ČETVRTA LEKCIJA

ISTORUA POREZA I MOĆI KORPORACIJA

Sećam se priče koju su nam pričali u školi, priče o Robinu Hudu i njegovim veselim odmetnicima. Moj je nastavnik smatrao da je to divna pripovetka o romantičnom junaku s licem Kevina Kostnera, koji je pljačkao bogate da bi davao siromašnima. Moj bogati otac. pak, Robina Huda uopšte nije smatrao herojem. Nazivao ga je lopovom.

Robin Hud je odavno mrtav, ali njegovi sledbenici nastavljaju da žive. Koliko sam samo puta čuo kako Ljudi kažu: ,,Zašto bogati ne plate za to?" Ili ,,Bogati bi trebalo da plaćaju veći porez od koga bi se odvajalo za siromašne."

Upravo ta ideja o Robinu Hudu, ili uzimanju od bogatih da bi se davalo siromašnima, donosi najviše bola siromašnima i srednjoj klasi. Srednja klasa je tako teško oporezovana zbog tog ideala o Robinu Hudu. Stvarna situacija je da bogati nisu oporezovani. Srednja klasa je ta koja plaća za siromašne, naročito onaj njen visoko obrazovani deo koji ima veće prihode.

Da bismo u potpunosti shvatili kako to biva, opet moramo da bacimo pogled na istorijsku perspektivu. Moramo da čujemo istoriju poreza. Mada je moj visoko obrazovani otac bio stručnjak u oblasti istorije obrazovanja, moj bogati otac je sebe učinio stručnjakom za istoriju poreza.

Objasnio je Majku i meni da u Engleskoj i Americi nekada nisu postojali porezi. Tu i tamo su se razrezivali privremeni porezi kojima su se fmansirali ratovi. Kralj ili predsednik bi objavio stvar i od svako ga tražio da ,,uloži". Porez je u Engleskoj bio razrezan da bi se prikupio novac za ratovanje protiv Napoleona, od 1799. do 1816. U Americi su porezi bili nametnuti u svrhu finansiranja Građanskog rata, od 1861. do 1865.

Engleska je obavezno plaćanje poreza na prihod nametnula svojim građanima 1874. Porez na prihod je postao obavezan i u Sjedinjenim Državama 1913, usvajanjem 16. amandmana na Ustav SAD. Jedno vreme su Amerikanci bili protiv svih poreza. Upravo je prekomerno velik porez na čaj doveo do čuvene Bostonske čajanke, događaja koji je inicirao američku revoluciju. Bilo je potrebno da prođe oko pedeset godina da bi u Engleskoj i Sjedinjenim Državama zaživela ideja o redovnom plaćanju poreza na prihod.

Ono što se ne vidi iz ovih istorijskih podataka jeste činjenica da

su ovi porezi u početku bili razrezani jedino bogatima. Upravo to je bilo ono što je bogati otac želeo da Majk i ja shvatimo. Objasnio nam je da je ideja o porezima učinjena popularnom i bila prihvaćena od većine tako što je siromašnima i srednjoj klasi rečeno da su porezi stvoreni samo da bi bogati bili kažnjeni. Na taj način je postignuto da mase glasaju za zakon i omogućena je njegova ustavnost. Mada je namera zakona bila da se kazne bogati, u stvarnosti su kažnjeni bili upravo oni koji su za njega glasali, siromašni i srednja klasa.

,,Čim je država osetila ukus novca, njeni apetiti su porasli", rekao je bogati otac. ,,Tvoj otac i ja predstavljamo suprotnosti. On je državni službenik, deo birokratije, a ja sam kapitalista. Obojica zarađujemo, ali merilo naše uspešnosti je potpuno suprotno ponašanje. Njega plaćaju da troši novac i zapošljava Ijude. Što više potroši i što  više Ljudi zaposli, njegova organizacija postaje sve veća. Država ga zbog toga sve više poštuje. S druge strane, u mojoj organizaciji, stičem veće poštovanje svojih investitora ako trošim što manje novca i zapošljavam što manje Ljudi. Zbog toga baš ne mirišem državne službenike. Njihovi ciljevi se razlikuju od ciljeva većine poslovnih Ljudi. S povećavanjem državnog aparata, za njegovo izdržavanje biće potrebno sve više i više novca namaknutog porezima."

