LEKCIJA 1: Bogati ne rade za platu

Svome siromašnom ocu nisam rekao da radim bez plate. On to ne bi razumeo, a ja nisam želeo da se uvaljujem u objašnjavanje nečega što ni sam nisam shvatao.

Tri naredne nedelje Majk i ja smo svake subote odrađivali svoja tri sata bez ikakve plate. Sam posao nije mi teško padao i s vremenom je čak postajao lakši. Ali, bilo mi je žao propuštenih bejzbol utakmica i zbog toga što više nisam mogao sebi da kupim ni one stripove.

Bogati otac je navratio da nas obiđe treće nedelje, negde oko

podneva. Čuli smo kako parkira kamionet i pucketanje tek ugašenog motora. Ušao je u radnju i srdačnim zagrljajem pozdravio gospođu Martin. Pošto se raspitao o poslovanju prodavnice, otišao je do frižidera za sladoled, izvadio dva štapića, platio za njih i mahnuo Majku i meni.

,,Ajmo u šetnju, momci."

Prešli smo preko ulice, izbegavši nekoliko nailazećih automobila, i odšetali na prostranu poljanu na kojoj je nekolicina odraslih igrala bejzbol. Seli smo podalje od njih, za jedan izletnički sto, gde nam je dao sladolede.

,,Momci, kako ide?"

,,OK", rekao je Majk.

Ja sam se složio s tim, klimnuvši glavom.

,,Da li ste nešto naučili u međuvremenu?" pitao je bogati otac.

Majk i ja smo se pogledali, slegnuli ramenima i istovremeno odmahnuli glavom.

Izbegavanje jedne od najvećih životnih zamki

,,Dakle, momci, bilo bi dobro da počnete da razmišljate. Jedna od najvećih životnih lekcija vam je pred nosom. Ako je savladate, uživaćete u životu punom slobode i sigurnosti. Ako ne, završićete poput gospođe Martin i većine ovih Ljudi koji igraju bejzbol u ovom parku. Oni veoma naporno rade, za malu platu, grčevito se drže iluzije o sigurnom poslu, jedva čekaju one tri nedelje godišnjeg odmora i oskudnu penziju nakon četrdeset i pet godina rada. Ako vam to zvuči uzbudljivo, daću vam povišicu: dvadeset pet centi na sat."

,,Ali, ovo su sve dobri i vredni Ljudi. Zašto ih ismevate?" hteo sam da znam.

Osmeh je ozario lice bogatog oca.

,,Gospođa Martin mi je kao majka. Nikad ne bih bio tako okrutan. Možda zvučim okrutno, jer se iz petnih žila trudim da vam ukažem na nešto. Želim da proširim vaše vidike kako biste nešto uvideli. Nešto što većina nikada nije imala privilegiju da vidi, jer im je vidik suviše uzan. Većina nikada ne primeti zamku u koju je upala."

Majk i ja smo samo ćutke sedeli, jer nismo bili sasvim sigurni šta hoće da nam kaže. Jeste zvučao okrutno, ali osećali smo kako očajnički želi da nešto shvatimo.

Smešeći se, bogati otac je rekao: ,,Zar dvadeset i pet centi na sat ne zvuči dobro? Zar ne čini da vam srce odmah brže zakuca?"

Odmahnuo sam glavom za ,,ne", ali u stvari je bilo tako. Dvadeset pet centi na sat za mene su bile dobre pare.

,,OK, daću vam dolar na sat", s lukavim osmehom na licu.

Moje srce je počelo da lupa kao ludo, a mozak je urlao: ,,Uzmi. Uzmi." Nisam verovao svojim ušima. Ipak, i dalje nisam ni reč progovarao.

,,OK, dva dolara na sat."

Moj mali devetogodišnji mozak i srce samo što nisu eksplodirali. Napokon, bila je 1956. i sa dva dolara na sat bio bih najbogatiji klinac na svetu. Nisam mogao ni da zamislim da zarađujem tolike pare. Čeznuo sam da kažem ,,da". Želeo sam da prihvatim tu ponudu. U mislima sam video novi bicikl, novu rukavicu za bejzbol i strahopoštovanje na licima svojih drugova kad iz džepa izvadim gomilu keša. A povrh svega, Džimi i njegovi bogati drugari više me nikada ne bi mogli nazvati ,,siromašnim". Ali, svejedno nisam davao glasa od sebe.

Možda mi se mozak pregrejao, pa mu je iskočio osigurač. Međutim, duboko u duši, žarko sam želeo ta dva dolara.

