PRVA LEKCIJA: BOGATI NE RADE ZA PLATU

,,Tata, možeš li da mi kažeš kako da se obogatim?" Moj otac je odložio svoje večernje novine. ,,A zašto bi želeo da se obogatiš, sine?"

,,Jer se danas Džimijeva mama dovezla u njihovom novom kadi laku i otišli su da provedu vikend u svojoj kući na obali. Poveo je tri svoja druga, ali Majka i mene nije pozvao. Rekli su nam da ne možemo s njima zato što smo ,sirotinja'."

,,Tako su vam rekli?" upitao je otac s nevericom.

,,Aha, baš tako", odgovorio sam, a moj glas je odavao povredenost.

Otac je bez reči odmahnuo glavom. namestio naočari na nosu i vratio se čitanju novina. Ja sam stajao i čekao odgovor.

Bila je 1956, a ja sam imao devet godina. Igrom sudbine, išao sam u istu državnu školu u koju su bogataši upisivali svoju decu. Naš  grad je uglavnom živeo od velike plantaže šećera. Šefovi plantaže i ostali imućni Ljudi iz grada, kao što su lekari, trgovci i bankari, puštali su da njihova deca idu u državnu školu od prvog do šestog razreda. Posle toga su ih uglavnom prebacivali u privatne škole. Pošto je moja porodica živela na strani ulice koja je područno pripadala toj školi, i ja sam išao u nju. Da sam živeo na drugoj strani ulice, išao bih u drugu školu, s decom koja su poticala iz porodica sličnijih mojoj. Nakon šestog razreda, mene i njih je čekala državna niža i viša srednja škola. Za nas nije bilo privatnih škola.

Otac je napokon spustio novine. Video sam da razmišlja.

,,Dakle, sine", počeo je polako, ,,ako želiš da se obogatiš, moraš da naučiš kako se pravi novac."

,,A kako se pravi novac?" upitao sam.

,,Sinko, moraš malo da mućneš glavom", odvratio je smešeći se. Osmeh je, u stvari, značio: ,,To je sve što ću ti reći" ili ,,Ne znam odgovor i nemoj da me zbunjuješ."

Partnerstvo je rođeno

Sledećeg jutra sam svom drugu Majku ispričao šta mi je otac rekao. Koliko sam znao, Majk i ja smo bili jedini siromašni klinci u našoj školi. On se u njoj našao kao i ja, igrom sudbine. Nekome je zadrhtala ruka dok je povlačio liniju koja je označavala područnu pripadnost i mi smo se zatekli u školi punoj bogataške dece. Ne može se zaista  reći da smo bili siromašni, ali tako smo se osećali, jer su drugi dečaci imali nove rukavice za bejzbol, nove bicikle, sve novo.

Mama i otac su nam pružali osnovno: hranu, krov nad glavom, odeću. Ali, to je otprilike bilo sve. Moj otac je običavao da kaže: ,,Ako nešto želiš, moraš da radiš za to." Naravno da smo svašta želeli, ali posla za devetogodišnje dečake nije bilo baš na svakom koraku.

,,Kako ćemo onda da napravimo pare?" pitao je Majk.

,,Pojma nemam", rekao sam. ,,Ali, hoćeš li da budeš moj partner?" Pristao je i tako je toga subotnjeg jutra Majk postao moj prvi poslovni partner. Celo prepodne smo proveli mozgajući kako da

napravimo pare. Tu i tamo bismo razmenili koju reč o ,,frajerima" koji se zabavljaju u Džimijevoj vikendici na obali. Bolelo je, ali bio je to koristan bol, jer nas je inspirisao da istrajemo u razmišljanju na temu pravljenja novca. Konačno, tog poslepodneva, sinulo nam je. Bila je to ideja koju je Majk dobio iz neke knjige koju je pročitao. Cepteći od uzbuđenja, rukovali smo se i biznis je počeo.

Nekoliko narednih nedelja Majk i ja smo jurcali po komšiluku, kucali na svaka vrata i molili komšije da nam ostavljaju ispražnjene tube od paste za zube. Ništa ne razumevajući, većina odraslih je sa smeškom pristajala na našu molbu. Neki su nas pitali šta radimo. ,,Ne možemo da vam kažemo", odgovarali smo na to. ,,To je poslovna tajna."

Kako su nedelje odmicale, moja mama je postajala sve nervoznija. Za skladište svoje sirovine odredili smo mesto neposredno pored njene mašine za veš. U smeđoj kartonskoj kutiji, u kojoj su se nekada nalazile boce s kečapom, polako je narastala naša gomila praznih tuba od zubne paste.

Konačno je mami bilo svega dosta. Smučilo joj se da gleda zgužvane i zgnječene komšijske tube. ,,Momci, šta vi to radite?" pitala je. ,,Neću više ni reč da čujem o tamo nekoj poslovnoj tajni. Učinite nešto s ovom gužvom ili sve leti u đubre."

Majk i ja smo kumili i molili, objašnjavajući da ćemo uskoro imati dovoljno da započnemo proizvodnju. Obavestili smo je da čekamo još samo da neke komšije potroše svoje zubne paste da bismo uzeli tube. Mama je pristala da nas pusti još nedelju dana.

Dan početka proizvodnje se bližio. Napetost je rasla. Moj prvi ortakluk, a već je pretilo prinudno iseljenje iz skladišta, i to od  strane moje rođene majke. Majk je imao dužnost da požuruje komšije da brže potroše pastu, podsećajući ih da ih je zubar svakako savetovao da što češće peru zube. Ja sam počeo da pravim proizvodnu liniju.

