b)   BORBA SA DUHOM BLUDA (VI knjiga pravila)

24.    Po predanju otaca, druga borba kod nas jeste borba sa duhom bluda. Ona je svagdašnja, ljuta i duţa od drugih. Veoma su retki oni koji je u potpunosti savlaĊuju. Ona poĉinje da se javlja od prvog uzrasta zrelosti i ne prestaje pre pobede nad ostalim strastima. Pošto je naĉin napadanja dvojak, i pošto je oruţje za borbu dvostruko, i oruţje odbrane treba da je dvojako. Za sticanje savršene ĉistote celomudrenosti nije dovoljan samo telesni post: važnija od njega treba da bude pokajniĉka skrušenost duha i neprekidna molitva protiv najneĉistijeg duha. [Njih treba da prate] neprestano pouĉavanje u Svetom Pismu, sjedinjeno sa umnim delanjem, telesni trud i rukodelje koje srce uzdrţava od lutanja i koje ga vraća u sebe, i više od svega - istinsko duboko smirenje, bez koga ni nad jednom strašću nikada ne moţe biti zadobijena pobeda.

25.    Preobraţaj ove strasti uslovljen je savršenim oĉišćenjem srca, iz koga se, po reĉi Gospoda, ispušta otrov te bolesti. Jer iz srca, kaţe On, izlaze zle pomisli... preljube, blud i ostalo (Mt.15,19). Prema tome, najpre treba oĉistiti ono otkuda izlazi izvor Žvota i smrti, kao što govori Solomon: Svrh svega što se ĉuva ĉuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi Žvot (Priĉ.4,23). Jer, telo se pokorava njegovoj volji i vlasti. Naravno, zakon isposniĉke oskudnosti u hrani treba slediti sa svim usrĊem da telo, presićeno obiljem jela i protiveći se zapovestima duše, u svome ludilu ne bi oborilo svog rukovoditelja - duha. MeĊutim, ukoliko svu suštinu svoga delanja stavimo samo na iznuravanje tela, ne posteći istovremeno dušom od drugih strasti, i ne zanimajući se poukom u Boţanstvenom ili drugim duhovnim delanjima, mi nećemo moći da stignemo na vrh istinske ĉistote. Jer, u tom sluĉaju će ono što je vladalaĉko oskvrnjivati naše telo, koje moţe biti i ĉisto. Prema tome, po ukazanju Gospoda, mi treba najpre da iznutra oĉistimo ĉašu i zdelu da bi i spolja bile ĉiste (Mt.23,26).

26.     Ostale strasti se, pored ostalog, obiĉno oĉišćuju i opštenjem sa ljudima i svakodnevnim poslovima i delima. One se nekako leĉe i samom neprijatnošću i dosadom zbog padanja u njih. Tako, na primer, porivi gneva, poniţenja i netrpeljivosti se, osim srdaĉnom poukom i bodrom paţnjom, leĉe i posećivanjem bratije i ĉestim izazivanjem samih strasti. Jer, budući izazivane i ĉešće ispoljavane, one se ĉešće i izobliĉavaju i, stoga - brţe i leĉe. Ova, pak, bolest pored iznuravanja tela i skrušenosti srca ima potrebu i za usamljenošću i udaljavanjem od ljudi kako bi se, pošto povodi za njeno pogubno grozniĉavo raspaljivanje budu uklonjeni, brţe došlo do stanja savršenog ozdravljenja. Kao što je za one koji boluju od neke bolesti korisno da im se štetna jela ne iznose pred oĉi (da se pri pogledu na njih ne bi pojavila smrtonosna ţelja), tako i za proganjanje ove bolesti (tj. pohotljivosti) veoma mnogo potpomaţe bezmolvije i usamljenost: budući udaljena od spoljnog  izazivanja  raznim  licima  i  stvarima,  bolesna  duša  slobodnije  ushodi  prema

najĉistijem  umnom  sagledavanju,  ĉime  lakše  sa  korenom  moţe  išĉupati  zarazno uzbuĊivanje pohote.

