PREPODOBNI JOVAN KASIJAN PREGLED DUHOVNE BORBE III

BORBA PLOTI PROTIV DUHA

1.   Postoji borba u udovima našim, kao što ĉitamo kod apostola: Jer telo želi protiv Duha, a Duh protiv tela, a ovo se protivi jedno drugome da ĉinite ono što ne biste hteli (Gal.5,17). Po promisliteljskoj odluci BoŽjoj, ona kao da se ukorenila u samu našu prirodu. I zar moţemo da je ne smatramo prirodnim svojstvom ĉovekovog sastava posle pada prvostvorenog, s obzirom da je opšta za sve bez izuzetka? Potrebno je, meĊutim, verovati, da se ona, ukoliko je već svima prirodna, u nama nalazi po volji BoŽjoj i za naše dobro, a ne na zlo. Ona je u nama ostavljena radi buĊenja revnosti za više savršenstvo.

2.   Reĉ plot na ovom mesto treba shvatiti u smislu plotske volje ili zlih ţelja, a ne u smislu ĉoveka kao bića. Isto tako i pod reĉju duh ne treba razumeti neko liĉno biće, nego dobre i svete ţelje duše. Takav smisao odreĊuje i sam apostol, govoreći: Po Duhu hodite, i pohotu telesnu nećete ĉiniti. Jer, telo ţeli proti Duha, i ostalo (Gal.5,16-17). Budući da se i jedne i druge ţelje nalaze u jednom te istom ĉoveku, u nama se vodi neprestana borba. Dok pohota ploti, uglavnom teţeći ka grehovnom, nalazi zadovoljstvo u onome što se odnosi na zadovoljavanje potreba sadašnjega Žvota, duh, naprotiv, u potpunosti ţeli da se prilepi za duhovna dela, zanemarujući ĉak i najneophodnije telesne potrebe i ne posvećujući ni najmanju paţnju truleţnoj ploti. Plot se naslaĊuje izobiljem i svakovrsnim zadovoljstvima, a duhu nije prijatna briga ĉak ni o predmetima prirodnih potreba. Plot ţeli da se nasiti snom i prepuni hranom, a njemu su hrana bdenja i postovi u toj meri da ne bi

hteo da dopusti sna i hrane ĉak ni onoliko koliko je potrebno za Žvot. Ona ţeli da izobiluje svakovrsnim bogatstvima, a on nije zadovoljan ĉak ni zbog toga što ima malu koliĉinu hleba za svakodnevnu upotrebu. Ona ţeli da se razneţuje i da bude okruţena gomilom laskavaca, a njemu je uteha strog Žvot i širina nepristupne pustinje, pri ĉemu mu prisustvo smrtnika nije ugodno. Ona se zanosi poĉastima i pohvalama ljudskim, a njemu su ugodna gonjenja i uvrede.

3.       Rukovodeći se samoljubljem i zemaljskom mudrošću, naša volja zamišlja da moţe postići neku sredinu (inaĉe, dostojnu svake osude) izmeĊu ova dva stremljenja, nameravajući da se uzdrţava od plotskih strasti tako da nimalo ne trpi nevolje koje su neizbeţne pri ispunjavanju zahteva duha: ona bi htela da bez kaţnjavanja tela postigne telesnu ĉistotu, da bez truda bdenja stekne srdaĉnu ĉistotu, da i pored telesnog spokojstva obiluje duhovnim vrlinama, da bez ţestokih kleveta zadobije blagodat trpljenja, da projavi smirenje Hristovo bez gubitka svetovne poĉasti, da sledi prostotu blagoĉašća sa sujetom ovoga sveta, da sluŽ Hristu sa ljudskom slavom i odobravanjem, da odvaţno kazuje pravdu, ne srećući ĉak ni najmanje ţalosti. Uopšte, ona bi htela da postigne buduća blaga, ne gubeći sadašnja. Takva volja ne vodi ka istinskom savršenstvu, već, uspostavljajući stanje nepoţeljne topline, [ljude] ĉini dostojne prekora koji Gospod navodi u Otkrivenju: Znam dela tvoja, da nisi ni studen ni vruć!O da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih (Otk.3,15-16). Kada, pak, naiĊe blagodat, budi se energija duha i u [ĉoveku] vaspostavljaju viša stremljenja koja ga odvraćaju od svega zemaljskoga. Izlaţući se njihovom uticaju, volja već ne moţe da ostane ravnodušna i mlaka, te zadobija revnost za bolje i njemu prinosi na ţrtvu sve niţe. Pa ipak, naklonost ka ranijem pokoju ravnodušnosti ostaje u njoj, i ona je vrlo sklona da se opet vrati njemu. Da se to ne bi desilo, u ploti ostaju pokreti koji su neprijateljski prema višim stremljenjima, prema kojima volja koja je okusila viša blaga ne moţe da bude naklonjena: ĉim ih oseti, u njoj se odmah budi sva revnost i ona hrabro ĉuva svoja viša blaga. MeĊutim, dešava se da volja padne u bogoprotivnu mlakost, usled ĉega se podiţe borba ploti i podstiĉe mlakost na delanje. Iz ovoga je vidljivo da bismo se mi zauvek zadrţali u stanju pomenute bogoprotivne mlakosti kad nas iz nje ne bi izvodila borba koja se podiţe u nama. Jer, pri njoj, kada, robujući samougaĊanju, zaţelimo da sebi uĉinimo neko olakšanje, odmah ustaje plot i, ranjavajući nas ţaokama grehovnih pokreta i strasti, ne dopušta da ostanemo u utešnoj i ţeljenoj ĉistoti, te nas odvodi ka ohlaĊujućem i neţeljenom zadovoljstvu, tj. kao da nas odvlaĉi na put koji je posut trnjem. MeĊutim, to razdraţuje usnulu revnost po Bogu: ona ustaje i progoni neprijatelje koji su se pribliŽli. Svakodnevno dejstvujući u nama, ova nas borba dovodi do blagotvorne rešenosti da, odbacivši široki i bezbriţan Žvot, sa velikim znojem i skrušenošću duha steknemo ĉistotu srca, da sa strogim postom, glaĊu, ţeĊu i nespavanjem ĉuvamo ĉistotu tela, da kroz ĉitanje, razmišljanje  i neprestanu molitvu ushodimo u dobru nastrojenost duha.