Kada se moj otac jednog od narednih dana dovezao kući zajedno s nekim prijateljem, na svom kolskom prilazu zatekao je dva devetogodišnjaka i proizvodnu liniju koja je radila punom parom. Sve je bilo isposipano nekim belim prahom. Na dugačkom stolu nalazile  su se male kartonske kutije u kojima je nekada bilo mleko, a naš porodični portabl roštilj bio je zagrejan do usijanja.

Otac je polako prišao peške, jer je kola morao da parkira na ulici pošto mu je proizvodna linija blokirala prilaz. Prilazeći, on i njegov prijatelj mogli su da vide čelično lonče na usijanom roštilju, puno tuba koje su se topile. Zubna pasta se tada nije pakovala u plastične već u olovne tube. Boju smo sagorevali na plamenu i potom takve tube

ubacivali u lonče, topili ih dok olovo ne postane sasvim tečno i zatim ga, držeći vrelo lonče pomoću maminih kuhinjskih krpa, sipali kroz malu rupu na vrhu kutije od mleka.

Kutije za mleko bile su napunjene gipsom. Onaj beli prah rasut oko nas bio je gips, pre no što smo ga pomešali s vodom. U zanosu sam prevrnuo džačić, tako da je sada izgledalo kao da je dvorište bilo pogođeno snežnom olujom. Kutije za mleko predstavljale su spoljašnje omotače gipsanih modli.

Moj otac i njegov prijatelj pažljivo su nas posmatrali dok smo

sipali tečno olovo kroz malu rupu na vrhu gipsane kocke.

,,Pažljivo", reče otac.

Klimnuo sam potvrdno, ne dižući pogled.

Završivši sa sipanjem, spustio sam lonče i osmehnuo se ocu.

,,Šta radite, momci?" pitao je, uz osmeh pun opreza.

,,Ono što si mi rekao. Hoćemo da budemo bogati", rekoh.

,,Aha", dodade Majk, široko se smešeći i potvrdno klimajući glavom. ,,Mi smo partneri."

,,A šta se nalazi u ovim gipsanim modlama?" postavio je otac novo pitanje.

,,Gledaj", rekoh. ,,Trebalo bi da je ispalo dobro."

Malim čekićem kuckao sam po šavu koji je delio kocku napola. Vrlo pažljivo podigao sam gornju polovinu gipsane modle i iz nje je ispao olovni novčić.

,,Gospode Bože!" reče moj otac. ,.Ti praviš novčiće od olova."

,,Tako je", potvrdi Majk. ,,Radimo ono što ste nam rekli. Pravimo pare."

Očev prijatelj je prsnuo u smeh. Otac se nasmešio i odmahnuo

glavom. Pred njim je bila vatra, kutija puna praznih tuba od zubne paste i dva dečaka pokrivena belom prašinom, usana razvučenih u osmeh od uha do uha.

Rekao nam je da ostavimo sve i sednemo s njim na stepenice. S

osmehom, strpljivo nam je objasnio šta znači reč ,,falsifikovanje".

Naši snovi rasprsli su se kao mehur od sapunice. ,,Hoćete da kažete da je ovo nezakonito?" pitao je Majk drhtavim glasom.

,,Pusti ih", reče očev prijatelj. ,,Možda su klinci prirodno

talentovani."

Otac ga je samo iskosa pogledao.

,,Tačno, nezakonito je", nastavio je blagim glasom. ,,Ali, vi ste, momci, pokazali veliku kreativnost i došli na zaista originalnu zamisao. Samo napred. Zaista sam ponosan zbog vas."

Razočarani, Majk i ja smo ćutke sedeli narednih dvadesetak

minuta, da bismo potom počeli da raščišćavamo nered koji smo napravili. Naš posao je propao na dan otvaranja. Čisteći metlom rasuti gips, pogledao sam Majka i rekao: ,,Izgleda da su Džimi i njegovi drugovi u pravu. Mi jesmo siromašni."

Moj otac je upravo odlazio kad sam to izgovorio. ,,Momci", reče, ,,siromašni ste samo ako se sada predate. Najvažnije je da ste nešto pokušali. Većina Ljudi samo priča i sanja o tome da se obogati. Vi ste nešto učinili. Veoma se ponosim vama dvojicom. Ponovo vam kažem: samo napred. Ne predajte se."

Majk i ja smo ćutali. Bile su to lepe reči, ali mi i dalje nismo znali

šta da radimo.

,,Tata, kako onda ti nisi bogat?" upitao sam.

,,Zato što sam odlučio da budem nastavnik. Nastavnici zaista ne misle o bogaćenju. Mi jednostavno volimo da učimo decu. da predajemo. Voleo bih da mogu da vam pomognem, ali zaista ne znam kako se zarađuje novac."

Majk i ja smo se okrenuli i nastavili s čišćenjem.

,,Znam", dodade otac. ,,Ako vas dvojica hoćete da naučite kako da se obogatite, ne pitajte mene. Popričajte s tvojim tatom, Majk."

,,S mojim tatom?" začudio se ovaj.

,,Da, s tvojim tatom", ponovio je s osmehom moj otac. ,,Tvoj tata i ja imamo istog bankara, koji je oduševljen njime. Nekoliko puta mi je pričao kako tvoj tata ume briljantno da zaradi novac."

