f)   BORBA SA DUHOM UNINIJA (X knjiga pravila)

86.       Kao šesta, predstoji nam borba sa strašću koju mi moţemo nazvati uninijem, ĉamotinjom ili srdaĉnom setom. Ona je srodna tuzi i nju osobito trpe monasi koji stranstvuju po pustinjama. Ona je najneprijatniji neprijatelj onih koji prebivaju u usamljenosti. Ona svakog monaha uznemirava naroĉito oko šestog sata (u dvanaest sati po našem raĉunanju vremena, odnosno u podne) kao neka groznica koja u odreĊene sate

napada bolesnu dušu sa svojim rastrojavajućim dejstvima. Neki starci (Evagrije I tom, str. 631), nazivaju je podnevnim demonom, o kome se govori u 90. Psalmu.

87.        Napavši na bednu dušu inoka, uninije raĊa uţas prema mestu [na kome prebiva], odvratnost prema keliji i prezir prema bratiji koji Žve sa njim, ili na manjoj udaljenosti od njega, predstavljajući ih lenjivim i sasvim neduhovnim, dok njega samog sasvim razlenjuje i odvraća od dela kojima se obiĉno zanima u svom obitalištu. Ono u njemu slabi volju da sedi u keliji, ne dopušta mu da pristupa ĉitanju, nagoni ga da uzdiše i da se ţalosti što je toliko vremena proŽveo bez imalo napretka i što nije stekao nikakav duhovni plod, te mu savetuje da tuguje zbog toga što ostaje u pustom mestu iako bi mogao da upravlja drugima i da mnogima donosi korist, i stoga što nikoga nije vaspitao i što nikoga svojim poukama i uĉenjem nije duhovno rodio. Zatim mu ono hvali manastire koji se nalaze daleko od njega, predstavljajući mesta na kojima se oni nalaze kao mnogo korisnija za duhovno napredovanje, budući da mogu više da potpomognu spasenje, dok opštenje sa tamošnjom bratijom prikazuje kao najprijatnije i duhovno naziĊujuće. Nasuprot tome, mesto na kome se on nalazi predstavlja kao nepodnošljivo, napominjući mu da od bratije koja tu prebiva nema nikakve pouke, dok sve nuţno za odrţavanje tela dobija sa ogromnim trudom. Na kraju, ono usamljeniku nagoveštava da neće moći da se spase ukoliko ostane na tom mestu, te da će uskoro poginuti ukoliko ne ostavi keliju i ukoliko se odmah ne preseli na neko drugo mesto. Posle toga, oko petog i šestog ĉasa ono njegovo telo dovodi do takve nemoći i do takve izgladnelosti da mu se ĉini kao da je iscrpljen i izmoren od dugog putovanja i najteţeg truda, ili kao da je podneo dvodnevni ili trodnevni post bez ikakvog potkrepljivanja hranom. I eto, on se u nemiru obazire tamo-amo, uzdiše zbog toga što mu niko od bratije ne dolazi, ĉesto ulazi i izlazi iz kelije, i posmatrajući sunce ima utisak da sporo teĉe ka zalasku. U takvoj nerazumnoj smetenosti uma on kao da je obavijen mrakom, te postaje nesposoban za bilo kakvo duhovno delanje. On poĉinje da misli da se od takve napasti ne moţe izbaviti ukoliko ne poseti nekog od bratije, ili ukoliko se ne uteši snom. Tu taj razorni duh poĉinje da mu iznosi da treba da uĉini neophodne posete bratiji, ili da posećuje bolne koji se nalaze u blizini ili daleko. On mu, takoĊe, ubacuje [pomisao] da je duţan da pronaĊe neke roĊake ili roĊakinje i da ih poĉešće posećuje, te da bi bilo veliko delo poboţnosti ukoliko bi neku blagoĉastivu ţenu, koja je se posvetila Bogu i koja je lišena svake pomoći od rodbine, poĉešće posećivao i donosio joj sve što joj je potrebno, budući da se njeni srodnici ne staraju o njoj. [On mu podmeće zakljuĉak] da se treba više truditi u delima blagoĉastivosti te vrste, dok je sedenje u keliji besplodno i ne donosi nikakav napredak.