Sladoled se topio i curio mi niz ruku. Na štapiću nije bilo više ničega, a lepljiva barica vanile i čokolade predstavljala je pravu gozbu za mrave. Bogati otac je posmatrao dvojicu dečaka koji su mu uzvraćali pogled, širom otvorenih očiju i praznih mozgova. Znao je da nas testira i znao je da deo naših emocija želi da prihvati ponudu. Znao je da u duši svakog ljudskog bića postoji crta slabosti i siromaštva koja dozvoljava da bude kupljena. A znao je i da u duši svakog ljudskog bića postoji onaj snažan i odlučan deo koji se nikada ne da potkupiti. Pitanje je bilo samo koji će od ta dva dela prevladati. On je u svom životu testirao hiljade duša. Testirao je duše svaki put kad bi nekoga pozvao na razgovor u vezi s poslom.

,,OK, pet dolara na sat."

Odjednom se sve u meni utišalo. Nešto se promenilo. Ponuda je bila previsoka i postalaje smešna. Godine 1956. nije bilo mnogo odraslih koji su zarađivali pet dolara na sat. Iskušenje je prošlo i ustupilo mesto smirenosti. Lagano, okrenuo sam se nalevo da bih pogledao Majka. Uzvratio mi je pogled. Onaj slabi i siromašni deo moje duše je zaćutao. Prevladao je onaj nepotkupljivi deo, onaj koji nije imao cenu. U moj mozak i dušu uselili su se nekakav mir i sigurnost u pogledu novca. Znao sam da je i Majk došao do te tačke.

,,Dobro", reče bogati otac meko. ,,Većina Ljudi ima svoju cenu. A imaju je zahvaljujući ljudskim emocijama koje se zovu strah i pohlepa. Pre svega, strah da ćemo ostati bez novca motiviše nas da naporno radimo, a kad počnemo da dobijamo platu, pohlepa ili žudnja nas podstaknu na razmišljanje o svim onim divnim stvarima koje se novcem mogu kupiti. I tako se formira obrazac."

,,Kakav obrazac?" pitao sam.

,,Ustaješ, ideš na posao, plaćaš račune, ustaješ, ideš na posao, plaćaš račune... Do kraja života bivaju vođeni dvema emocijama, strahom i pohlepom. Ponudi im više novca i nastaviće da se vrte u tom krugu tako što će trošiti još više. To je ono što ja nazivam ,,trkom pacova".

,,Postoji li i drugi način?" pitao je Majk.

,,Da", reče polako bogati otac. ,,Ali ga tek nekolicina otkrije."

,,Koji je to način?" pitao je dalje Majk.

,,Onaj za koji se nadam da ćete ga vi, momci, otkriti i učiti uz mene. Zato sam prestao da vas plaćam."

,,A da nam daš neki nagoveštaj?" nastavio je Majk. ,,Pomalo smo umorni, pogotovo zato što radimo za džabe."

,,Dakle, prvi korak jeste reći istinu", reče bogati otac.

,,Mi nismo ništa lagali", rekao sam.

,,Nisam ni rekao da ste lagali. Rekao sam ,reći istinu'," ponovio je bogati otac.

,,Istinu o čemu?" pitao sam.

,,O vašim osećanjima", odgovori bogati otac.  ,,Ne  morate je reći nikome drugom. Samo sebi."

,,Hoćete da kažete da Ljudi u ovom parku, oni koji rade za vas, gospoda Martin, da oni to ne znaju?" upitao sam.

,,Sumnjam da znaju", odvrati bogati otac. ,,Umesto toga, osećaju strah da neće imati novca. Umesto da se suprotstave tom strahu, reaguju umesto da misle. Reaguju emotivno urresto da upotrebe mozak", reče bogati otac, milujući nas po kosi. ,,A onda, kad dođu do nekog dolara, opet ih ponesu osećanja radosti i žudnje i pohlepe, i opet reaguju umesto da misle."

,,Znači, njihova osećanja misle za njih", reče Majk.

,,Tako je", odgovori bogati otac. ,,Umesto da kažu istinu o tome kako se osećaju, oni reaguju u skladu s tim osećanjima, bez razmišljanja. Plaše se, idu na posao s nadom da će novac ublažiti strah, ali ništa od toga. Taj stari strah ih progoni i nastavljaju da odlaze na posao nadajući se da će novac učiniti da straha nestane. međutim, on i dalje ne nestaje. Strah ih drži zarobljene i oni rade, zaraduju, rade, zarađuju i stalno se nadaju da će strah nestati. Ali, svakog dana ustaju, a strah se budi zajedno s njima. Milionima Ljudi ne dozvoljava da spavaju, jer su suviše nemirni i zabrinuti. I oni ponovo ustaju i idu na posao, nadajući se da će plata odagnati strah koji im razdire dušu. Novac gospodari njihovim životima, a oni neće da priznaju da je tako. On kontroliše njihova osećanja, a na taj način i njihove duše."

