POČECI

PREVAZILAZENJE PREPREKA

Pošto uče i postanu finansijski pismeni, ljudima se ipak može desiti da se suoče s preprekama na putu prema finansijskoj nezavisnosti. Ima pet osnovnih razloga zbog kojih finansijski pismeni Ljudi ponekad i dalje ne uspevaju da stvore izdašnu kolonu aktive. Onu kolonu aktive koja proizvodi velike iznose gotovinskog priliva. Kolonu aktive koja im može dati slobodu da žive onako kako su oduvek sanjali, umesto da puno radno vreme rade samo za račune. Tih pet razloga su:

1.         strah,

2.         cinizam,

3.         lenost,

4.         loše navike,

5.         oholost.

Razlog br. 1

Prevazilaženje straha od gubitka novca. Nikad nisam upoznao nekoga ko voli da gubi novac. I nisam nikada upoznao bogatu osobu koja nikada nije izgubila novac. Ali zato znam siromašne Ijude koji nikad ni cent nisu izgubili... na investicije, to jest.

Strah od gubitka novca je realan. Svi ga imamo. Čak i bogati. Ali, on nije problem. Problem je kako podnosite strah. Problem je kako podnosite gubitak. Problem je kako podnosite gubitak koji menja život. To važi za sve u životu, ne samo za novac. Primarna razlika između bogate i siromašne osobe jeste u načinu na koji podnose taj strah. Sasvim je u redu plašiti se. U redu je biti kukavica kada je reč o novcu. Još uvek možete biti bogati. Svi smo junaci u nekim stvarima i kukavice u nekim drugim. Supruga jednog mog prijatelja je medicinska sestra na urgentnom odeljenju. Kad vidi krv, ona smesta stupa u akciju. Kad joj ja pomenem investicije, ona beži od mene. A ja, kad vidim krv, ne bežim. Ja padnem u nesvest.

Moj bogati otac je imao razumevanja za fobije u vezi s novcem.

,,Neki ljudi se groze zmija. Neki se groze mogućnosti da izgube novac. I jedno i drugo su fobije", imao je običaj da kaže. Njegovo rešenje za fobiju od gubitka novca bilo je: ,,Ako mrziš rizik i brigu... počni na vreme."

Zbog toga banke preporučuju da se u mladosti počne stvaranje

ušteđevine, kako bi se stvorila navika. Ako počnete na vreme, mladi, lako ćete se obogatiti. Neću da zalazim u to, ali postoji velika razlika između osobe koja počne da štedi u dvadesetoj godini života i one koja to počne u tridesetoj. Zapanjujuća razlika.

Kažu da je moć složenog interesa jedno od svetskih čuda. Za kupovinu ostrva Menhetn važi da je bila jedna od najboljih pogodbi svih vremena. Njujork je kupljen za dvadeset četiri dolara u tričarijama i staklenim perlicama. A da su ta dvadeset četiri dolara bila uložena, uz interes od osam odsto godišnje, 1995. bi vredela više od dvadeset osam triliona dolara. Menhetn bi mogao da bude otkupljen, a ostatkom novca mogao bi se kupiti veći deo Los Anđelesa, pogotovo po cenama nekretnina koje su vladale 1995.

Moj komšija radi za jednu veliku kompjutersku kompaniju. U njoj je već dvadeset pet godina. Još četiri godine, i napustiće kompaniju sa četiri miliona dolara u svom 401k penzionom planu. Taj novac je uglavnom investiran preko investicionih kompanija, a te investicije on namerava da pretvori u obveznice i vrednosne papire države. Imaće samo pedeset i pet godina kad prestane da radi, a njegov pasivni gotovinski priliv iznosiće preko tri stotine hiljada dolara godišnje, više nego što zarađuje na ime plate. Znači, to može da se izvede, čak iako mrzite gubitak ili rizik. Međutim, morate početi na vreme i definitivno rešiti pitanje penzionog fonda, kao i unajmiti finansijskog planera u koga imate poverenja, da vas posavetuje pre ulaganja u bilo šta.

Ali, šta ako pred sobom nemate mnogo vremena, ili biste želeli da se ranije penzionišete? Kako da u tom slučaju podnesete strah od gubitka novca?

Moj siromašni otac nije učinio ništa. Onje jednostavno

izbegavao to pitanje, odbijajući svaki razgovor na tu temu.

Moj bogati otac, s druge strane, preporučivao mi je da razmišljam onako kako to čine Teksašani. ,,Volim Teksas i Teksašane", običavao je da kaže. ,,U Teksasu je sve veće. Kad Teksas pobeđuje, onda pobeđuje. A kad gubi, gubi spektakularno."

,,Oni vole da gube?" pitao sam.

,,Nisam to rekao. Niko ne voli da gubi. Pokaži mi jednog srećnog gubitnika i ja ću ti pokazati pravog gubitnika", reče bogati otac. ,,Govorim o stavu Teksašana u pogledu rizika, nagrade i neuspeha. O tome kako upravljaju životom. Oni ga zaista žive. Ne kao većina Ljudi ovde kod nas, koji se, kada na red dođe pitanje novca, ponašaju kao bubašvabe. BubaŠvabe se užasavaju mogućnosti da ih dokači tračak svetlosti. Cvile kad im bakalin zakine četvrt dolara na

kusuru."

Bogati otac je nastavio s objašnjenjem.

