba da bude odreĊena sudom savesti svakog. Svako je duţan da sebi odredi koliko da se uzdrţava, tj. koliko je uzdrţanja potrebno za borbu protiv uznemiravanja ploti. Postove, ustavom odreĊene, svakako treba drţati. MeĊutim, ako posle njih ne budemo ĉuvali uzdrţanje u hrani, njihovo nas izvršavanje neće dovesti do savršene ĉistote. Gladovanje u višednevnim postovima će doneti samo kratkotrajnu iscrpljenost i zamor tela, ali ne i ĉistotu celomudrenosti, ukoliko mu bude sledilo nasićenje tela do sitosti: jer, ĉistota duše je nerazdvojno povezana sa gladovanjem stomaka. Postojanu ĉistotu celomudrenosti nema onaj ko ne moţe da drŽ trajnu ravnomernost uzdrţanja. Strogi postovi ostaju bez koristi ukoliko za njima sledi preterano popuštanje u hrani: plod njihov brzo će biti izgnan strašću stomakougaĊanja. Stoga je razumnije umereno svakodnevno potkrepljivanje hranom, negoli povremeni dugi i krajnje strogi postovi. Neumereno nejedenje moţe ne samo da pokoleba postojanost i ĉvrstinu duše, nego i da vršenje molitve, usled nemoći tela, uĉini beŽvotnim.

7.       Radi oĉuvanja ĉistote duše i tela nije dovoljno samo uzdrţanje u hrani: njemu treba dodati i druge duševne vrline. Najpre se treba nauĉiti smirenju kroz vrlinu poslušanja, skrušenosti srca i iznuravanja tela. Posedovanje novca treba ne samo izbegavati, nego i samu ţelju za njim - iz korena ĉupati. Jer, nije dovoljno nemati ih (što najvećim delom biva i po neophodnosti), već ne treba dopustiti ni samu ţelju da ih imamo ukoliko bi nam sluĉajno bili predloţeni. Jarost gneva, takoĊe, treba savlaĊivati, teŽnu tuge nadvladavati, sujetnu slavu prezirati, nadmenost gordosti gaziti, i nepostojanost i lutanje uma obuzdavati neprestanim sećanjem na Boga. Svaki put treba da se [potrudimo] da srce od maštajućeg lutanja vratimo ka sagledavanju Boga. Jer, lukavi neprijatelj će pokušavati da se prikrade u skrivnice srca da bi nam um odvukao od sagledavanja.

8.       Ko nije u stanju da obuzda prizive stomakougaĊanja, nikada neće moći da savlada pohotu koja se raspaljuje. Ĉistota unutrašnjeg ĉoveka se poznaje po savršenstvu ove vrline. Jer, niko neće poverovati da se u borbi sa najsilnijim suparnicima moţe nadmetati onaj koga u malom okršaju savlaĊuju najslabiji.

9.      Prema tome, najpre treba da zgazimo pohotu stomakougaĊanja, te da svoj um olakšamo ne samo postovima, nego i bdenjima, ĉitanjem i neprestanom skrušenošću srca, pri sećanju na sve ono ĉime smo bili prelešćeni i pobeĊeni, ĉas uzdišući sa osećanjem uţasa zbog mnoŽne grehova, ĉas goreći ţeljom za savršenstvom i ĉistotom. I treba ga dovesti do toga da, stalno zauzet podviţniĉkim trudovima i pomislima, i samo potkrepljivanje hranom ne smatra toliko dozvoljenim predmetom zadovoljstva, koliko bremenom naloţenim u vidu kazne, kome treba pristupati više kao k neĉemu neizbeţnom za telo, negoli neĉemu što ţeli duša. Ukoliko se potrudimo da postojano budemo u takvoj duhovnoj brizi i skrušenosti, ubrzo ćemo ukrotiti pohotljivost ploti (koja dolazi do krajnjeg besnila ako je tovarimo jelima), te otupiti njen poguban ţalac. Tako ćemo, pri obilju suza i neprekidnog srdaĉnog plaĉa, ugasiti peć našega tela koju je u nama, kroz udešavanje sluĉajeva za greh i uzbuĊivanje strasti, raspalio car vavilonski, tj. Ċavo. Njima nas on,

