VII.              POGLAVLJE

BOG

Došli smo do zaključka da su dva, od tri predmeta našeg razmatranja, naime, svet i duša, nestvarni sami po sebi. Sada moramo temeljno da istražimo istinu o koncepciji Boga.

Ovaj deo ispitivanja je veoma lak, jer se u zaključak ne sumnja. Ova tri, naime, svet, duša i Bog predstavljaju jednu nedeljivu celinu, zato što svaki od njih uključuje ostala dva. Zapravo, prvi član, svet, uključuje drugi i treći. Naziv "svet" označava sveukupnost svih različitih objekata misli. On podrazumeva i uključuje sve nežive objekte, sva osećajna bića, i jedini uzrok svega toga. Svet bića i stvari jeste posledica koju ne možemo da doživimo, ako ne zamislimo uzrok koji je prožima i održava, isto kao što ne možemo da primetimo posudu, a da ne budemo svesni uzroka, odnosno lanca uzroka njenog nastajanja. Tako se dešava da je trojstvo u ovom ispitivanju praktično jedno. Ne možemo da smatramo jedan ili dva od ova tri nestvarnim, a ostatak stvarnim. Drevnu analogiju sa kokoškom nam je dao Mudrac Šankara. On objašnjava da čovek kokošku ne može da prepolovi, s namerom da jedan deo skuva i pojede, a da drugi sačuva za nošenje jaja. Treba da se odrekne jedne od ovih potreba i da se zadovolji drugom. To jest, ili će je skuvati i pojesti celu, ili će je sačuvati živu, kako bi nosila jaja. Upravo na isti način moramo da odbacimo ovaj trostruki entitet kao nestvaran u celini, u posebnom značenju reči koje se koristi u metafizici Advaite - ili da ga u celini prihvatimo kao stvarnog, u smislu u kojem ga materijalisti, kao i teisti, nazivaju stvarnim. Srednji put ne postoji.

Ideja o Bogu je srodna idejama o svetu i duši. Svet je - ograničavajući ga na sveukupnost neživih objekata - suprotnost Bogu, po tome što je nepokretan i besvestan, dok je Bog obdaren beskonačnom svešću. Duša je suprotnost Bogu, jer je konačna u poređenju sa Bogom, koji je beskonačan. Tako je Bog deo para suprotnosti. A suprotnosti postoje samo za egoistični um. Prema tome, Bog nije objektivna Stvarnost.

Postoji i drugo razmatranje. Posmatran kao jedan od tri - a ne kakav On zaista jeste - Bog je objekat misli. On je jedan član trojstva odnosa, naime, mislioca, objekta i čina mišljenja. A sva trojstva postoje u carstvu neznanja, na temelju ega. Prema tome, Bog nije objektivna stvarnost.

Mudrac je ovo jasno izrazio u sledećoj izjavi: "Sva trojstva se pojavljuju oslanjajući se na ego-osećaj. Tako se pojavljuju i dvojstva (parovi suprotnosti). Ako neko zaroni u Srce putem Traganja, ispitujući 'Ko sam ja?', i spozna Istinu o tome (stvarno Sopstvo), sva trojstva i dvojstva će potpuno nestati. Takav čovek je Mudrac; njega ona ne obmanjuju." (Ulladu Narpadu, stih 9).

Kada bi mogli da odvojimo od sveta ova dvojstva i trojstva, tada od njega ne bi ništa ostalo, osim možda vreme i prostor. A oni, videli smo, nisu objektivne stvarnosti. Nakon uništenja ega, preostaje jedino stvarno Sopstvo, koje je nedeljivo.

Daćemo još jedan dokaz o nestvarnosti Boga: Mudraci dokazuju da u Stanju bez ega Bog ne postoji odvojeno od Sopstva, a odvojenost je sama suština ideje o Bogu, kao Bogu. Zapravo, gde ne postoji odvojenost, ne mogu da postoje ni bilo kakve ideje. Bog, kakav On zaista jeste, nije objekat misli.

Istina o Bogu je ta, da On nije ništa drugo do stvarno Sopstvo, koje se drugačije opisuje kao Stvarnost i kao Čista Svest. Kao takav, on nije ličnost, i nije povezan sa svetom bića i stvari ni na koji način. Ovaj odnos uzroka i posledice, za koji se obično kaže da postoji između Stvarnosti i sveta, nije uopšte stvaran. Da je Stvarnost povezana sa bilo čim, na bilo koji način, tada ne bi bila Stvarnost, kako to opisuju Mudraci.

Da su Bog - kakav On zaista jeste - i stvarno Sopstvo jedno te isto, videli smo iz izreke koju je naveo Šankara. Ovo jedinstvo se ne navodi tek slučajno kao činjenica. Ono se naglašava na sve moguće načine. Za one koji ne primaju učenje, određuju se kazne, a blagoslovi se daju onima koji ga prihvataju i iskreno žude da spoznaju istinu svojim ličnim iskustvom.