,,Moj tata?" opet je pitao Majk, ne verujući. ,,A što mi onda nemamo lepa kola i lepu kuću kao ona bogataška deca u školi?"

,,Lepa kola i lepa kuća ne znače odmah i da si bogat ili da umeš da

,praviš pare'", odvratio je moj otac. ,,Džimijev tata je zaposlen na plantaži. On se ne razlikuje mnogo od mene. On radi za kompaniju, a ja za državu. Njemu kompanija kupuje kola. Šećerana ima fmansijskih problema i Džimijevom tati bi uskoro moglo da se desi da nema više ništa. Tvoj otac, Majk, je nešto drugo. Čini se da je on na putu da izgradi carstvo i vemjem da će za koju godinu biti veoma bogat čovek."

Čuvši ovo, nas dvojica smo opet živnuli. S novim žarom nastavili smo da raščišćavamo gužvu uzrokovanu svojim prvim, sada već propalim biznisom. Čisteći, planirali smo kako i kada da razgovaramo s Majkovim ocem. Problem je bio u tome što je on radio po ceo dan i često se kasno vraćao kući. Majkov otac je posedovao skladišta, građevinsku kompaniju, lanac prodavnica i tri restorana. Upravo zbog restorana se i zadržavao kasno uveče.

Kad smo završili s čišćenjem, Majk je uhvatio autobus i otišao kući. Njegov zadatak je bio da sačeka oca kad se te večeri vrati kući i zamoli ga da nas nauči kako da se obogatimo. Obećao mi je da će me pozvati odmah posle tog razgovora, čak i ako bude kasno.

U pola devet uveče, telefon je zazvonio.

,,OK", rekoh. ,,Sledeće subote." Spustio sam slušalicu. Majkov otac se složio da popriča s nama dvojicom.

U subotu ujutru, u pola osam, uhvatio sam autobus koji je išao u siromašni deo grada.

Početak poučavanja

,,Plaćaću vam deset centi na sat. "

Čak i po platežnim standardima koji su važili 1956, deset centi na sat bilo je malo.

Majkl i ja smo se s njegovim ocem našli tog jutra u osam. Njegov radni dan je počeo pre više od jednog sata i on je već bio uveliko u poslu. Dok sam prilazio njihovoj jednostavnoj. maloj i urednoj kući, predradnik s jednog od njegovih gradilišta upravo je odlazio svojim kamionetom. Majk me je sačekao na ulazu.

,,Otac razgovara telefonom i rekao je da pričekamo iza, na tremu", reče, otvarajući vrata.

Stari drveni pod je zaškripao dok sam ulazio u ovu davno sagrađenu kuću. Odmah iza praga nalazio se jeftin otirač, postavljen da bi sakrio tragove habanja od bezbrojnih stopa onih koji su ovuda hodali. Premda čist, ipak je bio zreo za bacanje.

Osetio sam klaustrofobiju ušavši u dugu i uzanu dnevnu sobu, ispunjenu starim, buđavim tapaciranim nameštajem koji bi danas verovatno zainteresovao nekog kolekcionara. Na kauču su sedele dve žene. malo starije od moje majke. Preko puta njih sedeo je  muškarac u radnom odelu. Na sebi je imao pantalone i košulju kaki boje, uredno opeglane, ali neuštirkane, i dobro uglancane radne čizme. Bio je desetak godina stariji od mog oca; rekao bih da je imao nekih četrdeset pet godina. Osmehnuli su se dok smo Majk i ja prolazili pored njih na putu prema kuhinji, iz koje se izlazilo na terasu koja je gledala na zadnje dvorište. Stidljivo sam im uzvratio osmeh.

,,Ko su ovi Ljudi?" zapitao sam.

,,O, oni rade za mog tatu. Onaj stariji čovek vodi njegova skladišta, a žene su šefice restorana. Jednog predradnika si video, on  rukovodi izgradnjom druma oko pedeset milja odavde. Drugi predradnik, koji kontroliše izgradnju bloka stambenih kuća, otišao je još pre no što si ti stigao."

,,Je F to kod vas stalno ovako?" pitao sam.

,,Nije stalno, ali prilično često", reče Majk, smeškajući se dok je dovlačio stolicu da bi seo pored mene.

,,Pitao sam ga da li bi hteo da nas nauči da pravimo pare", nastavi Majk.

,,I šta je rekao na to?" pitao sam, Ijubopitljivo i istovremeno

oprezno.

,,Pa, prvo je napravio neku čudnu facu, a onda je rekao da će da nam da ponudu."

,,O",izustih, zaklativši se na stolici i naslonivši se na zid; sedeo

sam tako, pustivši da stolica počiva na dvema zadnjim nogama. Majk je učinio isto.

,,Znaš li o kakvoj je ponudi reč?" pitao sam ga.

,,Ne, ali saznaćemo uskoro."

Iznenada, kroz rasklimatana kuhinjska vrata, na terasu je zakoračio

Majkov otac. Zatečeni, obojica smo poskočili kao opareni.

,,Jeste li spremni, momci?" reče, privlačeći stolicu.

Klimnuli smo potvrdno dok smo odmicali stolice od zida da bismo seli ispred njega.

Bio je krupan čovek, visok oko metar i devedeset i težak stotinjak

kilograma. Moj otac je bio viši, iste težine i pet godina stariji od Majkovog oca. Nekako su ličili, mada je njihovo etničko poreklo bilo različito. Možda je njihova energija bila slična.

,,Majk kaže da hoćete da vas naučim kako se prave pare. Je li

to tačno, Roberte?"