Moj obrazovani otac je iskreno verovao da država treba da  pomaže ljudima. Voleo je Džona F. Kenedija, a naročito ideju o mirovnim snagama. Toliko mu se ta ideja dopadala da su i on i mama radili za mirovne snage, obučavajući dobrovoljce koji su odlazili u Maleziju, Tajlandu i na Filipine. Stalno je radio na dodatnim subvencijama i povećanjima svog budžeta kako bi mogao da zaposli još više Ljudi, i na poslu koji je obavljao za Ministarstvo obrazovanja i na onom koji je radio za mirovne snage. To je bio njegov posao.

Od svoje desete godine slušao sam od svog bogatog oca kako su državni službenici samo gomila lenjih lopuža; moj siromašni otac, pak, neprestano je govorio da su bogati pohlepne varalice koje bi trebalo da plaćaju veće poreze. I jedan i drugi stav bili su donekle opravdani. Nije bilo nimalo lako raditi za jednog od najvećih kapitalista u gradu i onda se vratiti kući, ocu koji je bio istaknuti državni službenik. Bilo je teško opredeliti se kome da poklonim poverenje.

Ipak, kad proučite istoriju poreza, na površinu izranja jedna zanimljiva perspektiva. Kao što rekoh, porezi su prošli samo zato što su mase verovale u robinhudovsku ekonomsku teoriju koja glasi da treba oduzimati od bogatih i davati svima ostalima. Problem je bio u tome što su apetiti države za novcem bili tako veliki da su porezi uskoro morali biti nametnuti i srednjoj klasi, a odatle su ,,prodirali" u sve niže slojeve društva.

Bogati su, s druge strane, ugledali šansu za sebe. Oni ne igraju po istim pravilima. Već sam pomenuo da su znali za korporacije, koje su postale popularne u danima jedrenjaka. Bogati su stvorili

korporacije kao sredstvo ograničavanja rizika za dobra koja su se prevozila. Ulagali su svoj novac u korporacije da bi finansirali putovanje. Korporacija je potom unajmljivala posadu čiji je zadatak bio da otplovi u Novi svet i traga za blagom. Ukoliko bi se brodu nešto desilo, posada je ginula, ali je gubitak bogatih bio ograničen samo na onoliko novca koliko su uložili u to jedno putovanje. Dijagram koji sledi pokazuje kako je korporativna struktura smeštena izvan vašeg ličnog obračuna prihoda i zaključnog računa.

 

Poznavanje pravne strukture korporacije daje bogatima ogromnu prednost nad siromašnima i srednjom klasom. Budući da su me poučavala dva oca jedan socijalista, a drugi kapitalista brzo sam počeo da shvatam da za mene, u fmansijskom pogledu, filozofija kapitaliste ima više smisla. Činilo mi se da socijalisti na kraju kažnjavaju same sebe, što je posledica pomanjkanja finansijskog obrazovanja. Bez obzira na to šta bi smislila gomila ,,uzimaj od bogatih", bogati su uvek nalazili načina da ih nadmudre. Tako su porezi naposletku pali na leđa srednje klase. Bogati su nadmudrili intelektualce, i to isključivo zato što su razumevali moć novca, taj predmet koji se ne uči u školi.

Kako su to bogati nadmudrili intelektualce?

Pošto je porez ,,uzimaj od bogatih" prošao, gotovina je počela da se sliva u džepove države. U početku, ljudima je bilo drago zbog toga. Novac je odlazio državnim službenicima i bogatima. Državnim službenicima je odlazio u vidu zaposlenja i penzija. Bogatima je odlazio preko njihovih fabrika koje su sklapale ugovore s vladom. Država je postala veliki rezervni novčani fond, ali je fiskalno upravljanje tim novcem predstavljalo problem. Nije bilo prave recirkulacije. Drugim rečima, državna politika, ako ste državni birokrata, bila je izbegavanje posedovanja viška novca. Ako ste propustili da potrošite sredstva koja su vam dodeljena, riskirali ste da budete preskočeni u sledećoj raspodeli budžeta i svakako ne biste dobili pohvalu za efikasnost. Poslovni Ljudi, s druge strane, bivaju nagrađeni za višak novca i cenjeni su zbog svoje efikasnosti.

Dok se ovaj ciklus rastuće državne potrošnje nastavljao, zahtev za novcem je rastao i ideja ,,uzimaj od bogatih" počela je da se prilagođava kako bi obuhvatila i niže prihode, pa čak i Ijude koji su je izglasali, to jest, siromašne i srednju klasu.