,,Ono što najviše volim jeste teksaski stav. Oni su ponosni kad pobeđuju i razmetljivi kad gube. Teksašani imaju jednu izreku:

,,Ako ćeš već propasti, propadni u velikom stilu." Nećeš da priznaš da ti je propao posao s dupleksom. Većina ovdašnjeg sveta je strašno uplašena od gubitka, jer nema dupleks koji bi otišao na taj gubitak."

Neprestano je ponavljao Majku i meni da je najveći razlog izostanka finansijskog uspeha to što Ljudi igraju na previše sigumo.

,,Ljudi su toliko uplašeni da će izgubiti, da onda zaista i gube", bile su njegove reči.

Frenk Tarkenton, nekadašnji bek nacionalne fiidbalske lige, govorio je to isto, samo malo drugačije: ,,Pobeđivati znači ne plašiti se poraza."

U sopstvenom živoru primetio sam da pobeda obično usledi nakon nekog poraza. Pre no što sam konačno naučio da vozim bicikl, pao sam valjda milion puta. Nikad nisam sreo igrača golfa koji nikada nije izgubio lopticu. Nikad nisam upoznao srećno zaljubljene koji u nekom periodu nisu patili zbog neuzvraćene ljubavi. I nikada nisam upoznao nekoga bogatog ko nije nekada izgubio novac.

Kod većine Ljudi, dakle, razlog što ne ostvaruju finansijske pobede jeste taj što je muka zbog eventualnog gubitka novca mnogo veća od radosti koju donosi bogatstvo. Ima još jedna zanimljiva teksaska izreka: ,,Svi žele da odu u raj, ali niko ne želi da umre." Većina Ljudi sanja o tome da se obogati, ali se užasava gubljenja novca. I tako nikad ne stignu u raj.

Bogati otac je imao običaj da Majku i meni priča o svojim putovanjima u Teksas. ,,Ako stvarno želite da naučite kakav stav treba da zauzmete da biste podneli rizik, gubitak i neuspeh, idite u San Antonio i posetite Alamo. Alamo je velika priča o hrabrim ljudima koji su odabrali da se bore iako su znali da nema nade da se uspešno izbore sa silom kojaje napadala. Radije su umrli nego da se predaju. To je inspirativna priča vredna proučavanja; ali, bez obzira na to, i dalje je tragičan vojni poraz. Bili su pregaženi. Zovite to neuspehom, ako hoćete. Izgubili su. A kako Teksašani podnose poraz? I dalje na sav glas viču: ,,Setite se Alamoa!"

Majk i ja smo mnogo puta čuli ovu priču. Iznova nam je pričao svaki put kad je trebalo da zaključi neki važan posao, što ga je činilo nervoznim. Kad god bi učinio sve što je bilo moguće učiniti i čekao da vidi da li će ispasti ,,opa ili tropa", pričao nam je ovu priču. Kad god se bojao da će možda napraviti grešku, ili izgubiti novac, pričao nam je ovu priču. Ona mu je davala snagu, jer ga je podsećala da finansijski poraz uvek može da se pretvori u finansijsku pobedu. Bogati otac je znao da ga neuspeh može samo ojačati i opametiti. To ne znači da je želeo da bude poražen; naprosto, bio je svestan ko je i kako

će podneti poraz. Pretvoriće ga u pobedu. To i jeste bilo ono što je njega činilo pobednikom, a ostale gubitnicima. To mu je davalo hrabrost da pređe crtu onda kad su se svi ostali povlačili. ,,Zato toliko volim Teksašane. Oni su od poprišta krvavog poraza napravili Meku za turiste na kojoj zgrću milione."

Međutim, one njegove reči koje mi danas verovatno najviše znače su ove: ,,Teksašani ne skrivaju svoje neuspehe. Oni iz njih crpu inspiraciju. Prervaraju ih u bojne pokliče. Neuspeh inspiriše Teksašane da postanu pobednici. Ali, oni nisu jedini za koje vredi ta formula. To je formula za sve pobednike."

Baš kao što sam i ja rekao da je padanje s bicikla bilo deo savladavanja veštine vožnje. Sećam se da su me padovi učinili samo još više rešenim da naučim da vozim bicikl. I ništa manje od toga. Takode sam rekao da još nisam upoznao igrača golfa koji nikada nije izgubio lopticu. Profesionalnog igrača, gubitak loptice ili poraz na turniru samo inspirišu da bude još bolji, da više trenira, da više uči. To je ono što ga čini boljim. Porazi inspirišu pobednike. Gubitnike poražavaju.

Da citiram Džona D. Rokfelera: ,,Uvek nastojim da svaku

katastrofu prervorim u dobru priliku."

A pošto sam Amerikanac japanskog porekla, mogu da kažem sledeće. Mnogi kažu da je Perl Harbor bio američka greška. Ja tvrdim da je bio japanska. U filmu Tora, Tora, Tora, natmureni japanski general kaže svojim potčinjenima koji već počinju da slave: ,,Bojim se da smo probudili uspavanog diva." ,,Setite se Perl Harbora" postalo je bojni poklič. Prervorilo je jedan od najvećih američkih poraza u razlog za pobedu. Ovaj veliki poraz dao je Americi snagu, i ona je ubrzo pokazala da je svetska sila.

