d)   BORBA SA DUHOM GNEVA (VIII knjiga pravila)

61.    U ĉetvrtoj borbi predstoji nam da iz dubine naše duše sa korenom išĉupamo smrtonosni otrov gneva. Jer, sve dok se on gnezdi u našim srcima, i oslepljuje oko' našega uma pogubnim mrakom, mi ne moţemo steći ni pravilno razlikovanje dobra i zla, ni oštrinu ĉasnog sagledavanja, ni zrelost saveta; niti moţemo biti priĉesnici Žvota, niti se nepokolebivo drţati pravde; niti primati istinsku duhovnu svetlost, budući da je reĉeno: Uznemiri se od jarosti oko moje (Ps.6,8); niti postati priĉesnici mudrosti, ĉak i da nas svi smatraju premudrim, budući da gnev poĉiva u nedrima bezumnih (Knj.Pro.7,10); niti postići dugoveĉni Žvot, ĉak i ako nas drugi ljudi smatraju razumnim, budući da gnev pogubljuje i razumne (Priĉ.15,1); niti uzmoći da uvek dobro drŽmo meru pravde po ukazanju srca, budući da gnev ĉovekov ne tvori pravdu BoŽju (Jak.1,20); niti uzmoći da posedujemo vaţno uvaţavanje, tako obiĉno i meĊu ljudima ovoga veka, makar i po preimućstvu roĊenja bili smatrani znatnima i poštovanima, budući da gnevan ĉovek nije blagoobrazan (Priĉ.11,25); niti uzmoći da posedujemo zrelost saveta, makar izgledali kao oni koji su stekli mnoga poznanja, budući da jarosni ĉovek sve ĉini bez saveta (Priĉ.14,17); niti biti spokojni od nemira i smućenja, ni slobodni od grehova, makar nimalo od drugih ne bili uznemiravani, budući da gnevljiv ĉovek zameće svaĊu, i jarosni otkriva grehe (Priĉ.29,22).

62.     Trudeći se da opravdaju ovu pogubnu bolest duše, poneki pokušavaju da umanje njenu nepriliĉnost pogrešno tumaĉeći Pismo, te govore: "Nije strašno ako se gnevimo na bratiju koja greše, budući da se i sam Gospod gnevio i jarostio na one koji ili neće da ga poznaju, ili neće da ga poštuju kao što treba, premda ga i znaju, kao na primer: I planu gnev Gospodnji na narod Njegov (Ps.105,40), ili, kao na drugom mestu, gde se prorok moli, govoreći: Gospode, nemoj me pokarati u jarosti svojoj, niti u gnevu svome kazniti (Ps.6,2). Oni ne razumeju da time ne samo što ljudima daju slobodu da dejstvuju po strasti na svoju propast, već i bezgraniĉnome Bogu, izvoru svake ĉistote, neĉastivo pripisuju neĉistu plotsku strast.

63.    Ukoliko se ova i sliĉna mesta u Svetom Pismu shvate bukvalno, u grubom telesnom znaĉenju, ispašće da Bog spava i da se budi, da sedi i hoda, da je blagonaklon prema jednima i da se odvraća od drugih, da se pribliţava i udaljuje, da ima telesne udove

-  glavu, oĉi, ruke, noge i sliĉno. Ne moţe izbeći krajnju pogrešku onaj ko sve ovo bukvalno razume o Onome koji je, po svedoĉanstvu Svetog Pisma, nevidljiv, neopisiv, svudaprisutan. Isto tako se Njemu bez bogohulstva ne moţe pripisati smućenje gnevom i jarošću. Pod

imenom telesnih udova i pokreta oznaĉavaju se Boţanstvena svojstva i promisliteljska dejstva o nama, koja mi lakše moţemo da shvatimo kroz poreĊenje: oĉi oznaĉavaju da Bog sve vidi i sve zna; ruke i noge - Njegovo stvaralaštvo i promišljanje, mišice - silu i svedrŽteljstvo i ostalo. Tako isto, kada ĉitamo o gnevu ili jarosti BoŽjoj, treba da se ĉuvamo da ne pomišljamo na nešto što se susreće kod ĉoveka. Pod tim treba bogodoliĉno da shvatimo nešto što je tuĊe svakoj ljutini, zapravo da je On Sudija i pravedni uzvratitelj za sve što u ovome svetu nije ispravno uĉinjeno. Pri ĉitanju izreka takve vrste mi treba da se plašimo pravedne kazne BoŽje, te da se na svaki naĉin ĉuvamo od svega što je protivno Njegovoj volji.