88.       Tako se uznemirava bedna duša, zapletena u neprijateljske zamke sve dok se monah, izmoren duhom uninija, ili baci u postelju, ili napusti kelijsko zatvorništvo, ištući izbavljenje od napasti u poseti nekoga od bratije. MeĊutim, ta poseta, koju on u sadašnje vreme koristi kao lek, u rukama njegovog protivnika ubrzo postaje sredstvo koje izaziva još veće rastrojstvo. Jer, neprijatelj će još ĉešće i snaţnije napadati onoga ko mu, kao što je na delu doznao, odmah, ĉim zapoĉne borba, okreće leĊa, te svoje spasenje ne oĉekuje ni od pobede ni od suprotstavljanja, nego od bekstva. On će, naime, malo po malo napuštajući keliju, poĉeti da zaboravlja na glavno delo svoga zvanja koje se sastoji u stremljenju prema Boţanstvenoj, sveprevazilazećoj ĉistoti, koja se moţe postići jedino u svagdašnjem bezmolvnom prebivanju u keliji i u neprestanom Boţanstvenom pouĉavanju. Tako, na kraju, vojnik Hristov beŽ od svoje borbe, zapliće se u svetska dela i više nije ugodan Vojvodi (2.Tim.2,4), kome je obećao sluţenje.

89.        Blaţeni David je veoma prekrasno izrazio sve štetne posledice te bolesti u sledećem stihu: Zadrema duša moja od uninija (Ps.118,28). I zaista, u to vreme spava duša, a ne telo. Jer, ranjena strelom ove razorne strasti, duša zaista postaje pospana za sva stremljenja prema vrlini i za praćenje svojih duhovnih osećanja.

90.       Prema tome, istinski vojnik Hristov, koji ţeli da se zakonito podvizava u borbi za savršenstvo, treba da se stara da i ovu bolest izagna iz skrivnica svoje duše. On i protiv tog najneumesnijeg duha uninija treba da se smelo naoruţa suprotstavljanjem, kako ne bi pao ni od ranjavanja strelom sna, niti kao begunac istupio iz zatvorništva svoje kelije, ĉak ni pod opravdanim izgovorom blagoĉašća.

91.      Jer, onoga koga poĉne da savlaĊuje sa bilo koje strane, on ostavlja da prebiva u keliji bez ikakvog uspeha, naĉinivši ga lenjivim i bezbriţnim, ga izgoni napolje i ĉini skitnicom i lenjivim za svako dobro delo, prisiljavajući ga da postojano obilazi kelije bratije i manastire, i da ni o ĉemu drugom ne pomišlja osim o tome gde i pod kojim izgovorom da naĊe sebi priliku da obeduje sledeći put. Jer, um lenjivog ni o ĉemu drugom ne misli osim o hrani i o stomaku. Srevši negde prijatelja u nekom muškarcu ili ţeni, koji obamiru u istoj hladnoći, on se upliće u njihova dela i potrebe. Malo po malo uhvativši se u zamku takvim zanimanjima koja su štetna za njegovu dušu, i kao obavijen zmijinim zagrljajem, on se već više nikada neće moći odvojiti od njih, niti se obratiti ka napuštenim delima ranijeg zvanja.