Istinski kapitalisti su koristili svoje finansijsko znanje naprosto da bi pronašli izlaz. Požurili su narrag, u zaštitničko krilo korporacije. Korporacija štiti bogate. Ali, ono što ne znaju mnogi koji nikada nisu formirali korporaciju to je da korporacija nije stvar. Korporacija je u stvari fascikla koja sadrži neka pravna dokumenta i koja se nalazi u nekoj advokatskoj kancelariji, registrovana kod državnih organa. Nije to neka velika zgrada na kojoj stoji naziv korporacije. Nije ni fabrika, niti grupa Ljudi. Korporacija je samo jedan pravni dokument kojim se formira pravno telo bez duše. Bogatstvo bogatih je još jednom zaštićeno. Upotreba korporacija je ponovo postala popularna pošto su prošli zakoni o stalnim prihodima zbog toga što je stopa poreza na prihod korporacije bila niža od stope poreza na individualni prihod. Pored toga, kao što smo već opisali, određeni rroškovi su rnogli da se podmiruju i od zarađenog novca pre odbitka poreza, unutar korporacije.

Ovaj rat između onih koji imaju i onih koji nemaju traje već stotinama godina. Gomila ,,uzimaj od bogatih" protiv bogatih. Bitka se vodi kad god i gde god se stvaraju zakoni; ta bitka će se voditi dok je sveta i veka. Problem je taj što gube oni koji nisu informisani. Oni koji svakog dana porane, vredno odlaze na posao i plaćaju porez. Kad bi samo shvatili način na koji bogati igraju igru, mogli bi i sami da je igraju. U tom slučaju, našli bi se na putu sopstvene finansijske nezavisnosti. Zbog toga se naježim svaki put kad čujem kako roditelji savetuju decu da idu u školu da bi mogla da nađu siguran i stabilan posao. Službenik koji ima siguran i stabilan posao, a nema dara za finansije, nema izlaza.

Prosečni Amerikanci danas rade pet do šest meseci u toku godine samo da bi zaradili za porez. Po mom mišljenju, to je mnogo vremena. Što više radite, to više plaćate državi. Zbog toga i mislim da se ideja ,,uzimaj od bogatih" obila o glavu baš onima koji su glasali za nju.

Kad god Ljudi pokušaju da kazne bogate, ovi se ne povinuju već reaguju. Imaju novac, moć i nameru da menjaju srvari. Nisu od onih koji samo sede i dobrovoljno plaćaju veći porez. Tragaju za načinima kako da smanje svoja poreska opterećenja. Unajmljuju pametne advokate i računovođe i ubeđuju političare da menjaju zakone ili pronalaze rupe u zakonima. Imaju sredstava da sprovedu promene u delo.

Poreski propisi SAD omogućavaju i druge načine uštede pri plaćanju poreza. Najveći deo tih načina je svima dostupan. ali obično su bogati ti koji tragaju za njima, budući da gledaju svoja posla. Na primer, ,,1031" je žargonski naziv za Stav 1031 Federalnog zakona o porezima, koji omogućava prodavcu da odloži plaćanje poreza na nekretninu koja je prodata zarad kapitalne dobiti zamenom za neku skuplju nekretninu. mvestiranje u nekretnine je jedan od načina koji omogućavaju tako veliku poresku olakšicu. Dokle god trgujete za veću vrednost, dobit vam neće biti oporezovana, sve do izrade završnog računa. Ljudi koji ne koriste ove zakonom omogućene uštede poreza propuštaju veliku šansu za stvaranje sopstvene aktive.

Siromašni i srednja klasa nemaju takvu snalažljivost. Samo sede i čekaju da im se državna igla zabode u ruku i počne dobrovoljno davanje krvi. Ne prestaje da me šokira broj Ljudi koji plaćaju veći porez ili imaju manje odbitaka, naprosto stoga što imaju strah od države. Aznam kako zastrašujući i preteći mogu da budu vladini poreski agenti. Imao sam prijatelje čiji je biznis bio uništen i koji su morali da zatvore vrata, da bi kasnije otkrili da je država pogrešila. Sve ja to shvatam. Ali, crnčenje od januara do sredine maja samo za porez suviše je visoka cena koja se plaća zbog tog straha. Moj siromašni otac nije nikad ni pokušao da se bori. Nije ni moj bogati otac. Ali, on je povlačio pametnije poteze u toj igri, i to kroz korporacije najveću tajnu bogatih.

