ŠESTA LEKCIJA

RADITE ZA ZNANJE A NE ZA NOVAC

Godine 1995. pristao sam da dam intervju jednim singapurskim novinama. Mlada novinarka je došla na vreme i odmah smo

počeli razgovor. Sedeli smo u predvorju luksuznog hotela, pijuckali kafu i diskutovali o svrsi mog dolaska u Singapur. Trebalo je da podelim govornicu sa Zigom Ziglarom. On je govorio na temu motivacije, a ja o ,,Tajnama bogatih".

,,Želela bih da jednog dana budem autor bestselera, poput vas", rekla je. Video sam neke članke koje je pisala za novine i bio sam impresioniran. Pisala je žestokim i jasnim stilom. Njeni članci su privlačili interesovanje čitalaca.

,,Imate odličan stil", odvratio sam. ,,Šta vas sprečava da ostvarite svoj san?"

,,Moj rad kao da nikuda ne vodi", rekla je tiho. ,,Svi kažu da su moji romani odlični, ali ništa se ne dešava. Zato se držim posla u novinama. On mi makar omogućava da platim račune. Imate li vi nekih sugestija?"

,,Da, imam", rekao sam veselo. ,,Jedan moj prijatelj ovde u Singapuru drži školu u kojoj se Ljudi obučavaju za prodaju. On drži kurseve prodaje za mnoge velike singapurske korporacije, i mislim da bi pohađanje jednog od tih kurseva uveliko poboljšalo vašu karijeru."

Ukrutila se. ,,Kažete da bi trebalo da idem u školu da bih naučila da prodajem?"

Klimnuo sam potvrdno.

,,Ne govorite ozbiljno, zar ne?"

Ponovo sam klimnuo. ,,Šta nije u redu s tim?" Počeo sam da se povlačim. Nešto ju je uvredilo, i želeo sam da ništa nisam rekao. Pokušavajući da budem od pomoći našao sam se u poziciji da opravdavam svoj predlog.

,,Magistrirala sam engleski jezik i književnost. Zašto bih sada išla u školu u kojoj se obučavaju prodavci? Ja sam profesionalac. Školovala sam se za određenu profesiju, upravo zato da ne bih morala da budem prodavačica. Mrzim prodavce. Sve što žele je novac. Recite mi, onda, zašto bi trebalo da učim o prodaji?" Počela je užurbano da pakuje svoju aktovku. Intervju je bio završen.

Na stočiću za kafu nalazio se jedan primerak mog prethodnog bestselera. Uzeo sam ga u ruke, zajedno s njenim beleškama. ,,Vidite li ovo?" rekao sam, pokazujući joj beleške.

Pogledala ih je. ,,Šta", rekla je, zbunjena.

Opet sam joj pokazao na beleške. U njima je pisalo ,,Robert Kiosaki, najprodavaniji pisac".

,,Piše ,najprodavaniji pisac', a ne ,najbolji pisac'." Raširila je oči.

,,Ja sam nikakav pisac. Vi ste odličan pisac. Ja sam pohađao školu za prodavce. Vi ste magistar. Saberite dva i dva i dobićete

,najprodavanijeg' i ,najboljeg' pisca."

Ljutina joj je sevala iz očiju. ,,Nikada se neću spustiti tako nisko kao što je učenje da prodajem. Ne znam zašto se uopšte ljudi poput vas petljaju u pisanje. Ja sam školovan pisac, a vi ste prodavac. To nije fer."

Spremila je i ostatak svojih beležaka i kroz velika staklena vrata brzim koracima nestala u vlažnom singapurskom prepodnevu.

Ali, barem sam sledećeg jutra u novinama našao njen fer i povoljan napis o meni.

Svet je pun pametnih, talentovanih, obrazovanih i obdarenih ljudi. Srećemo ih svaki dan. Oni su svuda oko nas.

Pre neki dan, moj automobil je nešto počeo da kašljuca. Skrenuo sam u jedan servis, gde ga je mlad mehaničar popravio za svega nekoliko minuta. Znao je gde je kvar čim je oslušnuo rad motora. Bio sam zadivljen.

Žalosna istina, medutim, glasi da talenat nije dovoljan.

