h)   BORBA SA DUHOM GORDOSTI (XII knjiga pravila)

132.    Osma i poslednja borba predstoji nam sa duhom gordosti. Iako se po poretku opisivanja borbe sa strastima smatra poslednjom, ona je po poĉetku i vremenu zapravo prva. Ovo je najsvirepija i najneukrotivija zver, koja osobito napada savršene. Ona ih sa ljutim ujedom proţdire u trenutku kada oni gotovo dostiţu sam vrh vrline.

133.     Postoje dva oblika gordosti: prvi je onaj koji, kao što smo rekli, napada muţeve visokog duhovnog Žvota, a drugi obuzima poĉetnike i plotske [ljude]. I premda oba oblika gordosti podiţe pogubno uznošenje kako pred Bogom, tako i pred ljudima, ipak se prvi upravno odnosi na Boga, a drugi - na ljude. Naĉelo drugog i sredstva protiv njega mi ćemo istraŽti, ako Bog da, u poslednjim poglavljima ove knjige, a sada bismo unekoliko razmotrili prvi, kojim se, kao što smo rekli, iskušavaju prvenstveno savršeni.

134.    Zla gordost je strast koja uništava sve vrline, i obnaţuje i lišava ĉoveka svake pravednosti i svetosti. Kao neka sveobuhvatna zaraza, ona se ne zadovoljava raslabljenošću samo jednog uda, ili jednog dela, nego celo telo ranjava smrtonosnim rastrojstvom. Ona i one koji već stoje na vrhuncu vrline pokušava da obori krajnje teškim padom i upropasti. Svaka druga strast se zadovoljava svojim granicama i svojim ciljem. I premda remeti i druge, ona je usmerena uglavnom protiv jedne vrline, te prvenstveno nju pritiska i na nju napada. Tako stomakougaĊanje, tj. strast prema prejedanju i sladokusnosti upropašćuje uzdrţanje, pohota oskrnavljuje ĉistotu, gnev progoni trpljenje. Ponekad onaj ko pati od neke strasti nije sasvim tuĊ ostalim vrlinama. Gubitkom jedne vrline, koju je savladala revnosno naoruţana strast koja joj je suprotna, ĉovek moţe donekle zadrţati ostale. MeĊutim, kada ovlada bednom dušom i zauzme najvišu tvrĊavu vrlina (smirenje), gordost kao neki najsvirepiji tiranin ruši i razara do temelja ceo njen grad. Izravnavši nekada visoke stene svetosti i pomešavši ih sa zemljom poroka, ona više ne dopušta da ni jedan znak slobode u porobljenoj duši bude saĉuvan. Što je bogatija duša

koju  porobi,  to  je  teŽ  jaram  ropstva  kome  je  podvrgava,  najsurovijim  grabeţom  je obnaŽvši od svega imanja vrlina.