sliĉno dodavanju nafte i smole u peć, silnije razgoreva (na nepotrebno), sve dok blagodat BoŽja, vejanjem rosnog duha, u srcima našim sasvim ne ugasi plamen plotske pohote. Prema tome, naša prva borba se sastoji u tome da ţeljom za savršenstvom ugasimo pohotu za obilnom ishranom i stomakougaĊanjem. Stoga ne samo što sagledavanjem vrlina treba da savlaĊujemo ţelju za izlišnom hranom, već i samu neophodnu hranu za našu prirodu (kao nekorisnu za celomudrenost), treba da primamo sa briţljivom srdaĉnom opreznošću. ProhoĊenje našeg Žvota treba da ustrojimo tako da se ni u koje vreme ne odvajamo od duhovnih zanimanja, osim kada nas slabost tela prinudi na neophodno staranje o njemu. Ĉak i tada kada se potĉinimo toj neophodnosti, više zadovoljavajući Žvotne potrebe, negoli robujući ţudnji duše, mi smo duţni, što je brţe moguće, da je ostavljamo s obzirom da predstavlja delo koje nas odvlaĉi od spasonosnih zanimanja. Ni u vreme samog primanja hrane ne treba da se odvajamo od tih zanimanja. Jer, mi nikako nećemo moći da se uzdrŽmo od naslaĊivanja predloţenim jelima ukoliko se duša, prikovavši paţnju za Boţanstveno sagledavanje, ne bude u isto vreme naslaĊivala ljubavlju prema vrlinama i lepotom nebeskih stvari. I uopšte, sve sadašnje će [ĉovek] moći da se prezre kao truleţno ukoliko se pogled uma nerazdvojno bude drţao prikovan za netruleţna i veĉna dobra. On će tako još za vreme prebivanja u telu srcem okusiti blaţenstvo budućeg Žvota.

10.     Pobedivši takvim raspoloţenjem pohotu stomakougaĊanja i obilne ishrane, [sada] već ne kao sluge ploti, mi ćemo biti smatrani kao dostojni da stupimo i u više borbe, tj. da se sukobimo sa neĉistim silama, koje obiĉno stupaju liĉno u borbu samo sa pobednicima. Na taj naĉin se savladavanje plotskih ţelja pokazuje kao neka najĉvršća osnova svih borbi. Ne pobedivši svoju plot, niko ne moţe da se pravilno bori. A ko se ne bori pravilno, neće biti uvenĉan.

11.    Hoćeš li da ĉuješ istinskog borca Hristovog, koji se bori po zakonitom pravilu ratovanja? Pazi. Ja, govori on, dakle, tako trĉim, ne kao na nepouzdano; tako se borim, ne kao onaj koji bije vetar; nego iznuravam telo svoje i savlaĊujem ga, da propovedajući drugima ne budem sam odbaĉen (1.Kor.9,26-27). Vidiš li kako je on u sebi samom, tj. u ploti svojoj, kao na nekom najtvrĊem osnovu, utvrdio glavno delo ratovanja, i sav uspeh borbe postavio jedino na iznuravanju ploti i pokoravanju tela svoga? Ja, govori, dakle, tako trĉim, ne kao na nepouzdano. Ne trĉi na nepouzdano onaj ko sagledava nebeski Jerusalim i u njemu ima nepokretni cilj prema kome je duţan da nepokolebivo usmerava kretanje srca svoga. Ne trĉi na nepouzdano onaj ko se, zaboravljajući ono što je iza, pruţa ka onome što je napred, stremeći ka naznaĉenoj nagradi nebeskoga prizvanja BoŽjega u Hristu Isusu (Fil.3,13-14). Prema njoj ustremljujući uvek pogled svoga uma, i ţureći sa svom gotovošću srca svoga, on sa uverenošću uzvikuje: Dobar rat ratovah, trku završih, veru odrţah (2.Tim.4,7). Budući svestan da je sa upornošću i revnošću po savesti trĉao za mirisom ulja Hristovih (Pesm.1,3), te da je umrtvljavanjem ploti uspešno odrţao pobedu u duhovnoj borbi, on sa nesumnjivom nadom navodi, govoreći: Sad me ĉeka venac pravde, koji će mi u onaj Dan dati Gospod, pravedni Sudija (2,Tim.4,8). A da bi i nama otkrio sliĉnu nadu na nagradu, ukoliko u podvigu toga teĉenja budemo podraţavali njemu, on dodaje: Ali ne samo meni, nego i svima koji sa ljubavlju oĉekuju Dolazak njegov (2.Tim.4,8). On sveĉano objavljuje da u Dan suda i mi sebe moţemo da uĉinimo priĉesnim njegovom vencu ukoliko, ljubeći dolazak Hristov (ne samo onaj u kome će se javiti onima koji to ne ţele, već osobito onaj u kome On uvek hodi ka svetim dušama), odrŽmo pobedu u borbi kroz umrtvljenje ploti. O tom poslednjem dolasku Gospod govori u JevanĊelju: Ja i Otac moj doći ćemo k njemu i u njemu ćemo se nastaniti (Jn.14,23). I još: Evo stojim na

