Ova je knjiga posvećena svim roditeljima, sveta, jer su oni najvažnji učitelji svojoj deci.

 

UVOD

POTREBA POSTOJI

Da li škola priprema decu za stvarni život? ,,Vredno uči i imaj dobre ocene, pa ćeš naći dobro plaćen posao s odličnim beneficijama", običavali su da kažu moji roditelji. Njihov životni cilj bio je da mojoj starijoj sestri i meni obezbede školovanje na koledžu, ne bi li nam tako maksimalno povećali izglede da uspemo u životu. Kad sam 1976. konačno diplomirala s vrlo visokom prosečnom ocenom, među najboljima u toj generaciji Ekonomskog fakulteta pri Državnom univerzitetu Floride cilj mojih roditelja je bio ostvaren. U skladu s njihovim ,,velikim planom", računovodstvena firma ,,Big 8" ponudila mi je posao, tako da sam mogla da se radujem dugogodišnjoj karijeri i izgledima da mlada zaradim penziju.

Sličnim putem je išao i moj suprug Majkl. Oboje potičemo iz

porodica u kojima se vredno radi, s umerenim materijalnim mogućnostima i veoma razvijenim radnim navikama. Majkl je takođe diplomirao s visokom prosečnom ocenom, ali dva puta: prvo je dobio diplomu inžinjera, a zatim i pravnika. Vrlo brzo ga je regrutovala ugledna advokatska firma iz Vašingtona D.C., specijalizovana za patentno pravo, tako da je njegova budućnost izgledala blistava, pravac karijere vrlo određen, a rano penzionisanje zagarantovano.

Premda oboje imamo veoma uspešne karijere, one se ipak ne

kreću u potpunosti onako kako smo očekivali. Oboje smo nekoliko puta menjali radno mesto uvek iz opravdanih razloga ali nijednom od nas niko ne uplaćuje u penzioni fond. To činimo isključivo nas dvoje, izdvajanjem iz primanja.

Majkl i ja imamo divan brak i troje divne dece. Dok ovo pišem, dvoje su na koledžu, a jedno je upravo krenulo u srednju školu. Potrošili smo bogatstvo nastojeći da svojoj deci pružimo najbolje moguće obrazovanje.

Jednog dana 1996. godine, jedno od njih se razočarano vratilo kući iz škole. Moj sin je konstatovao da je učenje dosadno i zamomo. ,,Zašto da gubim vreme na učenje predmeta koji mi nikad u životu neće biti potrebni?" pobunio se.

Ne razmišljajući, odgovorila sam: ,,Zato što se bez dobrih ocena nećeš moći upisati na koledž."

,,Išaone išao na koledž", odvratio je, ,,biću bogat."

Ako ne budeš stekao diplomu koledža, nećeš moći dobro da se zaposliš", odgovorila sam mu, s prizvukom panike i majčinske brige u glasu. ,,A bez dobrog posla, kako planiraš da se obogatiš?"

Moj sin se pomalo zlobno osmehivao i lagano odmahivao

 

glavom, kao da se blago dosaduje. Ovaj smo razgovor vodili već mnogo puta. Spustio je glavu i kolutao očima. Moje reči, pune majčinske mudrosti, ponovo nisu nailazile na razumevanje.

Mada pametan i jake volje, uvek je bio učtiv mladić, pun poštovanja.

,,Mama", zaustio je. Sada je na mene bio red da odslušam predavanje. ,,Uskladi korak s vremenom u kome živimo! Pogledaj oko sebe: oni najbogatiji se nisu obogatili zahvaljujući obrazovanju. Vidi samo Majkla Džordana i Madonu. Bil Gjts koji je izbačen sa Harvarda, da osnovao je Majkrosoft; danas je najbogatiji čovek Amerike, a nema ni četrdeset godina. Ima i jedan igrač bejzbola koji zarađuje više od četiri miliona dolara godišnje iako ga smatraju blago retardiranim."