Ne prestaje da me šokira činjenica koliko malo zarađuju talentovani Ljudi. Pre neki dan sam čuo da manje od pet odsto Amerikanaca zarađuje više od sto hiljada dolara godišnje. Susrećem briljantne, visokoobrazovane Ijude čija godišnja zarada iznosi manje od dvadeset hiljada dolara. Poslovni savetnik, specijalizovan za trgovinu u oblasti medicine, ispričao mi je kako mnogi lekari, zubari i kiropraktori grcaju u fmansijskim problemima. A ja sam sve vreme mislio da oni, pošto diplomiraju, samo žanju dolare. Od tog savetnika sam čuo frazu: ,,Oni su jednu veštinu daleko od bogatstva."

Ono što se želi reći tom frazom jeste daje većini Ljudi potrebno samo da nauče i savladaju još jednu veštinu i onda bi se njihov prihod eksponencijalno povećao. Već sam pomenuo da fmansijska inteligencija predstavlja sinergiju računovodstva, investiranja, marketinga i zakona. Kombinujte ove četiri tehničke veštine i pravljenje novca novcem postaće lakše. Kada je o novcu reč, jedina veština koju većina Ljudi zna jeste naporan rad.

Klasičan primer sinergije veština bila je ta mlada novinarka. Kad bi se potrudila da nauči veštinu prodaje i marketinga, njen prihod bi dramatično skočio. Da sam na njenom mestu, upisao bih se na neke kurseve pisanja reklamnih tekstova, kao i kurseve prodaje. A zatim, umesto da radim za novine, potražio bih posao u reklamnoj agenciji. Čak i ako bi to značilo manju platu, naučila bi kako se komunicira

,,prečicama" koje se koriste u uspešnom reklamiranju. Provela bi i neko vreme učeći se odnosima s javnošću, još jednoj važnoj veštini.

Naučila bi kako da stekne milione dolara vredan besplatan publicitet. A uveče i vikendom mogla bi da piše svoj veliki roman. Kada ga završi, umela bi da ga proda. I ubrzo bi bila ,,najprodavaniji pisac".

Kad sam se pojavio kod njega sa svojom prvom knjigom Ako želite da budete bogati i srećni, nemojte ići u školu (If You Want To Be Rich and Happy, Don 't Go to School), izdavač mi je predložio da promenim naslov i nazovem je ,,Ekonomija obrazovanja". Odgovorio sam mu da bih s takvim naslovom prodao čitava dva primerka: jedan svojoj porodici, a drugi svom najboljem prijatelju. Problem je samo u tome što bi oni očekivali da ih dobiju na poklon. Nepodnošljivi naslov Ako želite da budete bogati i srećni, nemojte ići n školu, bio je odabran jer smo znali da će privući ogroman publicitet. Ja sam za obrazovanje i verujem u obrazovnu reformu. Zašto bih, inače, nastavio da se žestoko zalažem za promene našeg zastarelog obrazovnog sistema? Stoga sam se odlučio za naslov koji će me odvesti na više televizijskih i radio emisija, jednostavno zato što sam bio spreman da budem kontroverzan. Mnogi su mislili da sam neki ekscentrični  ludak, ali se knjiga svejedno prodavala kao luda.

Kada sam 1969. diplomirao na Akademiji trgovačke mornarice SAD, moj obrazovani otac bio je presrećan. Kalifornijski Standard Oil zaposlio me je u svojoj floti tankera. Bio sam treći oficir, čija je plata bila mala u poređenju s platama mojih školskih drugova, ali bilo je sasvim u redu za prvi pravi posao nakon koledža. Moja početna plata bila je četrdeset dve hiljade dolara godišnje, uključujući i prekovremeni rad, a radio sam svega sedam meseci godišnje, uz petomesečni godišnji odmor. Da sam hteo, mogao sam se na brodu neke male trgovačke kompanije otisnuti u pravcu Vijetnama i lako zaraditi dve svoje plate umesto da se pet meseci odmaram.

Preda mnom je stajala odlična karijera, pa ipak sam nakon šest meseci dao ostavku u kompaniji i pristupio marincima, da bih postao pilot. Moj obrazovani otac bio je očajan. Bogati otac mi je čestitao.