vratima i kucam; ako ko ĉuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i veĉeraću sa njim, i on sa mnom (Otk.3,20).

12.    Uostalom, govoreći: Ja tako trĉim, ne kao na nepouzdano, apostol ne opisuje samo podvig trĉanja koji je izvršio (što se osobito odnosi na ustremljenje uma i plamenost njegovog duha, kojim je sa svom revnošću sledovao Hristu, sa nevestom govoreći: Za tobom i za mirisom tvog mira trĉim, (Pesm.1,3), i još: Duša se moja prilepila za tebe, (Ps.62,9), već svedoĉi da je i u drugoj vrsti rata odrţao pobedu, navodeći: Tako se borim ne kao onaj koji bije vetar; nego iznuravam telo svoje i savlaĊujem ga (što se osobito odnosi na teške trudove uzdrţanja, na telesni post i iznuravanje ploti). On tu sebe predstavlja kao budnog borca sa svojim telom, istiĉući da mu nije uzaludno zadavao udarce uzdrţanja. Naprotiv, on je kroz umrtvljavanje svoga tela uspeo da stekne pobedniĉko slavlje: ukrotivši ga biĉevima uzdrţanja i izmoţdivši ga udarcima pošćenja on je pobedniku duhu dostavio venac besmrtnosti i palmu netruleţnosti. Vidiš li zakoniti poredak borbe, primećuješ li ishod duhovnog sukobljavanja, tj. kako se ratnik Hristov, odrţavši pobedu nad buntovnikom - telom, i bacivši ga pod noge svoje kao veliki pobednik, vozi na pobedniĉkoj koĉiji! On ne trĉi na nepouzdano, jer je uveren da će ubrzo ući u sveti grad, nebeski Jerusalim. Tako se borim u postovima, tj. u umrtvljavanju tela, ne kao onaj koji bije vetar, tj. ne kao onaj koji uzaludno zadaje udarce uzdrţanja. Jer, on umrtvljavanjem svoga tela nije poraţavao pust vetar, nego duhove zlobe koji su ga napadali. Jer, onaj ko kaţe: Ne kao onaj koji bije vetar, podrazumeva da ne pobeĊuje pusti i prazan vetar, nego neke koji se nalaze u njemu. Prevladavši borbe ove vrste (tj. sa telom) on, ukrašen mnogim pobedniĉkim vencima, iznova stupa [u borbu], te se podvrgava napadima najsilnijih neprijatelja. I pobedivši prve zavidljivce, on je sa dobrom nadom poĉeo govoriti: Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef.6,12).