Oboje smo na neko vreme zaćutali. Shvatala sam polako da sam

sinu davala isti onaj savet koji su moji roditelji dali meni. Svet oko nas se promenio, ali savet nije.

Sticanje dobrog obrazovanja i dobrih ocena više nije garancija uspeha, ali kao da niko to ne primećuje, sem naše dece.

,,Mama", nastavio je, "ne želim da radim tako naporno kao ti i otac. Zarađujete mnogo i živimo u ogrormnoj kući punoj svega i svačega. Budem li se pridržavao tvog saveta, završiću kao i vi, radeći sve više i više samo da bih plaćao još veći porez i na kraju se još našao u dugovima. Posao više ne garantuje sigurnost; znam sve o smanjivanju troškova i svodenju u realne okvire. Takođe znam da oni  s diplomama koledža danas zarađuju manje nego što si ti u svoje vreme zarađivala. Pogledaj samo lekare. Ne zarađuju ni blizu kao nekada. Znam da se u pogledu penzije ne mogu osloniti ni na socijalno ni na firmu. Potrebni su mi novi odgovori."

Bio je u pravu. Zaista su mu trebali novi odgovori, a i meni takođe. Savet mojih roditelja je možda bio dobar za one rođene pre 1945, ali je mogao biti katastrofalan za nas koji smo na svet došli u vremenima rapidnih promena. Svojoj deci ne mogu više da ponavljam: ,,Idite u školu, dobijte dobre ocene i potom potražite siguran, stalan posao."

Bilo mi je jasno da moram da potražim neke nove načine za

usmeravanje obrazovanja svoje dece.

Kao majku, ali i kao računovođu, brine me nedostatak flnansijskog obrazovanja u našim školama. Mnogi današnji mladi poseduju kreditne kartice još u srednjoj školi, a ne samo da nikada nisu učili o novcu ili kako da ga investiraju, nego nemaju ni najosnovniju predstavu o funkcionisanju složenog interesa u sistemu kreditnih kartica. Jednostavno rečeno, bez osnovne flnansijske pismenosti i znanja o tome kako novac funkcioniše, oni nisu spremni da se suoče sa svetom koji ih čeka, svetom u kome je trošenje na prvom, a štednja tek na drugom mestu.

Kad je moj najstariji sin, kao brucoš na koledžu, napravio beznadežnu zbrku sa svojim kreditnim karticama, ne samo da sam mu pomogla da ih poništi već sam se dala i u traganje za programom

 

koji bi mi pomogao da svoju decu poučim finansijama.

Prošle godine, moj suprug me jednog dana pozvao iz kancelarije. ,,Mislim da bi trebalo da upoznaš nekog", rekao je.

,,Zove se Robert Kiosaki. On je poslovan čovek i investitor, a došao je da patentira obrazovno sredstvo. Mislim da je to ono što tražiš."

Upravo ono što sam tražila

Moj suprug Majkl je bio toliko oduševljen CASHFLOWOM,* novim obrazovnim sredstvom koje je razvijao Robert Kiosaki, da je sredio da oboje učestvujemo u testiranju prototipa. Budući da je reč o edukativnoj igri, zamolila sam i svoju devetnaestogodišnju kćerku, studentkinju prve godine na lokalnom univerzitetu, da uzme udela i ona je pristala.

U testu je sudelovalo petnaestak osoba, podeljenih u tri gupe.

?                   Gotovinski tok (prim. prev.).

?                    Majkl je bio u pravu. Ovo obrazovno sredstvo bilo je upravo ono što sam tražila. Ali, postojala je i začkoljica: igra je ličila na šarenu tablu za monopol, na sredini koje se nalazio džinovski, lepo obučen pacov. Za razliku od monopola, međutim, ona je imala dve staze: jednu unutrašnju i jednu spoljašnju. Cilj igre sastojao se u tome da se izađe sa unutrašnje staze  što je Robert nazivao ,,trkom pacova"  i stigne na spoljašnju ili

,,brzu  prugu".  Robert  je  rekao  da  ,,brza  pruga"   predstavlja simulaciju načina na koji u stvarnosti igraju bogati ljudi.