Porazi inspirišu pobednike. A gubitnike poražavaju. To je najveća tajna pobednika. Ona tajna koju gubimici ne znaju. Najveća tajna pobednika je da neuspeh nadahnjuje pobedu; prema tome, oni se njega ne boje. Ponoviću reči Frena Tarkentona:

,,Pobeđivati znači ne plašiti se poraza." Ljudi kao Fren Tarkenton ne boje se da izgube jer znaju ko su. Ne vole da gube, stoga znaju da će ih poraz samo inspirisati da postanu bolji. Mrzeti poraz i plašiti se poraza dve su veoma različite stvari. Većina Ljudi se toliko boji gubitka novca da ga zaista i gubi. Bankrotira zbog kuće na dva sprata. Finansijski, igraju na suviše sigurno, sa suviše sitnim ulozima. Kupuju velike kuće i velike automobile, ali ne i velike investicije. Osnovni razlog što devedeset odsto Amerikanaca ima fmansijskih problema jeste to što igraju tako da ne izgube. Ne igraju na pobedu.

Odlaze svojim finansijskim planerima ili računovođama ili berzanskim brokerima i kupuju uravnotežen paket investicija. Mnogi imaju mnogo gotovine uložene u oročene uloge, obveznice koje donose mali prihod, zajednička ulaganja kojima se može trgovati unutar dotične investicione kompanije, i nešto malo

pojedinačnih deonica. To je siguran i razborit paket. Ali, to nije pobednički paket. To je paket nekoga ko igra tako da ne izgubi.

Nemojte me pogrešno shvatiti. Taj je paket verovatno bolji nego što ga ima sedamdeset odsto populacije, ali to upravo i jeste ono zastrašujuće. Jer, siguran paket je bolji nego nikakav. To je odličan paket za nekog ko voli da je bezbedan. Ali, igranje na sigurno i kupovina ,,uravnoteženih" investicija nije način na koji uspešni investitori igraju ovu igru. Ako imate malo novca i želite da se obogatite, morate prvo da budete ,,usredsređeni", a ne

,,uravnoteženi". Pogledajte nekog uspešnog i videćete da u početku nije bio uravnotežen. Uravnoteženi Ljudi nikuda ne idu. Oni tapkaju u mestu. Da biste napredovali, prvo morate da postanete neuravnoteženi. I videćete da stvari kreću s mrtve tačke.

Tomas Edison nije bio uravnotežen. Bio je usredsređen. Bil Gejts nije bio uravnotežen. Bio je usredsređen. Donald Tramp je usredsređen. Džordž Soros je usredsređen. Džordž Paton nije pustio svoje  tenkove da se razmile na sve strane. Usredsredio ih je i probio se kroz slabe tačke u nemačkim redovima. Francuzi su se rasplinuli na liniji Mažino i znate šta se s njima desilo.

Ako imalo čeznete da se obogatite, morate da se usredsredite. Podelite gomilu jaja u malo korpi. Ne činite ono što čine siromašni i srednja klasa: nemojte stavljati malo jaja u mnogo korpi.

Ako ne volite da gubite, igrajte na sigurno. Ukoliko vas poraz

čini slabijim, igrajte na sigurno. Držite se uravnoteženih investicija. Ako ste stariji od dvadeset i pet godina i užasavate se rizičnih poteza, ostanite takvi kakvi jeste. Igrajte na sigurno, ali počnite na vreme. Počnite na vreme da skupljate jaja u svoje gnezdo, jer to ume da potraje.

Ali, ako sanjate o slobodi o tome da se izvučete iz trke pacova

prvo pitanje koje sebi morate da postavite je: .,Kako reagujem na neuspeh?" Ako vas neuspeh inspiriše na pobedu, možda bi trebalo da pokušate ali samo možda. Ako vas neuspeh slabi ili zbog njega pobesnite poput razmaženog derišteta koje zove advokata da bi presavilo tabak i podiglo tužbu svaki put kad nešto ne ide kako ono hoće onda igrajte na sigumo. Zadržite svoje zaposlenje. Ili kupite obveznice ili zajedničke investicije. Ali, upamtite, i ti su fmansijski instrumenti takode skopčani s rizikom, mada jesu bezbedniji.

Pričam vam sve ovo, pominjem Teksas i Frena Tarkentona, jer je punjenje kolone aktive zapravo lako. To je, u stvari, igra koja ne iziskuje preteranu sposobnost. Za nju nije potrebno veliko obrazovanje. Matematika iz petog osnovne je sasvim dovoljna. Ali, stavljanje na kocku kolone aktive, to je igra koja zahteva poseban stav. Za nju vam trebaju petlja, strpljenje i odličan stav u odnosu na neuspeh. Gubitnici izbegavaju neuspehe. A neuspeh pretvara gubitnike u pobednike. Setite se samo Alamoa.

Razlog br. 2

Prevazilaženje cinizma. ,,Nebo se ruši. Nebo se ruši." Mnogi od nas znaju priču ,,Malo pile", o piletu koje je trčalo po dvorištu upozoravajući druge na preteću kob. Svi poznajemo ponekog takvog. Međutim, u svakom od nas čuči po jedno ,,malo pile".

Kao što sam već rekao, cinik je zapravo pomalo kukavica. Svi smo pomalo kukavice u trenucima kad nam strah i sumnja zamagle misli.