13.     Za Hristovog  borca, sve dok je u telu, nikada ne nedostaju sluĉajevi za zadobijanje venaca za ratovanje. Naprotiv, koliko se više venĉava uspesima svojih pobeda, toliko mu predstoji silniji poredak borbe. Jer, na njega, pobedonosnog vojnika Hristovog, koji je pobedio i pokorio svoju plot, ustaje gomila protivnika, vojska neprijatelja, budući razdraţena njegovim pobedama. To [se dogaĊa] da Hristov vojnik, razneţujući se pokojem mira, ne bi poĉeo da zaboravlja slavne borbe svoga ratovanja, te da, opustivši se od nerada, u osećanju bezbednosti od neprijatelja, ne bi izgubio gotovost i hrabrost da ispoljava pobedniĉko junaštvo koje je dostojno najviših nagrada. Prema tome, ukoliko ne slabimo, već uzrastamo u sili i hrabrosti, i ţelimo da postignemo najviše pobedniĉke trijumfe, treba u istom tom poretku da prohodimo borbe podviţništva: najpre da izvršimo ono zbog ĉega bismo zajedno sa apostolom mogli da kaţemo: Tako se borim. ne kao onaj koji bije vetar; nego iznuravam telo svoje i savlaĊujem ga, a zatim, kada dobijemo taj boj, da stupimo i u onaj posle koga bismo opet sa apostolom mogli govoriti: Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju. Jer, sa njima mi nikako ns moţemo stupiti u borbu ukoliko nismo odneli pobedu nad telom. Mi se nikada nećemo udostojiti da isprobamo borbu sa duhovima ukoliko jednako bivamo savlaĊivani u borbi sa ploti i poraţavani u sukobljavanju sa stomakom. I tada će nas apostol pravedno prekoreti: Drugo vas iskušenje nije snašlo osim ĉoveĉijeg (1.Kor.10,13).

14.    Monah koji ţeli da dostigne podvig unutrašnje borbe, prethodno treba sebi da odredi da, pre ustavom odreĊenog i za sve zajedniĉkog ĉasa potkrepljavanja hranom i izvan trpeze, nipošto ne uzima nešto od hrane ili pića, ma kakva ga prijatnost i sladost

inaĉe mamila. TakoĊe, i posle završetka trpeze neka se ne usudi na nešto sliĉno, pa ĉak ni u najmanjoj meri. Isto tako, on treba da se drŽ vremena i mere sna koji su ustavom utvrĊeni. I strasti te vrste treba da odsecamo sa istom revnošću sa kojom odsecamo bludnu strast. Jer, kako će ugasiti raspaljenost plotske ţelje onaj ko ne moţe da savlada izlišne ţelje stomaka? I kako će moći da pobedi tajne strasti, koje niĉu bez ikakvog svedoka, onaj ko ne moţe da ukroti vidljive i male strasti?

15.     Mi treba da se bojimo neprijatelja koji se nalazi u nama samima, a ne spoljašnjeg protivnika. Jer, u nama se vodi neprestana unutrašnja borba. Ukoliko tu odnesemo pobedu, sve spoljašnje borbe će postati ništavne. Za Hristovog vojnika će sve postati mirno i sve će mu se pokoravati. Mi uopšte nećemo imati potrebu da se bojimo neprijatelja spolja ukoliko se ono što je unutra u nama, budući pobeĊeno, pokorava duhu. Mi ne treba da verujemo da je nama, za postizanje savršenstva srca i ĉistote tela, dovoljan samo post koji se sastoji u uzdrţanju od vidljivih jela. Ne, njemu treba pridodati još i post duše. Jer, i ona ima svoja štetna jela. Udebljavši se od njih, ona moţe da upadne u ponor sladostrašća i bez obilja telesne hrane. Njena hrana je osuĊivanje, i to - vrlo prijatna hrana. Gnev je takoĊe njena hrana, premda ne tako laka, već povremeno štetna, ĉak i smrtonosna. Zavist je hrana duše, koja otrovno pozleĊuje njene sokove i koja je neprestano muĉi ţalošću zbog srećnih uspeha drugih. Sujeta je [takoĊe] njena hrana, koja je privremeno naslaĊuje prijatnim ukusom, a posle je ĉini pustom, obnaţenom i lišenom svake vrline, ostavljajući je besplodnom i nesposobnom da donosi duhovne plodove: ona ne samo da je lišava nagrade za velike trudove, nego i privlaĉi veliku kaznu. Svaka pohota i bluĊenje nepostojanog srca jeste neka paša duše na svojevrsnom pasištu koje je hrani štetnim jelima, i koja je ĉine nepriĉesnom nebesnog hleba i tvrde hrane. Uzdrţavajući se od svega toga u našem svetom pošćenju, srazmerno svojim silama, uĉinićemo svrsishodnim i dobroplodnim i drţanje telesnog posta. Jer, naprezanje ploti koje je sjedinjeno sa skrušenošću duha predstavlja najprijatniju ţrtvu Bogu: ono će u ĉistim i lepo ukrašenim skrivnicama srca izgraditi obitalište dostojno Njegove svetosti. MeĊutim, ako mi, posteći telesno, budemo uhvaćeni u mreţu najpogubnijih duševnih strasti, iznuravanje tela nam veće doneti nikakve koristi. Jer, tada ćemo ostati oskvrnjeni u našem dragocenijem delu, tj. ostati neispravni onim delom naše prirode koji u pravom smislu moţe da postane stanište Svetoga Duha. Jer, obitalište Boga i hram Duha Svetoga nije truleţna plot, nego ĉisto srce. Prema tome, kada posti naš spoljašnji ĉovek, treba i unutrašnjeg uzdrţavati od štetne hrane. Njega naroĉito treba da predstavljamo ĉistim Bogu da bismo se udostojili da u sebe primimo Hrista kao posetioca, kao što savetuje sveti apostol govoreći: Da se Hristos verom useli u srca vaša (Ef.3,16-17).