Potom nam je dao definiciju ,,trke pacova".

,,Pogledate li život prosečno obrazovane osobe koja mnogo radi, videćete sličnu stazu. Dete se rađa i polazi u školu. Ponosni roditelji su uzbuđeni jer se ono ističe, dobija odlične ocene i biva primljeno na koledž. Dete diplomira, odradi možda i postdiplomski, a zatim napreduje tačno prema zacrtanom programu: traži siguran i stabilan posao ili karijeru. Dete nalazi taj posao, kao lekar, možda, ili advokat, ili odlazi u vojnu službu ili radi za državu. Kako god bilo, dete počinje da pravi pare, kredine kartice počinju masovno da pristižu i kupovina počinje, ako nije već ranije počela.

,,Imajući novca kao pleve, dete odlazi na mesta na kojima se kreću mladi Ljudi nalik njemu, susreće ih, zabavljaju se i katkada stupaju u brak. Tek tada život postaje divan, jer danas i muškarci i žene rade. Dva prihoda predstavljaju pravo blaženstvo. Osećaju se uspešnima, njihova budućnost je svetla i odlučuju da kupe kuću. kola. televizor, da odlaze na putovanja i imaju decu. Srećni zamotuljak pristiže. Zahtev za gotovinom je ogroman. Srećni par odlučuje da su njihove karijere od životnog značaja i počinje još više da radi, jureći za unapređenjima i povišicama. Stižu povišice, a s njima i još jedno dete i potreba za većom kućom. Rade još vrednije, postaju bolji radnici, još posvećeniji poslu. Upisuju sledeći stepen školovanja ne

 

bi li stekli još užu specijalizaciju koja bi im omogućila da zarađuju još više novca. Možda počnu paralelno da rade i drugi posao. Njihovi prihodi se penju, ali isto tako i poreski razred u kome se nalaze, i  porez na njihovu veliku novu kuću, i troškovi socijalnog osiguranja, i svi ostali nameti. Dobijaju svoju veliku platu i pitaju se gde im odlaze pare. Počinju da ulažu novac preko nekih investicionih banaka i plaćaju bakaluk kreditnom karticom. Deca navršavaju pet ili šest godina, a potreba za štednjom novca za koledž raste zajedno s potrebom za stvaranje ušteđevine za stare dane.

,,Taj srećni par, rođen pre trideset i pet godina, sada je zarobljen u ,,trci pacova" i ostaće tamo dokle god radi. A rade za vlasnike kompanije, za državu kojoj plaćaju porez i za banku kojoj orplaćuju hipoteku i kreditne kartice.

,,Potom, savetuju svoju decu da ,,vredno uče, imaju dobre ocene i nađu siguran i stabilan posao ili karijeru". O novcu ne uče ništa, sem od onih koji profitiraju na njihovoj naivnosti, i celog života teško rade. Proces se ponavlja u sledećoj generaciji vrednih radnika. To je ,,trka pacova".

Jedini način da izađete iz ,,trke pacova" jeste da dokažete svoju umešnost u računovodstvu i investiranju, dva predmeta kojima se verovatno najteže ovladava. Kao školovani računovoda koji je nekada radio za ,,Big 8", bila sam iznenađena činjenicom da je  Robert uspeo da učenje ova dva predmeta učini zabavnim i uzbudljivim. Proces je bio tako dobro prikriven da smo, marljivo nastojeći da se izvučemo iz ,,trke pacova", brzo zaboravili da zapravo učimo.