27.   Jedna je stvar - biti uzdrţljiv, a druga - biti ĉedan, i postići nepomućeno stanje celomudrene neporoĉnosti i devstvene nevinosti. Ova vrlina pripisuje se samo devstvenicima i devstvenicama dušom i telom, kakvi su, na primer, u Novom Zavetu - oba Jovana (Preteĉa i JevanĊelist), a u Starom - Ilija, Jeremija i Danilo. Pravedno se moţe smatrati da na njihovom stepenu stoje i oni koji su, posle pada, dugotrajnim podviţniĉkim trudovima i revnosnim iskanjem izgubljenoga dostigli do stanja ĉistote i neporoĉnosti duševne i telesne i koji ţalac ploti ne osećaju toliko usled napada sramne pohote koliko zbog pokreta prirode. Takvo stanje je, dakle, kaţemo, krajnje teško postići meĊu mnogim ljudima, a moţda ĉak i nemoguće! To, uostalom, neka svako sam sazna kroz ispitivanje svoje savssti i neka ne oĉekuje da ga obavesti naše rasuĊivanje. Mi ne sumnjamo da postoje mnogi koji  se uzdrţavaju, koji retke ili svakodnevne napade  ploti progone i savlaĊuju ĉas strahom od veĉnog ognja, ĉas ţeljom Carstva nebeskog. Starci smatraju da moţe da se desi da oni ne budu sasvim rastrojeni i pobeĊeni strasnim razdraŽvanjima, ali da još uvek nisu obezbeĊeni od napada i ranjavanja. Jer, onaj ko se bori neizbeţno ponekad doŽvljava uznemirenost i ranjavanje, premda ĉesto i pobeĊuje i savlaĊuje protivnika.

28.     Ako sa apostolom treba da se zakonito podvizavamo duhovnim podvigom (2.Tim.2,5), potrudimo se da sa svom revnošću pobeĊujemo tog najneĉistijeg duha, i to ne svojim silama (budući da je ĉovekovo usilje nemoćno), nego nadajući se na pomoć Gospodnju. Jer, duša se neće osloboditi ove strasti koja ne odustaje od pokušaja da je pobedi sve dok ne postane svesna da je uspešno voĊenje borbe iznad njenih moći, te da (ukoliko ne bude potkrepljena pomoći i zastupništvom Gospoda) svojim usiljem i svojom revnošću nikako ne moţe odrţati pobedu.

29.   Svaki uspeh u vrlini jeste delo blagodati Gospodnje. I savlaĊivanje svake strasti jeste Njegova pobeda. Utoliko pre je ovo delo (tj. sticanje ĉistote i savladavanje pohotne strasti) naroĉita blagodat i dar, kao što potvrĊuje mišljenje svetih otaca i iskustvo oĉišćenja od strasti, po svedoĉenju onih koji su se udostojili da ga steknu. Jer, ne osećati ţalac ploti je, na neki naĉin, isto što i - prebivati u telu i izaći iz ploti, i - biti odeven u plot i biti izvan prirode. Zbog toga ĉovek, da tako kaţem, ne moţe na svojim krilima da uzleti na takvu nebesku visinu savršenstva, ukoliko ga blagodat Gospodnja iz zemaljskog blata ne izvuĉe darom ĉistote. Jer, ljudi u telu se ni jednom vrlinom tako uspešno ne  upodobljuju anĊelima, podraţavajući njihov Žvot, kao sticanjem blagodati ĉistote. Njome oni, premda Žve na zemlji, po apostolu, imaju Žvljenje na nebesima (Fil.3,20). Njome oni u smrtnom telu već poseduju ono što se obećava svetima u budućem Žvotu, po odlaganju truleţne ploti.

30.    Poĉuj šta kaţe apostol: Svaki koji se bori od svega se uzdrţava (1.Kor.9,25). Nama, u našem duhovnom podviţništvu, on kao obrazac postavlja onoga ko se bori na trkalištima. Radi uspeha u borbi, on se uzdrţava ne samo od zabranjene hrane, pijanstva i netrezvenosti, nego i od nerada, besposlice i lenjosti. Postojanim upraţnjavanjem i pronicanjem u delo, on se stara da razvije svoje sile i zadobije veštinu. On ostavlja svaku brigu i ţalost zbog Žtejskih i supruţanskih dela, muĉeći se samo brigom o uspehu i pobedniĉkom vencu. Naroĉito se on brine da se saĉuva ĉist od plotskog oskvrnjenja, da se ĉak ni u snu ne zavara nekakvim sramnim maštanjima kako ne bi umanjio silu zadobijenu posle dugog vremena i velike brige. Iz toga moţeš videti sve što treba da radi i duhovni