64.    Stoga, monahu koji stremi ka savršenstvu i koji ţeli da se zakonito podvizava duhovnim podvigom treba da je tuĊ svaki pokret gneva i jarosti. On treba da sluša šta mu zapoveda izabrani sasud: Svaka gorĉina i gnev i ljutina i vika i hula sa svakom zlobom, neka su daleko od vas (Ef.4,31). Govoreći: Svaki gnev da je daleko od vas, on ne izuzima nikakav pokret gneva, ĉak ni znaj koji izgleda kao neophodan ili koristan. Monah koji ţuri (ako se pokaţe kao neophodno) da leĉi brata koji je sagrešio neka pazi da se ne razgnevi kako ne bi, starajući se da izleĉi onoga ko strada lakom groznicom, upao u još goru bolest slepila. Jer, onaj ko hoće da zaleĉi ranu drugoga treba da je zdrav i slobodan od svake bolesti, da mu se ne bi rekla ona jevanĊelska reĉ: Lekaru, izleĉi se sam (Lk.4,23), a takoĊe i: A zašto vidiš trun u oku brata svoga, a brvno u oku svome ne osećaš? Ili, kako ćeš reći bratu svome: stani da ti izvadim trun iz oka tvoga; a eto brvno u oku tvome (Mt.7,3-4).

65.     Ma iz kog razloga se u nama razgoreo, pokret gneva oslepljuje oĉi srca. Nalaţući pokrov na oštrinu umnog vida on ne daje da vidimo Sunce pravde. Sve jedno je da li je na oĉi postavljen zlatni ili olovni list, ili od nekog drugog metala: vrednost metala ne utiĉe na razliku u oslepljenosti. Uostalom, gnev nam ĉini i veoma korisnu uslugu ukoliko se srdimo na sladostrasne pokrete našega srca i ukoliko negodujemo što se u skrivnicama naših grudi javlja [naklonost] ka onome što je stid ĉiniti, pa ĉak i govoriti pred ljudima i zbog ĉega strepimo od straha pri misli na prisustvo anĊela i samoga Boga, koji je svuda i sve ispunjava, kao i o svevidećem Oku BoŽjem, od koga se ne mogu sakriti nikakve tajne naše savesti. Korisno je i kada se ljutimo protiv samoga gneva, tj. zbog toga što se on uvukao [u nas], pobuĊujući nas protiv brata. Jer, tada sa gnevom odbacujemo njegove pogubne predloge, ne dajući mu da se na zlo naše skriva u skrivnicama naših grudi. Da se tako gnevimo uĉi nas i prorok koji je odluĉno od svojih osećanja odbacivao ovu strast. On ĉak ni svojim javnim neprijateljima (koje je Bog predao u njegove ruke) nije hteo da se osveti. Kada ga je Semej na glas psovao pred svima, bacajući kamen na njega, i kada je Avisaj, sin Sarujin, za kaznu zbog takve uvredu cara hteo da mu odrubi glavu, blaţeni car David je blagoĉastivo uznegodovao protiv takve namere, saĉuvavši nepokolebivo svoju krotost, i pokazavši obrazac smirenja i tvrdog trpljenja, govoreći: Šta je vama do mene, sinovi Sarujini, neka psuje; jer mu je Gospod rekao: psuj Davida. Pa ko sme kazati: zašto tako ĉiniš? Još reĉe David Avisaju i svim slugama svojim: eto, moj sin koji je izašao od bedara mojih, traŽ dušu moju, a kako neće ovaj Venijaminov? Ostavite ga neka psuje, jer mu je Gospod zapovedio. Da ako Gospod pogleda na nevolju moju, i vrati mi Gospod dobro za psovku njegovu današnju (2.Sam.16,10-12).

