c)   BORBA SA DUHOM SREBROLjUBLjA (VII knjiga pravila)

45.     Treća borba koja nam predstoji jeste borba sa duhom srebroljublja, tj. sa strašću koja je tuĊa i nesvojstvena našoj prirodi. Ona se u monasima raĊa zbog malodušnosti slaboenergiĉne duše koja nije nastrojena kako treba, i najvećim delom - od rĊavo poloţenog odricanja od sveta, u ĉijoj osnovi nije leţala plamena ljubav prema Bogu. Pokreti ostalih strasti kao da u nama samima imaju poĉetak, kao da su usaĊeni u ĉovekovu prirodu i nekako unedreni u plot. Budući da su istovremene sa našim roĊenjem, strasti svojim pokretima predupreĊuju projavu sposobnosti da se razlikuje dobro i zlo. One se pobeĊuju jedino dugotrajnim trudom. Ta, pak, bolest (tj. srebroljublje) dolazi kasnije i spolja prilazi duši. Zbog toga ona i moţe da se lakše otkloni i istera. MeĊutim, ukoliko zbog nemara bude prenebregnuta i jednom puštena u srce, ona biva pogubnija od svih. Ona se tada teţe izgoni od svih, budući da postaje koren svih zala (1-Tim.6,10), sluţeći kao izvor buĊenja raznih strasti.

46.   Ukoliko ugrabi vlast nad malodušnom i hladnom dušom monaha, ova strast ga najpre pobuĊuje ka malom sticanju, sa upeĉatljivim slikama mu opisujući neke, navodno pravedne i razumne razloge zbog kojih mu je neophodno ili da saĉuva nešto novca prilikom odricanja od sveta, ili da ga stekne nakon odricanja. "Ono što se daje u manastiru, - ţali se ona, - nije dovoljno za zdravo i krepko telo. Šta ćeš ĉiniti ako se desi telesna bolest, a kod tebe ne bude ništa da bi sebi pomogao u nemoći? Manastirska sredstva za izdrţavanje su preoskudna, a nebriga o bolesnima prevelika. Moraćeš da umreš na bedan naĉin ukoliko ne budeš imao nešta vlastito što bi mogao da upotrebiš na popravku telesnog zdravlja. Ni odeća koju ti je dao manastir nije dovoljna. Zbog toga treba da imaš nešto ĉime bi mogao sebi da nabaviš drugu. Na kraju, ne moţe se sve vreme [Žvota] provesti u  istom manastiru. Prema tome, ukoliko ne pripremiš sebi pare za putne troškove i prevoz preko mora, nećeš moći da se preseliš kada budeš ushteo, te ćeš, stešnjen krajnjom bedom, bez ikakvog uspeha postojano provoditi radniĉki i bedan Žvot". Kada takvim pomislima zaplete svoj um, monah poĉinje da misli kako da stekne makar jedan dinar. Sa tim ciljem on traŽ neki posao, koji i ispunjava sa svom marljivošću, bez znanja svoga ave. Prodavši, zatim, tajno [svoje rukodelje] i dobivši ţeljenu monetu, on se, u strahu za nju, premišlja gde da je stavi, ili kome da je poveri na ĉuvanje. Istovremeno, njega je već poĉela da ga nagriza još ljuća briga o tome kako da udvostruĉi monetu: i on napregnuto stvara vaţne planove o tome šta bi kupio za nju, i kakvu bi novu korist stekao od kupljenog. A kada mu se i ta ţelja ostvari, pojaviće se najnezasitija pohlepa za zlatom, koja se zatim sve silnije i silnije razgoreva, srazmerno sa koliĉinom prihoda: jer, sa umnoţenjem novca, uvećava se i besnilo strasti prema njemu. Kao ţar na ţar, dolaze i druge briţljive pomisli: obećava mu se dug Žvot, predstavlja starost i razne duge bolesti koje u starosti nije moguće podneti ukoliko se u mlade godine ne pripremi dovoljno para. Tako se nesrećna duša, budući svezana uzama ove zmije (srebroljublja), sve više i više razgoreva u ţelji da umnoŽ rĊavo zapoĉeto sabiranje imetka, sama u sebi raĊajući zarazu koja je, sliĉno plamenu, sve jaĉe i jaĉe proţdire. Budući sva proţeta koristoljubivom pomisli, ona ni šta ne obraća srdaĉan pogled osim na izvor iz koga bi mogla da nabavi novac kojim bi se što brţe oslobodila od bremena manastirske strogosti. Ukoliko se pojavi neka nada za dobijanje novca, ona se već niĉega ne ustruĉava: ni laŽ, ni kleveta, ni kraĊe, ni narušavanja vernosti. Jednom reĉju, zlato i oĉekivanje koristi u svemu za nju postaje bog, kao što je za druge - stomak. Provideći poguban otrov ove bolesti, blaţeni apostol je nazvao ne samo korenom svih zala, nego i idolosluţenjem, govoreći: (Umrtvite) i lakomstvo, koje je idolopoklonstvo (Kol.3,5).