podviţnik. Moţeš videti i to da je za uspeh u duhovnom delanju i tebi potrebno da prvenstveno ĉuvaš ĉistotu i celomudrenost. Prema tome, ĉistota je potrebna i u svetskim spoljašnjim nadmetanjima za truleţne vence. Koliko tek ona beskrajno neophodnija u našem duhovnom unutrašnjem stremljenju ka nebeskim vencima? Kod nas se zahteva ne samo spoljašnja ĉistota od telesnog greha, ili nevoljnog oskvrnjenja, nego naroĉito unutrašnja ĉistota misli i osećanja. Mi na svaki naĉin treba da saĉuvamo ĉiste same skrivnice srca. Ono što oni (tj. trkaĉi na trkalištu) ţele da imaju samo telesno, mi treba da posedujemo u dubinama savesti, u kojoj naš podvigopoloţnik Gospod posmatra sve, pa i najmanje, pokrete našeg proizvoljenja. Prema tome, ono što ne smemo da uĉinimo javno, ne treba da dopustimo da iznikne ni u unutrašnjosti kroz neoprezne pomisli, i onim što je sramota pred ljudima ne treba da se oskrnavljujemo srce kroz tajno saglašavanje. Jer, od ljudi se to i moţe sakriti, ali ne i od anĊela i od samog svemogućeg Boga, od koga se nikakva tajna ne moţe utajiti.

31.    Znak i mera savršenstva steĉene ĉistote jeste odsustvo svakog maštajućeg obraza ĉak i kada se odmaramo ili spavamo dubokim snom. Ako se on i javi, pri takvom stanju, ipak ostaje nemoćan da pokrene bilo kakve pohotne pokrete. Jer, takvi pokreti sluţe kao veran znak da duša još nije dostigla savršenstvo, premda se i ne uraĉunavaju u krivicu i greh. Ĉim maštajući obrazi uspevaju da proizvedu takvu neprijatnost, oĉigledno je da strast još nije u potpunosti iskorenjena.

32.    Svojstvo pomisli koje se za vreme trajanja dana ne ĉuvaju sasvim revnosno, ispoljava se za vreme noćnog pokoja. Stoga, kada nam se desi navedena neprijatnost, ne treba da krivimo san, nego nepaţnju u prethodnom vremenu. U tome treba da vidimo ispoljavanje bolesti koja se skriva u unutrašnjosti i koju nije prvi porodio noćni ĉas. On ju je samo izveo na površinu koţe, u vreme potkrepljenja tela snom, dok se ona, u stvari, nalazila u unutrašnjim nitima duše. Unutrašnji plamen strasti smo mi sami zapalili, hraneći se u toku celoga dana rĊavim pomislima. I telesne bolesti se ne raĊaju onda kada se vidljivo projavljuju, nego se obrazuju ranije i to od hrane koja je štetna za zdravlje i od koje se sabiraju rĊavi sokovi.

33.    Znajući bolje od svih prirodu svoga stvorenja, i sam Bog, Tvorac i Sazdatelj celokupnog ljudskog roda, leĉenje usmerava ka uzrocima nastanka ove strasne bolesti i kaţe: Svaki koji pogleda na ţenu sa ţeljom za njom, već je uĉinio preljubu sa njom u srcu svome (Mt.5,28). Napominjući o sladostrašću oĉiju, On ipak više izobliĉava unutrašnje osećanje koje se rĊavo koristi njihovom uslugom gledanja. U stvari, srce koje je bolesno i ranjeno strelom pohote gleda sa ţeljom, te dar gledanja koji mu je Tvorac pruŽo na dobro, po svojoj strasnosti, obraća na sluţenje rĊavim delima, ĉulom vida izvodeći na videlo bolest sladostrašća sakrivenu u njemu. Zbog toga se spasonosna zapovest i upućuje onome ĉijom strasnošću proizilazi zlo ranjavanje kroz gledanje. Jer, ne kaţe se: "Na svaki naĉin ĉuvaj oĉi svoje", nego: Svrh svega što se ĉuva ĉuvaj srce svoje (Priĉ.4,23).

34.   Neka nam prvo i glavno delo ĉuvanja ĉistote srca bude da što je moguće brţe iz naših misli izagnamo sećanje na lice ţenskog pola (ĉak i majke, sestre, srodnice ili svete ţene) koje nam se po tananom dejstvu Ċavolske pakosti prokrada u um. Inaĉe. ako se dugo zadrŽmo na takvim pomislima, neprijatelj naš i obmanjivaĉ moţe naš um od ovih ţena neprimetno da prevede na one preko kojih bi mogao posejati misli koje su štetne za dušu. Starajući se, stoga, da ispunimo zapovest: Svrh svega što se ĉuva ĉuvaj srce svoje, mi smo duţni da, po prvobitnoj zapovesti BoŽjoj, paţljivo pazimo na smrtonosnu glavu zmije (Post.Z), tj. zaĉetke zlih pomisli preko kojih Ċavo pokušava da uĊe u našu dušu.

