BLOKADA[45]

Telefon je zazvonio u 11 i 45 ujutro. Martin Glison je spavao. Podigao je
slušalicu sa poda.
„Da?“ rekao je.
„Martine?“
»Da.“
„Ovde Glodar.“
To je bio urednik njujorškog časopisa koje je voleo da sebe zove Glodar.
„Slušaj, ne stiže nam ništa od tebe. Ostalo je još šest dana do ulaska u
štampu.“
„Dobro, Glodare, poslaću ti nešto.“
Martin je svakog meseca pisao kratku priču za časopis Sekseroks.[46]
„Kako te slušaju dame, Martine?“
„Dao sam sebi predah. Izbegavam ih.“
„Gde nalaziš teme za priče?“
„Zar je to bitno dokle god se čitaju?“
„U pravu si. Volimo to što pišeš. Što se nas tiče, možeš da budeš i nevin.
Bitno je da nam za šest dana treba nešto.“
„U redu, Glodare. Drž se.“
„I ti, Martine.“
Martin je spustio slušalicu. Obrnuo se na krevetu, sad je ležao potrbuške, licem ka suncu. Znojio je piće iz sebe. Napisao je 27 knjiga, preveden je na 7-8 jezika i nikada još nije imao blokadu u pisanju, a sada je imao jebenublokadu.
Piljio je u sunce.Tek je pre 13 godina utekao od osmočasovnog radnog
vremena. Sada je sve VREME njegovo. Svaki sekund, svaki minut, svaki sat, svaki dan. Svaka noć. On je pisac. Pisac. Pisac.
Profesionalni pisac. U Americi ima 12 miliona ljudi koji žele da budu
pisci.
On je pisac.
Martin je ustao sa kreveta i otišao u kupatilo, pustio vodu u kadu, onda
seo na klozetsku šolju. Znao je svoj problem: nije mogao do pisaće mašine.
Bila je u drugoj sobi. Trebalo je samo da uđe tamo, da sedne za mašinu, i
onda bi krenulo. Ali nije to mogao da učini. Ušao bi tamo, gledao u mašinu, ali ne bi seo. Nije mogao. A nije baš tačno znao zašto.
Dobro, bar je mogao da sere.
Martin se obrisao, pogledao u šolju, pustio vodu, pomislivši: vrlo je tanka linija između pisanja i sranja.
Prišao je kadi, pustio malo hladne vode, onda ušao u nju. . .
Pisanje te potiskuje u neke vazdušne sfere, čini te čudnim,
neprilagođenim. Nije čudo što je Hemingvej razneo sebi mozak nad oranžđusom.
Nije čudo što je Hart Krejn skočio u propeler, nije čudo što je
Četerton uzeo otrov za pacove. Jedini koji uvek teraju dalje su pisci
bestselera, a oni i ne pišu, oni su već mrtvi. A možda je i on mrtav: poseduje sopstvenu kuću s alarmnim sistemom, ima IBM-ovu električnu pisaću
mašinu, ima Poršea i BMW-a u garaži.
Ali do sada je odoleo bazenu, džakuziju i teniskom terenu. Možda je samo polumrtav?
Telefon je zazvonio. Nasmešio se: uđi u kadu i telefon će zazvoniti.
Telefon je često zvonio dok jebe. Ne zvoni više. On je pisac, ne može da se
gnjavi jebanjem. Treba mu vremena da piše seks-priče.
Izašao je iz kade, mokar, voda je curila sa njega, ušao u spavaću sobu,
podigao slušalicu.
„Da?“
„Martin Glison?“
„Da.“
„Ovde ordinacija doktora Vornera. Samo da vas podsetim da imate
zakazano u jedan sat.“
„Karamba!“
„Molim?“
„Mislim zašto?“
„To je vaš polugodišnji termin za pregled i čišćenje zuba.“
„U redu, hvala vam.“
Martin se nije vratio u kupatilo. Samo se izvalio na krevet i provaljao se
po čaršavima da se osuši. Ostalo je neke originalnosti u njemu.
Onda se obukao i izašao. Pogledao je u dva automobila, onda odabrao
BMW. Osetio je potrebu za malom promenom.
Kasnije, u zubarskoj ordinaciji, javio se sestri na prijemnom da je stigao.
Devojka ga je zamolila da sedne, a onda zatvorila klizna staklena vrata
čekaonice. Nikada nije voleo kad zatvore ta staklena vrata. To je stvarno bila uvreda, tako zatvoriti nekog. Ili možda nisu hteli da čuješ krike sa zubarske stolice. Nije bitno.
Martin je seo, uzeo neki časopis.
Kod Sekseroksa je voleo to što objavljuju sve što im šalje. Sada bi stvarno
trebalo da pokuša da napiše nešto, tek da ostavi tu ulicu otvorenom. Možda i nema nikakvu blokadu. Možda samo misli da ima blokadu. Ali krajnji ishod je identičan.