135.    Ako ţeliš da taĉnije saznaš meru sile tog najsurovijeg tiranina, priseti se da je kao anĊeo, koga su zbog prekomernog sjaja i lepote nazivali jutarnjom zvezdom (luciferom), zbaĉen sa neba upravo zbog te strasti. Ranjen strelom gordosti, on je iz najvišeg ĉina blaţenih anĊela pao u preispodnju. Takav bestelesni anĊeo, ukrašen tako znaĉajnim preimućstvima, za jedno uznošenje srca beše zbaĉen sa neba na zemlju. Koliko tek mi, koji smo obuĉeni u smrtno telo, treba da sa svakom budnošću izbegavamo gordost. To samo pokazuje veliĉinu pogubnog pada. Kako, pak, treba da izbegavamo najštetniju zarazu ovom strašću, nauĉićemo se ako ispitamo naĉelo i uzroke navedenog pada. Jer, nemoć se ne moţe izleĉiti, niti se moţe odrediti lek protiv ma koje bolesti, ukoliko se najpre paţljivim istraŽvanjem ne ispitaju njihova naĉela i uzroci. Odeven Boţanstvenom svetlošću i sijajući više od drugih višnjih sila po štedrosti Stvoritelja, ovaj (arhanĊeo) je umislio da sjaj premudrosti i lepotu vrline, kojima je bio ukrašen po blagodati Tvorca, poseduje po svojim prirodnim silama, a ne po dareţljivosti BoŽjoj. Naduvši se zbog toga, on je poĉeo da sebe smatra ravnim Bogu. Pomislio je da ni u ĉemu nema nuţde, sliĉno Bogu, i da radi prebivanja u takvoj ĉistoti nema potrebe za Boţanstvenom pomoći. Tako se on potpuno pouzdao u silu svog slobodnog proizvoljenja, verujući da će mu njime biti dostavljeno u izobilju sve što je potrebno za potpuno savršenstvo u vrlini i za neprekidnost najvišeg blaţenstva. Ova jedna pomisao postala je za njega prvi uzrok pogubnog pada. Smatrajući da nema potrebe za Bogom, on je bio i ostavljen od Boga, te je odmah postao nepostojan i kolebiv. Tako je odmah osetio i nemoć svoje sopstvene prirode i izgubio blaţenstvo kojim se, po daru BoŽjem, naslaĊivao. On je, naime, zavoleo pogubne reĉi, kojima se veliĉao i govorio: Uzići ću na nebo (Is.14,13), i jezik laţljiv, kojim je, obmanjujući sebe, govorio: I izjednaĉiću se sa Višnjim. Njima je zatim obmanuo Adama i Evu, nagovarajući ih: Bićete kao bogovi. Stoga je i ĉuo presudu: Toga radi Bog će te poraziti do kraja: išĉupaće te i preseliti iz tvoga naselja. i koren tvoj iz zemlje Žvih. Videće pravednici i pobojaće se, i podsmevaće mu se, govoreći: Gle ĉoveka koji nije imao Boga za pomoćnika, nego se uzdao u veliĉinu bogatstva svoga. On napredova u sujeti svojoj' (Ps.51,6-9). Poslednje reĉi ("gle ĉoveka") veoma pravedno mogu da se primene i na one koji se nadaju da postignu najviša blaga bez BoŽje zaštite i pomoći.

136.    Eto uzroka prvog pada i naĉela glavne strasti. Ona se, zatim, preko onoga ko je njome prvi bio ranjen, prokrala u prvostvorenog i proizvela sve mnoštvo strasti. I prvostvoreni je poverovao da jedino silom svog slobodnog proizvoljenja i svojim trudovima moţe da dostigne slavu Boţanstva. Time je on izgubio i onu silu kojuje dobio po blagosti Tvorca.

137.   Takvim primerima i svedoĉanstvima Svetog Pisma najjasnije se dokazuje da je strast gordosti po nastanku prva i da je izvor svih grehova i prestupa, iako je po redosledu borbe poslednja. Ona ne uništava samo jednu, sebi suprotnu vrlinu, kao ostale strasti, tj. smirenje, već ujedno pogubljuje sve vrline. I ona ne iskušava neke osrednje i ništavne, nego naroĉito one koji stoje na visini savršenstva. Jer, tako o tome duhu govori prorok: Hrana mu je izabrana (Av.1,16). Blaţeni David je sa velikom paţnjom ĉuvao skrivnice svoga srca. To pokazuje smelost sa kojom je Onome od koga nisu bile sakrivene tajne njegove savesti, uzvikivao: Gospode, ne nadima se srce moje, niti se uznose oĉi moje, niti idem na veliko, ni na ono što je više od mene (Ps.130,1), i još: Ne Žvi u domu mome onaj ko se drŽ gordosti (Ps.100,7). Pa ipak, znajući koliko je ĉak i savršenima teško da se saĉuvaju od svakog pokreta ove strasti, on se nije uzdao samo u svoj trud, već je u molitvi

izmoljavao pomoć od Gospoda. On je iskao da izbegne rane od strela ovoga neprijatelja, govoreći: Ne daj da stane na mene noga ohola (Ps.35,12), (tj. "Ne daj mi, Gospode, da uĉinim kakav korak po nagovoru gordosti"). On se, naime, bojao i strašio da ne bude podvrgnut onome što se govori za gorde: Bog se protivi gordima (Jak.4,6), i još: Neĉist je pred Gospodom ko je god ponosita srca (Priĉ.16,5).

138.    Koliko je samo veliko zlo gordost. Njoj ne mogu da se suprotstave ni anĊeli ni druge protivne sila, već mora da se usprotivi sam Bog. Treba primetiti da apostol nije rekao da oni koji su sputani ostalim strastima imaju Boga za protivnika. On nije rekao: "Bog se protivi stomakougodnicima, bludnicima, gnevljivcima, ili srebroljupcima", nego jedino - gordima. Jer, te strasti su okrenute ili samo protiv onih koji greše, ili protiv njihovih sauĉesnika, tj. drugih ljudi, a gordost je naroĉito usmerena protiv Boga. Zbog toga ga i ima za protivnika.