Ukoliko se desi da, zbog našeg nemara, njegova glava prodre u naše srce treba da pazimo da za njom ne poĊe i celokupno njegovo telo, tj. da se od neĉistih misli ne porodi i saglasnost na grehovno naslaĊivanje. Ukoliko, pak, bude pušten u unutrašnjost, neprijatelj će zapleniti dušu i konaĉno je ubiti svojim smrtonosnim ugrizom. Sve bezboţnike na zemlji koji niĉu, tj. plotska osećanja, mi smo duţni da zatiremo od jutra njihovog raĊanja (Ps.100,8), i da razbijamo o kamen sinove Vavilona, dok su još deca (Ps.136,9). Jer, ako ne budu razbijeni dok su još neţni i slabi, oni će, uzrastavši zbog našeg povlaĊivanja, sa velikom silom ustati na nas, te će nas ili pogubiti, ili će biti pobeĊeni, premda ne bez velikih uzdaha i napora. Jer, kada se jaki, tj. duh naš, naoruţa i ĉuva svoj dvor, tj. ĉuva mir našeg srca strahom BoŽjim, imanje je njegovo na miru (Lk.11,21), tj. plodovi njegovih trudova i vrlina, steĉeni nakon dugog vremena. A kada doĊe jaĉi od njega i nadvlada ga, tj. Ċavo kroz saglasnost sa pomislima koje ubacuje, uzme sve oruţje njegovo u koje se uzdao, tj. sećanje na Pisma, ili strah BoŽji, i razdeli što je zaplenio od njega (Lk.11,22), tj. navike u vrlinama razveje porocima koji su im suprotni.

35.   Ovo je, kaţe sveti Pavle, volja BoŽja - svetost vaša (1.Sol.4,3). I da u nama ne bi ostavio sumnju ili tamu nerazumevanja oko toga šta upravo naziva svetošću (da li pravdu, ili ljubav, ili smirenje, ili trpljenje - budući da se svim tim vrlinama stiĉe svetost), on dalje otvoreno istiĉe: Da se ĉuvate od bluda, i svaki od vas da zna drţati svoje telo u svetosti i ĉasti, a ne u strasnoj ţelji, kao i neznabošci koji ne poznaju Boga (1.Sol.4,3-5). Pogledaj kakvim pohvalama on prevaznosi celomudrenost, nazivajući je ĉašću sasuda, tj. tela našega i svetinjom. Prema tome, onaj ko prebiva u strasti pohote, nalazi se u stanju bešĉašća i neĉistote i njegov Žvot je tuĊ svetosti. Nešto dalje, opet nazivajući celomudrenost svetošću, sveti Pavle dodaje: Jer nas ne prizva Bog na neĉistotu, nego u svetost. Koji, dakle, odbacuje (ĉistotu) ne odbacuje ĉoveka nego Boga, koji je i dao Svetoga Duha svoga vama. (1.Sol.4,7-8). On je svojoj zapovesti dao nerazrušivu silu i vaţnost govoreći da onaj ko je odbacuje ne prezire ĉoveka, tj. njega koji je zapovedio, nego Boga koji kroz njega govori, koji je srce naše naznaĉio za obitalište Duha Svetog. Vidiš li kakvim pohvalama (premda i prostim reĉima) on hvali ovu vrlinu! On, najpre, njoj pripisuje svetost; zatim utvrĊuje da se njome sasud našega tela oslobaĊa od svake neĉistote; potom, da će sasud prebivati u ĉasti kao svetinja kada izbaci sramnu neĉistotu; i, na kraju, da preko nje Sveti Duh postaje obitavatelj našeg srca (što i jeste njeno najviše preimućstvo).

36.    Navešću i drugo sliĉno svedoĉanstvo istog apostola. Pišući Jevrejima, on kaţe: Starajte se da imate mir sa svima i svetost, bez koje niko neće videti Gospoda (Jev.12,14). I ovde on jasno potvrĊuje da bez svetosti, koju on obiĉno naziva neporoĉnošću i ĉistotom duše i tela, nikako nije moguće videti Gospoda.

