g)   BORBA SA DUHOM TAŠTINE (XI knjiga pravila)

118.     Kao sedma, predstoji nam borba sa duhom taštine. On je raznoobrazan, promenjiv i tanan. Njega i najoštrovidnije oĉi teško mogu razmotriti i prepoznati. Stoga je utoliko teţe od njega se zaštiti. Ostale strasti su proste i jednolike. Taština je, pak, sloţena i raznolika. Ona odasvud i sa svih strana susreće vojnika - za vreme borbe, i kada se već pojavljuje kao pobednik. Jer, ona pokušava da rani vojnika Hristova i odećom, i stasitošću, i hodom, i glasom, i poslom, i bdenjima, i postovima, i molitvom, i usamljenošću, i ĉitanjem, i znanjem, i ćutljivošću, i poslušnošću, i smirenjem, i dobrodušnošću. Kao neki najopasniji podvodni kamen, sakriven talasima koji se diţu, ona iznenadno dovodi do strašnog brodoloma one koji plove pri blagoprijatnom vetru i u vreme u koje se najmanje nadaju.

119.     Prema tome, onaj koji ţeli da ide carskim putem sa oruţjem pravednosti desnim i levim treba, po apostolskom uĉenju, podjednako da hodi i u slavi i sramoti, u grdnji i pohvali (2.Kor.6,7-8), te da sa krajnjom opreznošću upravlja svoj korak putem vrline, posred uzburkanih talasa iskušenja, pod rukovodstvom rasuĊivanja i nadahnućem Duha Gospodnjeg. On treba da zna da će se odmah razbiti o pogubne podvodne grebene ĉim makar malo skrene na desno ili na levo. Zbog toga od premudrog Solomona i slušamo savet: Ne skreći ni na desno, ni na levo (Priĉ.4,27), tj. ne obmanjuj sebe zbog vrlina i ne uznosi se svojim duhovnim uspesima, niti skreći na levu stazu strasti traţeći, kao što je apostol rekao, slavu u sramoti njihovoj (Fil.3,19). Onoga u kome ne moţe da izazove taštinu lepotom stasite i raskošne odeće, Ċavo iskušava njegovom nezgrapnom, neurednom i ništavnom odećom; onoga koga nije uspeo da baci u tu strast pomoću ĉasti, on sapliće poniţavanjem; onoga koga nije uspeo nagovoriti da se prevaznosi mnogim znanjem i sposobnošću krasnoreĉivosti, on lovi ćutanjem. Onaj ko javno posti biva uznemiravan sujetnom slavom, a onaj ko iz prezira takve slave poĉne da skriva post trpi napade od samouznošenja. Da se ne bi uprljao taštinom poneko izbegava da vrši duge molitve pred bratijom. MeĊutim, poĉevši da ih upraţnjava u tajnosti i nemajući nikoga za svedoka svog delanja, on ne izbegava da trubi o tome. Naši starci prekrasno opisuju svojstvo te bolesti, uporeĊujući je sa lukom i ĉešnjem: ma koliko mi skidali jedan sloj omotaĉa, opet se pokazuje drugi sloj.

120.     Ona ne prestaje da goni ĉak ni onoga ko se, beţeći od slave, sakriva po pustinji izbegavajući svako opštenje sa smrtnima. I što ĉovek beŽ dalje od sveta, to ga više napada. Neke od onih koji Žve u manastirima ona pokušava da baci u prevaznošenje trpljenjem u delanju i trudu, druge - spremnošću na poslušanje, treće - smirenjem koje sve nadvisuje. Jednoga ona iskušava mnogim znanja, drugog - dugim sedenjem za ĉitanjem, trećeg - duŽnom bdenja. Ta bolest se trudi da svakoga rani njegovim vlastitim vrlinama. Tako ona prireĊuje spoticanje u propast upravo onim ĉime se stiĉu plodovi Žvota. Onima koji ţele da prohode put poboţnosti i savršenstva neprijatelji - klevetnici postavljaju mreţe prelesti baš na putu po kome koraĉaju, po izreci blaţenog Davida: Na putu kojim hodim sakriše mi zamku (Ps.141,4). Ukoliko se mi, dakle, hodeći putem vrline i stremeći ka poĉasti višnjeg zvanja, nadmemo svojim uspesima, saplešćemo se i zaplešćemo se u