139.    Mreţe ovog najnepotrebnijeg duha moţemo da izbegnemo ukoliko o svakoj vrlini u kojoj smo napredovali budemo govorili: Ali ne ja, nego blagodat BoŽja koja je sa mnom, i: Blagodaću BoŽjom jesam, što jesam (1.Kor.15,10), i: Jer Bog je Onaj koji ĉini u vama i da hoćete i da tvorite po Njegovom blagovoljenju (Fil.2,13). I sam Savršitelj našeg spasenja govori: Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod, jer bez mene ne moţete ĉiniti ništa (Jn.15,5), a i Psalmopojac peva: Ako Gospod ne sazida dom, uzalud se muĉe koji ga grade; ako Gospod ne saĉuva grad, uzalud ne spava straţar (Ps. 126,1). Jer, volja onih koji ţele i koji se trude i koji su obuĉeni u telo koje se bori protiv duha nije dovoljna da bi se, bez naroĉitog pokrova Boţanstvenog milosrĊa, postigla savršena ĉistota i neporoĉnost, niti da se zadobije ono što se tako silno ţeli i ka ĉemu se stremi. Jer, svaki dar dobri i svaki poklon savršeni odozgo je, silazi od Oca svetlosti (Jak.1,17). Šta li imaš što nisi primio? A ako si primio, što se hvališ kao da nisi primio (1.Kor.4,7).

140.    Ja ovo govorim ne zbog toga što bih, poniţavajući ĉovekov trud, nekoga hteo da odvojim od briţljivog i napornog truda. Naprotiv, ja odluĉno tvrdim (i to ne na osnovu sopstvenog mišljenja, nego na osnovu mišljenja staraca) da se bez njih nikako ne moţe zadobiti savršenstvo. MeĊutim, ono ne moţe biti dovedeno do odgovarajućeg stepena samo na osnovu njih, tj. bez blagodati BoŽje. Prema tome, kao što kaţemo da ga samo ĉovekovi trudovi bez pomoći BoŽje ne mogu postići, tako tvrdimo da se blagodat BoŽja daje samo onima koji se trude u znoju lica, ili, govoreći reĉima apostola - samo onima koji hoće i koji se trude. U 88. Psalmu se u ime BoŽje kaţe: Poslah pomoć junaku, uzvisih izabranoga svoga iz naroda (st.20). Mi po reĉi Gospodnjoj govorimo da svako ko ište prima, da se svakome ko kuca otvara i da svako ko traŽ nalazi. MeĊutim, traţenje, iskanje i kucanje sami po sebi nisu dovoljni bez milosrĊa BoŽjeg koje daruje ono što ištemo, koje otvora ono u šta kucamo, i koje daje da naĊemo ono što traŽmo. Ono je spremno da nam sve to daruje, ĉim mu mi pruŽmo priliku i prinesemo svoju dobru volju. Jer, ono mnogo više nego mi sami ţeli i oĉekuje naše savršenstvo i spasenje. I blaţeni David je duboko postao svestan nemoći da postigne uspeh u svome delanju i trudu samo sopstvenim naporima. Stoga je dvostrukom molitvom iskao da se udostoji da Gospod sam ispravi njegova dela, govoreći: I delo ruku naših dovrši nam, i dela ruku naših dovrši (Ps.89,17), i opet: Utvrdi Boţe ono što si uĉinio meĊu nama (Ps.67,29).

141.     Prema tome, mi treba da stremimo savršenstvu, revnujući u postovima, bdenjima, molitvama i skrušenosti srca i tela kako ne bismo, nadimajući se gordošću, sve uĉinili uzaludnim. Mi treba da verujemo da sopstvenim naporima i trudovima, tj. bez

pomoći blagodati BoŽje, ne moţemo postići ne samo savršenstvo, nego ni ono u ĉemu se upraţnjavamo radi njegovog postizanja, tj. podvige i razna duhovna delanja.