Bogati otac je ovo izgovorio tiho, puštajući da nam se njegove reči urežu u pamćenje. Majk i ja smo čuli šta je rekao, ali nismo u potpunosti shvatili šta je hteo da kaže. Znao sam samo da sam se često čudio zbog čega odrasli tako žure na posao. Nije mi delovalo da se bogzna kako zabavljaju tamo i nikad nisu izgledali specijalno srećni, ali nešto ih je teralo da stalno žure na posao.

Shvativši da smo apsorbovali onoliko koliko smo mogli od onoga što nam je govorio, bogati otac reče: ,,Hoću da vi, momci, izbegnete tu zamku. Tome zapravo i želim da vas naučim. Ne samo da budete bogati, jer bogatstvo nije rešenje problema."

,,Nije?" upitao sam.

,,Ne, nije. Dozvoli da kažem nešto o drugoj emociji, žudnja. Neki je nazivaju pohlepom, ali ja više volim da kažem žudnja. Savršeno

je normalno žudeti za nečim boljim, lepšim, zabavnijim ili uzbudljivijim. Dakle, Ijude i žudnja tera da rade za novac. Žude za novcem jer misle da njime mogu da kupe radost. Međutim, ta radost je često kratkog daha i ubrzo im je potrebno više novca, za više radosti, više zadovoljstva, više udobnosti, više bezbednosti. I onda nastavljaju da rade, misleći da će novac smiriti njihovu strahom i žudnjom rastrzanu dušu. Ali, novac to ne može."

,,To važi i za bogate Ijude?" upita Majk.

,,Da, i za njih", odvrati bogati otac. ,,Štaviše, razlog što su mnogi bogataši postali bogati nije žudnja nego strah. Oni zaista veruju da novac može da odagna taj strah od nedostatka novca, od nemaštine, i onda ga gomilaju na tone, samo da bi otkrili da se strah pojačava. Zatim počrnju da se plaše da će izgubiti novac. Imam prijatelje koji se i dalje ubijaju poslom iako imaju veoma mnogo. Znam Ijude koji su danas, kad poseduju milione, uplašeniji nego onda kad nisu imali ništa. Užasnuti su mogućnošću da izgube sav svoj novac. Strahovi koji su ih naterali da se obogate postali su još izraženiji. Onaj slab i siromašan deo njihove duše se sada u stvari još glasnije čuje. Oni ne žele da izgube svoje velike kuće, automobile, život na visokoj nozi koji im novac omogućava. Zabrinuti su zbog onoga što bi njihovi prijatelji mogli reci ako oni izgube sav svoj novac. Mnogi su očajni i neurotični, premda izgledaju bogati i imaju stalno sve više novca."

,,Znači li to da su siromašni srećniji?" upitah.

,,Ne, mislim da nisu", odvrati bogati otac. ,,Izbegavanje novca je isto tako poremećeno kao i vezanost za njega."

Kao naručen, pored našeg stola prošao je jedan beskućnik, zaustavio se kod velike korpe za otpatke i počeo da pretura po njoj. Nas trojica smo ga posmatrali s velikim interesovanjem, mada bismo ga do pre pola sata verovatno sasvim ignorisali.

Bogati otac je izvadio jedan dolar iz novčanika i mahnuo starcu. Videći novac, beskućnik je prišao ne časeći ni časa, uzeo novčanicu i, ne prestajući da zahvaljuje bogatom ocu, odjurio blagosiljajući svoju sreću.

,,Ovaj se ne razlikuje baš mnogo od većine mojih radnika", reče bogati otac. ,,Upoznao sam mnoge koji tvrde kako ih novac uopšte ne interesuje. A ovamo, svakog dana provode osam sati na poslu. To je poricanje istine. Ako ih novac ne interesuje, što onda rade? Ta je vrsta razmišljanja verovatno poremećenija nego čovek koji gomila novac."

Dok sam sedeo i slušao svog bogatog oca, moj um se prisećao koliko sam puta čuo svog tatu da kaže: ,,Mene novac ne zanima." Često je ponavljao te reči, a bila je tu i još jedna rečenica iza koje se uvek krio: ,,Radim zato što volim svoj posao."

,,Onda, šta ćemo?" pitao sam. ,,Da ne radimo za novac sve dok ne nestanu svi tragovi straha i pohlepe?"

