TREĆA LEKCIJA

GLEDAJTE SVOJA POSLA

Rej Krok, osnivač Mekdonaldsa, zamoljen je 1974. da govori studentima poslovne škole pri Teksaskom univerzitetu u Ostinu. Moj dragi prijatelj Kit Kaningem bio je tada jedan od tih studenata. Nakon snažnog i inspirativnog govora, po završetku časa, studenti su zamolili Reja da im se pridruži u njihovom omiljenom sastajalištu na čaši piva. Rej je ljubazno prihvatio.

,,Kakvim se ja poslom bavim?" upitao je Rej kada je cela grupa sedela u kafiću s pivom u ruci.

,,Svi su se nasmejali", pričao je Kit. „Većina srudenata je mislila da se Rej šali s njima."

Niko nije odgovorio, te je Rej ponovio pitanje. ,,Kakvim poslom mislite da se ja bavim?"

Studenti su se opet nasmejali i jedan se konačno ohrabrio da uzvikne: ,,Rej, ima li na svetu neko ko ne zna da se ti baviš prodajom hamburgera?"

Rej se zadovoljno nasmejao. ,,I mislio sam da ćete to reći." Zastao je, a potom brzo rekao: ,,Dame i gospodo, ja se ne bavim prodajom hamburgera. Moj biznis su nekretnine."

Kit je pričao da je Rej proveo dosta vremena objašnjavajući svoje stanovište. Mada je znao da je, prema utvrđenom poslovnom planu, prodavanje licenci za prodaju hamburgera na određenim  teritorijama njegov osnovni biznis, nikada nije izgubio iz vida  lokaciju svake pojedine franšize. Znao je da su nekretnina i njena lokacija od presudnog značaja za uspeh svake franšize. U osnovi, osoba koja je kupovala franšizu istovremeno je za Krokovu organizaciju kupovala i plaćala plac na kome se franšiza nalazila.

Danas je Mekdonalds najveći isključivi vlasnik nekretnina na svetu, koji poseduje više i od same Katoličke crkve. U njegovom vlasništvu su neke najvrednije raskrsnice i uglovi ulica u Americi, ali i u ostalim delovima sveta.

Kit je rekao da je to bila jedna od najvrednijih lekcija koje je u životu dobio. On danas poseduje lanac perionica automobila, ali njegov biznis su zapravo placevi na kojima se te perionice nalaze.

Prethodno poglavlje smo završili dijagramima koji ilustruju

kako većina Ljudi radi za sve, samo ne za sebe. Prvo rade za vlasnika kompanije, zatim za državu (preko poreza). i naposletku za banku koja je vlasnik njihove hipoteke.

Kad sam bio klinac, u našem kraju nije bilo Mekdonaldsovih

restorana. Ipak, moj bogati otac se porrudio da Majka i mene nauči

istom onome o čemu je Rej Krok govorio na teksaskom Univerzitetu. To je treća tajna bogatih.

Ona glasi: ,,Gledajte svoja posla." Finansijske nedaće su direktan rezultat toga što Ljudi celog života rade za nekoga drugog. Mnogi na kraju svog radnog veka neće imati ništa.

Opet je slika vredna hiljadu reči. Ovo je dijagram obračuna prihoda i bilansa koji najbolje opisuju savet Reja Kroka:

 

Naš sadašnji obrazovni sistem usredsređen je na to da priprema mlade za dobijanje dobrih poslova za koje je potrebno školsko znanje. Njihov život će se okretati oko plate ili, kao što smo ranije opisali, oko kolone prihoda. A pošto steknu školsko znanje, odlaze na više nivoe obrazovanja na kojima razvijaju profesionalne sposobnosti. Uče da postanu inženjeri, naučnici, kuvari, policajci, umetnici. pisci. i tako dalje. Njihove profesionalne veštine omogućavaju im da postanu deo radne snage i rade za platu.

Postoji velika razlika između vaše profesije i vašeg biznisa.

Često pitam Ijude: ,,Kojim se biznisom bavite?" A oni kažu: ,,O, ja sam bankar." Potom ih pitam da li to znači da poseduju banku. Odgovor obično glasi: ,,Ne, samo radim za nju."

