d)  BORBA SA GNEVOM

1.  Gnev je izraz potajne mrţnje, tj. zlopamćenja. Gnev je ţelja da se dogodi zlo onome koji nas je rasrdio. Plahovitost je zapaljivanje srca u nevreme. Ogorĉenje je neprijatno osećanje, koje se gnezdi u duši. Gnev je promenjivo stanje naravi i rugoba duše.

2.  Ima ljudi sklonih gnevu, koji se ne brinu o leĉenju i iskorenjivanju ove strasti. Oni, jadnici, ne misle na ono što je reĉeno: TeŽina ga srdžbe njegove obara (Sir.1,22).

3. Brzo kretanje jednoga vodeniĉnog kamena moţe u jednom magnovenju da satre i uništi Žto duše i plod dotadašnjeg podviga u većoj meri nego sporo kretanje drugoga za

ĉitav dan. Stoga i treba dobro da pazimo. Ponekad plamen, odjednom raspaljen jakim vetrom, spaljuje i upropašćuje njivu srca više no vatra koja dugo gori.

4.   Bezgnevlje je ĉeţnja za poniţavanjem, isto onako nenasita kao što je kod sujetnih ljudi nenasita teţnja ka pohvalama. Bezgnevlje je poraz prirode, koji se ispoljava u neosetljivosti za uvredu, neosetljivosti koja proizlazi iz velikih podviga i obilnog znoja.

5.  Krotost je nepokretno stanje duše, koja se ne menja bilo da trpi raznovrsna poniţenja ili da sluša pohvale.

6.  Poĉetak bezgnevlja je ćutanje usta kada je srce uzbuĊeno. Sredina je ćutanje misli pri tananom uznemirenju duše. A vrhunac, nepokolebivi mir i pored toga što duvaju neĉisti vetrovi.

7. Kao što voda, kada se malo po malo sipa na vatru, potpuno ugasi plamen, tako i suza istinskog plaĉa gasi svaki plamen gneva i plahovitosti.

8.  Kao što tama nestaje kada zasija svetlost, tako i miris smirenja potiskuje svaku gorĉinu i jarost.

9.   Ništa toliko nije  nedoliĉno onima koji se kaju, kao uzbuĊenje gneva. Jer, obraćanje [Bogu sa pokajanjem] zahteva veliko smirenje, a srditost je znak velike gordosti.

10.  Ako je znak najdublje krotosti u tome, da i u prisustvu onoga koji nas izaziva saĉuvamo spokojstvo u srcu i ljubav prema njemu, onda je svakako znak krajnje gnevljivosti ako se sami sa sobom, reĉima i pokretima, svaĊamo i besnimo na onoga koji nas je uvredio.

11. Ako se Duh Sveti naziva, i jeste, mir duše, a gnev jeste i naziva se uznemirenje srca, onda ništa toliko ne ometa dolazak Duha Svetoga u nas, kao srditost.

12.  ViĊao sam, opet, i takve ljude koji su prividno trpeli, ali su nerazumno, pod plaštom ćutanja, skrivali u sebi zlopamćenje. I došao sam do zakljuĉka da su takvi ljudi bedniji od ludaka, jer su belinu goluba kao nekom crninom prekrivali. Treba veliku paţnju da obratimo na ovu zmiju, zato što i njoj, kao i zmiji telesnih prohteva, pomaţe sama prproda. ViĊao sam ljude koji bi se rasrdili i u svom ogorĉenju odbijali da jedu, te su takvim besmislenim uzdrţanjem samo dodavali otrov na otrov. A viĊao sam i druge ljude, koji su svoju srdţbu koristili kao zgodan povod da se predaju ţderanju, pa su tako iz jame upadali u ponor.

13. Kada je umereno, pojanje ponekad odliĉno umiruje srdţbu. A ponekad, kada je neumereno i nepravovremeno, pogoduje slastoljublju. Ovo će nam sredstvo koristiti samo ako vodimo raĉuna o trenutku.

14.  Nalazeći se nekim poslom blizu kelije ljudi koji su se posvetili bezmolviju, ĉuh kako se od ogorĉenja i besa sami u svojoj keliji svaĊaju kao jarebice u kavezu, i kako se na uvreditelje svoje obrecuju kao da su prisutni. Ja sam im blago savetovao da ne Žve usamljeno, kako se od ljudi ne bi naĉinili demonima. ViĊao sam, opet, ljude sladostrasna i proţdrljiva srca, koji su, meĊutim, bili krotki i ljubazni, bratoljubivi i ljubitelji lepote. Njih sam nagovarao da se odadu bezmolvnom Žvotu, kao leku protiv sladostrašća i proţdrljivosti, da ne bi od slovesnih bića na najţalosniji naĉin postali beslovesne Žvotinje. A pošto mi neki tuţno govorahu da su veoma podloţni i jednom i drugom, ja sam im potpuno zabranio da Žve po svojoj volji, a duhovnicima njihovim prijateljski sam savetovao da im sa vremena na vreme dozvole da vode taj ili onaj naĉin Žvota, pokoravajući se ipak glavnome nastojatelju u svemu.