U školi i na radnom mestu, popularno mišljenje je ideja o

,,specijalizaciji". To jest, da biste zaradili više novca ili dobili unapređenje, morate da se ,,specijalizujete". Zbog toga lekari odmah počnu da jure za specijalizacijom iz ortopedije ili pedijatrije. Isto važi i za računovođe, arhitekte, advokate, pilote i ostale.

Moj obrazovani otac je verovao u tu dogmu. Zbog toga je bio strašno uzbuđen kad je konačno doktorirao. Često je priznavao da škola zapravo nagraduje one koji sve više i više uče o sve manjoj i manjoj oblasti znanja.

Bogati otac me je podsticao da uradim upravo suprotno. ,,Želiš da znaš pomalo o mnogim stvarima", bila je njegova sugestija. Zbog toga sam godinama radio u različitim delovima njegove kompanije. Neko vreme sam radio u računovodstvu. Mada verovatno nikad ne bih ni postao računovođa, hteo je da naučim ,,osmozom". Bogati otac je

znao da ću pokupiti ,,žargon" i osećaj šta je važno, a šta nije. Takođe sam radio kao pomoćnik konobara u restoranu, kao radnik na gradevini, a zatim i u prodaji, na rezervacijama i u marketingu.

„Vežbao" je Majka i mene. Zbog toga je insistirao i da sedimo na njegovim sastancima s bankarima, advokatima, računovođama i berzanskim brokerima. Hteo je da znamo ponešto o svim aspektima njegove imperije.

Kad sam napustio svoj dobro plaćen posao u Standard Oilu, moj

obrazovani otac je iskreno porazgovarao sa mnom. Bio je zbunjen. Nije mogao da shvati moju odluku da se odreknem karijere koja je nudila veliku platu, odlične beneficije, mnogo slobodnog vremena i mogućnost unapređenja. Kad me je jedne večeri upitao: ,,Zašto si dao otkaz?", nisam mogao to da mu objasnim, ma koliko sam nastojao. Moja i njegova logika nisu imale dodirnih tačaka. Veliki problem je predstavljalo to što je moja logika zapravo bila logika mog bogatog oca.

Siguran posao je za mog obrazovanog oca značio sve. Učenje je za mog bogatog oca značilo sve.

Obrazovani je otac mislio da se ja školujem da budem brodski oficir. Bogati otac je znao da se školujem da bih učio o međunarodnoj trgovini. Zato sam kao student radio na velikim teretnim brodovima, naftnim tankerima i putničkim lađama koje su plovile put Dalekog istoka i Južnog Pacifika. Bogati otac je naglašavao da valja da se držim Pacifika umesto da se ukrcavam na brodove koji plove za Evropu, jer je znao da se ,,dolazeće nacije" nalaze u Aziji, a ne u Evropi. Dok se većina mojih školskih drugova, uključujući i Majka, zabavljala na žurkama svojih studentskih bratstava, ja sam proučavao trgovinu, Ijude, stilove poslovanja i kulture u Japanu, Tajvanu, Tajlandu, Singapuru, Hongkongu, Vijetnamu, Koreji, na Tahitiju, Samoi i Filipinima. I ja sam se zabavljao, ali ne u nekom studentskom domu. Ja sam brzo odrastao.

Obrazovani otac jednostavno nije shvatao zašto sam odlučio da dam otkaz i pristupim marincima. Rekao sam mu da želim da postanem pilot, ali zapravo sam želeo da naučim da vodim trupe. Bogati otac mi je objasnio da je rukovođenje ljudima najteži deo upravljanja kompanijom. On je proveo tri godine u armiji; moj obrazovani otac bio je izuzet od regrutacije. Bogati otac mi je pričao o tome koliko je dobro umeti rukovoditi ljudima u opasnim situacijama.

,,Komandovanje je ono što valja sledeće da naučiš", rekao je. ,,Ako nisi dobar voda, dobićeš metak u leđa, baš kao u biznisu."

Vrativši se 1973. iz Vijetnama, dao sam ostavku na vojnu službu, mada sam voleo letenje. Našao sam posao u kompaniji Kseroks.  Tamo sam otišao iz jednog jedinog razloga, a to sigurno nisu bile beneficije. Bio sam stidljiv, i pomisao na prodavanje za mene je bila najstrašnija na svetu. A Kseroks je imao jedan od najboljih programa za obučavanje u oblasti prodaje u celoj Americi.

