Bol je razvoj

Nema nikakve potrebe da se nekome uskracuje mogucnost da se razvija (sto je ionako nemoguce). Ali, mozemo da imamo zelju da se taj razvoj ubrza. Zbog toga se nasa funkcija menja i mi vise nismo spasioci, vec asistenti.

Pomoc je uvek na nivou svesti. To ne znaci da ako vidimo da je neko polomio ruku ne treba da mu pomognemo da namesti polomljenu kost. Ako znamo da smo to uradili sa svescu da mozemo da iscelimo ruku, a da ne ugradimo šinu, samo napred! Isus verovatno nikada nije koristio šine ili štake, ali je razumeo sa kog nivoa je moguce intervenisati.

Ako nivo nase svesti nije dovoljno veliki da iscelimo sopstvenu glavobolju, treba bar da budemo svesni i popijemo aspirin. Na oba nacina se eliminise nesto sto nam smeta, a to je cilj.

 Zato, kada primetimo da se u necijem zivotu nesto desava, verovatno ce prva reakcija biti da tu osobu odvedemo kod lekara, cak iako znamo da on funkcionise samo na fizickom planu i ne zna kako da isceli bilo sta. Konvencionalna medicina moze nekome da kupi jos malo vremena u ovoj inkarnaciji, i samim tim da smanji broj inkarnacija potrebnih za diplomu. Veliki poklon.

Ako kao jedino resenje neke krize vidimo intervenciju, samo napred, ne mozemo pogresiti. Ako se pokaze da nase akcije motivise ego (strah, osecaj bespomocnosti, i td.), mozda ce nas karma malo cusnuti, ali nikakva steta nece biti nacinjena.

Ako verujemo da ce nasa akcija ustedeti malo bola i patnje, mozemo da nastavimo. Ali ne smemo da padnemo u iskusenja da procenjujemo bol kao nesto lose, pogresno ili nefer.

Onoliko koliko pozitivno mislimo, toliko smo i korisni. Ne mozemo istovremeno da saljemo svetlo detetu i osudjujemo onoga ko ga zlostavlja. Treba da zatrazimo pomoc od vodjstva.

Potrebni su ljubav i mir, ne osude. Ne treba da nas interesuje kako da kaznimo mucitelja, nas interesuje isceljenje.

Ako uspemo da se setimo da udjemo u meditaciju ili obavimo neki slican ritual, ponovo cemo postati objektivni. Mozemo da vizualizujemo energiju ljubavi koja okruzeje dete, roditelje i socijalnog radnika.

Kada tako radimo, nema sanse da Berlinskizid ne padne. Desice se nesto cudesno. Detetov put ce postati laksi jer smo postupali prema kosmickom zakonu. Ako se ponovo raspitamo kroz nedelju dana, otkricemo da je mozda roditelj- mucitelj krenuo na psiho terapije, da je neka dobra tetka, puna ljubavi, dosla da se stara o detetu. Ili se desilo neko drugo "cudo".

Ako neko koga poznajemo ima trenutno neki izazov u zivotu, ubrzacemo isceljenje ako odemo kuci i posaljemo mu sjajan snop nase mentalne svetlosti u kojoj cemo ga okupati.

U njihovo ime i za njihovo dobro potrazite istinu. Ne treba da im kazemo: "Eh, kada bi samo mogao da izmenis svoje misli!" Nece pomoci ako nekome ko je slupao auto kazemo: "Pa, sam si to kreirao!"

Daleko je mudrije komunicirati na nacin o kome govore majstori, tj. telepatski i da tako premostimo odbrane ega.