Uskoro se testiranje novog proizvoda pretvorilo u zabavno poslepodne s mojom kćerkom i razgovor o stvarima o kojima nikada ranije nismo razgovarale. Kao računovođi, lako mi je bilo da igram igru koja je zahtevala obračun prihoda i bilans stanja. Tako sam imala vremena da pomognem svojoj kćerki i ostalim igračima za stolom, konceptima koje oni nisu razumevali. Bila sam prva i jedina u celoj grupi koja je tog dana uspela da se izvuče iz ,,trke pacova". Izašla sam iz nje u roku od pedeset minuta, mada je igra trajala  gotovo tri sata.

Za mojim stolom su sedeli bankar, trgovac i kompjuterski programer. Ono što me je veoma uznemirilo bila je činjenica koliko su malo ti Ljudi znali o svojim poslovnim knjigama ili investiranju, stvarima i te kako bitnim za njihov život. Pitala sam se kako li uspevaju da u stvarnom živoru izađu na kraj sa svojim fmansijskim poslovanjem. Bilo mi je shvatljivo da moja devetnaestogodišnja kćerka ne razume, ali ovo su sve bili odrasli Ljudi, najmanje dva puta stariji od nje.

Pošto sam se izvukla iz ,,trke pacova", sledeća dva sata sam gledala svoju kćerku i ove obrazovane, imućne odrasle ljude kako bacaju kockicu i pomeraju svoje figurice. Premda sam bila

 

zadovoljna što svi toliko mnogo uče, istovremeno me je uznemiravalo to što odrasli Ljudi jedva da imaju pojma o osnovama jednostavnog računovodstva i investiranja. Imali su teškoća da shvate odnos između svog obračuna prihoda i bilansa stanja. Kupujući i prodajući imovinu, često su zaboravljali da svaka transakcija može da utiče na njihov mesečni gotovinski tok. Pitala sam se, koliko se miliona Ljudi u stvarnosti bori s finansijskim problemima samo zbog toga što ih niko nikada nije naučio osnovama računovodstva i investiranja?

Hvala bogu što se zabavljaju i misle samo o tome kako da pobede. pomislila sam. Pošto je Robert okončao igru, pustio nas je da petnaestak minuta međusobno razgovaramo i kritikujemo CASHFLOW.

Trgovac koji je sedeo za mojim stolom nije bio zadovoljan. Igra mu se nije dopala. ,,Nemam potrebe da znam ovo", izjavio je glasno.

,,Plaćam računovođe, bankare i advokate da mi kažu ono što mi je potrebno."

Na to je Robert odgovorio: ,,Da li ste ikada primetili da mnoge računovođe nisu bogate? Jednako kao ni mnogi bankari, advokati, berzanski dileri i trgovci nekretninama? Oni mnogo znaju i mahom su veoma pametni Ljudi, ali većinom nisu bogati. Pošto se u našim školama ne uči ono što znaju bogati, tražimo savet od tih Ljudi. Ali, jednog dana, vozite vi tako drumom i pokušavate da se probijete kroz saobraćajnu gužvu ne biste li stigli na posao, pogledate desno i vidite svog računovođu kako se isto tako bori da se izvuče iz te gužve. Pogledate levo i vidite svog bankara. To bi trebalo da vam kaže nešto."

Kompjuterski programer takođe nije bio impresioniran igrom:

,,Mogu da kupim softver koji će me naučiti ovome."

U bankaru se, međutim, nešto pokrenulo. ,,Učio sam o ovome u školi ? to jest, ovaj deo o računovodstvu ali nikada nisam umeo da ga primenim u svakodnevnom životu. Sad umem. Moram da se izvučem iz ,trke pacova'."

Ipak, najviše me dirnuo komentar moje kćerke. ,,Zabavljala sam se učeći", rekla je. ,,Naučila sam mnogo o tome kako novac zapravo funkcioniše i kako da ga investiram."

Zatim je dodala: ,,Sada znam da mogu da odaberem profesiju u skladu s onim što želim da radim, a ne zbog sigurnog posla, beneficija ili dobre plate. Ako naučim ono čemu uči ova igra, slobodna sam da radirn i studiram ono što mi srce želi... umesto da srudiram nešto samo zbog toga što vlada potražnja za određenom profesijom. Ako naučim ovo, neću morati da brinem o tome koliko je posao siguran i o socijalnom osiguranju na način na koji već brine većina mojih školskih drugova."