Bogati otac je bio ponosan na mene. Moj obrazovani otac me se stideo. Budući da je bio intelektualac, smatrao je da prodavci nisu njegov nivo. Radio sam za Kseroks četiri godine, sve dok nisam prevladao svoj strah od kucanja na vrata i odbijanja. Kad sam konačno osvojio stalno mesto u postavci od pet najuspešnijih prodavaca, opet sam dao otkaz i krenuo dalje, ostavljajući za sobom perspektivnu karijeru u odličnoj kompaniji.

Godine 1977. oformio sam svoju prvu kompaniju. Bogati otac je Majka i mene pripremao da preuzimamo kompanije. Zato sam sada morao da naučim da ih formiram i stvaram. Moj prvi proizvod, novčanik od najlona i čičaktrake, izrađivan je na Dalekom istoku i prevožen u skladište u Njujorku, nedaleko od moje škole. Moje je formalno obrazovanje bilo završeno i došlo je vreme da isprobam svoja krila. Ako ne uspem, ne gine mi bankrotstvo. Bogati otac je smatrao da je najbolje bankrotirati još pre tridesete. ,,Tada još imaš dovoljno vremena da se povratiš", bio je njegov savet. Uveče, na moj trideseti rođendan, moj prvi tovar je krenuo iz Koreje put Njujorka.

I dandanas poslujem na međunarodnom planu. Držeći se saveta svog bogatog oca, nastavljam da tragam za dolazećim nacijama. Moja kompanija danas ulaže u Južnu Ameriku, Aziju, Norvešku i Rusiju.

Ima jedan otrcani kliše koji glasi da je ..zaposlenje drugi izraz za malo više od sirotinje". Nažalost, rekao bih da se on odnosi na milione Ljudi. Budući da škola finansijsku inteligenciju ne smatra inteligencijom, većina radnika živi ,,prema svojim mogućnostima". Rade i plaćaju račune.

Ima još jedna odvratna teorija menadžmenta koja glasi da ,,radnici rade dovoljno naporno da ne budu otpušteni, a gazde ih plaćaju taman dovoljno da ne daju otkaz". A ako bacite pogled na raspon plata u većini kompanija, rekao bih da i u toj izjavi ima istine.

Ukupan rezultat je to da većina radnika nikada ne napreduje. Oni čine ono što su naučeni: ,,traže siguran posao". Većinom se usredsređuju na rad za platu i beneficije koje nešto znače na kratke staze, ali su često katastrofalne ako se sagledaju na duži rok.

Umesto toga, mladima preporučujem da tragaju za poslom na kome će nešto naučiti, makar i ne bili bogzna kako plaćeni. Neka gledaju malo dalje i uvide koje veštine žele da steknu pre nego što se odluče za konkretnu profesiju i upadnu u klopku ,,trke pacova".

Pošto postanu zarobljeni doživotnim procesom plaćanja računa, Ljudi postanu nalik na one majušne hrčke koji jure unutar onih malih metalnih točkova. Njihove sićušne, krznom pokrivene nožice pokreću se neverovatnom brzinom, točak se okreće kao lud, ali, kad svane novi dan, oni su i dalje u istom kavezu: odlično zaposlenje.

U filmu Džeri Megvajer (Jerry Maguire), s Tomom Kruzom u glavnoj ulozi, ima mnogo odličnih duhovitih rečenica. Verovatno je najpoznatija ona ,,Pokaži mi novac". Ali, ima jedna rečenica koju smatram veoma istinitom. Čujemo je u sceni u kojoj Tom Kruz

napušta firmu. Upravo su ga otpustili i on celoj kompaniji postavlja pitanje: ,,Ko želi da pođe sa mnom?" A oko njega vlada ledena tišina. Samo jedna žena ustaje i kaže: ,,Ja bih rado, ali za tri meseca sam na redu za unapređenje."

Ova izjava je verovamo najistinitija izjava u celom filmu. To je

ona vrsta izjave koju Ljudi upotrebljavaju da bi sebe zaokupili nečim dok odrađuju posao kojim plaćaju račune. Znam da moj obrazovani otac jedva čeka svoju redovnu godišnju povišicu, kao i to da se svake godine ponovo razočara. Prema tome, trebalo bi da se dalje školuje i stekne još veće kvalifikacije, kako bi mogao da ostvari pravo na još jednu povišicu, ali to bi bilo samo novo razočarenje.