Uzvratio sam brzim potvrdnim klimanjem glavom, malčice uplašen. Njegove reči i osmeh prikrivali su veliku snagu.

,,OK, evo moje ponude. Poučavaću vas, ali neću da vam pravim

nikakvu učionicu. Ako radite za mene, učiću vas. Ako ne radite za mene, neću vas učiti. Brže ću vas poučavati ako radite, a ako samo sedite i slušate, kao u školi, gubim vreme. To je moja ponuda. Uzmite ili ostavite."

,,Ovaj... mogu li prvo da pitam nešto?" izustih.

,,Ne. Uzmi ili ostavi. Imam previše posla da bih gubio vreme. Ako ne možeš da se odlučiš u presudnom trenutku, znači da nikada nećeš ni naučiti kako se prave pare. Šanse dolaze i odlaze. Važno je znati kada je potrebno brzo doneti odluku. Imaš šansu koju si tražio. Škola počinje ili se zatvara za deset sekundi", reče Majkov otac s izazivačkim osmehom na licu.

,,Uzimam", rekoh.

,,Uzimam", reče Majk.

,,Dobro", nastavi Majkov otac. ,,Gospođa Martin stiže za deset minuta. Kad završim s njom, odvešće vas u mali supermarket i možete da počnete da radite. Plaćaću vam deset centi na sat, a radićete po tri sata svake subote."

,,Ali, ja danas imam utakmicu", zaustih.

Majkov otac je spustio glas do neumoljivosti. ,,Uzmi ili ostavi", reče.

,,Uzimam", odvratih, rešivši da radim i učim umesto da igram bejzbol.

Trideset centi kasnije

Tog divnog subotnjeg jutra, oko devet, Majk i ja smo radili kod gospođe Martin. Bila je to strpljiva i ljubazna žena. Uvek je govorila da je podsećamo na njena dva sina koja su odrasla i otišla svojim putem. Premda Ijubazna, verovala je u vredan rad i pazila da ne zabušavamo. Ona je bila naš nadzornik. Proveli smo tri sata skidajući konzerve s polica, čisteći ih od prašine perjanim praherom i potom ih ponovo uredno slažući na police. Bio je to bolno dosadan posao.

Majkov otac, koga zovem svojim bogatim ocem, posedovao je devet ovakvih malih supermarketa s prostranim parkiralištima. Bila je

to rana verzija prodavnica mešovite robe s produženim radnim vremenom, malih bakalnica u komšiluku, u kojima je narod kupovao stvari kao što su hleb, mleko, maslac i cigarete. Problem je bio u tome što erkondišn na Havajima tada još nije bio obavezna pojava pa radnje nisu mogle da drže vrata zarvorena zbog vrućine. Postojala su širom otvorena vrata na dvema stranama prodavnice, prema drumu i prema parkiralištu. Kad god bi neka kola prošla drumom ili stala da se uparkiraju, dizala se prašina koja je ulazila u prodavnicu.

Prema tome, za nas je bilo posla dok god se ne uvede erkondišn.

Tri nedelje smo se Majk i ja subotom javljali gospođi Martin i radili tri sata. Završavali smo oko podneva, kada bi nam ona svakom izbrojala na dlan po tri majušna novčića. Jeste da sam imao svega devet godina i da je bila 1956, ali trideset centi ipak nije bilo povod ni za kakvo pusto oduševljavanje. Stripovi su tada koštali deset centi, tako da bih za svoje pare obično kupio stripove i tada odlazio kući.

U sredu četvrte nedelje bio sam spreman da dam otkaz. Pristao sam da radim samo zato što sam želeo da od Majkovog oca naučim kako se prave pare, a sada sam robovao za deset centi na sat. Povrh svega, Majkovog oca nisam ni video još od one prve subote.

,,Odustajem". saopštio sam Majku za vreme odmora. Ručak u školskoj kantini je bio nikakav. Škola je bila dosadna, a više ni suboti nisam mogao da se radujem. Ali, ono što mi se stvarno smučilo bilo je onih trideset centi.

Ovaj put se Majk nasmešio.

,,Šta je smešno?" upitao sam ljutito, onako frustriran.

,,Otac je rekao da će se to desiti. Rekao je da ćete se videti kad budeš spreman da odustaneš."

,,Šta?" rekoh ogorčeno. ,,Je l' to on čekao da mi se sve smuči?"

,,Tako nekako", reče Majk. ,,Moj otac nije kao drugi. On podučava drugačije od tvog tate. Tvoji roditelji vole da drže predavanja. Moj otac je ćutljiv čovek i ne priča mnogo. Sačekaj do subote. Reći ću mu da si spreman."

,,Hoćeš da kažeš da ste mi ovo namestili?"

,,Ne, nije sasvim tako. Možda. Objasniće ti otac u subotu."

Subota: čekanje na red

Bio sam spreman da se suočim s njim. Čak je i moj pravi otac bio ljut na njega. Moj pravi otac, onaj kog nazivam siromašnim, smatrao je da onaj bogati krši zakone koji brane izrabljivanje dece i da bi ga trebalo tužiti.

Moj obrazovani siromašni otac rekao mi je da zahtevam ono  što zaslužujem. Najmanje 25 centi na sat. Moj siromašni otac rekao mi je i da, ako ne dobijem povišicu, dam odmah otkaz.

,,Ionako ti nije potreban taj glupavi posao", rekao je, s indignacijom, moj siromašni otac.