15.  Opasno je uznemiravati oko našega srca jarošću, kao što je reĉeno: Uznemiri se od gneva oko moje (Ps.6,8). Još je teţe izraţavati reĉima uzrujanost duše. A ako se ona izraţava i rukama, onda se već ĉini nešto što je sasvim suprotno i tuĊe monaškom, tj. anĊeoskom i boţanskom Žvotu.

16.  Obratimo paţnju, pa ćemo videti da se mnogi gnevljivi ljudi rado veţbaju u bdenju, postu i bezmolviju. Demonu je cilj da im pod vidom plaĉa i pokajanja podmeće stvari koje pothranjuju njihovu strast.

17. Prvi stupanj blaţene trpeljivosti jeste u tome što se poniţenje podnosi, makar i sa gorĉinom i bolom u duši. Sredina je, biti u takvim okolnostima bez tuge. A kraj (ako samo kraja ima), smatrati uvredu za pohvalu.

18.  Jedna je stvar, bezgnevlje kod poĉetnika koje proistiĉe iz plaĉa, a drugo je potpuno spokojstvo kod savršenih. Kod prvih je gnev vezan suzama kao nekakvom uzdom; kod drugih, on je umrtvljen bestrašćem kao zmija maĉem.

19. Video sam trojicu monaha koji su u isto vreme pretrpeli uvredu iste vrste. Prvi se uvredio, ali je oćutao. Drugi se obradovao sebe radi, a oţalostio zbog onoga koji mu je naneo uvredu. A treći, zamislivši štetu koju je tako bliţnji samome sebi naneo, zaplaka vrelim suzama. Tako su se zajedno mogli videti podviţnik straha, nagrade i ljubavi.

20. Zlopamćenje je posledica gneva. Ono je ĉuvar grehova, mrţnja na pravednost, propast vrlina, otrov za dušu, crv uma, posramljenje molitve, preseĉenje moljenja, otuĊenje ljubavi, trn zaboden u dušu, neprijatno osećanje u kome se sa gorkom nasladom uŽva, greh koji ne prestaje, veĉito budan prestup zakona BoŽjeg, trajna zloba.

21. Onaj koji je savladao gnev, uništio je i zlopamćenje: dokle god je Žv otac, dotle se i deca raĊaju.

22. Onome koji je stekao ljubav postalo je tuĊe da se gnevi, a onaj koji u sebi gaji neprijateljska osećanja sam sebi zadaje nepotrebne muke.

23.  Ako već hoćeš da budeš zlopamtljiv, budi zlopamtljiv prema demonima. I ako hoćeš da budeš nekome neprijatelj, budi neprijatelj telu, i to u svakom pogledu. Telo je nezahvalan i neiskren prijatelj: što mu se više ugaĊa, više nam zla nanosi.

24. Zlopamćenje se predstavlja kao uĉitelj Svetog Pisma: reĉi Svetoga Duha tumaĉi na svoj naĉin. Neka ga posrami molitva Isusova, koju ne moţemo izgovarati ako smo zlopamtljivi.

25.  Kada ni posle velikih podviga nisi u stanju da do kraja išĉupaš iz srca svoga ovaj kolac, izvini se neprijatelju, makar samo na reĉima, da bi, zastidevši se svog dugotrajnog licemerstva pred njim i muĉen savešću kao ognjem, mogao savršeno da ga zavoliš.

26. Doznaćeš da si se potpuno izbavio od ove truleŽ ne kada se pomoliš za onoga koji te je uvredio, ni kada mu za zlo uzvratiš dobrim ili ga pozoveš k sebi na trpezu, već kad se, na vest da je pretrpeo neku duševnu ili telesnu nezgodu, rastuŽš i zaplaĉeš zbog njega kao zbog sebe samog.

27.  Uspomena na Isusova stradanja leĉi zlopamćenje, koje se izlaţe silnoj sramoti pred Njegovom trpeljivošću.

28.  Da bi zasluŽli oproštaj grehova, neki su se posvetili napornim podvizima. Ali, ĉovek koji ne pamti zla stiţe pre njih na cilj: Opraštajte ono malo što su vam ljudi duţni, i oprostiće vam se ogroman dug vaš pred Bogom (Lk.6,37).

29. Nepamćenje zla jeste znak pravog pokajanja. A ko je u srcu svom zlopamtljiv, i misli da se kaje, liĉi na ĉoveka kome se u snu priĉinjava da trĉi.