142.     Mi uvek treba da uznosimo blagodarnost Bogu ne samo stoga što nas je stvorio razumnima i obdario sposobnošću slobodnog proizvoljenja, što nam je poklonio blagodat krštenja i kao pomoć pruŽo poznavanje zakona, nego i stoga što nas svojim svakodnevnim promišljanjem oslobaĊa od neprijateljskih napada, što nam pomaţe da savladamo plotske strasti, što nas bez našeg znanja pokriva od opasnosti, što nas štiti od padanja u greh, što nam pomaţe, što nas prosvećuje u poznanju i razumevanju zahteva Njegovog zakona, što tajno u nama pobuĊuje skrušenost zbog nerada i grehova naših, što nas spasonosno ispravlja, što nas udostojava naroĉite posete i što nas ponekad i protiv naše volje privlaĉi spasenju. Najzad, on samo naše slobodno proizvoljenje, koje je više naklonjeno strastima, usmerava ka boljem dušekorisnom delanju, i obraća ga na put vrline, posećujući ga svojim dejstvima.

143.    Eto u ĉemu se zapravo sastoji smirenje pred Bogom, eto u ĉemu se sastoji vera najdrevnijih otaca, koja ĉak do sada prebiva ĉista i kod njihovih prejemnika. O toj njihovoj veri daju nesumnjivo svedoĉanstvo apostolske sile, koje su projavljene ne samo meĊu nama, nego i meĊu nevernima i malovernima.

144.    Joasaf, car Judejski najpre beše pohvalnog Žvota. MeĊutim, pogordivši se, on je bio predan bešĉasnim i neĉistim strastima, po apostolovoj reĉi: Predade ih Bog u pokvaren um, da ĉine što je nepriliĉno (Rim.1,26-28). Takav je zakon pravde BoŽje. Onaj ko se nepokajano nadima gordim prevaznošenjem srca, predaje se na posramljenje najgnusnijoj plotskoj sramoti kako bi, poniţen, osetio da je oskrnavljen zbog toga što ranije nije hteo da bude svestan najdublje i najvaţnije neĉistote od gordog prevaznošenja, te da bi, spoznavši [nesreću], porevnovao da se oĉisti i od drugih strasti.

145.     Prema tome, oĉigledno je da niko ne moţe da postigne krajnji stepen savršenstva i ĉistote bez istinskog smirenja. Njega svako treba da javno svedoĉeći pred bratijom, a takoĊe i pred Bogom u skrivnicama svoga srca, te da veruje da bez Njegove zaštite i pomoći, koji ga posećuju svakog trena, nikako ne moţe da postigne savršenstvo koje ţeli i prema kome sa naporom stremi.

146.    Dosada smo, koliko je dozvoljavala oskudnost našeg dara, uz BoŽju pomoć dovoljno rekli o duhovnoj gordosti koja, kao što je reĉeno, iskušava savršene. Taj oblik gordosti nije mnogima poznat, i ne ispituju ga mnogi, budući da su malobrojni oni koji se staraju da steknu savršenu ĉistotu srca. Malobrojni dostiţu do takvih borbi. Gordost se obiĉno bori samo sa onima koji se, pobedivši sve druge strasti, nalaze gotovo na samom vrhuncu vrline. Pošto nije mogao da ih savlada navodeći ih na plotski grehopad, najlukaviji naš neprijatelj pokušava da ih uprlja i pogubi duhovnim padom. On namerava da ih kroz njega liši svih preĊašnjih plodova, steĉenih velikim trudom. Uostalom nas, koji smo sputani plotskim strastima, on ni najmanje ne iskušavanja na taj naĉin, već nas spotiĉe grubom, plotskom nadmenošću. Zbog toga smatram neophodnim da, po našem obećanju, nešto kaţem o opasnosti koja prvenstveno preti nama, ljudima naše mere, i naroĉito dušama mladih i poĉetnih monaha.

147.    Ako posle rĊavog i nedovoljno revnosno postavljenog poĉetka odricanja od sveta ostane u duši monaha, plotska gordost mu neće dopustiti da od ranije svetske gordosti siĊe  do istinskog Hristovog smirenja.  Ona će ga najpre ĉiniti nepokornim  i tvrdoglavim, ne dozvoljavajući mu da bude krotak i ljubazan. Ona mu neće dozvoliti da ide u korak sa svom bratijom, da Žvi kao i ostali i da izbegava samoisticanje. Ona mu naroĉito

neće dopustiti da se, po zapovesti Boga i Spasa našega, obnaŽ od svakog zemaljskog sticanja. Odricanje od sveta nije ništa drugo do ispoljavanje umrtvljenosti prema svemu i krst. Ono se istinski moţe zapoĉeti i izgraditi samo na temelju svesti o duhovnoj umrlosti za sva dela ovoga sveta, i na veri da i telesno treba da umiremo svaki dan. Ona, nasuprot tome, ĉoveka uĉi da ga oĉekuje dugoveĉan Žvot, predstavljajući mu unapred razne dugotrajne bolesti. Kolebajući ga stidom i smućenjem zbog mogućnosti da ostane bez iĉega i da se izdrţava iz tuĊih, a ne iz svojih izvora, ona mu savetuje da je mnogo bolje da hranu i odeću obezbeĊuje od svojih, a ne tuĊih sredstava. Kao potvrdu, ona navodi izreku: Blaţenije je davati nego primati (Dap.20,35). MeĊutim, oni koji su odebljali i ohladneli srcem nikada neće moći da razumeju smisao sa kojim je ona reĉena.