Često pitam ljude: ,,Kuda vas vodi ta svakodnevna aktivnost?" Poput onog hrčka od maločas, pitam se da li Ljudi uopšte znaju kuda ih vodi njihov naporan rad. Šta nosi budućnost?

Siril Brikfild, bivši izvršni direktor Američkog udruženja

penzionera, izveštava da su: „...lične penzije u stanju haosa. Pre svega, pedeset odsto današnje radne snage uopšte nema penziju. To je već samo po sebi dovoljan razlog za zabrinutost. A sedamdeset i pet do osamdeset odsto od one dmge polovine ima potpuno nedelotvorne penzije koje se kreću od pedeset i pet do tri stotine dolara mesečno."

U svojoj knjizi Mit o penzionisanju (The Retirement Myth), Kreg

S.     Karpel piše: ,,Posetio sam upravu najveće američke firme koja se bavi penzijskim konsaltingom i sreo se s generalnim direktorom, damom koja se specijalizovala za izradu bajnih penzionih planova za najviše rukovodioce. Kad sam je pitao kakve penzije mogu da očekuju oni koji ne sede u luksuznim kancelarijama, uputila mi je poverljiv osmeh i rekla: ,Srebrni metak'."

,,Upitao sam je šta je to srebrni metak.

,,Slegla je ramenima: ,Ako bejbibumeri zaključe da pod stare dane neće imati od čega da žive, uvek mogu da prosviraju sebi mozak'." Karpel dalje objašnjava razliku između starih planova o defmisanim penzijama i novih planova, tzv. 401K, koji su riskantniji. Za mnoge današnje zaposlene, to nije nimalo lepa perspektiva. A to je samo penzija. Kad se tom prizoru dodaju eventualni troškovi lečenja i troškovi dugotrajnog boravka u domu za stare, on postaje upravo zastrašujući. U svojoj knjizi, izdatoj 1995, on ukazuje na to da se cene boravka u domovima za stare kreću od trideset do sto dvadeset i pet hiljada dolara godišnje. Otišao je u jedan dom za stare u kraju u kome živi. čist, ali krajnje jednostavan i neopterećen bilo kakvim luksuzom; otkrio je da je cena boravka osamdeset i osam hiljada dolara za 1995. godinu.

Već sada mnoge bolnice u zemljama u kojima društvo snosi troškove lečenja moraju da donose teške odluke, kao što je ona ko će živeti, a ko umreti. Takve odluke donose se na osnovu toga s koliko novca raspolaže bolnica i koliko je pacijentu godina. Ako je pacijent star, često se medicinski zbrinjava neko mlađi. Onaj stariji se vraća na

začelje reda. I tako će bogati, isto kao što mogu sebi da priušte bolje obrazovanje, biti u stanju da održe sebe u životu, dok će oni s malim imetkom umirati.

Pitam se, onda, da li radnici gledaju u budućnost ili ne vide dalje od sledeće plate, ne pitajući se nikada kuda to idu?

Kada se obraćam odraslima koji žele da zarade više novca, uvek im preporučujem isto. Predlažem im da pomno prouče sopstveni život. Umesto da jednostavno rade za novac i sigurnost, za koje priznajem da su bitni, predlažem da se poduhvate i dodatnog posla, na kome će naučiti još jednu veštinu. Često preporučujem rad u nekoj od kompanija koje imaju marketinšku mrežu, zvanu i višeslojni marketing, ako žele da nauče veštinu prodaje. Neke od tih kompanija imaju odlične programe obuke koji ljudima pomažu da prevaziđu strah od neuspeha i odbijanja, koji su glavni razlozi neuspeha. Dugoročno gledano, obrazovanje je vrednije od novca.

Kad predložim ovako nešto, obično dobijem odgovor: ,,O, to je prevelika gnjavaža", ili ,,Hoću da radim samo ono što me interesuje".

Na izjavu da je to ,,prevelika gnjavaža" obično uzvraćam pitanjem:

,,Znači, radije biste celog veka polovinu svoje zarade davali državi?" Na drugu izjavu da bi ,,radili samo ono što ih interesuje" odgovaram da me odlazak u teretanu ne interesuje, ali da ipak odlazim tamo jer želim da se osećam bolje i živim duže.