92.       Duh uninija u nama, pre svega, izaziva lenjost, odvraća nas od delanja i uĉi besposliĉenju. Stoga je glavno dejstvo protiv njega: ne popuštati i sedeti za delom. U tom pogledu mi, kao lekarski recept protiv uninija, moţemo primiti ono što je sveti Pavle Solunjanima pisao o trudu: Ali vas molimo, braćo... da se usrdno starate da Žvite mirno, i da gledate svoja posla, i da radite svojim sopstvenim rukama (1.Sol.4,10-11). On kaţe: Žvite mirno, tj. prebivajte bezmolvno u svojim kelijama kako od raznih priĉa (od kojih ne moţe da se saĉuva onaj koji prazno luta tamo-amo) ne bi izgubili svoj unutrašnji mir, te poĉeli i drugima da priĉinjavate nemir. On zatim kaţe: gledajte svoja posla, tj. nemojte se, zanoseći se radoznalošću, starati da saznate dela sveta i da ispitujete ponašanje druge bratije kako se umesto brige o sopstvenom ispravljanju i revnovanja za sticanje vrlina ne biste navikli da svoje vreme provodite u osuĊivanju i klevetanju bratije. I još on kaţe: radite svojim sopstvenim rukama, tj. sedeći u keliji, prionite na rukodelje. Time je on odsekao samu mogućnost onoga što je ranije odbacivao. Onaj ko voli da sedi za poslom nema kada da šeta tamo-amo, da istraţuje tuĊa dela, da se upliće u njih i sudi o njima. U dru-goj poslanici istim Solunjanima on ovome dodaje: Zapovedam vam pak, braćo, u ime Gospoda našega Isusa Hrista, da se klonite od svakoga brata koji Žvi neuredno, a ne po predanju koje primiše od nas (2.Sol.Z,6). Ovde on već ne moli, nego zapoveda, i to ne prostim reĉima, nego imenom Gospoda našega Isusa Hrista. Time on daje da razumemo da je ta zapovest obavezna. Iz daljih reĉi se vidi da je to zapovest o trudu. Onoga ko ga izbegava ne treba primati u hrišćansku zajednicu. Prema tome, on zapoveda da se udaljavamo od onih koji ne ţele da se trude. Njih treba da odsecamo kao udove koji su povreĊeni pokvarenom lenošću, kako bolest nerada, kao smrtonosna zaraza, ne bi prešla i na zdrave udove tela. I u reĉenome već postoji silna pobuda na trudoljublje. Nju, meĊutim, on još više pojaĉava pruţajući im sebe kao primer koji treba da podraţavaju (2.Sol.Z,7). On kaţe: Žveći kod vas, mi nismo zabadava jeli hleb (2.Sol.Z,8), premda i Gospod zapoveda da oni koji jevanĊelje propovedaju od jevanĊelja Žve (1.Kor.9,14). Kada ni onaj ko je propovedao JevanĊelje i izvršavao tako visoko duhovno delo nije primao hranu na dar, šta ćemo reći u opravdanje svoje lenjosti mi kojima nije naloţena nikakva propoved reĉi i koji nemaju nikakvu drugu brigu osim staranja o sopstvenoj duši? Sa kakvom nadom

se mi osmeljujemo da u lenjosti na dar jedemo hleb, koga izabrani sasud, zaduţen brigama o propovedi JevanĊelja, sebi nije dozvoljavao da jede bez truda svojih ruku? Da se, uostalom, ne bi pokazalo kao da je njegov sopstveni primer jedini, te da se ne predlaţe kao obrazac za podraţavanje svima, apostol navodi da su tako postupali i svi koji su bili sa njim. Naime, Sila i Timotej, koji su to pisali sa njim, bavljahu se istim trudovima. Da ko ne bi pomislio da se ukloni od podraţavanja njegovog primera (predstavljajući da su oni svi radili ćuteći, nemajući nameru da daju primer koji i nas obavezuje na trud) on kaţe da su, imajući vlast da ne rade, radili da bi sebe dali njima za primer, da bi se ugledali na nas (2.Sol.Z,9). On kao da kaţe: "Ako zaboravite razumno uĉenje, koje ĉesto ulazi u vaše uši, barem zadrŽte u sećanju naše primere, koji su predstavljeni vašim oĉima". Najzad, posle tolikih ubeĊivanja, apostol u odnosu na njih već ne upotrebljava savet uĉitelja ili lekara, nego autoritet  apostolske  vlasti,  govoreći: Ako neko neće da radi, neka i ne jede (2.Sol.Z,10)! To je presuda protiv mogućih i predvidljivih preziraĉa ove zapovesti, izreĉen sa sedišta apostolskog suda.