148.    Prema tome, monah koji nije dobro zapoĉeo svoje podvizavanje nikada neće moći da primi istinski prosto Hristovo smirenje. On neće prestati da se hvali ili znatnošću porekla, ili da se nadima ranijim svetovnim ĉinom (koji je napustio samo telom, a ne i srcem), ili da se uznosi novcem (koji je zadrţao kod sebe na svoju pogibao, budući da zbog njega ne moţe niti spokojno da nosi breme manastirskog poretka, niti da se potĉini poukama ma kog starca). Onaj kime je ovladala gordost smatra poniţavajućim da drŽ ma kakvo pravilo potĉinjavanja ili poslušanja. On ĉak nerado sluša i opšte uĉenje o savršenstvu duhovnog Žvota. Ponekad se on i u potpunosti odvraća od njega, naroĉito kada ga izobliĉi savest ili kada primi podozrenje da je namerno usmereno protiv njega. U tom sluĉaju se njegovo srce još više ogorĉuje i raspaljuje gnevom. Posle toga se kod njega javlja glasan govor, gruba reĉ, tvrdoglav odgovor sa gorĉinom, gord i brzi hod, nezadrŽv govor. Tako se dešava da mu duhovni razgovor ne donosi nikakvu korist. Naprotiv, za njega on postaje štetan, postajući povod za veći greh.

149.     Slušao sam kako je jedan ava prekorio mladog monaha: "Zašto si ostavio smirenje, koje si projavljivao neko vreme po odricanju od sveta, i poĉeo da se nadimaš Ċavolskom gordošću". Sa krajnjom ohološću on mu je odgovorio: "Zar sam ja neko vreme smirivao sebe da bih zauvek bio potĉinjen". Pri tako neobuzdanom i uvredljivom odgovoru, starac se zaprepastio od iznenaĊenja. Njemu se prekinuo govor. On kao da je ĉuo reĉi od samog drevnog lucifera, a ne od ĉoveka. On nije mogao da izusti ni jednu reĉ iz usta svojih protiv takve drskosti, nego je samo iz srca ispuštao uzdahe i stenjanja. Ćuteći, on je u umu ponavljao ono što je reĉeno o Spasitelju našem: Budući u obliĉju BoŽjem... unizio je sebe i bio poslušan i to ne na neko vreme (kao što govori obuzeti Ċavolskim duhom nadmenosti), nego ĉak do smrti (Fil.2,6-8).

150.    Plotska gordost se projavljuje u sledećim delima: njen govor prati buĉnost, njeno ćutanje - dosada, njenu veselost - gromki smeh, njenu tugu - besmislena potištenost, njeno odgovaranje -zajedljivost, njenu reĉ - lakomislenost. Njene reĉi kao da se izgovaraju bez ikakvog uĉešća srca. Ona ne poznaje trpljenje, i ostaje tuĊa ljubavi, smela u nanošenju ţalosti, malodušna u njihovom podnošenju, teško pokretna na poslušanje ukoliko mu ne prethodi njena sopstvena ţelja i volja, nepokorna savetima, nesposobna za odricanje od svoje volje i za potĉinjavanje drugima, uporna pri svome rešenju, nesaglasna da  popusti drugome. Postavši nesposobna da prima spasonosne savete, ona više veruje svome mišljenju, nego rasuĊivanju staraca.

151.    Spustivši se dole po takvim stepenima onaj kime je jednom ovladala gordost sa uţasom se već odvraća od strogog opšteŽteljnog poretka. Smatrajući da se sporo kreće na putu savršenstva zbog opštenja sa bratijom, te da neznatno uspeva u sticanju trpljenja i smirenja usled krivice drugih i prepreka sa njihove strane, njemu dolazi ţelja da Žvi u

usamljenoj keliji ili ĉak da osnuje vlastiti manastir sa ciljem privlaĉenja mnogih ka strogom Žvotu. I on se ţuri da sabere pristalice svog uĉenja i pouka, od neuspelog uĉenika postajući najneuspeliji uĉitelj.