Možda se sećate prve lekcije koju sam naučio od svoga bogatog oca. Bio sam devetogodišnji dečkić koji je morao da sedi i čeka dok on ne izvoli da mi se obrati. Često sam sedeo u njegovoj kancelariji i čekao da ,,dođe moj red". To njegovo ignorisanje imalo  je svoju svrhu. Hteo je da shvatim koliku moć ima i poželim da jednog dana i sam budem isto tako moćan. Svih onih godina koje sam proveo učeći od njega, stalno me je podsećao da je znanje moć. A novac sa sobom donosi veliku moć koja iziskuje odgovarajuće znanje da bi se sačuvala i povećavala. Bez tog znanja, svet vas cima okolo. Bogati otac je neprestano podsećao Majka i mene da najveći siledžija nisu ni šef ni nadglednik već tip iz poreskog. Taj će vam uvek uzeti što više može, samo ako ga pustite.

U prvoj lekciji, koja govori o tome kako da naterate novac da radi za vas umesto da vi radite za novac, zapravo se sve vrti oko moći.

Pošto smo naučili kako da moć novca radi za nas, bogati otac je od nas tražio da budemo fmansijski mudri i ne dozvolimo  siledžijama da nas maltretiraju. Morate da poznajete zakone i način funkcionisanja sistema. Ako ste neznalice, lako vas je maltretirati. Ako znate o čemu pričate, imate šansu da se borite. Zbog toga je tako dobro plaćao pametne poreske računovođe i advokate. Bilo je jeftinije plaćati njima nego državi. Najbolja pouka koju mi je dao, koje sam se držao najveći deo života, bila je: ,,Budi pametan i neće moći da te maltretiraju." Poznavao je zakon jer je bio pošten građanin koji ga se pridržavao. Poznavao je zakon jer bi ga nepoznavanje stajalo novca. ,,Ako znaš da si u pravu, nećeš se bojati da uzvratiš udarac." Čak i ako ste spremni da se sremete s Robinom Hudom i njegovim veselim odmetnicima.

Moj visoko obrazovani otac uvek me je ohrabrivao da potražim dobar posao u jakoj korporaciji. Govorio je o vrlinama ,,napredovanja uz korporacijsku lestvicu sopstvenim radom". Nije shvatao da bih, oslanjanjem isključivo na platu koju bi mi davala korporacija, bio poput dobroćudne krave spremne za mužu.

Kad sam svome bogatom ocu rekao šta mi moj siromašni otac savetuje, samo se tiho nasmejao. ,,A zašto da ti ne budeš vlasnik te lestvice?" rekao je.

Bio sam samo dečak i nisam shvatao šta je bogati otac podrazumevao pod posedovanjem sopstvene korporacije. Ideja je izgledala nemoguća i zastrašujuća. Premda sam bio uzbuđen njome, rnoja mladost mi nije dozvoljavala da sagledam mogućnost da odrasli jednog dana rade za kompaniju čiji bih ja bio vlasnik.

Stvar je u tome da bih ja, da nije bilo mog bogatog oca, verovatno sledio savet svog obrazovanog oca. Samo su povremena podsećanja bogatog oca u meni održala želju da jednog dana posedujem sopstvenu korporaciju i učinila da ne krenem drugačijim putem. Kad mi je bilo petnaestšesnaest godina, znao sam da neću nastaviti putem koji mi je preporučivao moj obrazovani otac. Nisam znao kako to da izvedem, ali bio sam rešen da ne idem pravcem  kojim je išla većina mojih školskih drugova. Ta odluka je promenila moj život.

Imao sam dvadeset i koju godinu kada su saveti mog bogatog oca počeli da dobijaju smisao. Tek sam napustio marince i radio sam za Kseroks. Zarađivao sam mnogo, ali, svaki put kad bih dobio platu, osećao sam razočarenje. Odbici su bili ogromni i, što sam više radio, bivali su sve veći. Postajao sam sve uspešniji i moji šefovi su pominjali unapređenja i povišice. To je bilo laskavo, ali prosto sam mogao da čujem svog bogatog oca kako mi šapuće na uho: ,,Za koga radiš? Ko se bogati na račun tvog rada?"

Godine 1974, dok sam još uvek radio za Kseroks, formirao sam svoju prvu korporaciju i počeo da ,,gledam svoja posla". Već sam imao nešto imovine zabeležene u koloni aktive, ali sam bio rešen da je povećam. One platne liste s nabrojanim poreskim odbicima dale su konačan smisao svemu što mi je bogati otac godinama govorio. Shvatio sam da za mene ima budućnosti ukoliko se budem pridržavao njegovih saveta.