66.    Na taj naĉin, nama se dopušta da se gnevimo, ali za spasenje, tj. na same sebe, i na rĊave pomisli koje nam dolaze. Moţemo, dakle da se gnevimo na njih, i da ne grešimo, tj. da ih ne sprovodimo u delo na sopstvenu pogibao. Isti smisao još jasnije izraţava i sledeći stih: Govorite u srcima svojim i na posteljama svojim se rastuŽte (Ps.4,5).  Naime,  ono  što  pomišljate  u  srcima  svojim  kada  vas  iznenadno  spopadnu

smućujuće pomisli ispravljajte i zaglaĊujte spasonosnom skrušenošću, pošto prethodno mirnim rasuĊivanjem uspete da utišate svaki šum i nemir gneva, što će biti sliĉno leganju na udobnu postelju. Iskoristivši pouku ovoga stiha i blaţeni Pavle je rekao: Gnevite se ali ne grešite, i zatim dodao: Sunce da ne zaĊe u gnevu vašem: niti dajte mesta Ċavolu (Ef.4,26-27). Ako je pogubno dopuštati da Sunce pravde zaĊe u gnevu našem, i ako mi, razgnevivši se, odmah dajemo mesto Ċavolu u srcu svome, zbog ĉega onda ranije zapoveda da se gnevimo, govoreći: Gnevite se ali ne grešite! Ne kaţe li on sledeće: gnevite se na svoje strasti i na sam gnev vaš, da pri vašoj popustljivosti u gnevom pomraĉenim umovima vašim ne bi poĉelo da zalazi Sunce pravde - Hristos. Jer, Njegovim odlaskom vi biste u vašim srcima dali mesto Ċavolu.

67.     U prenesenom znaĉenju pod suncem moţemo da shvatimo razum. On se pravedno naziva suncem zbog toga što prosvećuje sve pomisli i stremljenja našeg srca. [S druge strane], pod zabranom gneva treba shvatiti zapovest da strašću gneva ne gasimo to svetilo kako, sa njegovim zalaskom, svo naše srce ne bi obuzeo mrak burnog nemira zajedno sa njegovim vinovnikom - Ċavolom. Jer, tada bismo, obuhvaćeni tamom gneva kao u tamnoj noći, ostali u neznanju šta da radimo. Takvo shvatanje ovog mesta kod apostola predano nam je u poukama staraca. Oni ne dozvoljavaju ĉak ni za trenutak da dopustimo gnevu da se uvuĉe u naše srce. Oni nas savetuju da na sve naĉine pazimo da ne doĊemo pod osudu izreĉenu u JevanĊelju: Svaki koji se gnevi na brata svoga nizašto biće kriv sudu (Mt.5,22). Pri tome, kad bi bilo dozvoljeno da se gnevimo do zalaska sunca, strast gneva bi se uvek ţurila da se, navodno opravdano, zadovolji svojom osvetom pre nego što sunce pozna zapad svoj.

68.   A šta reći za one ĉija neumoljivost ne prestaje ni po zalasku sunca, i koji mnogo dana drţe zlobu na one protiv kojih su se rasrdili? Oni ponekad govore da se ne gneve, premda njihova dela ĉesto otvoreno izobliĉavaju silno negodovanje (kada se, na primer, prema nekome ne obraćaju sa pristojnom reĉju ili kada ne razgovaraju sa uobiĉajenom ljubaznošću). Njima se ĉini da oni pri tom ne greše, budući da ne traţe odmazdu za svoje razdraţenje. MeĊutim, oni samo ne smeju, ili ne mogu da ga ispolje, dok im u srcu kipi. Ćuteći, oni ga preŽvljavaju, ĉime otrov gneva obraćaju na svoju propast. Oni gorĉinu gneva ne izgone odmah silom duše, nego je vare tokom mnogih dana, da bi je tek tokom vremena unekoliko ukrotili.