mreţe taštine, imajući svezane noge svoje duše. Na taj naĉin se dešava nas ne savlaĊuje protivnik, ali nas pobeĊuje veliĉina naše pobede nad njim.

121.     Budući nadvladavane, sve druge strasti venu i svakim danom postaju sve slabije. TakoĊe, pod uticajem mesta ili vremena, one sahnu i stišavaju se. Uopšte, usled borbe sa vrlinama koje su im suprotne, njih je lakše izbeći i odbiti. MeĊutim, ova i kada je poraţena još ţešće ustaje na borbu. I kada se misli da je ispustila duh, ona kroz svoju smrt postaje još Žvlja, zdravija i jaĉa. Druge strasti tiranski vladaju samo nad onima koje su pobedili u borbi. Ova, pak, svoje pobedioce još ţešće pritiska. I što je silnije pobeĊena, snaţnije se bori pomislima prevaznošenja zbog pobede nad sobom. Tanana lukavost neprijatelja se upravo vidi u tome što zbog njegovih smicalica vojnik Hristov pada od sopstvenih strela, iako nije mogao biti pobeĊen neprijateljskim oruţjem.

122.    Ostale strasti se, kao što smo rekli, umiruju pod uticajem drugog mesta. One se, takoĊe, stišavaju i slabe usled udaljavanja od predmeta greha, ili prilika i povoda za greh. Ova, pak, ide i u pustinju sa onim koji beŽ od nje. Ona se ne boji nikakvog mesta, niti slabi zbog udaljavanja predmeta od oĉiju. Ona crpi hrabrost upravo iz uspeha u vrlini onoga koga napada. Ostale strasti, kao što smo napred rekli, sa vremenom ponekad slabe i išĉezavaju. Njoj, pak, vreme ne samo da ne šteti, već još više sabira hranu za njenu sujetu.

123.     Najzad, nalazeći se  u ratu sa vrlinama koje su im suprotne i otvoreno istupajući, kao po danu, ostale strasti je lakše pobediti i lakše drţati na odstojanju. Proguravši se, pak, meĊu vrline i pomešavši se sa našom vojskom, taština kao da stupa u borbu po tamnoj noći. Ona utoliko ţešće obmanjuje, ukoliko je manje oĉekuju i ukoliko se manje ĉuvaju od njenih napada.

124.    Ĉitamo da je Jezekija, judejski car, muţ savršeno pravedan u svemu, zbog jedne strele prevaznošenja bio oboren; da je onaj ko je jednom molitvom mogao da izmoli izbavljenje od 185 hiljada asirskih vojnika bio pobeĊen sujetnim slavoljubljem; da je onaj ko je molitvom bio udostojen produţetka Žvota za 15 godina (iako je posle već postojalo BoŽje odreĊenje granica njegovog Žvota i dana smrti) i kome je sunce, vraćajući se unazad za deset stepeni, potvrdilo [ĉudo], za jedno prevaznošenje i maštanje o sebi sve izgubio. I posle svedoĉanstva o vrlini i takvog znamenja BoŽjeg blagovoljenja prema njemu, on je ne samo sebe, nego i sav narod svoj podvrgao gnevu BoŽjem. I taj gnev je bio toliki da je, i posle smiravanja i umoljavanja Boga sa svim svojim narodom, jedino mogao izmoliti njegovo odlaganje, tj. da ne doĊe u njegove dane (4.Car.20,2). Tako je poguban i teţak greh strasti prevaznošenja!