U tom slučaju, posredi je brkanje profesije s biznisom. Moguće

je da je reč o profesiji bankara, ali to još uvek nije sopstveni biznis. Rej Krok je vrlo jasno naglasio razliku između njegove profesije i biznisa. Profesija je uvek bila ista: bio je prodavac. U jednom trenutku je prodavao miksere za milk šejk, da bi ubrzo prešao na trgovinu franšizama za prodaju hamburgera. Međutim, dok je njegova profesija bila trgovina franšizama, njegov biznis je bio kupovina nekretnina koje donose prihode.

Problem sa školom je to što često postanete ono što učite.

Prema tome, ako učite, recimo, kulinarstvo, postajete kuvar. Ako studirate pravo, postajete advokat, a ako učite automehaniku, to vas čini automehaničarem. Ono što je u celoj stvari pogrešno, to je što mnogi zaboravljaju da valja da gledaju svoja posla. Provedu ceo vek brinući se o tuđim poslovima i povećavajući tuđe bogatstvo.

Da bi stekla finansijsku sigurnost, osoba mora da gleda svoja posla.

Vaš biznis se vrti oko vaše aktive, umesto oko kolone prihoda. Kao što sam već rekao, pravilo broj 1 jeste poznavanje razlike između aktive i pasive i potreba kupovine aktive. Bogati se usredsređuju na svoju kolonu aktive, a svi ostali na svoj obračun prihoda.

Zbog toga često čujemo: ,,Potrebna mi je povišica." ,,Da mi je da dobijem unapređenje." ,,Nastaviću školovanje, kako bih mogao da dobijem bolji posao." ,,Radiću prekovremeno." ,,Možda bih mogao da nađem i neki dodatni posao." ,,Za dve nedelje dajem otkaz. Našao sam bolje plaćen posao."

U nekim krugovima, ovo su razumne ideje. Pa ipak, ako slušate

Reja Kroka, još uvek ne gledate svoja posla. Sve ove ideje su i dalje usmerene ka koloni prihoda, tako da osoba može da poveća svoju finansijsku sigurnost isključivo ako dodatni novac upotrebi za kupovinu aktive koja će joj donositi prihode.

Primarni razlog što je većina Ljudi fiskalno konzervativna što znači, ,,ne mogu sebi da priuštim rizike" jeste taj što nemaju finansijsku osnovu. Moraju grčevito da se drže posla. Moraju da igraju na sigurno.

Kad je kresanje troškova postalo ,,in" postupak, milioni radnika

su otkrili da ih njihovo takozvano najveće imanje, njihova kuća, upropašćava. Njihova aktiva, zvana kuća, i dalje ih je stajala novca svakog meseca. Automobil, drugo ,,imanje", takođe ih je žive jeo. One palice za golf ostavljene u garaži više nisu vredele hiljadu dolara, koliko su bile plaćene. Bez posla koji im je davao sigurnost, nisu imali na šta da se oslone. Ono za šta su verovali da predstavlja aktivu nije moglo da im pomogne da prebrode fmansijsku krizu.

Pretpostavljam da je većina nas nekad u banci popunila molbu za kredit za kupovinu kuće ili automobila. Pogled u kolonu ,,neto vrednost" uvek je zanimljiv. Zanimljiv, zbog onoga što ustaljena bankovna i računovodstvena praksa omogućava ljudima da smatraju aktivom.

Jednog dana, moj fmansijski položaj se nije činio dovoljno dobrim za dobijanje zajma. Zato sam u kolonu aktive, da bih pojačao cifru, dodao svoje nove palice za golf, kolekciju umetničkih dela, knjige, stereo, televizor, Armanijeva odela, ručne satove, cipele i ostale lične stvari.

Međutim, odbili su me zbog mog velikog ulaganja u nekretnine. Odboru za dodelu zajma nije se dopadalo to što sam zarađivao  mnogo para izdavanjem stanova u zgradama koje sam posedovao. Hteli su da znaju zbog čega nemam normalan posao koji donosi  platu. Nisu pitali odakle Armanijeva odela, palice za golf ili kolekcija umetničkih dela. Život je ponekad težak kad se ne uklapate u

,,standardan" profil.

Naježim se kad god mi neko kaže da je njegova neto vrednost milion dolara, ili sto hiljada, ili bilo koliko. Jedan od glavnih razloga što neto vrednost nije tačna jeste taj što vama nametnu porez na dobit onog trenutka kad počnete da prodajete svoju aktivu.