Svi ponekad sumnjamo. ,,Nisam preterano pametan." ,,Nisam dovoljno dobar." ,,Taj i taj je bolji od mene." Ili nas naše sumnje često paralizuju. Igramo se pitalice ,,šta ako". ,,Šta ako dođe do kraha ekonomije pošto ja uložim novac?" ,,Šta ako izgubim kontrolu i ne budem mogao da vratim pozajmljeno?" ,,Šta ako se stvari ne budu razvijale po planu?" Ili imamo prijatelje ili porodicu koji ne propuštaju da nas podsete na naše nedostatke, iako ih nismo pitali za mišljenje. Od njih često čujemo: ,,Odakle ti ideja da ćeš uspeti u tome?" Ili ,.Ako je to tako pametna zamisao, kako se onda niko drugi nije već ranije setio?" Ili ,,To nema šanse da upali. Nemaš pojma o čemu pričaš." Ove reči sumnje često bivaju tako glasne da  propuštamo trenutak kada je rrebalo da delamo. U stomaku se gomila onaj užasan osećaj. Ponekad ne možemo da spavamo. Ne uspevamo da krenemo dalje. Držimo se onog što je bezbedno, a šanse prolaze pored nas. Gledamo kako nas život mimoilazi dok sedimo nepomično, s teskobom u duši. Svi smo se ponekad tako osećali, mada neki više i češće nego drugi.

Piter Linč, iz investicione kompanije Fideliti Magelan, ona upozorenja na nebo koje se ruši naziva ,,bukom" koju svi čujemo.

,,Buka" nastaje u našim glavama ili dolazi spolja. Često od strane prijatelja, porodice, saradnika ili medija. Linč se priseća perioda tokom pedesetih godina, kada je pretnja nuklearnog rata bila toliko prisutna u vestima da su Ljudi počeli da grade atomska skloništa i skladište hranu i vodu. Da su taj novac mudro investirali u tržište, umesto u izgradnju atomskih skloništa. danas bi verovatno bili finansijski nezavisni.

Kad su pre nekoliko godina izbili nemiri u Los Anđelesu, prodaja oružja je porasla u celoj Americi. Čovek umre od posledica konzumiranja nedopečenog hamburgera u državi Vašington, a arizonski Sekretarijat za zdravstvo naredi restoranima da govedina sme da se služi samo dobro pečena. Farmaceutska kompanija reklamira na nacionalnoj televiziji lek protiv nazeba, prikazujući u reklami Ijude obolele od nazeba i gripa. Reklama ide u februaru. Broj obolelih od nazeba raste, baš kao i prodaja njihovog leka.

Većina Ljudi je siromašna jer je svet, kada je reč o investicijama, pun malih pilića koji jurcaju okolo vičući da će nam nebo pasti na glavu. Ta njihova dreka ima efekta, jer u svima nama živi po jedno malo pile. Često je potrebna velika hrabrost da ne dozvolimo

glasinama i pričama o propasti da utiču na jačanje našeg straha i sumnje.

Moj prijatelj Ričard, iz Bostona, došao je u Feniks da nas poseti 1992. Bio je impresioniran onim što smo postigli poslujući deonicama i nekreminama. Cene nekremina u Feniksu su u to vreme bile opale. Proveli smo dva dana pokazujući mu ono što smo smatrali da su odlične prilike za gotovinski priliv i povećanje kapitala.

Moja supruga i ja nismo agenti koji se bave kupoprodajom nekretnina. Mi smo strogo investitori. Pošto smo našli jednu kuću u rezidencijalnom delu grada, pozvali smo agenta koji ju je istog popodneva prodao Ričardu. Cena je bila svega četrdeset i dve hiljade dolara. za gradsku kuću sa dve spavaće sobe. Slične kuće su se prodavale za šezdeset i pet hiljada. Bio je to odličan pazar. Uzbuđen, kupio je kuću i vratio se u Boston.

Dve nedelje kasnije, agent nas je pozvao i obavestio da se naš prijatelj povukao. Odmah sam telefonirao Ričardu i pitao zašto. Sve što je rekao bilo je da je razgovarao sa svojim komšijom i da mu je ovaj rekao da je to loš posao. Da je previše platio.

Pitao sam Ričarda da li se njegov komšija bavi investicijama. Odgovorio je ,,ne". Kad sam ga upitao zašto ga uopšte sluša, Ričard je postao defanzivan i jednostavno rekao da želi da nastavi da traži.

Na tržišru nekretnina u Feniksu je došlo do promena, tako da se ta kuća 1994. izdavala za hiljadu dolara mesečno pa čak i za dve i po hiljade tokom zimskih meseci. Već 1995. kuća je vredela devedeset i pet hiljada dolara. ARičard je trebalo samo da uplati pet hiljada, što je bilo sasvim dovoljno da počne da se izvlači iz trke pacova. Ni do dandanas nije uradio ništa. U Feniksu još uvek ima odličnih šansi za dobar posao s nekretninama; treba samo dobro potražiti.

Ričardovo povlačenje me nije iznenadilo. Naziv za to je

,,kupčevo kajanje" i svi smo ponekad pogođeni time, kad nas sustigne sumnja. Malo pile je pobedilo, a šansa za slobodu bila je izgubljena.

Drugi primer: jedan mali deo svoje aktive držim u vidu

sertifikata o pravu pridržaja poreza, umesto kao oročene uloge. Na uloženi novac dobijam šesnaest odsto interesa godišnje, što je svakako mnogo više od onih pet odsto koje nudi banka. Sertifikati su garantovani nekretninama i zaštićeni državnim zakonom, što su takođe bolji uslovi od onih koje nudi većina banaka. Bezbednim ih čini formula prema kojoj se kupuju. Manjka im samo likvidnost. Zato ja na njih gledam kao na uloge oročene na dve do sedam godina. Gotovo svi kojima kažem za to, naročito oni koji preferiraju oročene uloge, konstatuju da je reč o rizičnom načinu ulaganja. Pričaju mi zašto ne bi trebalo to da radim. Kad ih pitam odakle im ta informacija, kažu, od prijatelja ili iz nekog časopisa koji se bavi temom investicija. Oni nikada nisu uradili tako nešto, i svakome ko to radi pričaju zbog čega ne bi trebalo da se upušta u to. Najniži prihod koji prihvatam

iznosi šesnaest odsto, dok su Ljudi puni sumnje spremni da prihvate pet odsto. Sumnja košta.