93.      I u Poslanici Efescima apostol je o istom trudu pisao, govoreći: Kradljivac neka više ne krade, nego bolje neka se trudi da radi svojim rukama ono što je dobro da bi imao davati onome kome je potrebno (Ef.4,28). I u Delima apostolskim nalazimo da on ne samo uĉi, već i dela. Došavši u Korint, on nije ţeleo da se zadrŽ nigde drugde osim kod Akile i Priskile, koji su bili majstori zanata kojim se i on obiĉno zanimao, sa oĉiglednom namerom da radi zajedno sa njima (Dap.18,1-3). Osim toga, kada se, ploveći u Jerusalim, zaustavio u Miletu, on je poslao u Efes da dozovu prezvitere Efeske Crkve. Dajući im pouke kako da u njegovom odsustvu upravljaju Crkvom BoŽjom, on je rekao da ni novaca, ni odeće od njih nije traŽo. Naprotiv, njegovim potrebama i potrebama onih što behu sa njim posluŽle su njegove sopstvene ruke. I on je to ĉinio radi toga da bi pokazao da se tako treba truditi, pomaţući onima koji nemaju i sećajući se zapovesti samog Gospoda, tj. da je blaţenije... davati, nego primati (Dap.20,33-35). Dajući primer trudoljublja, on ujedno pouĉava da je bolje pomagati potrebitima od onoga što je steĉeno znojnim trudom, nego od onoga što je nekim drugim putem došlo u naše ruke. Monah koji tako deluje biće ukrašen dvostrukom vrlinom: odbacivanjem svih stvari steći će savršeno siromaštvo Hristovo, a svojim trudom i raspoloţenjem pokazaće dareţljivost bogatog, poštujući Boga svojim pravednim trudom, i prinoseći mu na ţrtvu od plodova svoje pravde.

94.       Egipatski oci nikako ne dozvoljavaju monasima, a naroĉito mladima, da budu bez posla. Naprotiv, revnošću prema trudu oni mere stanje srca i brzinu napretka u trpljenju i smirenju. Oni ništa ne primaju od ishrane za svoju upotrebu, nego od svojih trudova hrane bratiju koja dolazi i strance, i šalju u mesta Livije koja su siromašna zbog neplodnosti i gladi. Oni ĉak i u gradovima onima koji stradaju u prljavim tamnicama dostavljaju velike koliĉine hrane svake vrste, verujući da takvim poţrtvovanjem od plodova svojih ruku prinose prijatnu ţrtvu Gospodu. O tom predmetu drevni egipatski oci su stvorili izreku: monaha koji radi iskušava jedan demon, a onoga koji prebiva u lenjosti napada bezbrojno mnoštvo.

95.       Poĉevši da Žvim u pustinji, ja sam avi Mojsiju (Livijskom, kome pripadaju 1. i

2.   Knjiga razgovora) rekao da sam juĉe bio potpuno raslabljen nedugom uninija i da sam ga se oslobodio tek kad sam otišao avi Pavlu. "Ne, ti se nisi oslobodio od njega, - rekao mi je on, - nego si mu se predao i pokorio. Jer, on će te još silnije napadati kao kukavicu i begunca, videvši da si u prvoj borbi dopustio da budeš pobeĊen i da si odmah pobegao sa bojnog polja. Stoga treba da rešiš da drugi put stupiš u borbu sa neprijateljem i da odbijaš njegove vatrene napade, pobeĊujući ga trpljenjem i suprotstavljanjem, a ne napuštanjem

kelije ili pogruţavanjem u san". Tako se na opitu pokazalo da ne treba beţati od napada uninija, izbegavajući borbu sa njim, već da ga treba pobeĊivati hrabro mu se suprotstavljajući.