Pošto smo završili igru, nisam mogla da ostanem i porazgovaram

s Robertom, ali smo se dogovorili da se kasnije nađemo i detaljnije

 

popričamo o njegovom projektu. Znala sam da želi da upotrebi igru kako bi drugima pomogao da počnu bolje da razumevaju fmansije i bilo mi je stalo da čujem više o njegovim planovima.

Moj suprug i ja smo se s Robertom i njegovom suprugom dogovorili da iduće nedelje zajedno večeramo. I mada je to bilo naše prvo okupljanje, činilo nam se kao da se već godinama znamo.

Otkrili smo da imamo mnogo zajedničkog. U razgovoru smo se dotakli svega, od sporta i pozorišnih predstava. do restorana i društvenoekonomskih problema. Pnčali smo o svetu koji se menja. Proveli smo mnogo vremena diskutujući o tome kako mnogi Amerikanci imaju malu ili nikakvu uštedevinu za stare dane, kao i o činjenici da su Socijalno osiguranje i Fond za zdravsrvenu zaštitu starih lica na ivici bankrotstva. Da li će se od moje dece zahtevati da plaćaju za penzije 75 miliona bejbibumera?* Pitali smo se da li Ljudi shvataju koliko je riskantno zavisiti od penzionog fonda.

Roberta je najviše brinuo sve veći jaz između onih koji imaju i

onih koji nemaju, u Americi i širom sveta. Kao samouk preduzetnik koji je bez tuđe pomoći uspeo u životu, Robert je bio u mogućnosti da se penzioniše u svojoj četrdeset i sedmoj godini. Ponovo se, međutim, aktivirao zbog istih onih briga koje su mučile mene u pogledu moje dece. Zna da se svet menja, ali se obrazovanje ne menja u skladu s njim. Prema Robertovim rečima, deca provode godine i godine u zastarelom obrazovnom sistemu, učeći predmete koji im nikada neće zatrebati, pripremajući se za svet koji više ne postoji.

,,Najopasniji savet koji danas možete dati detetu jeste da ide u školu, ima dobre ocene i nađe siguran i stabilan posao", voli da  kaže. ,,To je stari savet, i loš savet. Da možete da vidite šta se dešava u Aziji, Evropi, Južnoj Americi, bili biste zabrinuti koliko i ja."

Smatra to lošim savetom, jer ,,ako svome detetu želite finansijski sigurnu budućnost, ono ne sme da se ponaša u skladu sa starim pravilima. To je naprosto suviše riskantno".

Pitala sam ga šta podrazumeva pod ,,starim pravilima".

* Bejbibumeri generacije Amerikanaca rođene između 1941. i 1961. godine, u vreme naglog porasta nataliteta, podstaknutog velikim ekonomskim napretkom SAD posle Drugog svetskog rata.

,,Ljudi poput mene ponašaju se u skladu s pravilima koja se razlikuju od onih koja vi poštujete", rekao je. ,,Šta se dešava kad korporacija objavi da namerava da smanji troškove?"

,,Ljudi bivaju otpušteni", odvratila sam. ,,Porodice stradaju. Nezaposlenost raste."

,,Da, ali šta se dešava s kompanijom, pogotovo s javnom kompanijom, na berzi?"

,,Cena hartija od vrednosti obično raste kad se objavi smanjivanje troškova", rekla sam. ,,Tržištu prija kad kompanija smanji troškove za radnu snagu, bilo povećanjem automatizacije ili, naprosto, opštim konsolidovanjem radne snage."

 

,,Tako je", reče on. ,,A kad cena deonica skoči, Ljudi kao ja, deoničari, postaju bogatiji. To je ono o čemu govorim kada pominjem drugačija pravila. Zaposleni gube; vlasnici i ulagači dobijaju."

