20.    oglavlje

Bolnice - mesta gde pacijenti odlaze da se razbole

Ovom knjigom sam pokušao da vam pomognem da odredite koje bolesti zahtevaju medicinsku pomoć i da vas upozorim na oblike lečenja koji mogu biti opasniji od same bolesti koju leče. Još jedna, poslednja opomena: ne dopustite da vaše dete bude poslato na bolničko lečenje ako njegovo stanje nije tako ozbiljno da mu je život u opasnosti.

Srazmerno malo dečijih bolesti zahteva bolničko lečenje, ali mnoga deca nepotrebno završe u bolnici jer je to zgodnije (i unosnije) njihovom doktoru. Većina bolesti i povreda se uspešno leči u hitnoj pomoći, ordinaciji ili ambulanti, bez hospitalizacije, a najbolju i najsigurniju negu vaše dete će dobiti kod kuće.

Postoje dve osnovne kategorije bolesti tipične za one kojima je potrebna medicinska pomoć, a naročito ako zbog toga odlaze na bolničko lečenje. Možda za njih nikada niste čuli jer ih lekari retko spominju u prisutnosti pacijenata. Zašto? Zato što izraz ja- trogen označava bolesti i povrede koje su uzrokovali lekari, a ter- min nozokomijalne infekcije (intrahospitalne) označava one zaraze koje su pacijenti “pokupili” u bolnici. Obe kategorije su ozbiljna opasnost za zdravlje vašeg deteta ako dopustite da se leči u bolnici.

Gotovo 2.000.000 Amerikanaca odlazi svake godine u bolnicu zbog jedne bolesti, a dobiju drugu. Od bolesti koje se dobiju u bolnici čak 20.000 slučajeva završi smrću. Broj onih koji se zaraze nozokomijalnom bolešću zahvati 5% svih koji dođu na bolničko lečenje. Drugim rečima, ako vaše dete dođe na bolničko lečenje

zbog jedne bolesti, izgledi su 1:20 da će se zaraziti drugom pre nego što napusti bolnicu. Staviše, nije isključeno da umre od te bolesti pre nego što ga otpuste kući. Ako je u bolnicu došlo zbog stanja opasnog po život, takav rizik je prihvatljiv, ali ako bolničko lečenje nije bilo neophodno, takav bi rizik svakako trebalo izbeći.

Ovi rizici se retko otkrivaju u časopisima koje čitaju pacijenti, ali lekari znaju za njih po izveštajima pisanim u medicinskim ča- sopisima. Jedan takav izveštaj izašao je u JAMA 1978. godine i u njemu je o smrtnosti i ceni nozokomijalnih infekcija pisalo:

“Bolnički pacijenti koji pate od nozokomijalne bakterije (bak- terijska infekcija krvi) i odgovarajuća kontrolna grupa bolničkih pacijenata koja nije bolovala od te zaraze iskorišćeni su da bi se odredili nepotrebni bolnički troškovi i smrtnost koja se može pripisati nozokomijskim bakterijama. Smrtnost je bila 14 puta veća među pacijentima koji su bolovali od nozokomijske bakteri- je nego među kontrolnom grupom koja je patila samo od pri- marne bolesti. Analiza troškova, na temelju 81 para pacijent

-dvostruko bolesni pacijent, pokazala je prosečni porast bolničkih troškova od 3.600 dolara za pacijente koji su imali nozokomijalnu bakteriju.”

Zbog infekcije koju je zaradio u bolnici prosečni pacijent mora ostati na lečenju 14 dana duže. Uz današnje galopirajuće cene bolničkog dana, svota od 3.600 dolara verovatno je dvostruka ili trostruka.