16.     Treba birati hranu koja stišava i ne budi ţar plotske pohote, koja se lako nabavlja i koja je saobrazna sa opštim obiĉajem i upotrebom bratije. StomakougaĊanje se projavljuje na tri naĉina: jedan podstiĉe da primamo hranu pre ĉasa koji je ustavom utvrĊen; drugi podstiĉe da se presićujemo i prepunjavamo stomak hranom, bez obzira na kvalitet; treći podstiĉe da se zadovoljavamo jedino najukusnijim i najprobirljivijim jelima. Stoga protiv stomakougaĊanja monah treba da drŽ trojako pravilo: prvo, da ĉeka ustavom utvrĊeno vremena za razrešenje obeda: zatim, da ne popušta [ţelji] za presićavanjem; i treće, da se zadovoljava prostom i jeftinom hranom. I ono što u vezi sa hranom nije saobrazno sa opštim obiĉajem i upotrebom, najdrevnije predanje otaca ne odobrava, budući da je oskvrnjeno sujetom, taštinom i hvalisavošću. Nikog od onih koji su se odlikovali darom znanja i rasuĊivanja i od onih koje je blagodat BoŽja isturila napred kao najblistavija svetila za podraţavanje mi nismo videli da su se uzdrţavali od jedenja hleba,

koji se smatra prostim i jeftinim. I obratno, mi nikada nismo videli da je neko od onih koji su upotrebljavali zelje, povrće i plodove sa drveta bio meĊu najiskusnijim muţevima, ili da se udostojio blagodati rasuĊivanja i znanja.

17.    Dela ljubavi treba pretpostavljati postu. Tome smo se nauĉili kod egipatskih otaca. Jer, kada smo mi, ţeleći da saznamo pravila ovih staraca, došli iz Sirije u Egipat, oni su nas primili sa neobiĉno Žvom srdaĉnom toplinom. Ma kuda da smo prolazili, radi našeg uspokojenja se nisu ograniĉavali drţanjem ĉasa za primanje hrane koji je odreĊen ustavom, kao što smo navikli da vidimo u palestinskim manastirima. Naprotiv, oni su uvek razrešavali upotrebu hrane pre naznaĉenog ĉasa, izuzev sredom i petkom. Kada smo pitali zašto se kod njih tako slobodno zaobilazi pravilo svakodnevnog posta, jedan od staraca namje odgovorio: "Post je uvek sa mnom, a vas ne mogu imati svagda sa sobom. Osim toga, post predstavlja proizvoljnu [samovoljnu] ţrtvu, premda i jeste veoma koristan i uvek potreban, a ispunjavanje dela ljubavi je neodloţan zahtev zapovesti. Prema tome, primajući Hrista u vama, ja sam duţan da ga nahranim. A kada vas ispratim, ja ću radi Njega uĉinjeno snishoĊenje moći da nadoknadim stroŽjim postom. Jer, ne mogu svatovi postiti, dok je ţenik sa njima. Nego će doći dani kad će se oteti ţenik od njih, i onda će postiti u one dane" (Lk.5,34-35).