125.     Osija, pradeda spomenutog cara, koji je takoĊe pohvaljen svedoĉanstvom Svetog Pisma, imaĊaše mnoge vrline i mnoga veoma pohvala dela i uredbe za dobro naroda. MeĊutim, ponevši se taštim visokoumljem on je uvredio Gospoda Boga svoga delom koje mu nije bilo ugodno. I odmah je pao sa visine svoje slave i bio kaţnjen gubom (2.Dnev.26). Eto i drugog primera teškog pada! Vidite, dakle, kako srećni uspesi mogu biti pogubni, ukoliko se [ĉovek] ne ĉuva od taštine i prevaznošenja. Oni koji se ne paze i ne ĉuvaju i koji izbegavaju skrušenost u teškim okolnostima, trpe jaĉi poraz zbog svojih pobeda. Izbegavši opasnost smrti u vreme borbe, oni padaju zbog pobede i slavlja.

126.    Zbog toga apostol opominje: Nemojmo biti sujetni (Gal.5,26). Izobliĉavajući fariseje, i Gospod govori: Kako vi moţete verovati kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne traŽte (Jn.5,44). O takvima i blaţeni David sa pretnjom govori: Bog rasipa kosti ĉovekougodnika (Ps.52,6).

127.    Poĉetnike i one koji su malo napredovali u vrlinama i u duhovnom znanju, taština obiĉno nadima zbog glasa, tj. što pevaju lepše od drugih, ili zbog suvog tela, ili zbog lepote tela, ili zbog bogatih i blagorodnih roditelja, ili zbog toga što su prezreli vojnu sluţbu i poĉasti. Drugoga ona ubeĊuje da bi, da je ostao u svetu, lako stekao i poĉast i bogatstvo, premda ih nikada ne bi mogao postići. Ona ga, na taj naĉin, nadima prinošenjem na ţrtvu neizvesnih nada, nagovarajući ga da se prevaznosi zbog ostavljanja onoga što nikada nije imao.

128.    Na nekoga ona popušta ţelju za sveštenstvom ili Ċakonstvom, predstavljajući mu u mislima da bi on sa svetošću i strogošću ispunjavao svoje delo, te bi i drugim sveštenicima bio primer svetosti, a mnogima koristan svojim ponašanjem i izreĉenim poukama. Ponekad i onoga ko Žvi u pustinji, ili samuje u keliji, ono navodi da u umu svome mašta kako obilazi domove raznih lica i manastire i dejstvom svojih uobraţenih ubeĊenja mnoge obraća na put ispravnog Žvota. I bedna duša biva voĊena tamo-amo takvom sujetom, maštajući kao u dubokom snu. I zanesena sladošću tih pomisli i ispunjena takvim maštanjima, ona najvećim delom nije u stanju da primeti niti svoja dela, niti prisustvo bratije koji su stvarno prisutni. Naprotiv, ona je sladosno pogruţena u ono što mašta u budnom stanju, lutajući svojim pomislima.

129.    Sećam se kako je, dok sam Žveo u Skitskoj pustinji, jedan starac prišao keliji jednog brata radi posete i zaĉuo kako se unutra nešto govori. On se zaustavio, ţeleći da sazna šta on ĉita iz Svetog Pisma ili šta izgovara napamet, kao što je bio obiĉaj da se ĉini za rukodeljem. Prignuvši uho bliţe, blagoĉastivi slušalac je ĉuo da brat daje pouku narodu kao da je u Crkvi. To je znaĉilo da je on, prevaren duhom sujete, sebe zamišljao jerejem i vršio svoje zamišljeno delo. Poĉekavši još malo, starac je ĉuo kako je brat završio svoju pouku. Zatim je zamenio duţnost i već bio u ĉinu Ċakona, zapoĉevši da vozglašava: "Oglašeni iziĊite". Starac je pokucao na vrata. Izašavši, brat ga je susreo sa uobiĉajenim poštovanjem. Uvodeći ga unutra, on je upitao da li je davno došao, pretvarajući se da je zabrinut što je, moţda, dugo morao da stoji napolju i da moţda pretrpi nešto neprijatno. U stvari, njega je izobliĉavala savest zbog maštanja i zbog onog što je ĉinio pokretan njima. Starac je umiljato odgovorio: "Stigao sam u trenutku kada si vozglašavao: "Oglašeni iziĊite".