Hoću da kažem da su sumnja i cinizam ti koji većinu Ljudi

navode da ostanu siromašni i igraju na sigurno. Stvarni svet naprosto čeka da se obogatite. Samo je sumnja u čoveku ono što ga i dalje drži siromašnim. Kao što rekoh, izlazak iz trke pacova je tehnički lak. On ne zahteva mnogo obrazovanja, ali većinu Ljudi sumnja upravo parališe.

,,Cinici nikad ne pobeđuju", govorio je bogati otac.

,,Neproverena sumnja i strah stvaraju cinika. Cinik kritikuje, a pobednik analizira", bilaje još jedna od njegovih omiljenih izreka. Objašnjavao nam je zašto kritika zaslepljuje, dok analiza otvara oči. Analiza pobedniku omogućava da vidi da je kritičar slep, kao i da vidi šanse koje su svima drugima promakle. A opažanje onoga što drugima promiče jeste ključ uspeha.

Nekretnine su odličan vid investiranja za sve koji teže finansijskoj nezavisnosti ili slobodi. Jedinstven vid investiranja. Pa ipak, kad god pomenem nekretnine kao sredstvo, čujem: ,,Ne želim da popravljam klozete." To je ono što Piter Linč naziva ,,bukom". To je ono što bi moj bogati otac nazvao cinizmom. Neko ko kritikuje, a ne analizira. Neko ko dopušta da mu sumnje i strahovi zatvore um, umesto da mu otvore oči.

Stoga, kad neko kaže: ,,Ne želim da popravljam klozete", poželim

da mu odbrusim: ,,A na osnovu čega mislite da ja želim?" Oni zapravo govore da je klozet važniji od onoga što žele. Ja govorim o oslobađanju iz trke pacova, a oni pričaju o klozetima. To je obrazac razmišljanja koji većinu Ljudi ostavlja u siromaštvu. Kritikuju umesto da analiziraju.

,,Reči ,ne želim' drže ključeve rvog uspeha", imao je običaj da kaže bogati otac.

Pošto ni ja ne želim da popravljam klozete, pomno pazim koga zapošljavam kao upravnika imanja koji brine o popravljanju klozeta. Nalaženjem odličnog upravnika imanja, koji se stara o zgradama ili apartmanima, moj gotovinski priliv raste. Ali, što je još važnije,  odličan upravnik imanja mi omogućava da kupim još nekretnina jer  ne moram da popravljam klozete. Odličan upravnik imanja je ključ uspeha u poslovanju nekretninama. Nalaženje takve osobe za mene je mnogo važnije od same nekretnine. Odličan upravnik imanja često čuje o dobrim poslovima pre samih agenata, što ga čini još vrednijim.

To je ono što je bogati otac hteo da kaže govoreći: ,,Reči ,ne želim' drže ključeve tvog uspeha." Budući da zaista ne želim da popravljam klozete, smislio sam način da kupujem još nekretnina i ubrzam svoje oslobađanje iz trke pacova. Ljudi koji i dalje ponavljaju da ,,ne žele da popravljaju klozete" često lišavaju sebe ovog odličnog vida investiranja. Pitanje klozeta je za njih važnije od njihove slobode.

Na tržištu hartija od vrednosti često čujem kako Ljudi kažu:

,,Ne želim da izgubim novac." Dakle, na osnovu čega oni misle da se meni ili bilo kome drugom dopada da izgubi novac? Oni ne zarađuju novac jer su odabrali da ga ne gube. Umesto da analiziraju, stvaraju sebi predrasudu u pogledu još jednog odličnog vida investiranja, tržišta hartija od vrednosti.

Decembra 1996. vozio sam se s jednim prijateljem pored obližnje benzinske pumpe. Podigao je pogled uvis i ,,video" da će cena goriva da se poveća. Moj prijatelj je, inače, neprestano zabrinut, pravo ,,malo pile". Za njega, nebo uvek preti da će pasti, i obično i padne na njega.

Kad smo stigli kući, pokazao mi je sve statistike na osnovu kojih je zaključio da će cena goriva tokom nekoliko narednih godina konstantno da se povećava. Te statistike do tada nisam imao prilike da vidim, iako sam već posedovao znatnu količinu deonica postojeće naftne kompanije. Saznavši tu informaciju, odmah sam počeo da tražim, i našao sam, novu i potcenjenu naftnu kompaniju koja je upravo bila na putu da otkrije novo nalazište nafte. Moj broker je bio oduševljen tom novom kompanijom i kupio sam petnaest hiljada deonica, za šezdeset pet centi po komadu.

Februara 1997. isti prijatelj i ja smo prolazili kolima pored iste one benzinske pumpe. U međuvremenu je cena goriva zaista skočila, gotovo petnaest procenata po galonu. I opet je ,,malo pile" brinulo i kukalo. Ja sam se smešio, jer je u januaru 1997. ona mala naftna kompanija pronašla naftu i one deonice su skočile na više od tri dolara po komadu od onog dana kad mi je dao obaveštenje. A ako je istina ono što priča moj prijatelj, cena goriva će nastaviti da raste.