,,Ne, to bi bilo gubljenje vremena", odgovori bogati otac.

,,Osećanja nas čine ljudima. Čine nas stvarnima. Reč ,emocija' označava energiju u pokretu. Budi iskren u pogledu svojih osećanja i koristi ih, u sprezi s mozgom, u svoju korist, a ne protiv sebe."

,,Sporije!" uzviknu Majk.

,,Neka te ne brine ovo što sam rekao. S godinama, biće ti jasnije. Jednostavno, budi posmatrač svojih emocija, a ne njihov reaktor. Većina Ljudi nije ni svesna da dozvoljava emocijama da razmišljaju umesto njih. Vaša osećanja su vaša osećanja, ali morate da naučite da razmišljate."

,,Možete li da mi date neki primer?" pitao sam.

,,Naravno", odvrati bogati otac. ,,Kada neko kaže da mora da nađe posao, vrlo je verovatno da je dozvolio osećanju da razmišlja za njega. Ono što generiše tu misao jeste strah da neće imati novca."

,,Ne razumem", reče Majk.

,,Na primer", reče bogati otac, ,,ako strah od nemaštine raste, umesto da odmah izjure ne bi li našli posao i zaradili nekoliko dolara kojima će ugušiti taj strah, mogli bi da se zapitaju sledeće: ,Da li je posao najbolje rešenje za odagnavanje straha na duge staze?' Po mom mišljenju, odgovor je ,ne'. Pogotovo ako pogledaš nečiji život. Posao je zapravo kratkoročno rešenje dugoročnog problema."

,,Ali, moj tata uvek govori: ,Drž' se škole i imaj dobre ocene, pa ćeš moći da nađeš siguran i stabilan posao'," upao sam, pomalo zbunjen.

,,Da, shvatam to", reče bogati otac. ,,Većina Ljudi to preporučuje, i uglavnom to i jeste dobra ideja. Međutim, ta preporuka proističe upravo iz straha."

,,Mislite, moj otac to kaže jer se plaši?"

,,Da", odgovori bogati otac. ,,Užasava se mogućnosti da nećeš biti u stanju da zaradiš novac i uklopiš se u drušrvo. Nemoj me pogrešno razumeti. On te voli i želi ti samo najbolje. Mislim da njegov strah jeste opravdan. Obrazovanje i posao su važni. Međutim, oni ne pomažu da strah nestane. Vidi, isti onaj strah koji ga tera da svakog jutra ustane i ode na posao jeste strah koji ga čini tako fanatičnim u pogledu tvog školovanja.",,I šta vi preporučujete?" pitao sam.

,,Želim da vas naučim da ovladate snagom novca, a ne da ga se plašite. Taj predmet se ne uči u školama. Ali, ako ne naučite, postaćete robovi novca."

Konačno je počelo da dobija smisao. On je želeo da proširimo vidike. Da vidimo ono što nije videla gospođa Martin, što nisu videli njegovi radnici, pa čak ni moj otac. Primeri koje je naveo zvučali su mi tada okrutno, ali ih nikada nisam zaboravio. Moj se vidik tog dana proširio i počinjao sam da vidim tu zamku koja je ležala ispred većine Ljudi.

,,Vidi, svi smo mi na ovaj ili onaj način zaposleni, ali naprosto radimo na različitim nivoima", reče bogati otac. ,,Želim samo da vi,

klinci, imate šansu da izbegnete zamku. Zamku prouzrokovanu dvema emocijama, strahom i žudnjom. Upotrebite ih u svoju korist, a ne na svoju štetu. Tome želim da vas naučim. Nije moj cilj da vas naučim da zaradite brdo para. One neće pomoći da izađete na kraj sa strahom ili žudnjom. Ako ne umete da izađete na kraj sa strahom i žudnjom, a obogatite se, bićete samo bogato plaćen rob."

,,Kako ćemo izbeći tu zamku?" pitao sam.

,,Glavni uzrok siromaštva ili fmansijskih problema jesu strah i neznanje, a ne ekonomija, vlada ili bogati. Taj samonametnuti strah i neznanje drže Ijude u klopci. Zato vi, momci, valja da idete u školu i kasnije diplomirate na koledžu. Aja ću vas naučiti kako da ne upadnete u klopku."

Delovi slagalice polako su počeli da se uklapaju. Moj obrazovani otac imao je visoko obrazovanje i divnu karijeru. Ali, u školi mu nikada nisu rekli kako da ovlada novcem ili svojim strahovima. Postalo mi je jasno da od dva oca mogu da naučim različite i važne stvari.