18.   Kao što govore sveti oci, krajnosti su podjednako štetne: i preterivanje u postu i presićavanje stomaka. Mi znamo neke koji nisu bili pobeĊeni stomakougaĊanjem, ali su bili oboreni zbog prekomernog posta. Oni su upali u istu strast stomakougaĊanja zbog slabosti koja je proizašla od prekomernog posta.

19.    Mi treba da se pobrinemo i o tome da ne primamo hranu pre odreĊenog vremena ili preko mere (i pored ţelje plotskog zadovoljstva), i o tome da je upotrebljavamo u odreĊeni ĉas, ĉak i ako nam se ne jede. Jer, i prekomernu ţelju plotskog zadovoljstva i odvraćanje od hrane pobuĊuje naš neprijatelj. Osim toga, neumereno uzdrţanje je štetnije od presitosti. Jer, od poslednjeg je, zbog pokajanja, moguće preći na pravilno dejstvo, a od prvoga - nije.

20.    O tome kako da se proĊe izmeĊu dve krajnosti, drţeći razumnu umerenost, preĊašnji oci naši su ĉesto rasuĊivali. Svim vrstama hrane oni su pretpostavljali hleb. Kao meru njegove upotrebe oni su odredili dva nevelika hleba, teška oko funte*'(400 gr.).

21.    Opšte pravilo umerenog uzdrţanja sastoji se u tome da svako prema snazi, prema stanju tela i uzrastu jede onoliko hrane koliko je potrebno za podrţavanje telesnog zdravlja, a ne koliko zahteva ţelja za prejedanjem. Onaj ko ne drŽ podjednaku meru, nego ĉas prekomerno posti, ĉas se prejeda, šteti kako molitvi, tako i celomudrenosti: molitvi - zato što  od nejedenja  ne moţete da bude bodar, zbog nemoći naginjući ka snu; a celomudrenosti - zato što oganj plotske pohote, koji se rasplamsava od prekomerne upotrebe hrane, produţava da dejstvuje i u vreme strogog posta.

22.    Umereno upotrebljavati hranu, po mišljenju otaca, znaĉi svakodnevno koristiti samo onoliko jela koliko je potrebno da bi se, i po okonĉanju obeda, još uvek osećala glad. Takva mera će ĉuvati dušu i telo u jednakom stanju, i neće ĉoveku dopustiti da upada ni u prekomerni post (koji raslabljuje telo), ni u presićavanje (koje opterećuje duh).

23.    Predlaţemo još jednu spasonosnu pouku blaţenog Makarija, kako bismo našu knjigu o uzdrţanju i postovima korisno završili mišljenjem [velikog] muţa. On kaţe da monah treba razumno da se drŽ dela posta kao da će u telu prebivati sto godnna i da obuzdava duševne pokrete (tj. da zaboravlja uvrede, da izbegava tugu, da patnje i lišavanja ne smatra ni u šta) kao da će umreti sledećeg dana. Time se u odnosu na prvo,

tj. post, savetuje dušekorisna blagorazumnost koja monaha podstiĉe da uvek ide putem podjednake strogosti u uzdrţanju, koja mu, ĉak u sluĉaju nemoći tela, ne dozvoljava da od uzdrţanosti preĊe ka suvišnosti, a u odnosu na drugo, tj. obuzdavanje duševnih pokreta - spasonosna velikodušnost, kojom je u stanju da prezire ne samo ono što u ovome svetu izgleda poţeljno, nego i nesreće i ţalosti, drţeći ih za ništavne, ostajući nepokolebiv i postojano ustremljujući pogled uma ka onome na šta svaki dan i svaku minutu oĉekuje da bude pozvan.