Umesto da analiziraju, ,,mali pilići" zatvaraju svoj um. Kada bi Ljudi shvatili kako fimkcioniše ,,stop" pri investiranju na tržištu hartija od vrednosti, bilo bi ih više koji investiraju da bi dobili nego onih koji investiraju tako da ne izgube. ,,Stop" je obična kompjuterska komanda koja automatski prodaje vaše deonice ukoliko cena počne da pada, pomažući na taj način da se što više smanji vaš gubitak i maksimalno povećaju neke dobiti. Reč je o odličnom sredstvu za one koji se užasavaju gubljenja.

Stoga, kad god čujem Ijude kako se usredsređuju na svoje ,,ne želim", radije nego na ono što žele, znam da ,,buka" u njihovim glavama mora da je glasna. Malo pile je prevladalo u njima i viče:

,,Nebo se ruši, a klozeti su zapušeni." Zato izbegavaju ono što ,,ne žele", ali plaćaju visoku cenu za to. Možda nikada neće dobiti ono što žele od života.

Bogati otac mi je pružio jedan način gledanja na malo pile.

,,Samo radi ono što je radio i pukovnik Sanders." Kada mu je bilo šezdeset šest godina, biznis mu je propao i počeo je da živi od socijalne pomoći. Ona mu nije bila dovoljna, pa je počeo da putuje Amerikom i prodaje svoj recept za prženu piletinu. Bio je odbijen tačno hiljadu devet puta pre no što je neko rekao ,,da". Neumorno je radio dalje i

postao multimilioner u godinama u kojima se većina Ljudi povlači iz posla. ,,Bio je hrabar i uporan čovek", rekao je bogati otac o Harlanu Sandersu.

Stoga, kad vas muči sumnja i osećate se pomalo uplašeni, jednostavno učinite ono što je pukovnik Sanders uradio svome malom piletu. Ispržite ga.

Razlog br. 3

Lenost. Zauzeti Ljudi su često oni koji su najviše lenji. Svi smo čuli priče o biznismenu koji mnogo radi da bi zaradio novac. Mnogo radi da bi obezbedio život svojoj supruzi i deci. Provodi mnogo vremena u kancelariji u toku dana, a radi i kod kuće preko vikenda. Jednog dana se vraća i zatiče praznu kuću. Žena gaje napustila i odvela decu. Znao je da među njima ima problema, ali umesto da se pobrine da ojača vezu između njih, zakopava se u posao. Poražen, počinje da podbacuje na poslu i dobija otkaz.

Danas često srećem Ijude koji su suviše zauzeti da bi poveli

računa o svom bogatstvu. A ima i Ljudi previše zauzetih da bi poveli računa o svom zdravlju. Razlog tome je isti. Zauzeti su i ostaće zauzeti, samo da bi izbegli nešto sa čime ne žele da se suoče. Ne mora niko da im kaže. Duboko u sebi, oni znaju. Štaviše, ako ih podsetite, često reaguju ljutito ili nervozno.

Ako nisu zauzeti poslom ili decom, često su zauzeti gledanjem TV, pecanjem, igranjem golfa ili kupovanjem. Ipak, duboko u duši znaju da izbegavaju nešto važno. To je najčešći oblik lenosti. Lenost koja se ispoljava neprestanom zauzetošću.

Šta je, onda, lek za lenost? Odgovor glasi: malo pohlepe.

Mnogi od nas su vaspitani tako da žudnju ili pohlepu smatraju lošom. ,,Pohlepni Ljudi su loši Ljudi", govorila je moja mama. Ipak, u sebi svi čeznemo da imamo lepe, nove ili uzbudljive stvari. Stoga, da bi kontrolisali taj osećaj žudnje, roditelji često nađu načina da ga potiskuju pomoću osećaja krivice.

,,Samo na sebe misliš. Zar ne znaš da imaš braću i sestre?" bio je omiljeni način moje mame. Ili: ,,Hoćeš da ti kupim... šta?" najčešće je govorio moj otac. ,,Izgleda da ti misliš da smo puni para. Zar veruješ da novac raste na drveću? Znaš, mi nismo nikakvi bogataši."

Stvar nije bila toliko u rečima, koliko u onom ljutitom

nabacivanju krivice koje je prožimalo reči koje su dopirale do mene.

Obrnuti proces je bio: ,,Ti ne znaš koliko se ja žrtvujem da bih ti ovo priuštio. Kupujem ti jer sam to nisam imao kad sam bio dete." Imam komšiju koji nema ni prebijene pare, ali zato ne može da utera kola u garažu. Garaža je krcata dečjim igračkama. Ta razmažena deriščad uvek dobiju ono što žele. ,,Neću da znaju kako je to želeti nešto", ponavljao je. Nije uštedeo novac s kojim bi ih

mogao poslati u koledž, niti nešto za svoje stare dane, ali su zato njegova deca imala sve igračke koje su ikada napravljene. Nedavno su mu poštom poslali novu kreditnu karticu i on je odmah potrpao klince u kola i odveo ih u Las Vegas. ,,Činim to zbog njih", rekao je, verujući kako se silno žrtvuje.

Bogati otac je zabranio reči ,,ovo ne mogu da priuštim".

Kod kuće, pak, gotovo ništa drugo nisam slušao. Umesto toga, bogati otac je od svoje dece tražio da govore: ,,Kako da ovo priuštim?" Njegov rezon je bio da reči ,,ovo ne mogu da priuštim" isključuju mozak. Jer, posle njih nema o čemu da se razmišlja. ,,Kako da ovo priuštim?" uključuje mozak. Primorava ga da misli i traga za odgovorima.