47.    Postoje tri vrste te bolesti koje svi oci sa jednakim gaĊenjem osuĊuju. Prva, ĉiju smo pogubnost već opisali, vara neke nesrećnike i ubeĊuje ih da sabiraju ono što nisu imali ni ranije, kada su Žveli u svetu; druga ih pobuĊuje da opet ţele i da povrate ono što su ostavili na poĉetku svoga odricanja od sveta: treća se raĊa pri lošem postavljanju poĉetka monahovanja (tj. pri nesavršenom odricanju od svega) i onima koje uspeva da zarazi duševnom hladnoćom ne dopušta da se savršeno obnaţe od svih svetskih imanja, uplašivši ih budućom oskudicom i raslabivši ih neverjem: ona im zatim, usled zadrţavanja novca i drugog imanja, (koja su bili duţni da ostave, odriĉući se od sveta) nikako ne dopušta da dostignu jevanĊelsko savršenstvo. I u Svetom Pismu moţemo naći primere osude te tri vrste pada, sa teškim kaznama koje ih prate. Ţeleći da dobije ono što pre nije imao, Gijezije ne samo da se nije udostojio da zadobije blagodat proroĉke sluţbe (koju je trebalo da dobije od svoga uĉitelja po naslednom prejemstvu), nego je bio i poraţen gubom zbog Jelisejevog prokletstva (4.Car.5,21-27). Ţeleći da povrati novac koji  je, pošavši za Hristom, odbacio, Juda je upao u izdajstvo Gospoda i izgubio apostolski ĉin.

Osim toga, on ni svoj Žvot nije okonĉao na opšti naĉin, već samonasilnom smrću (Mt.27,5). Zadrţavši neki deo od onoga što su posedovali, Ananija i Sapfira su ustima apostola kaţnjeni smrću (Dap.5,1-11).

48.   O onima koji su se odrekli sveta, ali su zatim bili pobeĊeni neverjem, bojeći se da ostanu obnaţeni od svakog zemaljskog imanja, tajanstveno je zapisano u knjizi Ponovljenih zakona: Ko je plašljiv i slab srcem (neka ne ide u rat), već neka ide i vrati se kući svojoj, da ne bi srce brata svoga uplašio kao svoje (Pon.Zak.20,8). Šta je oĉiglednije od tog proroštva? Nije li oĉigledno da Sveto Pismo ţeli da oni bolje i da ne postavljaju temelj takvom zvanju, niti da ime njegovo primaju na sebe kako i druge svojim reĉima, rĊavim primerom i nevernim strahom svojim ne bi raslabljivali i udaljavali od jevanĊelskog savršenstva. Njima se, dakle, zapoveda da odlaze iz borbe i da se vraćaju domu svome, budući da sa podeljenim srcem niko ne moţe da se bori u Gospodnjoj borbi. Jer, dvojedušan ĉovek je nepostojan u svim putevima svojim (Jak.1,8). U jevanĊelskoj priĉi se govori o caru koji je sa deset hiljada krenuo protiv drugoga, koji je imao dvadeset hiljada. Ne nadajući se da će imati uspeha u sukobu sa njim on je, dok je još bio daleko od njega, poslao da ište mir (ne ţeleći oĉigledno niti da poĉinje borbu). Proniĉući u smisao te priĉe dolazimo do zakljuĉka da je bolje da više navedena lica uopšte i ne zapoĉinju sa odricanjem od sveta, nego da, zapoĉevši, kasnije ne mogu da ga podnose usrdno i sa potpunom taĉnošću, te tako sebe izloţe velikoj opasnosti. Jer, kao što govori Premudri, bolje je ne obećati, nego li obećati pa ne ispuniti (Prop.5,4). Dobro je tu reĉeno da jedan ide sa deset hiljada, a drugi sa dvadeset. Jer, broj strasti, koje nas napadaju, veći je od broja dobrih raspoloţenja koja se bore za nas. Ali niko ne moţe... sluŽti Bogu i mamonu (Mt.6,24), i nijedan koje metnuo ruku svoju na plug pa se obazire nazad, nije pripravan za Carstvo BoŽje (Lk.9,62).

