h)  BORBA SA GORDOŠĆU

1.  Gordost je odricanje Boga, pronalazak demona, nipodaštavanje ljudi, majka osuĊivanja, potomak pohvala, znak duhovne jalovosti, proterivanje pomoći BoŽje, preteĉa ludila, vinovnik padova, podloga epilepsije, izvor gneva, vrata licemerstva, podupiraĉ demona, ĉuvar grehova, uzroĉnik nemilosrĊa, neznanje za samilost, surovi islednik, neĉoveĉni sudija, protivnik Boga, koren hule.

2.   Poĉetak gordosti je tamo gde se završava taština; sredinu predstavlja nipodaštavanje  bližnjeg,  bestidno  razglašavanje  vlastitih  podviga,  hvalisavost  u  srcu,

mrţnja prema prekoru; a kraj je odbacivanje BoŽje pomoći, uzdanje u svoje vlastite snage, demonska narav.

3.  Video sam ljude koji su na reĉima zahvaljivali Bogu, a u mislima veliĉali sami sebe. To jasno svedoĉi onaj farisej, rekavši: Boţe, hvala ti (Lk.18,11)!

4.  Gde se dogodio pad, tamo se prethodno nastanila gordost: drugo objavljuje dolazak prvoga.

5.  Gordouman monah osorno odgovara. A smirenouman ne odgovara  ni na koji

naĉin.

6. Kiparis se ne savija i ne vuĉe po zemlji. Tako ni monah ohola srca ne moţe steći

poslušnost.

7.  Gospod se protivi gordima (Jak.4,6). Ko ih, onda, moţe pomilovati? Neĉist je pred Gospodom svaki ĉovek ohola srca (Priĉ.16,5). Ko, onda, takvoga moţe da oĉisti?

8. Ko ne trpi prekore, ispoljava strast, a ko ih prima - oslobaĊa se od lanaca kojima je bio okovan.

9.  Jedan starac, veoma posvećen u tajne duhovnog Žvota, savetovaše oholog brata. A ovaj, zaslepljen, reĉe: "Oprosti, oĉe: ja nisam gord". A svemudri starac će na to reći: "Kakav bi mi jasniji dokaz mogao pruŽti o svojoj gordosti, dete moje, ako ne time što kaţeš: "Ja nisam gord"".

10. Takvima veoma odgovara potĉinjavanje, što suroviji i neugledniji naĉin Žvota i ĉitanje o natprirodnim podvizima svetih otaca.

11.  Sramota je kititi se tuĊim ukrasom, a krajnje je bezumlje ponositi se BoŽjim darovima. Ponosi se iskljuĉivo onim vrlinama koje bi izvršio pre svog roĊenja: one vrline, naprotiv, koje si stekao posle svog roĊenja, darovao ti je Bog, kao što ti je darovao i samo roĊenje. Tvoje vrline bi mogle biti jedino one koje bi izvršio pre no što si došao do svesti: Bog ti je, meĊutim, i sam um darovao. Svome sopstvenom trudu mogao bi pripisati samo one pobede koje bi postigao bez svog tela: telo, pak, nije tvoja već BoŽja tvorevina.

12. Nemoj se osećati sigurnim dokle god ne primiš presudu, imajući na umu onoga kome su vezali ruke i noge, i koga su bacili u tamu najkrajnju, iako je već sedeo za svadbenom trpezom.

13.   Nikada nemojmo prestati da ispitujemo i uporeĊujemo sebe sa ocima i svetilnicima koji su Žveli pre nas. Tako ćemo naći da još nismo ni kroĉili na put pravog podviţništva, da nismo ispunili svoj zavet onako kako treba, te da još Žvimo svetski.

14. Monah je okean smirenja, u koji je survao i utopio svakoga zlog duha.

15.  Nadmenost dovodi do zaboravljanja grehova, a sećanje na grehe je posrednik smirenoumlja.

16. Gordost je krajnja beda duše koja u svome pomraĉenju misli da je bogata.

17. Gordost je nar, unutra gnjio, a spolja gladak i lep.

18.  Gordome monahu demon nije potreban: on je samome sebi postao demon i neprijatelj.

19.  U gordim srcima raĊaju se bogohulne reĉi, a u smirenim dušama - nebeska viĊenja.

20. Većina gordih ljudi (kako, ne znam) zavarava se sve do smrti uverenjem da su bestrasni. Tek tada oni uvide kolika je njihova beda.