69.    Zar ne zadovoljava svoju osvetu i gnev onaj ko od onoga na šta ga pobuĊuje gnev ispunjava samo ono što moţe? Tako ĉine i oni koji zadrţavaju pokrete gneva ne zbog ţelje da su miroljubivi, nego zbog nemoći da se osvete, premda ga i iskaljuju ĉime mogu. Nemajući mogućnosti da onima na koje su se rasrdili uĉine nešto više, oni svoj bes iskaljuju time što sa njima ne govore sa obiĉnom ljubaznošću. Nije, dakle, dovoljno samo da se obuzda ispoljavanje greha na delu. Gnev treba da se izbaci iz skrivnica srca, inaĉe će se, usled pomraĉenja tamom, izgubiti zdravo rasuĊivanje i svetlost poznanja, ĉime [ĉovek] prestaje da bude hram Duha Svetoga. Jer, premda i ne ţalosti ljude iz okoline, pritajeni gnev u srcu izgoni najsvetlije sijanje Duha Svetoga, isto kao i ispoljeni gnev.

70.   Zar se moţe misliti da nam Bog dopušta da makar jednu minutu drŽmo gnev, ukoliko [se zna] da ne dozvoljava da prinosimo ţrtve naših duhovnih molitava kad smo svesni ne samo da se gnevimo na drugoga, nego i kad drugi ima nešto protiv nas: Ako, dakle, prineseš dar svoj ţrtveniku, i onde se setiš, da brat tvoj ima nešto protiv tebe; ostavi onde dar svoj pred ţrtvenikom, i idi te se najpre pomiri sa bratom svojim, pa onda doĊi i prinesi dar svoj (Mt.5,23-24)? I kako moţemo misliti da nam se dozvoljava da

drŽmo ogorĉenost na brata makar do zalaska sunca (da ne kaţem mnogo dana), ukoliko nam se ne dozvoljava da molitve svoje prinosimo Bogu ĉak ni kada on ima nešto na nas, i kada nam apostol zapoveda: Neprestano se molite(1.Sol.5,P), i: Hoću, dakle, da se muţevi mole na svakom mestu, podiţući svete ruke bez gneva i dvoumljenja (1.Tim.2,8)? Prema tome, ukoliko budemo zadrţavali takav otrov u srcima svojim preostaje nam ili da se nikada ne molimo (te da smo krivi pred apostolskom i jevanĊelskom zapovešću, kojom nam se zapoveda da se neprestano i na svakom mestu molimo), ili da smo svesni da, izlivajući svoju molitvu bez obzira na zabranu, u stvari projavljujemo svoju gordu nepokornost u duhu bunta, a ne da prinosimo molitvu Gospodu.

71.   Ne moramo da se duţe zadrţavamo na jevanĊelskim i apostolskim zapovestima kada i Stari Zavet (koji, ĉini se, unekoliko povlaĊuje našim nemoćima) upozorava na isto, govoreći: Nemoj mrzeti brata svog u umu svom (Lev.19,17), i opet: Putevi zlopamtljivih vode u smrt (Priĉ.12,28), i još: Ne budi osvetoljubiv, i ne nosi srdnje na sinove naroda svoga (Lev.19,18). Vidiš li da se i tu rĊavo raspoloţenje prema bratiji odseca ne samo na delu, nego i u tajnim pomislima, budući da se zapoveda da se iz korena iz srca izbaci mrţnja kako ne samo ne bismo uzvraćali za uvredu, nego kako se je ĉak ne bismo ni opominjali.