49.    Takvi obiĉno sklonost ka gramţljivosti sliĉnu ranijoj pokušavaju da opravdaju autoritetom Svetog Pisma. Tumaĉeći ga nepravilno, oni su sa radošću spremni da izokrenu i po svojoj ţelji izmene misao apostola, pa ĉak i [samog] Gospoda, ne prilagoĊavajući svoj Žvot ili razum prema smislu Pisma, nego ĉineći nasilje nad Pismom po ţelji sopstvenog samougaĊanja. Ţeleći da i u sadašnjem sluĉaju pokaţu da je Pismo saglasno sa njihovim mišljenjem, oni govore: "Napisano je: Blaţenije je davati, nego primati" (Dap.20,35). Shvatajući ove reĉi na naopak naĉin, oni smatraju da se njima savršeno poništava sila izreke u kojoj se govori: Ako hoćeš savršen da budeš, idi, prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu, pa hajde za mnom (Mt.19,21). Oni misle da pod takvim izgovorom ne moraju da ostavljaju svoje bogatstvo. Oni se proglašavaju blaţenijim od onih koji su ga ostavili jer su u stanju da, kao obezbeĊeni ranijim imanjem, od suviška i drugima udele. Oni se, u stvari, stide da sa apostolom prime slavno siromaštvo Hrista radi, i ne ţele da se zadovolje trudovima svojih ruku i manastirskim oskudnim izdrţavanjem. Njima preostaje jedno od dvoga: ili da postanu svesni svoje samoprelesti i toga da se nikada nisu odrekli od sveta (budući da su pristrasni prema ranijem bogatstvu), ili da (ukoliko ţele da na delu i kroz trud ispitaju monaško zvanje) sve odbace i razdaju kako bi se, ne zadrţavajući kod sebe ništa od onoga od ĉega su se odrekli, zajedno sa apostolom hvalili glaĊu i ţeĊu i [trpljenjem] hladnoće i nagotovanja (2.Kor.11,27).

50.     KruŽ jedna izreka svetog Vasilija, episkopa kesarijskog, upućena jednom senatoru, koji je bio savladan hladnoćom o kojoj je reĉ, tj. koji je, govoreći da se odrekao od sveta, kod sebe zadrţao nešto od imovine, ne ţeleći da se izdrţava trudom svojih ruku, niti  da  se  obuĉava  istinskom  smirenju  kroz  oskudicu  u  svemu  i  mukotrpni  napor  u

manastirskom potĉinjavanju. "I [ĉin] senatora si izgubio, - rekao je on njemu, - i monah nisi postao".

51.    Prema tome, ako ţelimo da se zakonito podvizavamo duhovnim podvigom, isterajmo iz srdaca naših i tog pogubnog neprijatelja. Pobeda nad njim nije toliko velika, ali je vrlo neĉasno i ruţno biti pobeĊen od njega. Jer, biti poraţen od silnijeg jeste bolno (zbog obaranja dole) i ţalosno (zbog izgub-ljene pobede), premda poraţeni na neki naĉin nalazi utehu u tome što je svestan siline protivnika. MeĊutim, ako se poraz pretrpi od slabašnog protivnika i pri borbi koja nije teška, poniţavajući stid će izazvati mnogo veći bol od bola zbog pa-da, i sram će biti mnogo teŽ od nastale štete.

52.    Konaĉna pobeda i savršeno slavlje nad ovim neprijateljem moţe se oĉekivati tek kada savest monaha ne bude uprljana posedovanjem ĉak ni najmanjeg novĉića. Stoga je nemoguće da se onaj ko se zaneo makar i najmanjim novĉanim darom i ko je jednom u srce svoje primio koren pohote graţljivosti, odmah ne razgori ognjem ĉeţlje za većim. I vojnik Hristov će biti pobednik, van svake opasnosti i nedostupan napadu strasti, sve dok ovaj najnezgodniji duh u njegovom srcu ne poseje zaĉetke svoje pohote. Kod svih vrsta strasti najvaţnije je paziti na glavu zmije. MeĊutim, naroĉito u odnosu na ovu strast treba biti najbriţljivije oprezan i ne dozvoliti da njena glava prodre u unutrašnjost. Jer, ukoliko bude puštena unutra ona će, hraneći se svojom materijom i jaĉajući, sama od sebe razgoreti veliki poţar. Stoga ne treba strahovati samo od posedovanja novca, nego i samu ţelju treba sasvim išĉupati iz duše. I ne treba toliko izbegavati dela (effectus) srebroljublja, koliko sa korenom odsecati strast (affectus) njegovu. Jer, nikakvu korist nam neće doneti oskudica u novcu, ukoliko u nama ostane ţelja da ga posedujemo.