152.    Prema tome, ako hoćemo da se naša graĊevina (zdanje) podigne do samoga vrha i da bude ugodna Bogu, postarajmo se da joj postavimo temelj po taĉnom jevanĊelskom uĉenju, a ne po našoj samougodljivoj volji. Po njemu, takav temelj ne moţe biti ništa drugo osim straha BoŽjeg i smirenja, koje se raĊa od krotosti i prostosrdaĉnosti. Smirenje se ne moţe steći bez odricanja od svega. Bez odricanja se nećemo moći utvrditi ni u dobrom poslušanju, ni u tvrdom trpljenju, ni u nepomutljivoj krotosti, ni u savršenoj ljubavi. Bez svih njih, pak, naše srce nikako ne moţe postati stanište Duha Svetoga. O tome Gospod govori kroz proroka: Na koga ću pogledati, ako ne na krotkog i skrušenog srcem, koji drhti od reĉi mojih (Ps.66,2).

153.    Zbog toga vojnik Hristov, koji se zakonito se podvizava duhovnim podvigom i koji ţeli da bude uvenĉan vencem od Gospoda, treba na svaki naĉin da se pobrine da istrebi i ovog najljućeg zvera kao pogubitelja svih vrlina. On treba da je ubeĊen da se neće osloboditi od strasti sve dok on bude u njegovom srcu. Naprotiv, ĉak će i ono nešto vrlina koje bude stekao propasti od njegovog otrova. Jer, u našoj duši nikako ne moţe biti podignuta graĊevina vrlina ukoliko  najpre u našem srcu ne budu postavljeni temelji istinskog smirenja. Naime, jedino smirenje, kao najtvrĊe sloţeno, moţe da izdrŽ zdanje savršenstva i ljubavi koje se diţe do vrha. Radi toga je, najpre, potrebno da pred našom bratijom sa iskrenim raspoloţenjem projavljujemo istinsko smirenje, ne dozvoljavajući sebi da ih bilo ĉime oţalostimo, ili rastuŽmo. Mi to nećemo nikako biti u stanju da ispunimo ukoliko u nama ne bude duboko ukorenjeno istinsko odricanje od svega zbog ljubavi prema Hristu. To odricanje se sastoji u potpunom lišavanju od ma kakvog sticanja. Osim toga, potrebno je da u prostoti srca i bez ikakvog pritvorstva primimo jaram poslušanja i potĉinjavanja tako da, osim zapovesti ave, u nama nipošto ne Žvi nikakva druga volja. To će moći da ispuni samo onoj ko je sebe umrtvio za ovaj svet, i ko se smatra nerazumnim i glupim, bez ikakvog razmišljanja izvršavajući sve što zapovede starci, sa verom da je sve sveto i objavljeno samim Bogom.

154.    Ako se budemo drţali u takvom raspoloţenju, bez ikakve sumnje ćemo steći nepomućeno i neizmenjivo stanje smirenja. Njime ćemo se smatrati najmanjim od svih i trpeljivo podnositi sve što nam se dešava, bilo da se radi o klevetama, skorbima ili štetama. I to ćemo primati kao da se na nas nalaţe od strane naših starešina (kao poslušanje ili ispitivanje). I ne samo da ćemo to sa lakoćom podnositi, nego ćemo sve smatrati neznatnim  i ništavnim, postojano se sećajući i osećajući stradanja Gospoda našega i svih svetih. Jer, tada će nam se klevete koje nam se priĉinjavaju izgledati utoliko lakše, ukoliko smo dalje od njihovih velikih dela i veoma plodnog Žvota. Oduševljenje prema trpljenju, koje odatle proizilazi, biće još silnije ukoliko budemo pomišljali da ćemo se ubrzo i mi preseliti iz ovoga sveta i da ćemo po brzom završetku našega Žvota odmah postati sauĉesnici njihovog blaţenstva i slave. Takva pomisao je pogubna ne samo za gordost, nego i za sve strasti. Posle toga sledi da vrlo strogo odrţavamo takvo smirenje i pred Bogom. To ćemo i postići ukoliko se budemo drţali ubeĊenja da sami od sebe, bez Njegove pomoći i blagodati, ne moţemo uĉiniti ništa što bi doprinelo savršenstvu vrline, i ukoliko budemo iskreno verovali da je i ono što smo uspeli da razumemo - dar BoŽji.