"Onaj ko služi božanstvo odvojeno od sebe, smatrajući: 'On je jedno, a ja sam drugo' - neznalica je. Bogovima na nebu liči na četveronošca."

Ako se čovek - bez straha - nepokolebljivo učvrsti u jedinstvu sa ovim nevidljivim, neotelotvorenim, neodredivim, besprostornim Jednim, tada dostiže Neustrašivost. Kada čovek napravi i najmanju podelu ovog Jednog, eto za njega straha. To je stvarni uzrok straha za čoveka koji pogrešno zna (Istinu Sopstva).

Onaj koji u ovome vidi razlike, ide iz smrti u smrt.

Bog je, kakav On zaista jeste, prema tome, bezimen i bez ikakvih atributa. Da poseduje atribute, On bi bio relativan, te stoga nestvaran.

Ovo je konačna istina o Bogu, kakvu su otkrili Mudraci. Naravno, to izaziva prividnu teškoću u opisivanju stvaranja. Taj problem je rešio Mudrac Šankara, praveći razliku između Stvarnosti u Njenoj istinskoj prirodi i doživljavanja iste Stvarnosti - za potrebe učenja - kao porekla sveta. Prva se naziva Para-Brahman, a druga Apara-Brahman. One se takođe nazivaju Nirbiđa i Sabiđa, Nirguna i Saguna. Ova druga se naziva i Išvara ili Lični Bog.

Postoje oni koji ovo brkaju i tvrde da je On postao sva ova raznolikost. Oni se oslanjaju na izreke drevnog nasleđa, koje - doslovno shvaćeno, i bez ikakvog pozivanja na konačno učenje, sadržano u ostalim izrekama koje se kasnije pojavljuju u istim knjigama - izgleda da ide njima u prilog. Komentari obiluju argumentima kojima se dokazuje da je doslovno tumačenje ovih izreka neprikladno. Mudrac sa Arunačale umiruje naš ispitivački um svojim jasnim izrekama.

Ono što sledi predstavlja jednu od takvih Mudračevih izreka: "Čak i izjava da je dualnost stvarna sve dok neko žudi da ostvari cilj, ali da na cilju ona ne postoji, nije uopšte tačna. Ko je drugi, ako ne deseti čovek onaj iz parabole koji je zabrinuto tražio desetog čoveka kao onog koji je nedostajao i kada je otkrio da je taj (nestali deseti čovek) on sam. (Ulladu Narpadu, stih 37).

Ovde reč "čak" nagoveštava da je jedno versko ubeđenje koje nije pomenuto, takođe pogrešno. To jest, ovde se osuđuju dva različita verska ubeđenja. Jedno od njih se osuđuje indirektno, a drugo otvoreno. Prvo je da je dualnost uvek istinita i da je prisutna čak i u stanju Oslobođenja. Drugo mišljenje zastupa da je dualnost sveta istinita, sve dok se ne dostigne nedualnost pomoću nekih od metoda duhovne težnje. Ovo prvo je versko ubeđenje dualista. Gore

navedeni odlomak tvrdi da je ovo mišljenje nesumnjivo netačno, pozivajući se na direktno Iskustvo Sopstva u Stanju bez ega, koje uživaju Mudraci. Ovo drugo je takođe netačno, zato što su Mudraci dali posebnu definiciju stvarnosti.

Da je tako definisana dualnost stvarna, ona bi bila večna. Ne bi bilo moguće da se nedualnost ostvari ili izazove pomoću bilo čega. Pored toga, ako se prizna da je nedualnost u Stanju bez ega posledica Traganja, ili nečeg drugog, tada bi bila nestvarna: imajući početak, imala bi i kraj. Posledica može da traje samo dok  je održava njena uzročna sila. Jedan aksiom Upanišada je da konačni uzrok - uzrok aktivnosti - ne može da proizvede beskonačnu posledicu. Da bi ovo dokazali, ukoliko bude potrebno, autori se pozivaju na naše svakodnevno iksustvo. Ne postoji slučaj da nečije Stanje Oslobođenja nije beskrajno. Čak i oni koji zamišljaju da se u tom Stanju odomaćuju u nekoj vrsti sveta, ne priznaju da iz njega postoji povratak u niže stanje postojanja.

Dualisti koji podržavaju tvrdnju da u Oslobođenju i dalje postoje razlike, uopšte nisu logični. Naravno, nisu u stanju da u svoja verska ubeđenja uklope svedočanstva Mudraca. Oni dostižu svoj cilj odbacivanjem tih svedočanstava.