Najvažnije je, međutim, to što je on smatrao da su reči ,,ovo ne mogu da priuštim" čista laž. I da ljudski duh to zna. ,,Ljudski duh  je veoma, veoma moćan", govorio je. ,,On zna da može sve." Ako imate lenj um koji kaže: ,,Ovo ne mogu da priuštim", u vama počinje rat. Vaš duh se ljuti, a vaš lenji um mora da brani svoju laž. Duh vrišti:

,,Hajde. Idemo u teretanu da vežbamo." A lenji um odgovara: ,,Umoran sam. Celog dana sam rintao kao pas." Ili, ljudski duh kaže: ,,Smučilo mi se da budem siromašan. Hajde da se pokrenemo i postanemo bogati." Lenji um na to odgovara: ,,Bogati su gramzivi. Pored toga. to je prevelika sekiracija. Nije bezbedno. Mogao bih da izgubim novac. Ionako mnogo radim. Svakako već imam previše posla. Vidi samo šta večeras moram da uradim. Moj šef hoće da ovo bude ujurru gotovo."

,,Ovo ne mogu da priuštim" čini čoveka tužnim. Dovodi do osećanja bespomoćnosti, a ono do utučenosti i, često, depresije. Drugi izraz za to je ,,apatija". ,,Kako da ovo priuštim" otvara vrata mogućnostima, uzbuđenju i snovima. Bogati otac nije bio naročito zabrinut oko toga šta ste želeli da kupite, ali ono ,,Kako da ovo priuštim" stvaralo je snažniji um i dinamičniji duh.

Stoga je retko davao nešto Majku i meni. Umesto toga je pitao:

,,Kako ćete sebi to priuštiti," a u ,,to" je spadao i koledž, koji smo sami plaćali. Ono što je on želeo da savladamo nije bio cilj već proces postizanja tog cilja kome smo težili.

Problem koji danas osećam je taj da postoje milioni Ljudi koji osećaju krivicu zbog svoje gramzivosti. Reč je o automatizovanoj reakciji formiranoj u detinjstvu. Žele da imaju one lepše stvari koje život pruža, ali većinu njihova podsvest navede da kažu: ,,Ne možeš ovo da imaš," ili ,,Ovo nikada nećeš moći da imaš."

Kad sam odlučio da izađem iz trke pacova, jednostavno sam postavio sebi pitanje: ,,Kako da sebi priuštim da nikada više ne moram da radim?" Zatim je moj um počeo da se bori s odgovorima i solucijama. Najteži deo je predstavljala borba s dogmom mojih roditelja, koja je glasila: ,,0vo ne možemo da priuštimo." Ili,

,,Prekini da misliš samo na sebe". Ili, ,,Što ne misliš malo i na

druge", i ostale reči smišljene tako da podstaknu u meni osećanje krivice koje će potisnuti žudnju.

Dakle, kako da pobedite lenost? Odgovor glasi: pomoću malo pohlepe. To je ona radiostanica WIIFM, odnosno ,,What's In ItFor Me?" (Šta ću ja imati od toga?) Osoba mora da sedne i   upita: ,,Šta ću ja imati od toga što ću biti zdrav, seksi i zgodan?" Ili: ,,Kakav će moj život biti ako nikada više ne budem morao da radim?" Ili: ,,Šta bih radio kad bih imao sav novac koji mi je potreban?" Bez te sitne gramzivosti, žudnje da imamo nešto bolje, nema progresa. Ovaj svet napreduje jer svi žudimo za boljim životom. Novi pronalasci nastaju jer želimo nešto bolje. Stoga, kad god zateknete sebe kako izbegavate nešto što znate da bi trebalo da učinite, valja da postavite sebi samo jedno pitanje: ,,Šta ću ja imati od toga?" Budite malo gramzivi. To je najbolji lek za lenost.

Suviše pohlepe, međutim, nije dobro kao ni bilo šta drugo što je preterano. Ali, setite se samo rečenice koju Majkl Daglas izgovara u filmu Vol strit (Wall Street). ,,Pohlepa je dobra." Bogati otac je to nešto drugačije rekao: ,,Krivica je gora od pohlepe. Jer, krivica telu oduzima dušu." Što se mene tiče, to je najbolje rekla Elinor Ruzvelt: ,,Činite ono što u srcu osećate da je ispravno jer ćete svakako biti kritikovani. Osuđivaće vas ako činite tako, osudivaće vas ako ne budete činili tako."

Razlog br. 4

Navike. Naš život je odraz naših navika, više nego našeg obrazovanja. PoŠto je video film Konan (Conan), sa Arnoldom Švarcenegerom u glavnoj ulozi, jedan moj prijatelj je rekao:

,,Voleo bih da imam telo kao Švarceneger." Većina prisutnih muškaraca klimnula je glavom u znak da se slaže s tim.

,,Čuo sam da je nekada bio slabašan i mršav", dodao je drugi moj prijatelj.

,,Aha, i ja sam to čuo", dodao je treći. ,,Čuo sam i da ima naviku da gotovo svakog dana vežba u teretani."

,,Aha, kako da ne."

,,Ma, kakvi", složila se većina cinično. ,,Kladim se da je takav i rođen. Nego, hajde da mi lepo ne pričamo više o Arnoldu i da popijemo po pivce."