72.    Osetivši naroĉitu unutrašnju pobudu da ispravimo svoju nesreĊenu i nemarnu narav, i pobeĊeni gordošću ili netrpljenjem, mi se u sebi ţalimo da nam nedostaje pustinja. Time kao da podrazumevamo da bismo tamo, ni od koga ne uznemiravani, odmah stekli vrlinu trpljenja, oĉigledno pravdajući svoj nerad (oko ukroćenja poriva gneva), i razlog njegovog nastajanja prebacujući na bratiju, a ne na svoje netrpljenje. MeĊutim, ukoliko mi, na taj naĉin, budemo uzroke naše neispravnosti pripisivali drugima, nikada nećemo doći do neophodne mere trpljenja i savršenstva. Delo ispravljanja i umirenja svoga srca nemoj smeštati u ruke proizvoljenja drugoga, koje uopšte ne stoji u našoj vlasti, već ga drŽ u dobrom raspoloţenju svoje volje. Naše nepadanje u gnev ne treba da zavisi od savršenstva drugoga, nego  od naše vrline, koja se ne stiĉe tuĊim trpljenjem,  nego sopstvenom velikodušnošću.

73.    Prema tome, iskanje pustinje priliĉi savršenima i oĉišćenima od svake strasti, koji su u zajednici sa bratijom istrebili sve strasti. U nju ne [treba] stupati zbog malodušnog bekstva, nego iz  ţelje da se dostigne visina  Boţanstvenog sagledavanja (budući da nju ni savršeni ne mogu steći bez pustinje). Jer, neisceljenje strasti koje prenesemo u pustinju ostaće skrivene u nama, ali ne i istrebljene. Onima koji su ĉisti srcem pustinja obezbeĊuje najĉistije sagledavanje, te u najvernijim viĊenjima otkriva poznanje duhovnih tajni, dok onima koji se još nisu oĉistili obiĉno ne samo da oĉuvava strasti, nego ih još i pojaĉava. U takvom sluĉaju [ĉovek] sebi moţe da izgleda trpeljiv i smiren sve dok se ne vidi ili ne stupi u dodir sa nekim ĉovekom. MeĊutim, ĉim ga neki sluĉaj izazove na pokret, on se odmah vraća svojoj ranijoj naravi: tada odmah u njemu niĉu strasti koje su se skrivale i, kao neobuzdani konji koji su ugojeni dugim odmorom, sa najvećim stremljenjem i besnilom izlaze iz svojih zatvora na propast svog jahaĉa. Jer, ukoliko nisu prethodno oĉišćene, strasti sa većim besnilom dejstvuju u nama posle prekida sluĉajeva njihovog ispoljavanja i obuzdavanja meĊu ljudima. I samu senku trpljenja, kojom smo, kako se uobraţavalo, Žveći zajedno sa bratijom, naizgled ovladali, i koje smo projavljivali, u najmanju ruku, iz uvaţavanja prema njima i iz stida da se pred svima pokaţemo malodušnim, mi gubimo u pustinjskoj bezbriţnosti.

74.   Sliĉno je i sa otrovnim zmijama i zverima: dok se sakrivaju u pustinji, u svojim leglima i jazbinama, one ne ujedaju, premda ne zbog toga što su bezopasne ili što su stekle dobre osobine, nego stoga što ih na to prisiljava pustinja. MeĊutim, ĉim ugrabe mogućnost da ujedu, one odmah iznose i ispoljavaju otrov i zverstvo koje se u njima skriva. Isto tako i onima koji ţele savršenstvo nije dovoljno da se ne gneve na ljude (kada sa njima nisu u opštenju i sukobu, budući da je gnev pri tome Žv: on se samo pritajio i gotov je da se odmah obruši na bilo šta). Sećam se kako sam se, Žveći u pustinji, ponekad razdraŽvao na pero za pisanje ukoliko mi se ne bi svidela njegova debljina ili tankost, ponekad na noŽć ukoliko se pri rezanju zatupi te ne seĉe brzo, a ponekad i na kremen ukoliko iz njega nije brzo izletala iskra ognja kada sam ţurio na ĉitanje. Pokret negodovanja je ponekad navaljivao sa takvom silom da se iz usta nevoljno ĉulo prokletstvo na bezdušnu stvar, ili već neizostavno na Ċavola: time bi i smućenje nestajalo i duša se uspokojavala. Prema tome, u delu usavršavanja će malu korist doneti udaljavanje od ljudi na koje bi se podizao gnev, ukoliko prethodno ne zadobijemo trpljenje. Jer, strast gneva se moţe ispoljavati i na nemim stvarima i na sitnicama. Ostajući u našem srcu ona nam neće dati da postignemo mirno raspoloţenje, niti da se oslobodimo od drugih strasti.