,,Znači, ti govoriš o strahu od nemaštine. Kako žudnja za novcem utiče na naše razmišljanje?" upitao je Majk.

,,Kako ste se osećali kad sam vas iskušavao povišicom? Da li ste opazili kako vaša žudnja raste?"

Klimnuli smo potvrdno.

,,Oduprevši se svojim osećanjima, bili ste u stanju da odložite reakciju i razmišljate. To je najvažnije. Uvek će se u nama nalaziti osećanja straha i pohlepe. Od sada pa nadalje najbitnije je da osećanja upotrebite u svoju korist, i to na duge staze, a ne da im jednostavno dopustite da vas vode tako što će kontrolisati vaše razmišljanje. Mnogi Ljudi upotrebljavaju strah i žudnju na svoju štetu. To je početak neznanja. Većina živi jureći za platama, povišicama i sigurnim poslom, upravo zbog toga što oseća žudnju i strah, ne pitajući se kuda ih vodi to emocijama diktirano razmišljanje. To je kao slika magarca koji vuče kola, a gazda maše šargarepom ispred njegovog nosa. Gazda tog magarca možda i ide tamo kuda je krenuo, ali magarac kaska za iluzijom. Sutra mu sleduje samo nova šargarepa."

,,Hoćeš da kažeš, kada pomislim o novoj rukavici za bejzbol, slatkišima i igračkama, to je isto što i šargarepa za magarca?" upita Majk.

,,Aha. A što stariji postaješ, igračke bivaju sve skuplje. Nova kola, čamac i velika kuća koja će impresionirati tvoje prijatelje". reče, smešeći se, bogati otac. ,,Strah te gura kroz vrata, a žudnja te  provocira. Neosetno te vodi prema stenama. U tome je zamka."

,,Šta je rešenje?" upita Majk.

,,Ono što pojačava strah je neznanje. To je razlog zbog čega se bogati Ljudi, što više novca imaju, sve više plaše. Novac je šargarepa, iluzija. Kada bi mogao da vidi celu sliku, magarac bi se možda

predomislio i ne bi jurio šargarepu."

Bogati otac je nastavio, objašnjavajući kako je ljudski život borba između neznanja i prosvetljenja.

Kada čovek prestane da traga za informacijama i znanjem o sebi, objašnjavao je, dolazi do neznanja. Borba je niz odluka koje se donose iz trenutka u trenutak da li ćemo prema nečemu biti otvoreni ili zatvoreni.

,,Vidite, škola je veoma, veoma važna. U školu idete da biste se osposobili za veštinu ili profesiju kojom ćete doprinositi društvu. Svakoj su kulturi potrebni učitelji, lekari, mehaničari, umetnici, kuvari, poslovni Ljudi, policajci, vatrogasci, vojnici. Oni se školuju da bi se kultura razvijala i cvetala", pričao je bogati otac. ,,Nažalost, škola je za mnoge kraj, a ne početak."

Usledila je duga tišina. Bogati otac se smešio. Nisam najbolje shvatio sve što nam je toga dana rekao. Ali, kao što je slučaj s mnogim velikim učiteljima, čije reči nastavljaju da budu poučne još godinama, često i kada njih više nema, njegove reči su i dan danas sa mnom.

,,Danas sam bio pomalo okrutan", nastavio je bogati otac. ,,S razlogom. Želim da uvek pamtite ovaj naš razgovor. Želim da uvek mislite o gospođi Martin. Želim da uvek mislite na magarca. Nikad ih ne zaboravljajte, jer vas dve vaše emocije, strah i žudnja. mogu odvesti u najveću životnu klopku ukoliko niste svesni da imaju tendenciju da utiču na vaše razmišljanje. A provesti život u strahu, nikada ne istražiti sopstvene snove to je okrutno. Napomo raditi za platu, verujući da ćete novcem moći da kupite stvari koje će vas usrećiti, takode je okrutno. Buditi se usred noći, užasnuti zbog računa koji čekaju da budu plaćeni, jeste grozan način života. Život koji diktira broj na platnoj listi zapravo i nije život. Misliti da će posao obezbediti da se osećate sigurni jeste laganje samog sebe. To je okrutno, i to je klopka koju želim da izbegnete, ako je ikako moguće. Gledam kako novac upravlja životima Ljudi. Nemojte dozvoliti da se vama to desi. Molim vas, ne dozvolite da vašim životom upravlja novac."

Pod sto za kojim smo sedeli dokotrljala se lopta za bejzbol. Bogati otac se sagnuo, dohvatio je i bacio igračima.