21.  Ĉoveku koga je ulovila gordost, samo Gospod moţe pomoći. Svako ljudsko sredstvo za spasavanje bilo bi mu nekorisno.

22.  Ĉuli smo da od zlog korena i zle majke proizlazi još gori plod: od pogane gordosti raĊa se neopisiva hula. Mi nismo u stanju da pomisli hule bez teškoća kaţemo svome duhovnom lekaru, da ih ispovedimo i Žgošemo. Stoga su mnogi ĉesto padali u oĉajanje i gubili nadu. Taj opaki greh im je, naime, kao crv u drvetu, upropastio svu nadu.

23. Nijedna druga pomisao ne ispoveda se tako teško kao ova. Stoga ona ĉesto sa mnogima doĉeka i starost. A demonima i hulnim pomislima ništa tako ne daje snage u napadima na nas, kao to što ih neispoveĊene gajimo i skrivamo u srcu.

24. Niko ne treba sebe da smatra vinovnikom hulnih pomisli. Gospod je srceznalac. On razume da takve reĉi nisu naše, već neprijatelja naših.

25.  Stoga, prezirući ga i ne pridajući nikakav znaĉaj pomislima koje on ubacuje u nas, recimo: "Idi od mene, satano! Gospodu Bogu svom ću se klanjati i Njemu jedinome sluŽti (Mt.4,10). A muka tvoja i reĉ tvoja vratiće se na glavu tvoju, i na teme tvoje pašće hula tvoja u sadašljem i u budućem veku (up. Ps.7,17)".

26.  Ko prezre ovog demona, oslobaĊa se i od strasti, a ko misli da vodi borbu sa njim na neki drugi naĉin, podleći će mu konaĉno. Jer, ko hoće reĉima da savlada duhove, liĉi na ĉoveka koji hoće da zakljuĉa vetrove.

27.  Kada, dakle, u nama poĉne sazrevati grozd prepodobne smirenosti, odmah ćemo (mada sa mukom) omrznuti svaku ljudsku slavu i dobar glas, izgnavši iz sebe gnev i ljutinu. A kada smirenost, ta carica vrlina, poĉne da napreduje u duši duhovnim uzrastom, sva svoja dobra dela nećemo smatrati ni u šta. Štaviše, drţaćemo ih za gadost, budući da ćemo misliti na to da svaki dan, mada nismo ni svesni, samo uvećavamo svoje breme.

28.  IzmeĊu pokajanja (dakako stvarnog pokajanja), plaĉa (oĉišćenog od svake neĉistote) i sveprepodobnog smirenja poĉetnika, postoji razlika i deoba sliĉna  razlici izmeĊu kvasca, brašna i hleba.

29. Prvo i iskljuĉivo svojstvo ove divne i ĉudesne trijade [tj. trojice], jeste potpuno radosno podnošenje poniţavanja. Naime, duša ga prima raširenih ruku i grli kao lek koji leĉi i spaljuje njene bolesti i velike grehe. Drugo iza njega svojstvo jeste uništenje svake ljutine, a sa tim - umerenost. A treći, i najlepši stepen, jeste iskreno pepoverenje u sopstvena dobra dela, i ţudnja za neprestanim uĉenjem.

30. Kraj, pak, neĉistih strasti je taština i gordost, kod svakoga koji ne pazi na sebe. Njihov istrebitelj je misleni jelen [tj. smirenoumlje], koji svoju košutu ĉuva od dejstva svakog smrtonosnog otrova.

31.   Smirenoumni monah nije previše radoznao kada se radi o neshvatljivim stvarima, a uobraţeni hoće da ispituje i tajne Suda BoŽjeg.

32.  Jednome vrlo mudrom bratu javiše se demoni vidljivo, i poĉeše da ga hvale. No, svemudri podviţnik im reĉe: "Kada biste prestali da me u duši mojoj hvalite i kada biste otišli, ja bih zakljuĉio da sam veliki ĉovek. MeĊutim, ako ne prestanete da me hvalite, ja ću iz same pohvale poznati koliko sam neĉist. Jer, neĉist je pred Gospodom svaki gord ĉovek (Priĉ.16,5). Prema tome, ili odlazite - da bih bio nešto veliko, ili me hvalite - da pomoću vas doĊem do smirenosti". Zbunjeni ovom doskoĉicom, demoni odmah išĉeznuše.

33. Jedna je stvar - uznositi se, a druga - ne uznositi se; nešto treće je - smiravati se. Prvi sudi po ceo dan; drugi ne sudi, ali ni sebe ne osuĊuje; a treći, mada nevin, uvek osuĊuje samoga sebe.

