e)   BORBA SA DUHOM TUGE (IX knjiga pravila)

77.    U petoj borbi treba da izbegnemo žalce sveproždiruće tuge. Ukoliko zadobije mogućnost da ovlada našim srcem, ona onemogućava Boţanstveno sagledavanje. Sunovrativši dušu sa visine svetog raspoloţenja, ona je raslabljuje do kraja i guši, ne dajući joj ni da molitve vrši sa obiĉnom srdaĉnom Žvošću, ni da pritiĉe ĉitanju Sveštenih knjiga (kao duhovnom oruĊu i leku), ni da bude mirna i krotka sa bratijom, dok je prema obaveznim delima poslušanja  ĉini netrpeljivom i ropćućom. Lišivši  je svakog zdravog rasuĊivanja i pomutivši joj srce, ona je ĉini izbezumljenom i opijenom, te je skrušava i davi pogubnim oĉajanjem.

78.      Stoga smo, ukoliko ţelimo da se zakonito trudimo u podvizima duhovne borbe, duţni da sa podjednakom paţnjom leĉimo i ovu bolest. Kao što moljac [nagriza] odeću, i crv drvo, t-ko i tuga ĉoveku izjeda srce (Priĉ.25,21): tako jasno i odreĊeno Boţanstveni Duh izraţava silu opasne i pogubne strasti. Kao što odeća koju su izjeli moljci više nema nikakvu vrednost, niti je prikladna za ĉasnu upotrebu, i kao što drvo koje su izgrizli crvi više nije za graĊu ili za ukras ma koje graĊevine, makar i osrednje, već zasluţuje da bude odloţeno radi spaljivanja ognjem, tako i duša koju proţdiru ugrizi sveuništavajuće tuge više nije prikladna za prvosvešteniĉku odeću, tj. miro Duha Svetog, koje silazi sa neba najpre na bradu Aaronovu, a zatim na skute njegove, kao što je reĉeno u proroštvu svetog Davida: Kao dobro ulje na glavi, koje se staĉe na bradu, bradu Aaronovu, koje se staĉe na skut od haljine njegove (Ps.132,2), niti za graĊenje i ukrašavanje duhovnog hrama ĉiji je temelj postavio Pavle, premudri arhitekta, govoreći: Jer ste vi hram BoŽji i Duh BoŽji Žvi u vama (1.Kor.Z,16), za ĉiju izgradnju se koriste drva koja opisuje nevesta u Pesmi nad Pesmama, govoreći: Grede su nam u kućama kedrove, daske su nam od kiparisa (Pesm.1,17). Eto kakve vrste drveća se izabiru za hram BoŽji: one su i ugodnog mirisa i ne trule, kako ne bi podlegla kvarenju usled starosti, niti gnjilosti od crva.

79.        Ponekad ta bolest ima obiĉaj da se raĊa od prethodnih strasti, od gneva, pohote, ili gramţljivosti, tj. kad neko u umu izgubi nadu da će ih zadovoljiti delima ili stvarima po njihovim vrstama; ponekad se raĊa bez ikakvih vidljivih razloga koji bi mogli da nas bace u tu propast, tj. po dejstvu lukavog neprijatelja, pri ĉemu nas iznenada zahvata takva ţalost da sa uobiĉajenom ljubaznošću nismo sposobni da primimo ĉak ni osobe koje su nam najdraţe i najpotrebnije (i sve što nam one tada budu rekle mi ćemo smatrati neumesnim i nepotrebnim, te im nećemo dati nikakav ljubazan odgovor, budući da su sve pore našeg srca ispunjene gorĉinom ţuĉi).