Zato mnogi zapadnu u ozbiljne fmansijske nevolje kad im ponestane prihoda. Da bi dobili gotovinu, prodaju aktivu. Pre svega, njihova lična imovina se uglavnom može prodati tek za deo one vrednosti koja je navedena u ličnom bilansu. Ili, ako uspeju da prodajom ostvare dobit, ta dobit biva oporezovana. Država opet uzima svoj deo kolača, smanjujući tako iznos koji bi ljudima pomogao da se izvuku iz dugova. Zbog toga ja uvek kažem da je nečija neto vrednost često ,,manje vredna" nego što taj neko misli.

Počnite da gledate svoja posla. Zadržite zaposlenje, ali počnite da kupujete stvarnu aktivu, a ne pasivu ili lične stvari koje gube vrednost čim ih iznesete iz prodavnice. Vrednost novog automobila opada za dvadeset pet procenata onog časa kad startujete motor da biste ga odvezli s prodajnog placa. Automobil nije prava aktiva, čak i ako vam vaš bankar dozvoli da ga ubeležite kao takvog. Moja nova palica za golf s titanijumskom glavicom, koju sam platio četiri stotine dolara, pala je na sto pedeset dolara onog časa kad sam zamahnuo njome.

Odraslima: održavajte nizak nivo troškova, smanjite pasivu i

marljivo gradite temelj solidne aktive. Važno je da roditelji svoju

decu na vreme, dok se još nisu osamostalila, nauče razlici između aktive i pasive. Valja da ih navedu da počnu s gradnjom solidne aktive pre nego što krenu u život van roditeljske kuće, stupe u brak, kupe kuću, dobiju decu i zaglave se u nekom fmansijskom škripcu, grčevito se držeći zaposlenja i kupujući sve na kredit. Viđam mnogo mladih parova koji se venčaju i zarobe načinom života koji im tokom najvećeg dela njihovog radnog veka ne dozvoljava da se izvuku iz dugova.

U većini slučajeva, čim dete ode svojim putem, roditelji shvate da se nisu adekvatno pripremili za penziju i počinju da se dovijaju kako da na brzinu skupe nešto ušteđevine. Potom se njihovi sopstveni roditelji razbole i oni se nađu suočeni s novim odgovornostima.

Koja je to aktiva koju vam predlažem da steknete? U mom svetu, prava aktiva spada u nekoliko različitih kategorija:

1.    Poslovi koji ne iziskuju moje prisustvo. Ja sam vlasnik, ali njima upravljaju ili ih vode neki drugi Ljudi. Kad bih morao da radim tamo, to ne bi bio biznis. To bi onda postalo zaposlenje.

2.    Hartije od vrednosti.

3.    Obveznice.

4.    Investicione kompanije.

5.    Nekretnine koje donose prihod.

6.    Menice (dužničke).

7.     Autorska prava od intelektualnog vlasništva kao što su muzika, skripta, patenti.

8.     I sve ostalo što ima vrednost, donosi prihod ili je cenjeno na tržištu.

Kao malog dečaka, moj obrazovani otac me je podsticao da nađem siguran posao. Moj bogati otac me je, s druge strane, podsticao da počnem da stičem aktivu koju volim. ,,Ako je ne voliš. nećeš voditi računa o njoj." Skupljao sam nekretnine prosto zato što volim građevine i zemlju. Volim da ih kupujem. Mogao bih da ih razgledam celog dana. Kad nastanu problemi, oni nisu tako strašni da bih ja zbog njih počeo manje da volim nekretnine. Oni koji nekretnine ne vole ne bi trebalo ni da ih kupuju.

Volim deonice malih kompanija, pogotovo onih koje su tek

počele da posluju. Razlog tome je to što sam preduzemik, a ne korporativac. Kad sam počinjao, radio sam za velike organizacije kao što su kalifornijski Standard Oil, Pomorskodesantne snage armije SAD, kao i za Kseroks korporaciju. Uživao sam u vremenu koje sam tamo proveo i imam veoma lepe uspomene, ali duboko u duši znam da nisam tip za kompaniju. Volim da osnivam kompanije, ne  da ih vodim. Zato obično kupujem deonice malih kompanija, a

ponekad i osnujem neku i iznesem je u javnost. Izdanja novih hartija od vrednosti radila su za zgrtanje bogatstva, a ja obožavam da igram tu igru. Mnogi se plaše malih kompanija i smatraju da su rizične, što one, u suštini, i jesu. Međutim, rizik se uvek smanjuje kada volite ono što neka investicija predstavlja, razumete je i znate pravila igre. Moja investiciona strategija u pogledu malih kompanija jeste da u roku od jedne godine rasprodam sve deonice. S druge strane, moja strategija u pogledu nekretnina jeste da počinjem od male i napredujem ka većoj imovini i tako odlažem plaćanje poreza na dobit. To  omogućava dramatično povećanje vrednosti. Nekretnine uglavnom zadržavam u vlasništvu manje od sedam godina.