Bolesti disajnih puteva dobijeni u bolnicama

Istraživanje sprovedeno pre 6 godina na pedijatrijskom ode- lenju jedne bolnice otkrilo je da je 1/6 dece u opasnosti da zbog boravka u bolnici dobije neku bolest disajnih puteva. Među hos- pitalizovanom decom brojni su i slučajevi epidemijskih bolesti. Tako je 1979. godine dvoje dece umrlo, a troje dobilo trajnu pa- ralizu ili oštećenje mozga prilikom naleta meningitisa u dečijoj sobi bolnice u Floridi. Prilikom ove epidemije, kao i mnogih dru-

gih, ustanovljeno je da se epidemija proširila zbog toga što medi- cinsko osoblje nije pralo ruke!

Prošlo je već više od stotinu godina otkako je mađarski doktor Ignaz Semmelweis otkrio da do smrti od babinje groznice dolazi zbog toga što studenti medicine nisu prali ruke. To otkriće su nje- gove kolege uglavnom odbacili i on je pao u zaborav. Na kraju je umro u ludnici - možda upravo od neke bolesti koju je “pobrao” u bolnici. Čini se da medicinsko osoblje sporo uči, jer ni danas mnogi još nisu shvatili njegovu poruku.

Godine 1981. sprovedeno je istraživanje u odelenjima za in- tenzivnu negu privatnih bolnica i klinika (bolnice pri medicinskim fakultetimа које služe za obuku studenata), a trajalo je duže od dva meseca. Istraživači su pratili navike pranja ruku lekara, medi- cinskih sestara i drugog medicinskog osoblja. Medicinsko osoblje je pralo ruke između 2 pacijenta samo u 41% slučajeva na kli- nikama i tek 28% slučajeva u privatnim bolnicama. Lekari su bili najgori prekršitelji. Oni su prali ruke tek u 28% slučajeva na kli- nikama i 14% u privatnim bolnicama.

Na ovim podacima sam se zadržao zato što bih vas želeo lišiti zablude u kojoj živi većina ljudi: da su bolnice higijenska, gotovo sterilna utočišta za vašu decu. Zapravo, istraživanja pokazuju da su higijenske navike medicinskog osoblja često odvratne, a bol- nica je, verovatno, najveće leglo klica u gradu. Ako je ne možete izbeći, možete biti bar upozoreni kako biste mogli zahtevati da se, u slučaju hospitalizacije vašeg deteta, preduzmu odgovara- juće preventivne higijenske mere.

U bolnicama preti opasnost i od jatrogenih bolesti, jer su le- kari jako motivisani svojim obrazovanjem i neopravdanim stra- hom od sudskih tužbi, pa primenjuju svu medicinsku tehnologiju koja im stoji na raspolaganju, čak i kad njena vrednost u dijag- nostifikovanju i lečenju nije dokazana. Sve što doktor napravi podrazumeva dodatni rizik za vaše dete. Svaki ubod iglom otvara put zarazi u organizam. Svaki lek koji prepiše može ostaviti štetne

posledice. Svako rentgensko zračenje povećava mogućnost oš- tećenja koja se mogu javiti tek u kasnijem životnom dobu.

Brojna istraživanja pokazuju da jatrogene bolesti koje se “do- biju” u bolnicama nisu izdvojena pojava. Jedno takvo istraživanje obuhvatilo je 815 pacijenata na odelenju opšte medicine jedne klinike. Ustanovljeno je da više od 1/3, 36%, pati od bolesti uz- rokovanih nečim što je preduzeo doktor; 165 pacijenata bolovalo je zahvaljujući doktoru, a 125 je imalo više jatrogenih stanja. Među njima bile su komplikacije sa srcem i plućima, upale ili za- raze, gastrointestinalni problemi, nervna oštećenja, alergijske reakcije, krvarenja i smetnje u metabolizmu.

U poslednje dve decenije mnoga druga istraživanja dala su slične rezultate. Istraživanje sprovedeno 1963. godine na 1.000 pacijenata otkrilo je da je čak 20% dobilo neku jatrogenu bolest prilikom boravka na klinici. 51% žrtava imalo je komplikacije zbog lekova, a 24 % zbog dijagnostičkih ili terapijskih procedura. Bolesti vezane za komplikacije koje su prethodile lečenju, pog- rešnu negu ili neželjene posledice operacije nisu uzete u obzir jer bi tada broj bio još šokantniji.