Dualisti koji nastoje da usklade iskustvo Mudraca sa svojim verskim ubeđenjem, suočavaju se sa teškom dilemom. Ako tvrde da je razlika stvarna dok traje neznanje, morali bi da kažu da Oslobođenje ima početak: međutim, nisu voljni da prihvate neizbežnu posledicu toga - da ima i svoj kraj. Kada bi prihvatili da Ono nema ni početak ni kraj, došli bi do logičkog zaključka da su razlike u potpunosti iluzija, kao što kažu advaitisti.

Priča o kojoj je reč izgleda ovako. Desetorica iz jednog sela prešla su preko reke, pa su se prebrojali da bi bili sigurni da su svi bezbedno stigli na drugu obalu. Međutim, budući da je svaki čovek izostavio sebe pri brojanju, izgledalo im je da ih ima samo devet, pa su zaključili da se deseti čovek izgubio. Dok su tugovali za izgubljenim čovekom, neko im je prišao i pitao šta je uzrok njihove tuge. Rekli su mu da ih je bilo desetorica, ali da se jedan izgubio. Došljak je uvideo da greše. Izbrojao ih je tačno deset. Shvatio je i zašto su pomislili da ih je samo devetorica. Pogrešili su pri brojanju. Da bi ih ubedio da ih je desetorica, zatražio je da neko broji udarce

koje će da zadaje po njihovim leđima, dok ih bude prebrojavao. Poslednji udarac je čuvao za onoga koji broji. Kada je taj izbrojao devet udaraca, stranac je zadao i njemu jedan, pa je na taj način izbrojao deset udaraca pokazujući time koliko ih zapravo ima. Da ovaj koji je brojao nije pre toga pogrešio, video bi da je on sam taj deseti čovek. Znači, bio je deseti čovek sve vreme, i pre i posle tog otkrića. Nisu doveli nikog novog sa nekog drugog mesta. On, koji je postao deseti čovek kada je to otkrio, bio je deseti čak i pre toga. Tako je i stvarno Sopstvo jedina Stvarnost sve vreme, i pre i posle uništenja neznanja.

Istina je, zapravo, da neznanje postoji onoliko koliko i njegove posledice: svet, duša i Bog. Za stvarno Sopstvo neznanje ne postoji. Ono je obična hipoteza, koja se koristi kao način za prenošenje učenja. Videli smo da neznanje nije ništa drugo do ego, koji ni sam ne postoji. Prema tome, neznanje, poreklo celokupne kreacije, ne postoji čak ni sada. Stvarno Sopstvo je Jedno bez drugog sve vreme

-     čak i sada. To jest, Ono je lišeno sveta. Zato nam se ostavlja na volju da razmatramo verovanje da je Stvarnost pretrpela stvarnu promenu - da je Ona zaista postala trojstvo. Da je podložna promeni, nikada ne bi mogla da nas izbavi iz začaranog kruga promena, koji želimo da izbegnemo. Tačno je rekao Gautama Buda, da "ako ne postoji stalna i nepromenljiva Stvarnost, za nas ne može da postoji Oslobođenje iz samsare (relativnog postojanja)". Obznanio je da "postoji stalna i nepromenljiva Stvarnost, i da zato možemo da dostignemo Oslobođenje". Ako priznamo da se Stvarnost ne menja, moramo da priznamo i da ona nije materijalni ili delotvorni uzrok sveta - da Njeno biće ne podleže nikakvoj promeni.

Ovo je istina o Bogu. Bog, kakvim ga zamišljaju obožavaoci, samo je relativno stvaran, kao što ćemo videti u poglavlju o Predanosti.

Videli smo ranije da se onaj koji Boga doživljava kao ličnost, odnosi i prema sebi kao prema ličnosti. Videli smo i to da lični Bog mora da ima formu, bilo grubu ili suptilnu, fizičku ili mentalnu.

Ličnost predstavlja postojanje za sebe, kao biće odvojeno od svih drugih bića. Pravo na takvo postojanje zasniva se na ego- osećaju. Egoistični um opaža sebe kao svesnog i inteligentnog. Ova svest nije njegova već je sićušan odbljesak Svesti koja je Sopstvo,

baš kao što je i svetlo sunčevog odsjaja u ogledalu sićušni odbljesak svetlosti samog sunca. Gledište da su um ili duša svesni entiteti, Mudrac i drevno nasleđe opisuju kao krađu. Ova krađa mora da se prekine predajom uma Stvarnosti, (zajedno) sa egom koji se  u njemu reflektuje, razumevanjem da je Stvarnost Sopstvo. Kažu nam da smisao ovoga možemo da pronađemo u poslednjem poglavlju učenja Gite (18.66.):

"Pronađi utočište u Meni, predajući svu (svoju) darmu." Ovde "darma" treba da se shvati u širem značenju nego što je to uobičajeno. Ona ne označava dužnosti ili pravila ponašanja, već "stanje" ili "atribute". Duša je hrpa atributa. Prvi i najvažniji od njih je ličnost. Ona mora da se preda, kaže Mudrac.

Priroda ove predaje je Traganje za Sopstvom.