Ovo je primer kako navike upravljaju ponašanjem. Sećam se da sam svom bogatom ocu postavio pitanje o navikama bogatih. Umesto da mi direktno odgovori, hteo je da naučim kroz primer, kao i obično.

,,Kad tvoj otac plaća račune?" pitao je.

,,Prvog u mesecu", odgovorio sam.

,,Da li mu nešto ostane posle toga?" pitao je dalje.

,,Vrlo malo", rekao sam.

,,To je osnovni razlog njegovih nedaća", nastavio je bogati otac. ,,Ima loše navike."

,,Tvoj otac prvo plati svima drugima. Sebi plati poslednjem, ali samo u slučaju da mu nešto ostane."

,,Što uglavnom nije slučaj", dodao sam. ,,Ali, on mora da plati račune, zar ne? Je l' vi to kažete da ne mora da ih plati?"

,,Naravno da ne", rekao je bogati otac. ,,Čvrsto verujem da račune valja plaćati na vreme. Ja prvo isplatim sebe. Pre nego što platim državi."

,,Ali, šta biva ako nemate dovoljno para?" pitao sam. ,,Šta onda radite?"

,,Isto", odvratio je. ,,I dalje isplaćujem prvo sebe. Čak i ako sam kratak s parama. Moja kolona aktive je za mene mnogo važnija od države."

,,Ali", rekoh, ,,zar oni ne dolaze onda po vas?"

,,Da, ako ne platim", odgovori bogati otac. ,,Vidi, nisam rekao da ne treba plaćati. Samo kažem da prvo isplatim sebe, čak iako nemam dovoljno novca."

,,Ali", opet sam rekao, ,,kako to radite?"

,,Ne ,kako'. Pitanje je ,zašto'", rekao je bogati otac.

,,OK, zašto?"

,,Motivacija", odgovorio je bogati otac. ,,Šta misliš, ko će se glasnije žaliti ako im ne platim ja ili moji poverioci?"

„Vaši će poverioci svakako galamiti glasnije od vas", rekao sam, jer to je bilo sasvim očigledno. ,,Vi ne biste ništa rekli ako ne isplatite sebe."

,,Vidiš, dakle, pošto isplatim sebe, pritisak da isplatim porez i ostale poverioce tako je veliki da me to prisiljava da tragam za drugim oblicima prihoda. Pritisak da platim postaje moja motivacija. Radio sam dodatne poslove, osnivao nove kompanije, trgovao hartijama od vrednosti sve, samo da ne dođu i ne počnu da viču na mene. Taj pritisak je doprineo da još vrednije radim, primorao me je da mislim i, sve u svemu, učinio me pametnijim i aktivnijim u pogledu novca. Da sam sebi platio poslednjem, onda ne bih osećao nikakav pritisak, ali bih bio bez prebijene pare."

,,Znači, motiviše vas strah od države ili drugih Ljudi kojima dugujete novac?"

,,Tačno", odvratio je bogati otac. ,,Vidi, državni uterivači dugova su velike siledžije. Takvi su uterivači dugova uopšte. Većina se Ljudi predaje pred njima. Plate njima, a sebi ne. Znaš priču o slabiću od četrdeset pet kilograma koga gađaju peskom u lice?"

Klimnuo sam. ,,U stripovima stalno objavljuju tu reklamu za časove bodibildinga i dizanja tereta."

,,Dakle, većina Ljudi dozvoljava da im siledžije bacaju pesak u lice. Odlučio sam da svoj strah od siledžija upotrebim da bih ojačao. Drugi postaju slabiji. Primoravati sebe na razmišljanje kako da zaradiš još novca, to je kao odlazak u teretanu i vežbanje s tegovima. Što više vežbam svoje mentalne mišiće, ja sam sve jači. Sada se više ne bojim

onih siledžija."

Dopadalo mi se ono što je govorio bogati otac. ..Znači, ako isplatim prvo sebe, postajem finansijski. psihički i fiskalno jači?" Bogati otac je potvrdno klimnuo glavom.

,,A ako sebe isplatim na kraju, ili uopšte ne isplatim, postajem slabiji. Onda me Ljudi kao što su šefovi, direktori, poreznici, uterivači dugova i stanodavci cimaju naokolo celog života. Samo zato što nemam dobre navike u pogledu novca."

Bogati otac je ponovo potvrdno klimnuo. ,,Kao onaj slabić od četrdeset i pet kilograma."

Razlog br. 5

Oholost. Oholost je ego plus neznanje.

,,0no što znam zarađuje mi novac. Ono što ne znam uzima mi novac. Svaki put kad sam bio ohol, imao sam finansijskih gubitaka. Jer, kada sam ohol, iskreno verujem da ono što ne znam nije ni važno", često mi je govorio bogati otac.

Otkrio sam da mnogi Ljudi ohološću nastoje da prikriju sopstveno neznanje. To se često dešava kad razgovaram o fmansijskom obračunu s računovođom ili nekim drugim investitorima.

Pričaju prazne priče. Jasno mi je da ne znaju o čemu pričaju.

Ne lažu, ali ne govore istinu.

Mnogo je onih u svetu novca, finansija i investicija koji nemaju ni najbleđu predstavu o onome o čemu govore. Većina Ljudi se poput prodavaca polovnih kola razmeće vrednošću ostvarenih prodaja.

Ako znate da nešto ne znate, počnite da se obrazujete tako što ćete naći nekog ko je stručnjak u toj oblasti ili se naoružajte dobrom knjigom na tu temu.