Emocionalne posledice hospitalizacije

Rizici hospitalizacije kod malog deteta nisu ograničeni samo na fizičke. Mogu se pojaviti štetne psihološke i emocionalne pos- ledice. Za malo dete je i samo odvajanje od roditelja traumatično iskustvo. Kada je to odvajanje povezano sa užasnom atmosferom bolnice, iskustvo je gotovo neminovno zastrašujuće.

Emocionalna i psihološka šteta nanesena takvim postupkom nije uvek prolazna. Evo šta piše “Pediatrics” (Pedijatrija), časopis Američke akademije pedijatrije, u novembru 1979. godine:

“Kada malo dete treba hospitalizovati, posledice tog iskustva mogu biti štetne. Nekoliko istraživanja upućuje na to da se takve posledice ogledaju u poremećajima ponašanja, usporenom raz- vitku, sporijem oporavku i sl. Dva istraživanja u Velikoj Britaniji pružaju očigledan dokaz da se hospitalizacija duža od sedam

dana, ili ponovljeni kraći boravci u bolnici kod dece mlađe od 5 godina, mogu povezati s povećanom učestalosti poremećaja u ponašanju kod uzrasta od 10 godina i kasnije u doba puberteta”.

Ovim poglavljem želeo bih vas upozoriti na opasnosti koje vre- baju na vaše dete ako dopustite da se leči u bolnici. Isto sam tako svestan da bi jednog dana neki pedijatar mogao zahtevati da vaše dete ode na bolničko lečenje. Šta učiniti kada dođe taj dan?

Pre svega, zahtevajte od lekara da vam, na vaše zadovoljstvo, dokaže da ono što namerava da radi u bolnici ne može da obavi u svojoj ordinaciji, u ambulanti ili kod kuće. Osim u situacijama opasnim po život, kada treba ceo dan pratiti stanje savremenom medicinskom tehnologijom, praktično nema postupka koji se ne bi mogao obaviti u ambulanti i doslovce nema bolesti koju ne bi mogao lečiti dobro obavešten roditelj kod kuće.

Drugo, ako dete odlazi u bolnicu zbog operativnog zahvata, proverite da li je operacija zaista važna i da li se može obaviti am- bulantno, uz kućnu negu. Kao što sam u drugim poglavljima na- glasio, većina operacija na deci nije potrebna, a većina onih koje su opravdane mogu se sigurno obaviti bez boravka u bolnici. Zaš- to rizikovati da dete ostane u bolnici zbog jedne bolesti, a da do- bije drugu?

Treće, ako je bolničko lečenje neizbežno, ne dopustite da vaše dete provede onde ni jedan sat samo. Ako vi ne možete biti s njim, dogovorite se sa nekim ko je detetu blizak ili nekim ko može paziti šta se s njim događa. Upoznajte se sa lekovima i načinima lečenja te kao jastreb pratite kretanje medicinskog osoblja. Neka budu svesni da ih posmatrate kako bi što manje grešili. Oni su ljudi i greše, često su u žurbi pa je na vama da štitite svoje dete od posledica pritiska pod kojim rade. Ne dajte da vas lekari ili medicinske sestre zastraše. Zahtevajte obaveštenje o lekovima i postupcima koje primenjuju na vašem detetu, pitajte koliko su rizični i kakve posledice mogu izazvati, pazite na nivo higijene i istrajte u zahtevima da dete bude što pre otpušteno kući.

Ne ustručavajte se ako bi vas neko od medicinskog osoblja mogao smatrati gnjavatorom. To bi bila korisna reakcija jer bi vaše dete možda ranije izašlo iz bolnice.