Na nesreću, ima zrno istine u onoj staroj poslovici da ,,starog psa ne možeš naučiti novim trikovima". Osim ako osoba nije naviknuta na promene, one joj teško padaju.

Ali, onima koji se možda premišljaju kada je reč o zamisli da se radi da bi se naučilo nešto novo, dajem sledeći podsticaj: život umnogome nalikuje odlaženju u teretanu. Najteže je odlučiti se da počnete. Kad to preturite preko glave, kasnije je lako. Ima dana kad se grozim odlaska u teretanu, ali kad se nađem unutra i počnem da vežbam, prija mi. Posle vežbanja uvek mi je drago što sam sebe ipak nagovorio da odem tamo.

Ako niste spremni da naučite nešto novo i umesto toga insistirate na specijalizaciji unutar svoje oblasti, povedite računa da zaposlenje potražite u kompaniji koja ima ugovor sa sindikatom. Sindikati rada su smišljeni tako da štite specijaliste.

Kada je moj obrazovani otac pao u nemilost kod guvernera. postao je rukovodilac sindikata prosvetnih radnika na Havajima. Rekao mi je da nikada nije radio teži posao. Moj bogati otac, s druge strane. celog života je davao sve od sebe ne bi li sprečio da sindikati uđu u neku od njegovih kompanija. Uspevalo mu je. Premda su sindikati bili vrlo blizu, bogati otac je nekako uvek uspeo da im se odupre.

Lično ne navijam ni za jedno ni za drugo, jer uviđam potrebu i korist od obeju strana. Ako se ponašate onako kako preporučuje škola i postanete usko specijalizovani, onda potražite zaštitu sindikata.

Na primer, da sam nastavio da gradim svoju letačku karijeru, morao bih da potražim kompaniju koja ima jak sindikat pilota. Zašto? Zato što bi moj život bio posvećen učenju veštine koja ima vrednost samo u jednoj delatnosti. Ako ne bih ostao unutar te delatnosti, to što ja znam ne bi vredelo u nekoj drugoj delatnosti. Stariji pilot koji iz nekog razloga izgubi posao sa sto hiljada sati leta u putničkom ili teretnom saobraćaju i zaradom od sto pedeset hiljada dolara godišnje vrlo bi teško našao ekvivalentno dobro plaćen posao u prosveti. Potrebe za određenim veštinama razlikuju se od zanimanja do zanimanja, jer ono za šta su piloti plaćeni u avionskom saobraćaju nije ni izbliza tako važno u, recimo, školskom sistemu.

Isto danas važi i za lekare. Uz sve promene na polju medicine,

mnogi lekari specijalisti moraju da se povinuju medicinskim organizacijama kao što je HMO.* Nastavnici u školama neizostavno moraju da budu članovi sindikata. Danas je u Americi prosvetni sindikat najveći i najbogatiji. Nacionalna obrazovna asocijacija ima ogroman politički uticaj. Nastavnicima je sindikalna zaštita potrebna jer njihovo znanje ima ograničenu vrednost izvan oblasti obrazovanja. Stoga nepisano pravilo glasi: ,,Ako se odlučiš za usku specijalizaciju, postani član sindikata." To je pametan potez.

Kad polaznike svojih seminara pitam: ,,Koliko vas ume da spremi bolji hamburger nego Mekdonalds", gotovo svi podignu ruke. Zatim postavim sledeće pitanje: ,,Kako to da onda Mekdonalds zaraduje više od vas?"

Odgovor je očigledan: Mekdonalds se odlično razume u poslovne sisteme. Razlog što su mnogi talentovani Ljudi siromašni jeste taj što se usredsređuju na to da naprave bolji hamburger, dok o poslovnim sistemima znaju vrlo malo ili ništa.