U subotu, u osam ujutru, prošao sam kroz ista ona rasklimatana vrata na Majkovoj kući.

,,Sedi i sačekaj svoj red", dobacio mi je Majkov otac dok sam ulazio. Okrenuo se i nestao u svojoj maloj kancelariji koja se nalazila odmah pored spavaće sobe.

Gledao sam okolo, ali nigde nisam video Majka. Osećajući se nekako čudno, oprezno sam seo pored iste one dve žene koje sam ovde video pre četiri nedelje. Nasmešile su se i napravile mi mesta na kauču.

Prošlo je četrdeset i pet minuta i počeo sam da se pušim od ljutine. Dve žene su obavile svoje i otišle još pre pola sata. Pre dvadeset minuta je i stariji gospodin bio u kancelariji, završio posao i takode otišao.

Kuća je bila prazna, a ja sam to divno, sunčano havajsko

prepodne provodio sedeći u njegovoj memljivoj, mračnoj dnevnoj sobi, čekajući da razgovaram sa tvrdicom koji eksploatiše decu. Mogao sam da ga čujem kako se muva po kancelariji, priča telefonom i ignoriše me. Bio sam spreman da odem, ali iz nekog čudnog razloga sam i dalje sedeo tu.

Naposletku, petnaest minuta kasnije, tačno u devet sati, bogati

otac je išetao iz svoje kancelarije i pokretom ruke, bez reči, pozvao me da uđem u tu sumornu prostoriju.

,,Koliko sam shvatio, ti tražiš povišicu ili ćeš dati otkaz", reče bogati otac, vrteći se u svojoj rotirajućoj stolici.

,,Pa, vi se baš i ne držite svog dela pogodbe", izustio sam, gotov da zaplačem. Za devetogodišnjeg dečaka je suprotstavljanje odrasloj osobi bilo zaista zastrašujuće.

,,Rekli ste da ćete me poučavai ako radim za vas. E. pa, ja sam

radio za vas. Vredno sam radio. Odrekao sam se zbog toga i svojih bejzbol utakmica. A vi niste održali reč. Ničemu me niste naučili. Vi ste lopuža, baš kao što i misle svi u gradu. Vi ste pohlepni. Hoćete sav novac samo za sebe i nije vas briga za one koji rade za vas. Pustili ste me da čekam i čekam i nimalo me ne poštujete. Ja jesam samo mali dečak, ali zaslužujem da se prema meni ponašate bolje."

Bogati otac se okrenuo prema meni, naslom'o glavu na dlan i nekako se zagledao u mene. Kao da me je proučavao.

,,Nije loše", reče. ,,Za manje od mesec dana počeo si da zvučiš kao većina mojih radnika."

,,Molim?" rekoh. Ne shvatajući šta on to priča, nastavio sam sa svojom žalopojkom. ,,Mislio sam da nameravate da se držite svog dela pogodbe i podučavate me. Umesto toga, vi me maltretirate? To je okrutno. To je stvarno okrutno."

,,Ali ja te učim", reče bogati otac tiho.

,,A čemu to? Ničemu!" odvratih ljutito. ,,Reč niste progovorili sa mnom još od onda kad sam pristao da radim za onaj sitniš. Deset centi na sat! Ha! Trebalo bi da vas prijavim.

Ima zakona, znate, koji brane izrabljivanje dece. Moj otac radi za državu, da znate i to."

,,Au!" reče na to bogati otac. ,,Sada zvučiš kao većina onih koji

više ne rade za mene. Ili sam ih otpustio ili su dali otkaz."

,,Dakle, šta imate da kažete?" insistirao sam, osećajući se prilično odvažno za jednog klinca. ,,Lagali ste me. Radio sam za vas, a vi niste održali reč. Ničemu me niste naučili."

,,Kako znaš da te ničemu nisam naučio?" smireno upita bogati otac.

,,Tako, nikada niste pričali sa mnom. Tri nedelje sam radio za

vas, a vi me ničemu niste naučili", odgovorio sam nadureno.

,,Da li učenje za tebe znači pričanje ili predavanje?" upita me on.

,,Pa, da", odvratih.

,,Tako vas uče u školi", odgovori on, smešeći se. ,,Ali, život ne uči tako, a rekao bih da je život najbolji učitelj. On uglavnom ne priča s tobom. On te jednostavno cima naokolo, maltretira. Sa svakim cimanjem kaže ti: ,Probudi se. Ima nešto što hoću da naučiš'."

,,O čemu govori ovaj čovek?" pitao sam se u sebi. ,,Život me cima okolo, život priča sa mnom?" Sada sam bio načisto da bi trebalo da dam otkaz. Razgovarao sam s nekim kome je trebalo posmatranje.

,,Ako naučiš životne lekcije, dobro ćeš proći. Ako ne, život će i

dalje da te maltretira. Ljudi rade dve stvari. Neki dozvole životu da ih cima. Drugi se naljute i vraćaju. Ali vraćaju svom šefu, svom poslu, mužu ili ženi. Ne shvataju da je život onaj koji ih cima."

Nisam imao predstavu o čemu on to priča.

,,Život nas sve maltretira. Neki se predaju. Drugi se bore. Malo ih je koji nauče lekciju i nastavljaju dalje. Njima je drago kad ih život cimne. Za tu nekolicinu, to znači da im je potrebno i da žele da nauče nešto. Nauče i nastavljaju dalje. Većina odustaje, a oni kao ti, oni malobrojni, oni se bore."