4.      Osim toga, nešto tajanstveno je izobraţeno u BoŽjoj odluci koja se tiĉe naroda neprijateljski nastrojenih prema Izrailju, kao što ĉitamo u Knjizi o sudijama: A ovo su narodi koje ostavi Gospod, da njima kuša Izrailja... da bi se nauĉili na borbu (Sud.3,1-2). Takvu borbu je Gospod ustrojio ne stoga što nije hteo pokoja Izrailju ili što se nije brinuo o njegovom dobru, već zato što je video da je ona veoma korisna za njega. Izlaţući se gotovo neprestanom napadu tih naroda, on nije mogao a da ne oseća stalnu potrebu za BoŽjom pomoći. Zbog toga je bio duţan da prebiva u svagdašnjem obraćanju Njemu sa nadom, i u molitvi. Nemajući mogućnosti da ostavi delo borbe, on nije imao vremena da se

preda bezbriţnosti, ili da se raslabi od lenjosti i besposliĉenja. Jer, ĉesto mir i sreća obaraju onoga koga nije mogla da pobedi nesreća.

5.       Zbog ĉega mi kod uškopljenika po telu nalazimo uspavanu dušu: upravo zbog zablude da im, po osloboĊenju od ove plotske potrebe, nije ni potreban trud telesnog uzdrţanja i skrušenosti srca. Oni koji su raslabljeni takvom bezbriţnošću, ne brinu se o sticanju istinskog savršenstva, ili o oĉišćenju srca od duševnih strasti. Takvo stanje, premda se uzdiţe nad plotskim, ipak ostaje samo duševno. Po reĉima samoga Gospoda, ono je dostojno odbacivanja zbog toga što se, od hladnoga prešavši ka mlakome, zaustavilo na nepoţeljnoj toplini.

6.      Prema tome, u samom poĉetku odricanja, kada prestajemo da budemo plotski, tj. kada poĉinjemo da se odvajamo od svetovnih obiĉaja i da se uzdrţavamo od oĉigledne plotske neĉistote, treba da poţurimo da se svom snagom odmah postaramo da usvojimo duhovno stanje, da se ne bi desilo da uzmaštamo da smo, samim tim što smo se odrekli od sveta po spoljašnjem ĉoveku, ili što smo prekratili oskvrnjenje plotskom preljubom, već postigli savršenstvo, te da postanemo lenji i bezbriţni u istrebljivanju uzroka strasti. Inaĉe, desiće se da ćemo se zaustaviti na sredini izmeĊu ploti i duha i da ne nećemo postići stepen duhovnog savršenstva, misleći da je za njega dovoljno na spoljašnji naĉin se odvojiti od svetskog Žvota i zadovoljstava i biti jednostavno dalek od razvrata i telesnih veza. Jer, ako ostanemo u ovom stanju mlakosti (ravnodušnosti), koje se smatra najgorim, bićemo izbljuvani iz usta Gospodnjih, kao što kaţe: Tako. pošto si mlak... izbljuvaću te iz usta svojih (Otk.3,16). Pravedno je Gospod objavio da će oni koje je primio u nedra ljubavi, i koji su se pokazali kao hladni, biti izbljuvani sa nekim gaĊenjem. Jer. lakše se obraća ka spasenju i lakše uzlazi na vrh duhovnog savršenstva plotski ĉovek, tj. svetovnjak ili neznaboţac, nego onaj, ko je primio jaram Hristov, ali nije stupio na put savršenstva, već je dopustio da se prvi oganj duhovne revnosti ohladi. Naime, prvi će, budući smiravan ĉulnim strastima i postajući svestan svoje neĉistote zbog plotskog oskvrnjenja, dospeti u skrušenost i pribeći Istoĉniku svake ĉistote i savršenstva, te se uzgnušati hladnog stanja neverja i bezbriţnosti u kome se nalazio. Goreći duhom, on će lakše uzići ka savršenstvu. Tome nasuprot, onaj ko se hladno prihvata dela Gospodnjeg i bez smirenja i duţnog usrĊa stupa na put ovog zvanja, budući jednom poraţen ovom bednom zarazom, već ne moţe sam sebe da umudri na bolje, niti prima urazumljenje od drugih. Jer, on, po reĉi Gospodnjoj, govori u srcu svome: Bogat sam, i obogatio sam se i ništa mi ne treba, premda njemu više pristaje ono što dalje sledi: A ne znaš da si nesrećan, i jadan, i siromašan, i slep, i nag (Otk:-3,17). Na taj naĉin, on postaje gori od svetovnog ĉoveka jer gubi svest o tome da je bedan, slep i nag, da mu je u mnogo ĉemu potrebno ispravljanje, da ima veliku potrebu za poukama i urazumljivanjem od strane drugih. Usled toga on ne prihvata ni jednu spasonosnu reĉ, ne shvatajući da će u budućem veku neizbeţno biti podvrgnut najstroŽjem sudu i kazni.