Jedan moj prijatelj na Havajima je veliki umetnik. On zarađuje prilično mnogo. Jednog dana pozove ga majčin advokat i kaže mu da njegovo nasledstvo posle majčine smrti iznosi trideset pet hiljada dolara. Toliko je ostalo od njene imovine pošto su advokat i država uzeli svoj deo. On je odmah uvideo mogućnost da proširi svoj biznis, tako što će nešto od tog novca utrošiti na reklamiranje. Dva meseca kasnije, u skupom časopisu za bogatu klijentelu, izašla je njegova prva kolor reklama, na celoj jednoj stranici. Reklama je išla tri meseca. Niko se nije javio na ponudu koja se reklamirala, a utrošio je celo svoje nasledstvo. Sada namerava da tuži časopis zbog neadekvatnog predstavljanja.

Ovo je školski primer nekog ko zna da napravi odličan

hamburger, ali nema pojma o biznisu. Kad sam ga pitao šta je iz ovoga naučio, sve što mi je odgovorio bilo je da su ,,svi koji se bave marketingom pravi lopovi". Zatim sam ga pitao da li bi se upisao na kurs obuke za prodaju i kurs za direktni marketing. Njegov odgovor je bio : ,,Nemam vremena i neću da bacam pare."

·                    Health Maintenance Organisation (Organizacija za održavanje zdravlja); korporacija koja se finansira od premija osiguranja; njeni članovi, lekari opšte prakse i specijalisti, u okvirima određenih finansijskih, geografskih i profesionalnih ograničenja pružaju preventivnu zdravstvenu negu i leče dobrovoljno učlanjene pojedince i porodice (prim.prev.).

·

·                    Svet je krcat talentovanim siromašnim ljudima. Najčešće su siromašni ili imaju finansijskih problema ili zarađuju manje nego što bi mogli ne zbog onoga što znaju, nego zbog onoga što ne znaju. Usredsređuju se na usavršavanje svojih veština na pravljenje boljeg hamburgera umesto da se usavrše u veštini prodavanja i isporučivanja hamburgera. Možda Mekdonalds i ne pravi najbolje hamburgere, ali sigurno ume najbolje da proda i isporuči tu osnovnu, prosečnu pljeskavicu.

Siromašni otac je želeo da ja postanem specijalista. To je bilo njegovo stanovište u vezi sa povećanjem zarade. Čak i kad mu je guverner države Havaji rekao da više ne može da radi državni posao koji je dotad obavljao, moj obrazovani otac je nastavio da me podstiče na specijalizaciju. Prihvatio se posla u prosvetnom sindikatu i poveo kampanju za još veću zaštitu i beneficije visoko obučenih i obrazovanih profesionalaca. Često smo raspravljali o tome, ali znam da se nikada nije složio da je suviše uska specijalizacija upravo ono što je i stvorilo potrebu za sindikalnom zaštitom. Nikada nije shvatio da specijalizacija, što je uža, više zarobljava čoveka i dovodi ga u zavisniji položaj.

Bogati otac je savetovao Majku i meni da se ,,vežbamo". Mnoge korporacije rade to isto. Nađu nekog mladog, pametnog studenta, postdiplomca na poslovnoj školi, i počnu da ga ,,vežbaju" da jednog dana preuzme kompaniju. Zato se ti mladi Ljudi ne specijalizuju za rad u jednom odeljenju; oni se sele iz odeljenja u odeljenje da bi ovladali svim aspektima poslovnih sistema. Bogati često tako ,,vežbaju" svoju decu ili decu drugih. Na taj način, ta deca stiču globalno znanje o poslovnim operacijama i međusobnim odnosima različitih odeljenja.

Generacija koja pamti Drugi svetski rat smatrala je da to skakanje

iz kompanije u kompaniju ne valja. Danas se tako nešto smatra pametnim. A pošto Ljudi radije prelaze iz kompanije u kompaniju nego da idu na sužavanje specijalnosti, zašto onda ne težiti ka većem znanju radije nego ka većoj zaradi? Na kratke staze, možda ćete manje zarađivati. Na duge staze, isplatiće vam se, i to dobro.

Osnovna znanja iz oblasti menadžmenta potrebna za uspeh jesu:

1.  menadžment gotovinskog toka;

2.   menadžment sistema (uključujući samog sebe i vreme provedeno s porodicom);

3.  menadžment Ljudi.