75.   Stoga, ako ţelimo da postignemo najviše Boţanstveno blago o kome se govori: Blaţeni ĉisti srcem, jer će Boga videti (Mt.5,8), duţni smo da ovu strast izbacimo ne samo iz naših dela, nego i da je sa korenom išĉupamo iz dubine duše. Jer, neće nam suviše koristiti da obuzdavamo besnilo gneva u reĉi i da ga ne ispoljavamo na delu, ukoliko ga Bog, od koga se ne mogu sakriti tajne srca, bude video u skrivnicama srca. JevanĊelska reĉ nam zapoveda da pre odsecamo korene strasti, negoli njihove plodove (koji se po iskorenjivanju korena više neće raĊati). Time će duša dobiti mogućnost da postojano prebiva u svakom trpljenju i svetosti, budući da gnev neće biti odstranjen samo sa površine naših postupaka i delanja, nego i iz skrivnica pomisli. Stoga treba umrtvljavati gnev i mrţnju, kako ne bismo upali u greh ĉovekoubistva, koji bez njih ne moţe da se desi. Jer, svaki koji se gnevi na brata svoga ni za što, biće kriv sudu (Mt.5,22), i: Svaki koji mrzi brata svoga jeste ĉovekoubica (1Jn.Z,15). Takav, naime, u srcu ţeli da pogine onaj na koga se gnevi. I premda ljudi ne smatraju da je prolio krv sopstvenom rukom ili maĉem, Gospod ga zbog strasti gneva proglašava ubicom. On će, naime, svakom uzvratiti ili nagradom, ili kaznom ne samo za ostvarena dela, nego i za namere volje, kako sam govori preko proroka: A ja znam dela njihova i misli njihove, i doći će vreme, te ću sabrati sve narode... (Is.66,18). I apostol [kaţe]: Pošto se misli njihove meĊu sobom optuţuju ili opravdavaju na dan kada Bog uzasudi tajne ljudske... (Rim.2,15-16).

76.    Prema tome, Hristov podviţnik, koji se zakonito podvizava, treba sa korenjem da iz sebe izbaci strast gneva. Za savršeno, pak, izleĉenje od ove bolesti neophodno je sledeće leĉenje: pre svega, treba verovati da ne dolikuje gneviti se ni pod kojim izgovorom, ni zbog  opravdanih, ni zbog neopravdanih razloga, znajući da ćemo, po pomraĉenju gnevom izvorne svetlosti koja je u nama, po pomraĉenju svetlosti našeg srca, odmah izgubiti i svetlost razlikovanja stvari, i ĉvrstinu blagorazumnosti i pristojnosti, i merilo pravde; zatim, treba da se drŽmo ubeĊenja da će se, ukoliko se duh gneva zadrŽ u nama, neizbeţno pomutiti i ĉistota našega duha, te on već neće moći postati hram Duha Svetoga; i najzad treba da pomišljamo i na to da sve dok prebivamo u gnevu mi nikako ne smemo da se molimo i da pred Gospodom izlivamo svoje prozbe. I iznad svega, imajući pred oĉima neizvesnost granice ĉovekovog Žvota, mi postojano treba da smo svesni da se svakog dana moţemo preseliti iz tela. Tamo nam nimalo neće pomoći ni drţanje ĉistote

celomudrenosti, ni odricanje od celokupnog imanja, ni preziranje bogatstva, ni trud posta i bdenja, budući da već zbog gneva i mrţnje Sudija vaseljene preti veĉnim mukama.