Mnogi poslodavci misle da savetovanje njihovim radnicima da gledaju svoja posla nanosi štetu biznisu. Siguran sam da je to u nekim slučajevima moguće. Ja sam, međutim, počevši da se usredsređujem na sopstveni biznis i razvijam aktivu postao još bolji radnik. Sad sam imao cilj. Dolazio sam rano i radio vredno, zarađivao što sam više mogao, da bih to ulagao u nekretnine. Havaji su se upravo spremali na svoj privredni uspon i postojale su sve šanse da se stekne bogatstvo. Što sam bolje shvatao da se nalazimo u početnoj fazi poslovnog buma, prodavao sam sve više Kseroksovih mašina. Što sam više prodavao, više sam novca zarađivao i, razume se, više su mi odbijali od plate na ime poreza. Bilo je to inspirativno. Toliko sam žudeo da se iskobeljam iz te klopke koju je predstavljao rad za drugog da sam samo radio više, nikako manje. Do 1978. više puta sam se našao među pet najboljih prodavaca u kompaniji, a često sam bio prvi na listi. Čeznuo sam da se izvučem iz trke pacova.

Za manje od tri godine, u svojoj maloj korporaciji holding kompaniji koja se bavila nekretninama zarađivao sam više nego radeći za Kseroks. A novac koji sam zarađivao u svojoj koloni aktive, u svojoj sopstvenoj korporaciji, bio je novac koji je radio za mene. Nije imao veze s mojim kucanjem na vrata i prodavanjem kopirmašina. Savet mog bogatog oca sada je imao još više smisla. Uskoro je gotovinski priliv koji je priticao iz mog imetka bio tako snažan da mi je moja kompanija kupila moj prvi porše. Moje kolege prodavci iz Kseroksa mislile su da prodajem svoje provizije. Ali, nisam. Svoje provizije sam ulagao u aktivu.

Moj novac je naporno radio da zaradi više novca. Svaki dolar u mojoj koloni aktive bio je odličan službenik koji je vredno radio da bi stvorio još istih takvih službenika i kupio svom gazdi novi porše, od dolara na koje još nisu stigli da obračunaju porez. Počeo sam još vrednije da radim za Kseroks. Plan je uspevao, a dokaz za to je bio porše.

Uz pomoć lekcija koje sam naučio od svog bogatog oca, bio sam u stanju da se veoma mlad izvučem iz ,,poslovične trke pacova" u kojoj sam se nalazio kao tuđi službenik. To je bilo moguće zahvaljujući jakom fmansijskom znanju koje sam stekao iz tih lekcija. Bez tog finansijskog znanja, koje ja zovem kvocijentom finansijske inteligencije. moj put do finansijske nezavisnosti bio bi mnogo teži. Sada ja držim seminare o finansijama, na kojima poučavam druge, u nadi da ću uspeti da im prenesem svoje znanje. Kad god govorim, podsećam Ijude da je kvocijent finansijske inteligencije napravljen  od znanja iz četiri oblasti ekspertize.

Br. 1 je računovodsrvo. Ono što nazivam fmansijskom pismenošću. Suštinski važna veština, ako hoćete da izgradite carstvo. Što je veći iznos novca za koji ste odgovorni, iziskuje se veća tačnost, ili će se kuća s treskom srušiti. To je leva strana mozga. Detalji.

Finansijska pismenost jeste sposobnost da pročitate i shvatite fmansijski obračun. Ta sposobnost vam dozvoljava da odredite snage i slabosti svakog biznisa.

Br. 2 je investiranje. Ono što nazivam naukom o novcu koja pravi novac. Podrazumeva strategije i formule. To je desna strana mozga. Kreativna strana.

Br. 3 je razumevanje tržišta. Nauka o ponudi i potražnji. Potrebno je poznavanje ,,tehničkih" aspekata tržišta, koji su vođeni emocijama; lutka Škakljivi Elmo je o Božiću 1996. bila očigledan primer tehničkog ili emocijama vođenog tržišta. Drugi tržišni faktor  je ,,fundamentalni" ili ekonomski smisao ulaganja. Da li ulaganje ima ili nema smisla zavisi od trenutnih uslova na tržištu.