,,Kakve veze ima neznanje s pohlepom i strahom?" upitah.

,,Zato što upravo neznanje o novcu izaziva svu tu pohlepu i strah", reče bogati otac. ,,Daću ti neke primere. Lekar, želeći da zaradi više novca za svoju porodicu, podiže cene svojih usluga. Zbog toga zdravstvena zaštita postaje skuplja za sve. To najviše pogada one siromašne, pa zato i jesu lošijeg zdravlja nego oni koji imaju novca.

,,Pošto moraju skuplje da plate usluge lekara, advokati podižu cene svojih usluga. Pošto su advokati podigli svoje cene, nastavnici i profesori traže povišice, koje doprinose povećanju poreza koji plaćamo, i tako dalje, i tako dalje. Uskoro će između bogatih i

siromašnih postojati tako veliki jaz da će nastati pravi haos, što će dovesti do propasti još jedne velike civilizacije. Jer, velike civilizacije su propadale kada je razlika između onih koji imaju i onih koji nemaju postajala suviše velika. Amerika takođe ide tim putem, dokazujući ponovo da se istorija ponavlja zbog toga što ne učimo na njenim primerima. Pamtimo samo istorijske datume i imena, ne i pouke."

,,Zar nije normalno da cene rastu?" pitao sam.

,,Ne u obrazovanom društvu s dobro vođenom državom. Cene bi zapravo trebalo da padaju. Razume se, to je često tako samo teoretski. Cene rastu zbog pohlepe i straha izazvanih neznanjem. Kad bi Ljudi u školama učili o novcu, bilo bi ga više, a cene bi bile niže; ali, škole se usredsređuju na to da uče Ijude da rade za novac, a ne kako da ga upregnu."

,,Ali, zar nema kod nas poslovnih škola?" pitao je Majk. ,,Zar me

ti ne hrabriš da jednog dana, kao postdiplomski, upišem poslovnu školu?"

,,Da", odgovori bogati otac. ,,Međutim, poslovne škole i suviše

često obučavaju radnike koji su zapravo samo soflsticirani brojači kuglica na računaljci.* Sačuvaj bože da jedan od takvih preuzme posao. Oni jedino umeju da gledaju u cifre, otpuštaju Ijude i upropašćavaju posao. Znam, jer i ja zapošljavam takve. Sve o čemu oni misle jeste kresanje troškova i podizanje cena, što samo dovodi do novih problema. Računovodstvo je važno. Voleo bih da se više Ljudi razume u njega, ali ni ono nije sve", dodao je ljutito bogati otac.

,,Da li je u tome odgovor?" upita Majk.

,,Da", odvrati bogati otac. ,,Naučite da koristite emocije da biste razmišljali, nemojte misliti emocijama. Kad ste vas dvojica savladali svoje emocije, prvo tako što ste pristali da radite bez plate, znao sam da za vas ima nade. Kad ste im se ponovo oduprli onda kada sam vas iskušavao povišicom, ponovo ste naučili da mislite uprkos emotivnom naboju. To je prvi korak."

,,Zbog čega je taj korak tako važan?" pitao sam.

,,To morate sami da otkrijete. Ako hoćete da učite, momci, povešću vas kroz trnje. Njega svi izbegavaju. Povešću vas onuda kuda se većina boji da prođe. Krenete li sa mnom, napustićete ideju o radu za plaru i umesto toga ćete naučiti kako da naterate novac da radi za vas."

,,Šta dobijamo ako pođemo s vama? Šta ako se složimo da učimo uz vas? Šta mi dobijamo?" pitao sam.

,,Isto što je dobio Bata Zeka", reče bogati otac. ,,Oslobođenje od Katranbebe."**

,,Postoji li trnovita staza?" pitao sam.

,,Da", reče bogati otac. ,,Trnje je naš strah i naša pohlepa. Suprotstavljanje strahu, pohlepi, slabosti i siromašrvu predstavlja izlaz. A put prema izlazu ide kroz um, biranjem misli."

,,Biranje misli?" upita zbunjeno Majk.

,,Da. Bolje da biramo šta mislimo nego da reagujemo na osećanja. Umesto da naprosto ustajemo i odlazimo na posao da bismo rešili probleme, samo zbog toga što se plašimo da nećemo moći da platimo račune. Razmišljati znači dati sebi vremena da se nešto upitamo. Na primer,

* U originalu bean counter, izraz koji u am. slengu označava fmansijskog direktora ili računovođu (prim. prev.).