Bogati otac je stajao i zatvarao stari, škripavi drveni prozor koji

je vapio za opravkom. ,,Ako naučiš ovu lekciju, izrašćeš u pametnog, bogatog i srećnog mladog čoveka. Ako ne, celog života ćeš krivicu za svoje probleme svaljivati na svoj posao, malu platu ili svog šefa. Živećeš nadajući se nekakvom velikom ,,nečemu" koje će rešiti sve svoje novčane probleme."

Bogati otac je bacio pogled na mene, da vidi da li ga još uvek

slušam. Oči su nam se srele. Netremice smo se gledali, komunicirajući bez reči. Konačno, upivši njegovu poslednju poruku, skrenuo sam pogled. Znao sam da je u pravu. Njega sam krivio, a sam sam tražio da učim. Borio sam se.

Bogati otac je nastavio. ,,A ako si od onih koji nemaju petlju. onda se naprosto predaš kad god te život cimne. Ako si takav, celog života ćeš igrati na sigurno, radeći sve ispravno, čuvajući se za nešto što se nikada neće dogoditi. Umrećeš kao dosadan starac. Imaćeš mnogo prijatelja koji će te voleti baš zato što si uvek bio dobar  čovek koji je naporno radio. Proveo si život igrajući na sigurno i radeći ispravno. Istina je, međutim, da si dozvolio životu da te pokori. Duboko u sebi, užasavao si se rizika. Želeo si da pobediš, ali je strah od poraza bio jači od uzbuđenja koje donosi pobeda. Duboko u duši,  ti i samo ti znaćeš da nikada nisi ni pokušao. Jer, izabrao si da igraš na sigurno."

Naše oči su se ponovo srele. Gledali smo se desetak sekundi,

skrenuvši pogled tek pošto je poruka bila primljena.

,,Vi ste me maltretirali?" pitao sam.

,,Neki bi i tako rekli", osmehnuo se bogati otac. ,,Ja bih rekao

da sam ti dao da okusiš život."

,,Da okusim život?" pitao sam, i dalje ljutito, ali sad već s prilično radoznalosti. Čak spreman da učim.

,,Vas dvojica ste prvi koji su ikada od mene tražili da ih naučim kako se prave pare. Imam više od sto pedeset zaposlenih i niko od njih me nikad nije pitao šta znam o novcu. Traže od mene posao i platu, ali ne i da ih naučim nešto o novcu. Zato većinom provedu svoje najbolje godine radeći za novac, ali ne shvatajući zapravo šta je to za šta rade."

Sedeo sam i pažljivo slušao.

,,Stoga, kada mi je Majk ispričao da želiš da učiš kako se prave pare, odlučio sam da smislim kurs blizak stvarnom životu. Mogao sam ja da pričam dok ne pomodrim, ali ništa od toga ne bi doprlo do tebe. Zato sam odlučio da pustim da te život malčice cimne, kako bi me saslušao. To je razlog što sam ti plaćao svega deset centi."

,,I koju sam ja to lekciju naučio radeći za vas za deset centi na sat?" pitao sam. ,,Da ste loši i da iskorišćavate svoje radnike?"

Bogati otac se u svojoj stolici ponovo okrenuo prema meni i od srca nasmejao. Konačno, prestavši da se smeje, reče: ,,Bolje bi bilo da promeniš mišljenje. Prestani da kriviš mene i veruješ da sam ja problem. Ako smatraš da sam ja problem, onda moraš da me promeniš. Ako shvatiš da si ti problem, možeš da promeniš sebe, naučiš nešto i postaneš pametniji. Većina ljudi bi svakog promenila, samo sebe ne bi. Ali, da ti kažem, lakše je menjati sebe nego druge."

,,Ne shvatam", rekoh.

,,Ne krivi mene za svoje probleme", reče bogati otac, sad već pomalo nestrpljivo.

,,Ali vi me plaćate samo deset centi."

,,I čemu te to uči?" upita s osmehom bogati otac.

,,Da ste loši", odvratih, smeškajući se lukavo.

,,Vidi, ti misliš da sam ja problem", reče bogati otac.

,,Vi i jeste problem."

,,Dakle, nastavi tako i ništa nećeš naučiti. Budeš li ostao pri tome da sam ja problem, šta je onda tvoj izbor?"

,,Pa, ako mi ne povećate platu ili mi ne pokažete više poštovanja

i podučavate me, daću otkaz."

,,Lepo rečeno", reče bogati otac. ,,Baš ono što čini većina Ljudi. Daju otkaz i krenu u potragu za drugim poslom, boljom šansom i većom platom, iskreno misleći da će novi posao ili veća plata rešiti problem. U većini slučajeva, međutim, ne biva tako."

,,A šta će da reši problem?" upitah. ,,Da prihvatim tih bednih

deset centi na sat i smeškam se?"

Bogati otac se osmehnuo. ,,Drugi tako postupe. Naprosto prihvate platu, svesni da će njihova porodica finansijski jedva preživljavati. Ali, ipak to čine i onda čekaju na povišicu, misleći kako

će više novca rešiti njihov problem. Uglavnom prihvataju, a neki potraže i dopunski posao i još više rade, ali opet za malu platu."

Sedeo sam i buljio u pod, počevši polako da izvlačim lekciju iz

onoga što mi je govorio bogati otac. Mogao sam da osetim ukus života. Konačno, podigao sam pogled i ponovio pitanje. ,,Šta će da reši problem?"