Mnogi veruju da su koncepti investiranja i razumevanja tržišta suviše složeni da bi ih deca mogla shvatiti. Ne vide da deca te srvari intuitivno znaju. Za one kojima nije poznata lutka Elmo: reč je o liku iz Ulice sezam koji je na sav glas reklamiran neposredno pred Božić. Većina dece je želela da je ima i stavila je na sam vrh svoje božićne liste. Mnogi roditelji su se pitali da li je kompanija namerno ne izbacuje na tržište, dok je istovremeno reklamira baš pred Božić. Usled velike potražnje i malih zaliha, došlo je do prave panike. Pošto se lutka nije mogla naći u prodavnicama, preprodavci su videli šansu da se obogate na račun očajnih roditelja. Nesrećne mame i tate koji nisu uspeli da u radnjama nađu lutku, bili su primorani da deci kupe nešto drugo kao božićni poklon. Neverovatna popularnost lutke Elmo za mene nije imala nikakvog smisla, ali predstavlja odličan primer ekonomije ponude i potražnje. Isto važi za tržište hartija od vrednosti, obveznica, nekretnina i sličica sa likovima igrača bejzbola.

Br. 4 je zakon. Na primer, iskorišćavanje korporacije, skoncentrisano oko tehničkih veština računovodstva, investiranja i potražnje, može da doprinese eksplozivnom razvoju. Pojedinac koji se razume u poreske olakšice i zaštiru koju pruža korporacija može da se obogati mnogo brže od nekoga ko radi kao nečiji službenik ili je jedini vlasnik malog biznisa. To je kao razlika između nekog ko hoda i nekog ko leti. Kada je reč o dugoročnom bogatstvu, razlika je veoma velika.

1. Poreske olakšice: Korporacija može mnogo šta što pojedinac ne može. Recimo, da plati troškove pre no što plati porez. To je veoma uzbudljiva oblast ekspertize, ali u nju se nije neophodno upuštati ukoliko ne posedujete znatnu aktivu ili biznis.

Zaposleni zarađuju, plaćaju porez i potom nastoje da žive od onoga što im ostane. Korporacija zarađuje, troši sve što može i biva oporezovana na ono što joj preostane. Reč je o jednoj od najvećih rupa u poreskom zakonu koju koriste bogati. Korporacije se lako stvaraju i nisu skupe ukoliko posedujete investicije koje proizvode dobar priliv gotovine. Na primer: ako imate sopsrvenu korporaciju godišnji odmori su sastanci upravnog odbora na Havajima. Otplate za kola, osiguranje i opravke su troškovi kompanije. Članstvo u rekreativnom klubu je trošak kompanije. Većina ručkova i večera po restoranima su parcijalni troškovi. I tako dalje i tako dalje ali, činite to legalno, dolarima na koje još nisu obračunati poreski odbici.

2.  Zaštita od sudskih procesa. Živimo u društvu koje voli da se parniči. Svako želi deo vašeg kolača. Bogati skrivaju veliki deo svog imetka koristeći sredstva kao što su korporacije i trustovi, kojima štite svoju aktivu od kreditora. Kad neko ruži bogaru osobu, često se susreće s višestrukim vidovima pravne zaštite, a često otkriva i da ta bogata osoba u stvari ništa ne poseduje. Bogati kontrolišu sve, ali ne poseduju ništa. Siromašni i srednja klasa nastoje da poseduju sve i onda im to oduzme država ili njihovi sugrađani koji vole da ruže bogate. Naučili su to iz priče o Robinu Hudu. Uzmi od bogatih, daj siromašnima.

Namera ove knjige nije da se bavi detaljima o posedovanju korporacija. Međutim, moram reći da bih se ja, ukoliko posedujete bilo kakvu zakoniru aktivu, na vašem mestu što pre pozabavio time da saznam više o beneficijama i zaštiti koje pruža korporacija. O tome je napisano mnogo knjiga u kojima su te beneficije detaljno opisane, pa čak naveden i kompletan postupak koji je neophodno proći da bi se formirala korporacija. Izdvojio bih naročito knjigu Inc. and Grow Rich (Inkorporirajte se i postanite bogati), koja pruža odličan uvid u moć personalnih korporacija.

Kvocijent finansijske inteligencije jeste zapravo sinergija više veština i talenata. Ali, rekao bih da je kombinacija četiri nabrojane tehničke veštine ono što čini osnovnu finansijsku inteligenciju. Ukoliko težite velikom bogatstvu, ta kombinacija može znatno da pojača vašu finansijsku inteligenciju.

REZIME

Bogati Ljudi koji

koji poseduju korporacije rade

za korporacije

1.Zarađuju l.Zarađuju

2. Troše 2. Plaćaju porez

3. Plaćaju porez 3. Troše

Srdačno vam preporučujemo da, kao deo svoje ukupne finansijske strategije, posedujete sopstvenu korporaciju koja ce obuhvatati celu vašu aktivu.