Najvažnije   veštine   koje   valja   specijalizovati   jesu   prodaja   i razumevanje tržišta. Sposobnost prodaje                         dakle, komuniciranja s

drugim ljudskim bićem, bila to mušterija, službenik, šef, bračni drug ili dete predstavlja osnovnu veštinu potrebnu za lični uspeh. Veštine komuniciranja, kao što su pisanje, govorenje i pregovaranje, od ključnog su značaja za uspešan život. Konstantno radim na tim veštinama, pohađam kurseve ili kupujem edukativne trake pomoću kojih proširujem svoje znanje.

Kao što sam pomenuo, moj obrazovani otac je, s povećanjem svog obrazovanja, sve napornije radio. I sve je više upadao u klopku. Premda je njegova plata rasla, imao je sve manje izbora. Ubrzo nakon što je prestao da radi za državu, otkrio je koliko je zapravo profesionalno ranjiv, veoma nalik profesionalnim sportistima koji se iznenada povrede ili postanu prestari za aktivno bavljenje sportom. Odlično plaćenog položaja više nema, a znanja na koja se mogu osloniti ograničena su. Mislim da se zbog toga moj otac kasnije toliko posvetio sindikalnom radu. Shvatio je koliko je njemu samom sindikat mogao biti od koristi.

Bogati otac je Majka i mene podsticao da naučimo o svemu ponešto. Ohrabrivao nas je da radimo s ljudima pametnijim od sebe i dovodimo pametne ljude da rade s nama u timu. Danas bi se to nazvalo sinergijom profesionalnih specijalnosti.

Srećem danas bivše nastavnike koji godišnje zarađuju na stotine hiljada dolara. Zarađuju toliko jer su pored nastavničkog stekli i druga znanja. Mogu da podučavaju, ali i da prodaju i bave se marketingom. Ne znam ni za kakva druga znanja koja su važnija od prodaje i marketinga. Doduše, oni su za većinu teški, prvenstveno zbog straha od odbijanja. Što bolje umete da komunicirate, pregovarate i savladate svoj strah od odbijanja, život vam je lakši. Baš kao što sam savetovao novinarku koja je želela da postane ,,najprodavaniji pisac", tako savetujem i svakog drugog. Tehnička specijalnost ima svoje dobre i loše strane. Imam prijatelje koji su genijalni, ali ne umeju efikasno da komuniciraju s drugim ljudima i, kao rezultat toga, ne zarađuju bogzna koliko. Savetujem im da provedu jednu godinu samo učeći kako se prodaje. Cak i ako ne zarađuju ništa, naučiće bolje da komuniciraju. A to je od neprocenjive vrednosti.

Pored toga što smo dobri u učenju, prodaji i marketingu, moramo da budemo dobri učitelji i dobri učenici. Ako hoćemo da budemo istinski bogati, moramo umeti da dajemo jednako onako dobro kao što primamo. U slučajevima finansijskih ili profesionalnih problema, često se ispoljava nedostatak davanja ili primanja. Znam mnoge ljude koji su siromašni zato što nisu dobri učenici niti dobri učitelji.

Oba moja oca bila su velikodušni ljudi. Obojica su praktikovala  da pre svega daju. Podučavanje je bio jedan od njihovih načina da to čine. Što su više davali, više su primali. Upadljiva razlika, međutim, bila je u davanju novca. Moj bogati otac je davao mnogo novca.  Crkvi, dobrotvornim organizacijama, svojoj fondaciji. Znao je da novac

moraš davati da bi ga i primao. Davanje novca je tajna većine bogatih porodica. To je razlog što postoje organizacije kao što su Rokfelerova ili Fordova fondacija. One su osmišljene tako da uzimaju njihovo bogatstvo i povećavaju ga, kao i da ga kontinuirano poklanjaju.

Moj obrazovani otac je uvek govorio: ,Kad budem imao viška novca, poklanjaću ga." Problem je bio u tome što viška nikad nije bilo. Zato je još napornije radio da bi zaradio više para, umesto da se usredsredio na najvažniji zakon novca: ,,Daj i biće ti dato." Umesto toga, verovao je u: ,,Kad dobiješ, tek onda daj."

Posledica svega je da ličim na oba svoja oca. Deo mene je  okoreli kapitalista koji voli igru u kojoj novac pravi novac. Druga strana je društveno odgovoran učitelj, duboko zabrinut zbog sve većeg jaza između onih koji imaju i onih koji nemaju. Lično smatram da je za to prvenstveno odgovoran zastareli obrazovni sistem.