,,Ovo", reče on, pomilovavši me nežno po glavi. ,,Ovo što

imaš unutra."

I upravo tada mi je rekao nešto, jedno svoje stanovište po kojem se razlikovao od svih koji su radili za njega i od mog siromašnog oca stanovište koje ga je naposletku učinilo jednim od najbogatijih Ljudi na Havajima, dok se moj visokoobrazovani, ali siromašni otac celog veka borio s finansijskim nedaćama. Ta jedna jedina misao bila je u stanju da učini život potpuno drugačijim.

Bogati otac ponavljao ju je opet i opet, tu misao koju ću

nazvati Lekcijom br. 1.

,,Siromašni i osrednje imućni rade za novac. Bogati su naterali novac da radi za njih."

Tog sunčanog subotnjeg jutra naučio sam nešto što se dijamerralno razlikovalo od onoga čemu me je učio moj siromašni otac. U devetoj godini života postao sam svestan da oba oca žele da učim. Obojica su me podsticala da učim... ali ne iste stvari.

Moj visokoobrazovani otac preporučivao mi je da idem njegovim stopama. ,,Sine, hoću da vredno učiš i imaš dobre ocene, da bi mogao da nađeš siguran i stabilan posao u dobroj kompaniji. I povedi računa da to bude neka koja pruža maksimalne beneficije." Moj bogati otac je želeo da naučim kako funkcioniše novac, tako da bih mogao da ga nateram da radi za mene. Te lekcije, međutim, nisam učio u učionici već kroz život, rukovodeći se njegovim savetima.

Moj bogati otac je nastavio s prvom lekcijom. ,,Drago mi je što si se naljutio zbog onih deset centi na sat. Da se nisi naljutio, da si to oberučke prihvatio, morao bih da ti kažem da te neću podučavati. Vidi, za istinsko učenje potrebna je energija, strast, goruća želja. Bes je veliki deo te formule, jer je strast kombinacija besa i ljubavi. Kada je reč o novcu, većina Ljudi želi da igra na sigurno i oseća se bezbedno. Stoga oni nisu vođeni strašću, već strahom."

,,I zbog toga prihvataju slabo plaćen posao?" upitao sam.

,,Da" odvrati bogati otac. ,,Neki kažu da ja eksploatišem ljude zato što su plate kod mene manje nego na plantaži ili u državnoj službi. A ja kažem da Ljudi sami sebe eksploatišu. Oni se plaše, ne ja."

,,Ali, zar ne mislite da bi trebalo bolje da ih plaćate?" pitao sam.

,,Ne moram. Pored toga, više novca neće rešiti problem. Pogledaj samo svog oca. On lepo zarađuje, ali ipak ne uspeva da plati

sve račune. Većina Ljudi se, kad im daš više novca, samo uvali u još veće dugove."

,,Zato sam, znači, dobijao deset centi na sat", osmehnuo sam

se. ,,To je deo lekcije."

,,Tačno", uzvratio mi je osmeh bogati otac. ,,Vidiš, tvoj otac je išao u školu i stekao odlično obrazovanje, kako bi mogao da nađe dobro plaćen posao. To je i učinio. Ali, on i dalje ima novčanih problema, jer u školi nije naučio ništa o novcu. Povrh svega, on veruje u rad za platu."

,,A vi ne verujete?" upitah.

,,Ne, ne baš", odgovori bogati otac. ,,Ako želiš da naučiš da radiš za platu, ostani u školi. Tamo te odlično nauče tome. Međutim, ako želiš da naučiš kako da nateraš novac da radi za tebe, onda ću te ja tome naučiti. Ali samo ako želiš da učiš."

,,Zar ne bi svako poželeo to da nauči?" pitao sam.

,,Ne", reče bogati otac. ,,Jednostavno zato što je lakše raditi za platu, a naročito ako je strah tvoja primarna emocija u trenucima kada se raspravlja o novcu."

,,Ne razumem", namrštio sam se.

,,Zasada nemoj da brineš o tome. Dovoljno je da znaš da je strah ono što većinu Ljudi tera da se drže nekog zaposlenja. Strah da neće moći da plate svoje račune. Strah od otpuštanja. Strah da neće imati dovoljno para. Strah od novog početka. To je cena koja se plaća kada se uči profesija ili zanat i potom radi za platu. Većina Ljudi počne da robuje novcu... a zatim počne da besni na svog šefa."

,,Naterati novac da radi za mene, to je sasvim drugačiji predmet izučavanja?" upitah.

,,Naravno", odgovori bogati otac. ,,Potpuno drugačiji."

Zaćutali smo, a napolju je još uvek trajalo divno havajsko jutro. Moji drugovi su verovatno upravo počinjali utakmicu u malom bejzbolu. Ali, iz nekog meni nepoznatog razloga, sada mi je bilo drago što sam odlučio da prihvatim posao za deset centi na sat. Slutio sam da sam na putu da naučim nešto što moji drugovi neće naučiti u školi.

,,Jesi li spreman za učenje?" zapita bogati otac.

,,Kao zapeta puška", nacerio sam se.

,,Držim svoje obećanje. Učim te, ali posredno", reče moj bogati otac. ,,U devetoj godini života okusio si kako je to raditi za platu. Pomnoži poslednjih mesec dana sa pedeset godina i imaćeš predstavu kako protiče život većine Ljudi."

,,Ne shvatam", rekoh.

,,Kako si se osećao dok si čekao da dode tvoj red da te primim? Jednom da bi dobio posao i drugi put da bi tražio veću platu?"