** Likovi iz pripovetke J.C. Harisa, pripovedača am. Juga (prim. prev.).

sledeće: ,Da li je naporan rad najbolje rešenje ovog problema?' Većina Ljudi se užasava istine da ih strah kontroliše toliko da ne mogu da misle, nego umesto toga pobegnu kroz vrata. Katranbeba kontroliše siruaciju. To mislim kada kažem da valja da kontrolišete svoje rnisli."

,,Kako da to učinimo?" upita Majk.

,,Tome ću vas ja učiti. Učiću vas da imate izbor misli koje možete da razmotrite, radije nego da reagujete automatski, kao kada ujutru na brzinu progutate kafu i istrčite kroz vrata."

,,Setite se onoga što sam već rekao: posao je samo kratkoročno rešenje dugoročnog problema. Većina Ljudi ima na umu samo jedan problem, i to kratkoročan. To su mesečni računi, Katranbeba. Danas novac upravlja našim životima. Ili, bolje rečeno, strah i neznanje u pogledu novca. Zato Ljudi postupaju kao što su posrupali i njihovi roditelji, ustaju svakog jutra i odlaze da rade za platu. Nemaju ni vremena da se zapitaju: ,Postoji li i drugačiji način?' Ne razmišljaju glavom već srcem."

,,Može li da se razlikuje razmišljanje glavom od razmišljanja osećanjima?" upita Majk.

,,Svakako. Neprestano nailazim na to". odgovori bogati otac.

,,Čujem, recimo, stvari kao ,Dobro, svako mora da radi', ili ,Bogati su lopuže'. Ili, ,Naći ću drugi posao. Zaslužujem povišicu. Ne možete vi tako sa mnom'. Ili ,Volim ovaj posao jer je siguran'. Umesto: ,Ima li ovde možda nešto što ne razumem', što razbija lanac emotivnih misli i daje vremena da se jasno razmisli."

Moram da priznam, bila je to vrlo zanimljiva lekcija. Naučiti da razlikuješ kad neko govori podstaknut emocijama, a kad su njegove reči posledica jasnog razmišljanja. Bila je to lekcija koja mi je čitavog života vredela. Pogotovo onda kada sam ja bio onaj koji je govorio podstaknut osećanjima, bez razmišljanja.

Dok smo se vraćali u prodavnicu, bogati otac nam je objasnio da su bogati nekada zaista ,,pravili pare". Nisu radili za njih. Kada smo Majk i ja izlivali petoparce od olova, objašnjavao nam je, misleći da pravimo pare, bili smo vrlo blizu načina na koji razmišljaju bogati. Problem je bio u tome što je nama tako nešto zakonom zabranjeno. Zakon to omogućava državi i bankama, ali ne nama. Objasnio je da postoje zakoniti i nezakoniti načini pravljenja novca.

Bogati otac je nastavio, pričajući nam kako bogati znaju da je

novac iluzija, baš kao što je šargarepa za magarca. Snagu iluzije o novcu kod milijardi Ljudi koji veruju da je novac stvaran održavaju samo strah i pohlepa. Novac je, u srvari, izmišljen. Kuća od karata koja se nije srušila samo zbog neznanja masa i iluzije o pouzdanosti.

,,Štaviše", rekao je, ,,ona magarčeva šargarepa na više načina je bila vrednija od novca."

Pričao je o zlatnom standardu Amerike, i o tome kako svaki dolar ima svoje pokriće u srebru. Ono što ga je brinulo bile su glasine da zlatni standard jednog dana neće više važiti i da dolar više neće imati svoje srebrno pokriće.

,,Kad se to desi, klinci, otvoriće se vrata pakla. Sirotinji,

srednjoj klasi i neukima život će biti uništen jednostavno zato što ce nastaviti da veruju da je novac stvaran i da će kompanija za koju rade, ili država, voditi računa o njima."

U stvari, nismo razumeli ništa što nam je ispričao tog dana, ali,

s godinama, dobijalo je sve više i više smisla.

Videti ono što drugi ne vide

Penjući se u kamionet, parkiran ispred njegove male prodavnice, rekao je: ,,Nastavite da radite, klinci, i što pre zaboravite na platu, pa će vam život biti lakši kad porastete. Nastavite da upotrebljavate mozak, radite bez plate i uskoro će vam vaš um pokazati načine za pravljenje novca, što je više od najveće plate koju bih vam mogao dati. Videćete stvari koje drugi nikada ne vide. Šanse koje im stoje pred nosom. Većina Ljudi nikada ne primećuje šanse zbog toga što traži novac i sigurnost, tako da je to sve što dobije. Onog časa kad ugledate šansu, nećete više propustiti nijednu, do  kraja života. Čim se to desi, počeću da vas učim nešto drugo. Naučite to, i izbeći ćete jednu od najvećih zamki života. Nećete se nikada ni očešati o Katranbebu."