130.    Ovaj primer sam naveo kako bismo, imajući pred oĉima potpuno izobraţenje sile i poretka napada strasti na bednu dušu, bolje pazili na sebe, i kako bismo lakše izbegli zamke i klopke neprijatelja. Tako postupaju i egipatski oci. Ne kolebajući se uopšte, oni sve sliĉno iznose na videlo i svojim priĉama o drugima i o sebi raskrivaju i obnaţuju pred mladim monasima borbe sa svim strastima, i sa onima koje već trpe mladi, i sa onima koje im tek predstoje. Kroz takvo iznošenje iskušenja od svih strasti, poĉetnici koji gore duhom spoznaju tajne svojih trenutnih borbi. Videći ih kao u ogledalu, oni shvataju uzroke strasti koje se bore sa njima, kao i sredstva protiv njih. Oni, isto tako, unapred saznaju i za borbe koje im tek predstoje, pripremajući se da se zaštite od njih, da stupaju u borbu protiv njih i da se sukobljavaju sa njima. Najiskusniji lekari imaju obiĉaj ne samo da leĉe sadašnje bolesti, nego i da se, po svom prozorljivom iskustvu, suprotstavljaju budućim, unapred ih otklanjajući poukama ili celebnim napicima. Tako i ovi najistinskiji lekari duša svojim duhovnim poukama, kao nekim protivotrovom, unapred ubijaju bolesti srca koje bi mogle iznići. Oni ne daju da one niknu u dušama mladih inoka, otkrivajući im i uzroke napada strasti, i celebna sredstva protiv njih.

131.     Ţeleći da se po zakonu podvizava istinskim duhovnim podvigom, Hristov vojnik treba na svaki naĉin da se stara da pobedi ovu raznoobraznu i mnogoliku zver. Najpre, mi moţemo izbeći sam susret sa ovom sloţenom nepotrebnošću koja je sa svih strana spremna da istrĉi protiv nas. Da bismo to postigli ne treba da, zadrţavajući u misli Davidovu izreku: Gospod rasipa kosti ĉovekougodnika (Ps.52,4), sebi zabranimo da bilo šta ĉinimo ili poduzimamo sa taštom namerom da steknemo sujetnu slavu. Zatim, ono što je uĉinjeno sa dobrim poĉetkom treba da saĉuvamo sa sliĉnom - dobrom paţnjom, kako se ne bi potkrala bolest sujete i opustošila plodove svih naših trudova. Osim toga, ono što bratija nije prihvatila kao opšti obiĉaj, i što ne ĉine svi, svim nastojanjima treba da odbacujemo kao hvalisavo delo. Na sve naĉine treba izbegavati i ono što nas moţe uĉiniti istaknutim meĊu drugima i što nam, zbog toga što je samo nama svojstveno, moţe doneti slavu kod ljudi. Tim samoisticanjem se prvenstveno i obelodanjuje da smo oboleli od smrtonosne zaraze taštine, premda smo mogli da je izbegnemo da smo u mislima drţali opomenu da ćemo ne samo sasvim izgubiti plodove trudova koje preduzimamo sa taštom namerom, već postati i krivci za veliki prestup. Jer, kao kradljivci svetinje mi ćemo morati da ponesemo veĉne muke. Ţalosteći Boga, mi smo poţeleli da delo ĉinimo radi ljudi, a ne radi Njega, kao što smo bili duţni. Time smo mi ljude pretpostavili Bogu, i slavu sveta - slavi BoŽjoj. U tome će nas tada i izobliĉiti Bog koji zna ono što je sakriveno.