Godinama, čak i dok sam bio marinac i radio za Kseroks, činio sam ono što je preporučivao moj bogati otac. Čuvao sam zaposlenje, ali nisam prestajao da gledam svoja posla. Bio sam aktivan u koloni aktive.

Trgovao sam nekretninama i deonicama malih kompanija. Bogati otac

je uvek naglašavao važnost finansijske pismenosti. Što sam bolje shvatao računovodstvo i rukovanje gotovinom, sve sam bolji bivao u analiziranju investicija, te sam naposletku počeo da stvaram sopstvenu kompaniju.

Ne bih nikoga podsticao da stvara sopstvenu kompaniju sem ako to stvarno ne želi. Znajući ono što znam o vođenju kompanije. taj zadatak ne bih nikome poželeo. Biva da Ljudi ne mogu da nađu posao i rešenje vide u osnivanju sopstvene kompanije. Izgledi na uspeh nisu veliki: devet od deset kompanija propada u roku od pet godina. Od onih koje prežive prvih pet godina, takođe opstaje samo svaka deseta. Prema tome, moja je preporuka da sopstvenu kompaniju osnujete samo ako to zaista želite. U suprotnom, čuvajte zaposlenje i gledajte svoja posla.

Kad kažem da gledate svoja posla, mislim da gradite i održavate jaku aktivu. Čim dolar uđe u nju, ne dajte mu da izađe napolje. Mislite o tome na ovaj način: kad dolar uđe u vašu kolonu aktive, on  postaje vaš službenik. Najbolja stvar u vezi s novcem jeste ta što on  radi dvadeset četiri sata dnevno i može da radi generacijama.  Obavljajte svoj svakodnevni posao, budite vredan radnik, ali nastavite da gradite svoju aktivu.

Porast vašeg gotovinskog priliva omogućava vam da priuštite i poneki luksuz. Ima jedna važna razlika, a to je da bogati kupuju luksuzne predmete tek naposletku, a siromašni i osrednji su skloni da to učine pre svega. Siromašni i osrednji često kupuju luksuzne srvari kao što su velike kuće, dijamanti, krzna, nakit ili jahte, budući da žele da izgledaju bogati. I zaista izgledaju tako, ali su zapravo samo upali u još veće dugove. Ljudi koji su nasledili porodično bogatstvo, koji su oduvek bogati, prvo popunjavaju kolonu aktive. Tek zatim, prihodom koji generiše aktiva, priušte sebi neki novi luksuz. Siromašni i osrednji na luksuz troše sopstvenu krv i znoj, i nasledstvo svoje dece.

Istinski luksuz je nagrada za ulaganje i razvijanje stvarne  aktive. Na primer, kad smo moja supruga i ja dodatno zaradili od naših stambenih zgrada, ona je otišla i kupila sebi mercedes. To nije iziskivalo nikakav dodatni rad ili rizik s njene strane, budući da su stambene zgrade kupile kola. Ona je, međutim, morala da sačeka četiri godine dok naša ulaganja u nekretnine nisu počela da donose dovoljno ekstra profita kojim su mogla da se plate kola. Ali, luksuz mercedes bio je istinska

nagrada jer je dokazala da zna kako se stvara aktiva. Taj automobil joj danas znači mnogo više od naprosto lepih kola. To znači da je upotrebila svoju finansijsku inteligenciju da bi mogla da ga sebi priušti.

Ono što većina Ljudi radi jeste impulsivna kupovina na kredit, novih kola ili nečeg drugog isto tako luksuznog. Možda im je dosadno i samo žele novu igračku. Kupovina luksuza na kredit često dovodi do toga da se čoveku kasnije taj luksuz praktično smuči jer dug postaje finansijsko opterećenje.

Pošto ste strpljivo ulagali i izgrađivali sopstveni biznis, sada ste spremni da dodate malu čaroliju najveću tajnu bogatih. Tajnu koja bogate stavlja na čelo. Nagradu na kraju puta za marljivost i strpljivo gledanje svog posla.