34.  Konju koji je upregnut sam, ĉesto se ĉini da trĉi dovoljno brzo. No, kada je upregnut sa drugim konjem, po njemu upoznaje svoju sporost.

35. Jednome podviţniku, koji se naroĉito trudio da stekne tu blaţenu vrlinu, zli dusi tajno posejaše u srce pohvalu. MeĊutim, on je, po Boţanskom nadahnuću, umeo da pobedi nevaljalstvo zlih duhova blagoĉastivim lukavstvom: on ustade i na zidu svoje kelije napisa nazive najuzvišenijih vrlina - savršene ljubavi, anĊeoskog smirenoumlja, ĉiste molitve, netljene [tj. neuprljane] ĉistote i sliĉno. I kad su ga pomisli zapoĉele hvaliti, on reĉe: "Hajd'mo na sud". Došavši pred zid, ĉitao bi nazive, pa bi viknuo na samoga sebe: "Kad budeš i sve ove vrline stekao, znaj da si još daleko od Boga".

36.  Ti ćeš znati (i nećeš se prevariti) da je ova prepodobna vrlina u tebi po tome što ćeš sav biti ispunjen neopisivom svetlošću i neizmernom ljubavlju prema molitvi. Tome prethodi srce koje ne grdi tuĊe grehe. Preteĉa ove vrline je mrţnja prema svim oblicima slavoljublja.

37.  Ne treba da prestanemo ispitivati sebe, ako hoćemo da postignemo vrlinu smirenoumlja. Pa ako u dubini duše budemo mislili da je svaki naš bliţnji bolji od nas, znaĉi da je milost BoŽja blizu.

38.  Mnogi od nas nazivaju sebe grešnima, a moţda se odista i smatraju takvima. No, tek trpljenje uvreda pokazuje kakvo je srce.

39.   Ko tvrdi da je ispunjen mirisom ovog mira, a oseti makar i najmanje zadovoljstvo u srcu kad ga hvale ili pridaje veliki znaĉaj reĉima pohvale, neka se ne vara: u zabludi je!

40. Ne nama Gospode, ne nama - ĉuo sam nekoga gde kaţe u dubini svoje duše - vgć samo imenu tvome daj slavu (Ps.113,9). Ĉovek koji je to rekao dobro je poznavao prirodu ljudsku. On je znao da pohvala ne moţe da joj ne naškodi. Od tebe je pohvala moja u crkvi velikoj (Ps.21,26), tj. u budućem veku. A pre toga, ja nisam u stanju da bez opasnosti primam pohvalu.

41. Prirodno svojstvo limunovog drveta jeste, da mu se grane pruţaju u vis kada je bez ploda. Kada se, pak, savijaju, znaĉi da će uskoro biti i ploda. Ko je razborit, razume šta hoću da kaţem.

42. Ako je gordost neke anĊele pretvorila u demone, bez sumnje i smirenost moţe od demona naĉiniti anĊele. Stoga, neka se ohrabre pali!

43. Ništa tako nije u stanju da smiri dušu, kao sirotovanje i ishrana samo onim što se isprosi.

44.  Ko u razgovoru sa drugim ljudima uporno nastoji da nametne svoje mišljenje, makar bilo i taĉno, treba da shvati da boluje od bolesti Ċavola. Ako to ĉini u razgovoru sa sebi ravnima, moţda ga još moţe izleĉiti kazna starijih; meĊutim, njegovu bolest ljudi neće moći izleĉiti ukoliko se na isti naĉin ponaša i pred starijim i pametnijim od sebe.

45. ZatraŽh jednom od jednoga od najiskusnijih podviţnika da mi objasni na koji se naĉin u poslušnosti stiĉe smirenost. A on reĉe: "Ĉak kada bi i mrtve vaskrsavao, i dar suza stekao, i osloboĊenje od duhovne borbe dostigao, razborit poslušnik sve pripisuje uĉinku molitve duhovnog oca, te mu je sujetna uobraţenost tuĊa i daleka. Kako bi se i mogao uobraziti zbog onoga što je, kako i sam misli, uĉinio uz pomoć drugoga a ne svojim sopstvenim snagama?