37.    Što je uzvišenije i nebeskije dostojanstvo celomudrenosti, tim izaziva silnije napade neprijatelja. Stoga smo duţni da se pojaĉano pridrţavamo ne samo telesnog uzdrţanja, nego i skrušenosti srca, sa neprestanim molitvenim uzdasima, kako bismo peć naše ploti, koju car vavilonski neprestano potpaljuje ţarom plotskih ţelja, stalno gasili i hladili rosom Duha Svetoga koja silazi u naša srca.

38.   Takvo raspoloţenje ćemo uspeti da zadrŽmo ukoliko se uvek budemo sećali da Bog i noću i danju gleda i zna ne samo naša tajna dela, nego i sve pomisli, i ukoliko budemo verovali da ćemo morati da mu damo odgovor za sve što se nalazi u srcu našem, kao i za sva naša dela i postupke.

39.    Mi uvek treba da drŽmo ravnomerno umereni post kako nas ĉak ni za vreme sna neĉista maštanja ne bi oskvrnjivala. Jer, ko naruši razumnu meru strogosti u uzdrţanju od hrane, neizostavno će kasnije na isti naĉin narušiti i meru popustljivosti. A sa izmenom mere potkrepljavanja hranom, neizbeţno će se izmeniti i svojstvo naše ĉistote. Pri tome je neophodno imati postojano smirenje srca i trpljenje, kao i paţljivo udaljavanje od gneva i drugih strasti u toku dana. Jer, ĉim se u nama razgori oganj gneva, u nas će lako prodreti i ţar pohote. Više od svega je neophodna bodra paţnja noću. Jer, kao što ĉistota i paţnja tokom dana priprema noćnu ĉistotu, tako i noćno bdenje srcu i paţnji pruţa silu i krepost da ustane protiv svake neĉistote tokom dana.

40.    Da li je moguće sasvim ugasiti oganj pohote, ĉiji ţar naše telo oseća kao sebi priroĊen? Prethodno pogledajmo šta o tome misli blaţeni Pavle. Umrtvite, kaţe on, udove svoje koji su na zemlji (Kol.3,5). Kakve to udove on zapoveda da umrtvljujemo? Naravno, ne ruke i noge ili neke druge udove da odsecamo, već da istrebljujemo telo grehovno, o kome govori na drugom mestu: Da bi se uništilo telo grehovno (Rim.6,6), koje, kao i svako drugo telo, ima svoje udove. Upravo njih zapoveda da umrtvimo. Na istom mestu on i nabraja koji su to udovi. Jer, rekavši: Umrtvite, dakle, udove svoje, koji su na zemlji, on produţava: Blud, neĉistotu, strast, zlu pohotu, i lakomstvo, što je idolopoklonstvo. Prvi ud je blud, tj. greh nezakonitog telesnog spajanja; drugi blud je neĉistota, koja se bez ikakvog dodira sa ţenom dogaĊa za vreme sna, ili za vreme bdenja; treći ud je strast, koja, nalazeći se u skrivnicama duše, moţe da se razgori i bez dejstva telesne pohote; ĉetvrti ud je zla pohota, koja moţe da se odnosi ne samo na navedenu neĉistu strast, nego i uopšte na sve pogubne ţelje, i koja je bolest razvraćene volje; i poslednji ud tela grehovnog za apostola jeste lakomstvo. Apostol savetuje da treba da se uzdrţavamo ne samo od tuĊih stvari, nego da i svoje velikodušno preziremo, kao što je zaista i postupala prva zajednica verujućih koja se spominje u knjizi Dela apostolskih (Dap.4,32-35). Iz svega reĉenoga moţe se izvesti zakljuĉak: ako su mnogi Hrista radi odbacili svoje imanje, pri ĉemu su ne samo posedovanje novca, nego i samu ţelju za njim, odsekli od svojih srdaca, sledi da je na isti naĉin moguće ugasiti i raspaljivanje pohote. Jer, apostol ne bi sjedinio nemoguće delo sa mogućim. Priznajući i jedno i drugo mogućim, on je zapovedio da i jedno i drugo umrtvimo. Blaţeni Pavle je do te mere bio uveren u mogućnost da se iskoreni bludna strast iz udova naših da je zapovedio ne samo da je umrtvimo, nego da se ĉak ni ime njeno ne izgovara meĊu nama: A blud i svaka neĉistota i lakomstvo da se i ne spominje meĊu vama, kao što i dolikuje svetima; ni sramotne ni lude reĉi ili šale, što god je nepristojno (Ef.5,3-4). Stoga i ne moţe biti sumnje da strast bluda moţe biti istrebljena iz udova naših. Jer, apostol je zapovedio da je odsecamo kao i gramţljivost, praznoslovlje, smehotvorstvo, koje je lakše odseći.