53.     Moguće je da i onaj ko nema novca bude porobljen bolešću srebroljublja. Nikakvu korist neće doneti delo lišavanja od svega onome ko ne bude mogao da odseĉe strast gramţljivosti. Jer, on se naslaĊuje delom osiromašenja, ali ne i samom vrlinom siromaštva, te se sa ţalošću u srcu miri sa teškom neophodnošću. Jer, kao što neke neoskvrnjene telom jevanĊelska reĉ proglašava neĉistima srcem (Mt.5,28), tako i oni koji nimalo nisu obremenjeni teŽnom novca mogu, po srcu i umu, biti osućeni zajedno sa srebroljupcima. Oni jednostavno nisu imali priliku za sticanje, ali su imali volju [za sticanjem], koja u oĉima BoŽjim uvek ima veću vaţnost od neophodnosti. Stoga mi treba na sve naĉine da se pobrinemo da plodovi naših trudova ne propadnu uzalud. Jer, dostojno je saţaljenja da se trpe posledice lišavanja od svega i osiromašenja, a da se plodovi gube usled besplodne grešne ţelje volje.

54.    Hoćeš li da saznaš kakve pogubne plodove donosi ova strast i kakve ogranke drugih strasti pušta iz sebe, na pogibao onoga ko je prima i ko je briţljivo ne istrebljuje? Pogledaj na Judu koji je bio pribrojan apostolskom ĉinu! Kako ga je samo pogubila otrovom svojim (budući da nije hteo da zgazi smrtonosnu glavu zmije) uhvativši ga u zamku svoje pohote! U kakvu ga je samo duboku propast prestupa bacila, nauĉivši ga da za trideset srebrnjaka proda Iskupitelja sveta i Spasitelja ljudskog roda! On nikada ne bi bio doveden do tako bezboţnog dela izdaje da nije bio zaraţen bolešću srebroljublja. On ne bi postao svetotatstveni vinovnik ubistva Gospoda da se nije navikao da potkrada povereni mu kovĉeŽć.

55.    Eto najsnaţnijeg primera tiranstva ove strasti. Jednom zaplenjenoj duši ona, kao što smo rekli, više ne dopušta da vrši bilo kakvo pravilo poštenja, niti da se nasiti bilo kakvim prihodima. Jer, kraj njenog besnila se ne postiţe obogaćenjem, nego ogoljenjem od svega. I sam Juda je dobio na raspolaganje kovĉeŽć namenjen za razdavanje bednima

da bi, nasitivši se obiljem novca, u krajnjoj meri, umerio svoju strast. MeĊutim, on se raspalio preteranim razgorevanjem strasti, te je ne samo tajno potkradao kovĉeŽć, nego - i samog Gospoda ushteo da proda. Jer, besnilo ove strasti se ne nasićuje nikakvom veliĉinom bogatstva.

56.    Znajući da onaj ko ima nešto po strasti nije u stanju da gramţljivost zadrŽ u pristojnim granicama, i da kraj strasti nije mala ili velika suma, nego savršeno odricanje od svega, sveti apostol Petar kaţnjava smrću Ananiju i Sapfiru, koji su za sebe zadrţali nešto od svog imanja. I oni su poginuli za laţ zbog gramţljivosti, kao što je Juda sam sebe pogubio zbog krivice izdajstva Gospoda. Kakva je samo meĊu njima sliĉnost u prestupu i u kazni! Tamo je srebroljublje dovelo do izdajstva, a ovde do laŽ. Onamo se izdaje istina, a ovde se vrši greh laŽ. Dejstvo greha tamo i ovde naoĉigled nije sliĉno, ali mu je cilj istovetan. On je, da bi se izbavio od bede, opet poţeleo da ima ono ĉega se bio odrekao, a oni su, da ne bi postali bedni, pokušali da za sebe zadrţe nešto od svoga imanja, koje je trebalo da se apostolima verno prinese, ili potpuno razda braći. I u prvom i drugom sluĉaju je sledila jednaka kazna smrću zbog toga što su oba greha izrasla iz istog korena srebroljublja. Ako je (nastavićemo da razmatramo) onima koji nisu ţeleli da steknu tuĊe, nego samo da saĉuvaju svoje sopstveno i koji nisu imali ţelju za sticanjem, nego samo ţelju da saĉuvaju, izreĉena tako stroga presuda, šta da se kaţe za one koji ţele da sabiraju bogatstvo koje nikada nisu imali, i koji se pred ljudima pokazuju siromašni, dok pred Bogom ostaju bogati zbog strasti gramţljivosti.