30.  ViĊao sam zlopamtila koji su savetovali drugima da ne pamte zlo, i koji su se, zastidevši se svojih sopstvenih reĉi, oslobodili i svoje strasti.

31. Ogovaranje je porod mrţnje. To je tanana a krupna bolest, skrivena i podmukla pijavica, koja siše i slabi krv ljubavi.

32. Delatelji ovoga zla su u svoju odbranu navodili da tako ĉine iz ljubavi i brige za onoga koji je bio predmet ogovaranja. A ja njima rekoh: Onoga koji tajno okleveta bliţnjega svoga, toga oterah (Ps.100,5). Ako zaista voliš bliţnjega kako kaţeš, pomoli se tajno, a ne da ismevaš ĉoveka. To je naĉin koji je ugodan Gospodu.

33.  Ko hoće da pobedi duha ogovaranja, neka krivicu ne pripisuje onome koji je pao, već demonu koji ga je oborio. Jer, niko baš naroĉito ne ţeli da greši protiv Boga, mada niko od nas ne greši prinudno.

34. Jedan od najkraćih puteva da se dobije oproštaj grehova jeste: ne osuĊivati. Ne sudite, i neće vam se suditi (Lk.6,37).

35. Kao što se vatra protivi vodi, tako je i osuĊivanje strano onome koji hoće da se pokaje. Nemoj osuĊivati ĉak ni kada bi video nekoga da greši i na samoj samrti: Sud BoŽji ljudima nije poznat. Neki su javno ĉinili velike grehove, ali su još i veće vrline ĉinili tajno. I oni koji su im se tako rado rugali, prevariše se, jer od dima nisu videli sunce.

36. Ĉujte me, ĉujte, svi vi koji strogo sudite tuĊim delima: ako je taĉno (a taĉno je) da će nam se suditi sudom kakvim sudimo (up. Mt.7,2), onda ćemo svakako pasti upravo u one telesne ili duševne grehe za koje okrivljavamo bliţnjega.

37.  Stroge i briţljive sudije grehova svog bliţnjeg boluju od navedene strasti zato što nemaju savršenoga i trajnog sećanja i brige o svojim sopstvenim gresima. Jer, onaj koji taĉno, bez plašta samoljublja, vidi svoja zla dela, ni o ĉemu se drugom od ovozemaljskih stvari više ne brine, misleći na to da ni za sopstveni plaĉ neće imati dovoljno vremena, makar i sto godina Žveo; i makar video kako iz oĉiju njegovih istiĉe i ĉitava reka suza, velika kao Jordan.

38.  Demoni nas nagovaraju ili da grešimo, ili, ako ne grešimo, da osuĊujemo one koji greše, kako bi, ubice, pomoću drugog isprljali prvo.

39.  Znaj da se zlopamtljivi i zlobni ljudi prepoznaju i po tome što, obuzeti duhom mrţnje, lako i sa uŽvanjem umanjuju vrednost uĉenja, delatnosti i vrline svog bliţnjeg.

40.  Znao sam neke ljude koji su tajno i skriveno od sveta ĉinili najteţe grehe. MeĊutim, smatrajući se ĉistim, oni su teško napadali one koji javno padaju u lake grehe.

41.  Suditi, znaĉi bestidno svojatati BoŽje pravo, a osuĊivati, znaĉi upropašćivati svoju dušu.

42.  Kao što nadmenost moţe i bez druge strasti upropastiti ĉoveka, tako nas i suĊenje samo po sebi moţe savršeno pogubiti. Onaj farisej je bio osuĊen upravo zbog toga (up. Lk.18,10 id.).

43. Jednom se sretoše gnevljivac i pretvorica: u razgovoru njihovu ne beše moguće naći ni jedne jedine prave reĉi. Otvoriš li srce prvome, naći ćeš besnilo; ispitaš li dušu drugoga, ugledaćeš zloću.

44.  Kao što vetrovi ustalasaju okean, tako i gnev, više od svih ostalih strasti, uzburka razum.

45. [Ispovest strasti gneva]: "Reci nam, luda i neĉasna strasti, ime onoga koji te je naĉinio, i ime one koja te rodila, a takoĊe i imena tvojih poganih sinova i kćeri. Ne samo to, nego nam naznaĉi i one koji se bore protiv tebe i koji te ubijaju". "Imam mnogo majki, i otac moj nije jedan. Majke su mi: taština, srebroljublje, stomakougaĊanje, a ponekad i blud. Otac mi se zove: ponos. A moje kćeri: zlopamćenje, mrţnja, neprijateljstvo, samoopravdavanje. Moji protivnici, koji me sada drţe okovana, jesu vrline suprotne ovim strastima: bezgnevlje i krotost. Moj potajni neprijatelj zove se: smirenoumlje".