Robert je opisivao ne samo razliku između zaposlenog i poslodavca već i razliku između kontrolisanja sopstvene sudbine i prepuštanja te kontrole nekome drugom.

,,Ali, većini Ljudi je teško da shvate zbog čega se to dešava", rekoh. ,,Oni jednostavno smatraju da to nije fer."

,,Upravo zato je glupo naprosto reći detetu da ,,stekne dobro obrazovanje'", odvratio je. ,,Glupo je pretpostaviti da će obrazovanje koje pruža školski sistem pripremiti vašu decu za svet s kojim će se suočiti nakon diplomiranja. Svakom detetu je potrebno više obrazovanja. Drugačijeg obrazovanja. I mora da zna pravila. Drugačija pravila."

,,Postoje pravila o novcu po kojima igraju bogati, i postoje  pravila po kojima igra preostalih devedeset i pet odsto populacije", nastavio je. ,,A tih devedeset i pet odsto pravila je naučilo kod kuće i u školi. Zato je danas rizično jednostavno reći detetu da ,vredno uči i traži posao'. Deteru je danas potrebno sofisticiranije obrazovanje, a postojeći sistem ne isporučuje tu robu. Briga me koliko su kompjutera smestili u učionicu ili koliko novca troše škole. Kako obrazovni sistem može da poučava o nečemu što ni sam ne zna?"

A kako, onda, da roditelji uče svoju decu onome čemu ih škola ne uči? Kako da naučite dete računovodstvo? Zar mu neće biti dosadno? I kako da ga poučavate o investicijama kada se kao roditelj protivite riziku? Umesto da svoju decu učim da jednostavno igraju na sigurno, rešila sam da je najbolje da ih naučim da igraju pametno.

,,Dakle, kako biste poučavali dete o novcu i svemu ovome o čemu smo razgovarali?" upitala sam Roberta. ,,Kako da olakšamo roditeljima, naročito onda kada ni sami ne razumeju materiju?"

,,Napisao sam knjigu o tome", odvratio je.

,,Gde je?"

,,U mom kompjuteru. Već godinama je tamo, u nepovezanim delovima. Povremeno dodam ponešto, ali nikad se nisam latio da je sredim. Počeo sam da je pišem nakon što je prethodna postala bestseler, ali je nikada nisam dovršio. Sva je u delovima."

I zaista je bila u delovima. Pročitavši te rasute beleške,

zaključila sam da je knjiga dobra i da zaslužuje da se čita, pogotovo u ovim promenljivim vremenima. Dogovorili smo se da budem koautor Robertove knjige.

Pitala sam ga šta misli, koliko je finansijskih informacija

potrebno jednom detetu. Odgovorio je da to zavisi od deteta. Još kao mali je znao da želi da bude bogat, a imao je tu sreću da je čovek kogaje smatrao drugim ocem bio bogat i spreman da mu pokaže put. Obrazovanje je osnova uspeha, rekao je Robert. Baš kao što je školsko

 

znanje od vitalnog značaja, jednako toliko je značajna vičnost u fmansijama i komunikacijama.

Sledi priča o Robertova dva oca, bogatom i siromašnom, koja

objašnjava veštine koje je on tokom života razvio. Kontrast između dva oca pruža važnu perspektivu. Knjigu sam podržala, objedinila i priredila za štampu. Računovođama koji čitaju ovu knjigu: suspendujte nakratko svoje znanje iz udžbenika i otvorite um za teorije koje prezentuje Robert. Mada se mnoge od njih ne uklapaju u osnovne opšteprihvaćene principe računovodstva, pružaju vredan uvid u način na koji pravi investitori analiziraju svoje odluke o investicijama.