80.       Time se najjasnije pokazuje da se ţalci ţalosti u nama ne podiţu uvek zbog krivice drugih, nego više zbog naše sopstvene [krivice]: mi sami u sebi nosimo uzroke svih ţalosti, tj. u semenima strasti koja, ĉim našu dušu orosi kiša iskušenja, odmah izbijaju u svojim mladicama i plodovima. Niko se nikad ne prinuĊuje na greh (ĉak i ako rĊav primer drugih pobuĊuje na greh), već [ĉovek] u svome srcu ima sakrivenu graĊu odreĊenog greha. I nikako ne treba verovati da ĉovek, na primer, iznenada prima strast sramne pohote (ne posedujući je ranije), tj. kada pogleda na lepu ţenu i kada bude poraţen njenom lepotom. Naprotiv, treba smatrati da ju je on poţeleo stoga što je gledanje na nju

samo iznelo na videlo bolest koja se skrivala u unutrašnjosti. Zbog toga mi prvenstveno treba da se pobrinemo oko oĉišćenja svojih strasti i ispravke svojih osećanja i raspoloţenja.

81.       Postoji još jedna vrsta tuge, i to najrĊavija, koja u dušu koja je sagrešila ne polaţe nameru da ispravi Žvot i da se oĉisti od strasti, nego - najpogubnije oĉajanje. Ona Kainu nije dopustila da se pokaje posle bratoubistva, ni Judi da posle izdaje potraŽ sredstva ispravljanja. Naprotiv, ona ga je, kroz oĉajanje koje je savetovala, navela na samoubistvo.

82.        Tuga za nas moţe biti korisna samo u sluĉaju kada je primamo budući pokretani ili pokajanjem zbog grehova, ili vatrenom ţeljom za savršenstvom, ili sagledavanjem budućeg blaţenstva. O njoj i blaţeni Pavle govori: Jer ţalost koja je po Bogu donosi pokajanje za spasenje, za koje se ne kaje; a ţalost ovoga sveta donosi smrt (2.Kor.7,10).

83.        MeĊutim, ta tuga, koja donosi pokajanje  za nesumnjivo spasenje, jeste poslušna, srdaĉna, smirena, krotka, prijatna i trpeljiva, budući da proizlazi iz ljubavi prema Bogu. Iz ţelje za savršenstvom ona se neumorno prostire prema telesnom samozlopaćenju i skrušenosti duha, ali istovremeno nekako ostaje radosna i Žva zbog nade na napredak, usled ĉega zadrţava svu prijatnost srdaĉnosti i blagodušnosti, noseći u sebi sve plodove Duha Svetoga koje nabraja apostol: A plod Duha jeste: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vera, krotost i uzdrţanje (Gal.5,22). Tuga, pak, ovog sveta jeste krajnje ropćuća, netrpeljiva, gruba, puna odbojne svadljivosti, besplodne ţalosti i pogubnog oĉajanja. Onoga koga obuzme, ona rasejava i odvlaĉi od svakog zanimanja i spasonosnog staranja o samom sebi. Ona ne samo da preseca dejstvo molitve, nego i pustoši sve navedene duhovne plodove koje obiĉno omogućuje ţalost koja je po Bogu.

84.      Zbog toga svaku tugu koja se ne prima ili radi spasonosnog pokajanja, ili zbog revnosti za savršenstvom, ili zbog ţelje za budućim dobrima treba kao svetsku i smrtonosnu odsecati i sasvim izbacivati, zajedno sa duhom bluda, srebroljublja i gneva.

85.       Ovu najpogubniju strast moći ćemo da izagnamo iz sebe ukoliko svoju dušu neprestano budemo zanimali duhovnim poukama, oŽvljavajući je i podiţući je nadom i sagledavanjem budućeg blaţenstva. Na taj naĉin mi moţemo da savladamo sve vrste tuge: i onu koje proizilazi iz prethodnog gneva, i onu koja dolazi od gubitka prihoda i podnošenja štete, i onu koja se raĊa od nanesenih nam uvreda, i onu koja proizilazi iz nerazumnog duševnog rastrojstva, i onu koja nas baca u smrtno oĉajanje. Uvek se radujući zbog sagledavanja veĉnih budućih dobara i prebivajući nepokretno u takvom raspoloţenju, mi nećemo padati duhom u neprijatnim okolnostima, niti uznositi u prijatnim, gledajući i na jedne i na druge kao na ništavne i brzo prolazeće.

(Radi smirivanja duha tuge ĉitaj još u 7. odeljku izbor iz svetog Kasijana - o borbi sa nevoljama i napastima).