46.  Pazi na sebe kada se nalaziš sa bratijom, i nikako nemoj nastojati da bilo po ĉemu izgledaš pravedniji od njih. Inaĉe ćeš napraviti dva zla: njih ćeš ozlediti svojom

izveštaĉenom i laţnom revnošću, a samome sebi ćeš na svaki naĉin pruŽti povod za gordost.

47.  Imaj revnost u duši svojoj, nikako je ne ispoljavajući telom, niti izgledom, niti reĉju, niti kakvim zagonetnim ponašanjem. Pa i to ĉini tek pošto si prestao da potcenjuješ bliţnjega. Ako si, pak, u tom pogledu neuzdrţljiv, budi u svemu sliĉan bratiji svojoj, i ne izdvajaj se ni u ĉemu svojom uobraţenošću.

48. Plod laţnog umilenja je uobraţenost, a plod pravoga - uteha.

49. Ko se u duši ponosi svojim suzama i u sebi osuĊuje ljude koji ne plaĉu, liĉi na ĉoveka koji od cara izmoli oruţje za borbu protiv neprijatelja svog, a upotrebi ga protiv samoga sebe.

50. Ako neko oseti da ga ponos i plahovitost, zloba i licemerstvo lako pobeĊuju, pa reši da na njih izvuĉe maĉ krotosti i strpljenja, neka stupi u jedan opšteŽteljni manastir, kao u radionicu spasenja. Ako uopšte hoće da se potpuno izbavi od ovih strasti, neka tamo, podvrgnut zlostavljanju, poniţavanju i dosaĊivanju od strane bratije, te duhovno, a ponekad i telesno, tuĉen i ugnjetavan, gaţen i muĉen, oĉisti haljinu duše svoje od prljavštine.

51. Videh kako gordost moţe da bude uzroĉnik smirenoumlja, i setih se onoga koji govori: Ko poznade um Gospodnji (Rim.11,34)! Jama i plod nadmenosti jeste pad. A pad ĉesto postaje povod smirenoumlja u onima koji su smirenoumlju skloni.

52. Ohola duša je rob strašljivosti, jer se uzda u samu sebe: ona se plaši od svakog šuma, od svake senke.

53. Bludnike mogu izleĉiti ljudi, pokvarene - anĊeli, a gorde - samo Bog.

54.   Vidljivu gordost leĉe ţalosne okolnosti, a nevidljivu Onaj koji je odveka nevidljiv.

55.  Ne skidaj duševnog oka sa gordosti: meĊu svim lopovima duhovnim nema opasnijeg od ove strasti.

56.  Ako je znak propasti (tj. gordosti), uznositi se i beznaĉajnim delima, onda je spasonosna oznaka smirenja, misliti smireno o sebi i pored velikih podviga i uspeha.

57. Jednom prilikom sam uhvatio ovu bezglavu varalicu, koja se uvukla u moje srce na ramenima svoje matere. Svezavši i jednu i drugu uţetom poslušnosti i izudaravši ih biĉem skromnosti, pritisnuh ih da mi kaţu kako su ušle u mene. Najzad, pod udarcima, progovoriše: "Mi nemamo ni poĉetka, ni roĊenja, jer smo same i poĉetak i roditelj svih strasti. Skrušenost srca koja se raĊa u potĉinjavanju - ne malo ratuje sa nama. Mi ne trpimo da bilo ko nad nama vlada. Sa neba smo otpale upravo stoga što smo i tamo htele da vladamo. Ukratko reĉeno, mi smo roditelj svega onoga što se protivi smirenoumlju; sve što smirenoumlju pomaţe - nama je suprotno. Uostalom, i na nebu se bejasmo osilile: gde, onda, da pobegneš od nas? Mi ĉesto idemo iza trpljenja uvrede, iza poslušnosti i bezgnevlja, iza nepamćenja zla i predanog sluţenja. Naše potomstvo ĉine: padovi duhovnih ljudi, gnev, ogovaranje, samovolja, nepokornost. Postoji samo jedna jedina stvar na koju nismo u stanju da nasrnemo. Reći ćemo ti šta je to, jer nas tvoji udarci strašno bole: ako pred Gospodom iskreno okriviš sebe, smatraćeš nas za pauĉinu". Kao što vidiš, konj na kome jaši gordost jeste taština. Prepodobno smirenje i samoosuĊivanje, meĊutim, nasmejaće (972) se konju i jahaĉu njegovu, pevajući sa oduševljenjem pobedniĉku pesmu: Zapevajmo Gospodu, jer se slavno proslavi: konja i jahaĉa bacio je u more (Izl.15,1), i u bezdan smirenja.