Kada kao roditelji savetujemo svoju decu da ,,idu u školu, vredno uče i nađu dobar posao", često to činimo iz navike svojstvene kulturi iz koje potičemo. To je oduvek bilo ispravno postupanje. Upoznavši Roberta, u početku sam bila iznenađena njegovun idejama. Pošto su ga vaspitavala dva oca, bio je učen da teži ka dva različita cilja. Njegov obrazovani otac ga je savetovao da radi za korporaciju. Njegov bogati otac ga je savetovao da poseduje korporaciju. Oba ta životna puta iziskivala su obrazovanje, ali su predmeti studija bili potpuno drugačiji. Obrazovani otac je podsticao Roberta da bude pametan. Bogati otac ga je podsticao da zna kako da zaposli pametne ljude.

Imati istovremeno dva oca stvaralo je brojne probleme.

Robertov pravi otac bio je školski inspektor savezne države Havaji. Kada je Robertu bilo šesnaest godina, pretnja da ,,ako ne bude imao dobre ocene, neće naći dobar posao" nije imala mnogo efekta. Tada je već znao da ce se njegova karijera razvijati u pravcu posedovanja korporacija, a ne rada za njih. Štaviše, da nije bilo mudrog i upornog savetnika u njegovoj srednjoj školi, Robert možda i ne bi upisao koledž. On to i priznaje. Žudeo je da počne sa stvaranjem sopstvenog imetka, ali se naposletku složio da bi mu obrazovanje stečeno na koledžu moglo biti od koristi.

Istini za volju, ideje iz ove knjige su verovatno suviše nepraktične i radikalne za većinu današnjih roditelja. Nekima vec dovoljno teško pada da nateraju svoju decu da uopšte idu u školu. Međutim, u svetlu ovih naših promenljivih vremena, kao roditelji moramo biti otvoreni prema novim i odvažnim idejama. Podsticati decu da se zaposle kod nekog znači savetovati ih da tokom života plaćaju veći deo poreza nego što im stvarno pripada, uz male ili nikakve izglede na penziju. I, istina je da porez čini naše najveće troškove. Štaviše, većina porodica od januara do sredine maja radi samo za državu, da bi platila porez. Potrebne su nove ideje, a ova knjiga obiluje njima.

Robert tvrdi da bogati svoju decu drugačije uče. Oni to rade kod kuće, za postavljenim stolom. Ove ideje možda nisu one koje biste vi odabrali da o njima diskutujete sa svojom decom, ali hvala vam što

 

ste ih saslušali. I, savetujem vam da i dalje tragate. Kao majka, diplomirani ekonomista i ovlašćeni računovođa, smatram da je koncept sakupljanja dobrih ocena i nalaženja dobrog posla prevaziđena ideja. Potrebno je da svoju decu savetujemo uz veći stepen sofisticiranosti. Potrebne su nam nove ideje i drugačije obrazovanje. Možda i ne bi bilo tako loše savetovati decu da teže da budu dobri radnici ako ih istovremeno savetujemo da streme ka posedovanju sopstvene investicione korporacije.

Kao majka, nadam se da će ova knjiga biti od pomoći ostalim roditeIjima. Robertova nada je da će informisati Ijude o tome da svako može da prosperira, samo ako se na to odluči. Ako ste danas baštovan ili nastojnik, ili čak nezaposleni, sposobni ste da se obrazujete i poučite one koje volite kako da finansijski brinu o sebi. Upamtite da je finansijska inteligencija mentalni proces kojim rešavamo svoje finansijske probleme.

Globalne i tehnološke promene s kojima se danas suočavamo veće su od svih s kojima se svet ikada suočio, ili u najmanju ruku barem to

 

like. Niko od nas nema kristalnu kuglu, ali jedno je sasvim izvesno: promene koje su pred nama prevazilaze naše poimanje. Ko zna šta nam donosi budućnost? Ali, šta god da se desi, imamo dva osnovna  izbora: igrati na sigurno, ili igrati pametno tako što ćemo se pripremiti, obrazovati i probuditi svoj i dečji finansijski genij.

Šeron Lehter