Majk i ja smo pokupili svoje stvari iz prodavnice i mahnuli na

pozdrav gospođi Martin. Otišli smo natrag u park, za isti onaj izletnički sto, i narednih nekoliko sati proveli u razmišljanju i razgovoru.

Na isto smo utrošili i celu sledeću nedelju u školi. Još dve nedelje posle toga razmišljali smo, razgovarali i radili bez plate.

Na kraju druge subote opet sam se pozdravio s gospc Martin, upućujući dug, čežnjiv pogled u pravcu police sa stripovima. Ono žalosno u vezi s izostankom onih trideset centi bila je činjenica da više nisam imao novca ni za stripove. Iznenada, dok nam je otpozdravljala, primetio sam da gospođa Martin radi nešto što nisam ranije video. Mislim, jesam je video, ali nisam obraćao pažnju.

Gospođa Martin je sa stripova odsecala gornju polovinu naslovne stranice, a ostatak bacala u veliku kartonsku kutiju. Kad sam je pitao šta radi s tim stripovima, odgovorila je: ,,Bacam ih. Ovaj deo korica koji odsecam dajem distributeru kad donese nove brojeve, kao

dokaz da nisu svi primerci prodati. Trebalo bi da bude ovde za sat vremena."

Majk i ja smo sačekali. Distributer je uskoro stigao i pitao sam ga možemo li da uzmemo stripove. Odgovorio je: ,,Možete, ako radite u ovoj prodavnici i ako ih nećete preprodavati."

Naše partnerstvo je ponovo oživelo. Majkova mama je u podrumu imala jednu sobicu koju niko nije koristio. Počistili smo je i počeli u nju da gomilamo stotine srripova. Ubrzo smo svoju biblioteku otvorili za javnost. Kao bibliotekarku, zaposlili smo Majkovu mlađu sestru koja je volela da uči. Ona je ulaz naplaćivala deset centi. a biblioteka je bila otvorena svakog dana posle škole, od pola tri do pola pet. Naši klijenti, klinci iz komšiluka, mogli su da pročitaju onoliko siripova koliko je to moguće za dva sata. Za njih je to bilo veoma povoljno, budući da su stripovi u prodaji koštali deset  centi primerak, a oni su za iste pare mogli da pročitaju pet ili šest brojeva.

Majkova sestra bi ih pregledala na izlazu. za slučaj da se neko odlučio da pozajmi strip. Vodila je i knjige. u koje je upisivala koliko se dece pojavilo u toku dana, koja su to deca bila, kao i eventualne predloge i prigovore. Majk i ja smo tokom tri meseca ostvarili prosečnu nedeljnu zaradu od devet i po dolara. Njegovoj sestri plaćali smo dolar nedeljno i dozvoljavali joj da besplatno čita stripove, što je ona retko činila jer je večito učila.

Majk i ja smo se držali pogodbe i svake subote smo radili u prodavnici, a sakupljali smo i stripove iz drugih prodavnica. Držali smo se i dogovora s distributerom i nismo se bavili preprodajom. Kad bi se stripovi suviše pohabali, spaljivali smo ih. Pokušali smo da otvorimo i ogranak biblioteke, ali nikad nismo uspeli da nađemo nekog tako posvećenog poslu, kao što je bila Majkova sestra, kome smo istovremeno mogli da verujemo.

Još kao klinci otkrili smo kako je teško naći dobro osoblje.

Tri meseca posle otvaranja biblioteke, u sobici je izbila tuča. Neke siledžije iz drugog kraja grada ušle su na silu i počele gužvu. Majkov je otac predložio da zatvorimo. Tako se okončao naš posao sa stripovima, a prestali smo i da radimo subotom u prodavnici. Ipak, bogati je otac bio uzbuđen jer je bilo novih stvari kojima je želeo da nas nauči. Bilo mu je drago što smo tako dobro naučili svoju prvu lekciju. Naučili smo da nateramo novac da radi za nas. Pošto za rad u prodavnici nismo bili plaćeni, bili smo primorani da upotrebimo maštu kako bismo identifikovali priliku da zaradimo. Počevši sopstveni posao, biblioteku sa stripovima, držali smo pod kontrolom sopstvene finansije i nismo bili zavisni ni od kakvog poslodavca. Najbolje je bilo to što je posao donosio novac i onda kada nismo bili fizički prisutni. Naš novac je radio za nas. Umesto da nas plaća novcem, bogati otac nam je dao mnogo više.