,,Grozno", odvratih.

,,Ako odlučiš da radiš za platu, život će ti biti baš takav, kao i

mnogima", reče bogati otac.

,,A kako si se osećao kad bi ti gospođa Martin spustila na dlan tri novčića za tri sata rada?"

,,Smatrao sam da nije dovoljno. Činilo se bedno. Bio sam

razočaran", rekoh.

,,Tako se oseća većina zaposlenih kada dobije platu. Pogotovo pošto im odbiju porez i ostale odbitke. Ti si barem dobijao ceo iznos."

,,Hoćete da kažete da većina zaposlenih ne prima celu platu?" zaprepastio sam se.

,,Zaboga, ne!" reče bogati otac. ,,Država uvek prvo uzme svoj deo."

,,Kako to radi?" pitao sam.

,,Porezi", odvrati bogati otac. ,,Oporezuje se sve što zarađuješ. Oporezuje se sve što trošiš. Oporezuje se sve što uštediš. Oporezuju te i kad umreš."

,,Zašto Ljudi dozvoljavaju da im država to radi?"

,,Bogati ne dozvoljavaju", reče sa smeškom bogati otac.

,,Siromašni i osrednje imućni dozvoljavaju. Kladim se da zarađujem više od tvog oca, pa ipak on plaća veći porez."

,,Kako je to moguće?" pitao sam. Kao devetogodišnjaku. činilo mi se da to nema nikakvog smisla. ,,Zašto bi iko dozvoljavao državi da mu to radi?"

Bogati otac je sedeo i ćutao. Valjda je želeo da slušam umesto da brbljam.

Naposletku sam se ipak smirio. Nije mi se dopalo to što sam čuo. Znao sam da se moj otac stalno žali da plaća veliki porez, ali u stvari pojma nisam imao o čemu je tu reč. Je l' to njega život maltretira?

Bogati otac se polako, bez reči okrenuo zajedno sa stolicom i pogledao me.

,,Jesi li spreman da učiš?" upitao me. Potvrdio sam laganim klimanjem glavom.

,,Kao što rekoh, ima tu mnogo da se uči. Studije na kojima učiš kako da nateraš novac da radi za tebe traju ceo život. Obrazovanje većine se završava posle četiri godine koledža. Ja već znam da će moje proučavanje novca trajati dok sam živ jer, što više znam, otkrivam sve više onoga što je potrebno da znam. Većina nikada ne uči o tome. Idu na posao, dobijaju platu, vode računa da ne pređu iznos na tekućem računu i to je to. A zatim se pitaju otkud im toliki novčani problemi. I onda poveruju kako će s više novca rešiti probleme. Tek malobrojni shvate da problem zapravo leži u njihovom nedostatku fmansijskog obrazovanja."

,,Znači, moj otac ima problema s porezom zato što se ne razume u pare?" zbunjeno sam pitao.

,,Vidi", reče bogati otac. ,,Porezi su samo deo onoga što moraš da znaš ako hoćeš da novac radi za tebe. Ovog časa želim samo da

otkrijem da li u tebi još uvek tinja strast da učiš o novcu. Nje u većini Ljudi nema. Oni žele da idu u školu, osposobe se za neku profesiju, rade zabavan posao i zarađuju mnogo para. Jednog dana, trgnu se iz sna, do guše u finansijskim problemima i više ne mogu da prestanu da rade. To je cena koju plaćaš ako jedino znaš da radiš za platu umesto da nateraš novac da radi za tebe. Tinja li, dakle, još uvek u tebi strast za učenjem?" pitao je bogati otac.

Klimnuo sam potvrdno.

,,Dobro", reče on. ,,A sad, natrag na posao. Ovog puta, neću ti platiti ni centa."

,,Šta?" zapanjio sam se.

,,Čuo si me. Ni centa. Nastavićeš da radiš svake subote po tri sata, ali više ti neću plaćati deset centi na sat. Rekao si da želiš da naučiš da ne radiš za platu, prema tome, neću ti platiti ništa." Nisam verovao svojim ušima.

,,O ovome sam s Majkom već razgovarao. On upravo radi, briše prašinu i slaže konzerve za džabe. Bolje da požuriš i vratiš se tamo."

,,To nije fer", viknuo sam. ,,Morate nešto da platite."

,,Rekao si da hoćeš da učiš. Ako sada ne naučiš ovo, bićeš kao one dve žene i onaj stariji čovek koje viđaš u mojoj dnevnoj sobi, koji rade za plate i mole Boga da ih ne otpustim. Ili kao tvoj otac, koji zarađuje mnogo samo zato da bi grcao u dugovima i nada se da će povišica rešiti sve probleme. Ako je to ono što ti želiš, vratićemo se  na našu prvu pogodbu, deset centi na sat. A možeš da učiniš i ono što bi većina učinila. Požališ se da te ne plaćam dovoljno, daš otkaz i odeš da tražiš novi posao."

,,Ali, šta da radim?" pitao sam.

Bogati otac me je pomilovao po glavi. ,,Upotrebi ovo" reče.

,,Ako ga dobro upotrebiš, bićeš mi uskoro zahvalan što sam ti pružio šansu i odrašćeš u pametnog čoveka."

Stajao sam tamo ne verujući kakva mi je nepravedna pogodba ponuđena. Došao sam da tražim povišicu, a on mi kaže da od sada radim džabe.

Bogati otac me pomilova po glavi i reče: ,,Upotrebi ovo. A sada briši na posao."