41.    Uostalom, treba da znamo da i pored sve strogosti uzdrţanja, tj. gladi, ţeĊi, bdenja, postojanog truda, usrdnog ĉitanja dušekorisnih knjiga, mi ne moţemo zadobiti neprekidnu ĉistotu celomudrenosti, ukoliko  nam ne doĊe u pomoć naroĉita blagodat BoŽja. Neka svako zna da je duţan da se neumorno upraţnjava u navedenim podvizima samo radi toga da bi se, trpeljivo podnoseći ţalosti od njih i privukavši k sebi milosrĊe BoŽje, udostojio Boţanstvenog dara osloboĊenja od borbe ploti i od gospodarenja nadmoćnih strasti, a ne sa nadom da će sam po sebi, posredstvom njih, postići neuništivu ĉistotu telesne celomudrenosti, koju toliko ţeli i traŽ.

42.   Ţelje sadašnjih stvari ne mogu biti savladane ili odbaĉene, ukoliko umesto njih ne budu prihvaćene druge, spasonosne. Stoga, ako ţelimo da istrebimo plotske ţelje iz naših srdaca, na njihovo mesto treba da posadimo duhovne ţelje kako naš duh, stremeći

uvek ka njihovim predmetima, ne bi imao niti ţelju, niti vremena da obraća paţnju na prelesti prolaznih zemaljskih radosti. Kada se naš duh svakodnevnim upraţnjavanjem u duhovnom delanju utvrdi u raspoloţenju odricanja od svega, iskustveno će razumeti silu stiha koji svi mi ĉesto ponavljamo, premda ga samo malobrojni, tj. opitni poimaju: Svagda vidim pred sobom Gospoda. On mi je sa desne strane da ne posrnem (Ps.15,8). Dakle silu i smisao ovoga stiha razume  samo onaj ko, dostigavši do ĉistote tela i duha o kojoj govorimo, postane svestan da ga Gospod ĉuva svakoga minuta da ne skrene na preĊašnje, i da desnicu njegovu, tj. da njegova sveta dela - On ograĊuje. Jer, Gospod je uvek prisutan pored svetih svojih i to ne sa leve (budući da sveti muţ nema ništa levo, tj. zlo), nego sa desne strane. A za grešnike i neĉiste On biva nevidljiv, zato što oni nemaju desnu stranu, na kojoj je On obiĉno prisutan.

43.   Mnogo je stepena celomudrenosti, po kojima se uzlazi do nepokolebive ĉistote. Lestvicu takvog usavršavanja celomudrenosti ja razdeljujem na šest stupnjeva, koji se zapravo neprimetno prolaze, kao što i naše telo svaki dan neosetno raste, i bez našeg znanja izrasta do svoga savršenog oblika. Prvi stepen celomudrenosti je prisutan tamo gde se monah ne podvrgava smućenju od plotske pohote u budnom stanju; drugi, tamo gde se um ne zadrţava na sladostrasnim pomislima; treći, tamo gde se pri viĊenju ţene ni malo ne uznemiri ţeljom; ĉetvrti, tamo gde u budnom stanju ne dopušta ni proste plotske pokrete; peti, tamo gde i sama tanana saglasnost na plotsko delanje ne ranjava um u sluĉaju kada rasuĊivanje ili ĉitanje privodi na sećanje ĉovekovo roĊenje; šesti, tamo gde ni za vreme sna ne biva smućen sablaţnjivim maštanjima o ţenama.

44.    Potpuna celomudrena ĉistota se od poĉetaka uzdrţanja od pohotnih misli i pokreta razlikuje savršenim umirenjem plotskih uzbuĊenja i pokojem. Savršeno sazrela celomudrenost uvek ĉuva nepomućenom i nepokolebivom ĉistotu tela i duše. Ona nije drugo do - svetost. To se dešava kada telo, prestavši da ţeli protiv duha, poĉne da se saglašava sa njegovim ţeljama i vrlinom, i kada se oboje meĊusobno sjedine ĉvrstim mirom, i, po izreci Psalmopojca, kao braća stanu da Žve zajedno (Ps.132,1). Tada i Bog prebiva sa njima, budući da se kaţe da je u miru mesto Njegovo (Ps.75,3), tj. ne u buci rata i borbe sa strastima, nego u miru celomudrenosti i u postojanom pokoju srca. Stoga onaj ko se, kroz gašenje plotskih strasti, udostoji da stekne ovo mesto mira u isto vreme postaje i obitalište BoŽje.