57.    Gramţljivce treba smatrati gubavima duhom i dušom, sliĉno Gijeziju koji je, poţelevši truleţan novac ovoga sveta, bio pogoĊen zaraznom neĉistotom gube. Njome je on i nama ostavio oĉigledan primer kako duša, koja se oskrnavi prestupnom strašću gramţljivosti, biva poraţena duhovnom zarazom strasti, i kako u oĉima Gospoda ima neĉistotu koja vodi veĉnom prokletstvu.

58.    Prema tome, ako si, stremeći savršenstvu, ostavio sve i pošao za Hristom, slušajući reĉ Njegovu: Idi, prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu, pa hajde za mnom (Mt.19,21), zašto se, poloŽvši ruke na plug, osvrćeš nazad, te po reĉima istog Gospoda, postaješ nepripravan za Carstvo nebesko (Lk.9,62)? Kad si već postavljen na krov, na visinu jevanĊelskog savršenstva, zbog ĉega opet silaziš u kuću svoju da uzmeš nešto od onoga što si ranije tako radosno prezreo (Lk.17,31)? Kad si već postavljen na polje delanja vrlina, zašto se opet trudiš da se obuĉeš u breme svetskog sticanja, od koga si se oslobodio pri odricanju od sveta? Ako tada, preduhitren siromaštvom, nisi imao šta da ostaviš, utoliko pre sada ne treba da stiĉeš ono što ranije nisi posedovao. Ti si, po osobitom BoŽjem blagovoljenju, (siromaštvom) bio pripremljen (za odricanje od sveta) kako bi, neometan nikakvim lancima sticanja, brţe pritekao k Njemu. Uostalom, niko od siromašnih ne treba da se poniţava (stoga što nema šta da ostavi). Jer, nema nikoga ko ne bi imao šta da ostavi. Od svih imanja sveta odrekao se onaj ko je sa korenom odsekao samu strast za sticanjem.

59.      Ovu vrlinu negramţljivosti [nesticanja] mi ne moţemo saĉuvati celom i nepovreĊenom ukoliko ne Žvimo u manastiru, i ukoliko, po apostolu, nismo zadovoljni kad imamo hranu i odeću (1.Tim.6,8).

60.   Prema tome, sećajući se osude Ananije i Sapfire, ustruĉavajmo se da zadrŽmo nešto od onoga što smo po zavetu duţni da savršeno ostavimo, nameravajući da se odreknemo od sveta. Plašeći se takoĊe primera Gijezija, koji je za greh srebroljublja bio kaţnjen  neizleĉivom  gubom,  pobojmo  se  da  steknemo  ono  što  ni  pre  nismo  imali.

Uţasavajući se, takoĊe, kako zlodela Judinog, tako i njegovog kraja, izbegavaćemo svim silama ponovno sticanje novca, od koga smo se odrekli jednom za svagda. Osim toga, pomišljajući na smrtnost naše prirode i neizvesnost smrtnog ĉasa, pobojmo se da Dan Gospodnji, koji nastupa kao lopov u noći, našu savest ne zatekne uprljanu sticanjem makar i jedne pare. Jer, i ona jedna će uništiti sve plodove našeg odricanja od sveta i uĉiniti da se ono što je Gospod u JevanĊelju rekao bogatašu odnosi i na nas: Bezumniĉe, ove noći traŽću du-šu tvoju od tebe; a ono što si pripremio ĉije će biti (Lk.12,20)?

Nimalo ne misleći o sutrašnjem danu, nikako nemojmo sebi dozvoliti da se udaljimo od ustava opšteŽća. Mi to, bez sumnje, nikako nećemo moći ispuniti, niti ćemo moći da mirno proŽvimo po pravilima manastirskog ustava, ukoliko u nama prethodno ne bude na ĉvrstom temelju utvrĊena vrlina trpljenja, ĉiji izvor nije ništa drugo do smirenje.