Zaboravio je naočare za čitanje. Ipak je listao stranice časopisa. Ionako ni sa naočarima nije mogao da čita časopise. Nije ga zanimao sport, zbivanja u svetu, filmovi, društvena scena, kraljevske familije, pa čak ni da li se bliži kraj sveta ili ne.
„Zdravo!“
To je rekla curica od 5 godina, u lepoj plavoj haljinici i belim cipelicama.
Imala je svetložutu kosu i crvenu mašnicu u njoj. I prelepe krupne smeđe oči.
„Zdravo!“ uzvratio je Martin, a onda ponovo pogledao u časopis.
„Hoćeš li vaditi zub?“ upitala je curica.
Martin je pogledao naviše.
„Pa ne bih znao. Nadam se da neću.“
Martin je gledao u nju. Bila je zaista slatko malo biće. Ali verovatno će
odrasti u ženu koja muškarcu gazi po jajima.
„Imaš smešno lice“, rekla je.
Martin se nasmešio.
„I ti imaš smešno lice.“
Nasmejala se. Bio je to predivan kikot, svež i čist, podsetio ga je na
kockice leda na dnu čaše. Ne, to je bilo otrcano. Taj smeh je bio nešto drugo.
Šta?
To je to, eto priče, pomisli Martin, čovek napastvuje devojčicu u
zubarskoj čekaonici dok njenoj majci vade zub. I napišeš je realno i užasno, pa ipak duhovito. Čovek bi, ali ne bi, a devojčica ga na svoj način navodi na to. Kad majka uđe, on ima curicine gaćice na glavi.
„Gde ti je mama?“ upitao je Martin.
„Vade joj zub.“
Martin je ponovo pogledao u časopis.
„Zašto ne sedneš ovamo i čitaš mi?“ upitala je curica.
Martin je pogledao u nju.
„Ne vidim baš dobro, zaboravio sam naočare za čitanje.“
„Ma hajde bar probaj“, nasmešila se.
Kakva čudna devojčica, pomislio je, tako bezbrižna, neustrašiva.
Martin joj je prišao, prineo stolicu. Privukao je stolicu sve dok nisu bili
jedno pored drugog.
„A sad, šta bi htela da ti čitam?“
„Samo mi čitaj nešto iz tih novina u ruci.“
Martin je jedva razaznavao slova. Čitao joj je. Neki članak o
bezbednosnim problemima na sledećoj Olimpijadi. Sve je to bilo veoma
dosadno. Jebalo mu se za Olimpijadu. Ali devojčica je delovala prilično
zainteresovano za bezbednosne probleme na sledećoj Olimpijadi. Osećao je kako njena ruka dodiruje njegovu, nagnula je lice ka njegovom kao da želi bolje da čuje. Osetio je pramenove njene kose na svom licu. Počeo je da zamuckuje.
Sada, pomislio je, čovek u mojoj priči pruža ruku i hvata njenu nogu.
Nežno. To bi bio početak. . .
Baš tada se vrata zubarske ordinacije otvoriše i pojavi se veoma krupna
žena u bluzi, širokim pantalonama i sandalama.
„Hajde, Vera, vreme jer da krenemo!“
Vera se nasmešila Martinu.
„Hvala vam!“
„Jel’ vas ugnjavila, gospodine? Ona je prava mala napast, zar ne?“
„O ne“, rekao je Martin, „baš je bila dobra. . .“ Devojčica i njena majka su
otišle, a Martin je spustio časopis na stočić.
Možda će pisati noćas. Samo će da uđe i sedne za mašinu, otvori flašu
vina, uključi radio. Krenuće. Problem je bio u mešavini sumnje u sebe i
ekstremnog samopouzdanja.
Onda se vrata čekaonice otvoriše i asistentkinja zubara reče: „Gospodine
Glison, hoćete li, molim vas, da uđete?“
Pošao je za njom.
„Prva vrata desno“, rekla je i zastala da ga propusti unutra.
Martin se iskusno smestio na stolicu, opružio se. Devojka je pogledala u
njegov karton.
„Dobro, snimali smo vam zube prošli put, tako da nam to sad ne treba dok ne dođe do nekih problema. Jeste li imali neke bolove ili probade?“
„Ne u zubima“, rekao je Martin.
„A sad otvorite usta“, rekla je devojka.
Počela je da dodiruje zube alatkom.
„Mmmm, sve izgleda uredno... ima nekih naslaga, ali ne vidim nikakave znake karijesa.“
„Dobro.. .“
„I kako vam inače ide, gospodine Glison?“ „Dobro. Sećate me se?“
„O da.“
„A kako ide vama?“
„Dobro, osim što smo izgubili našeg konja.“ „Konja?“
„Da, imali smo jahaćeg konja. Umro je gotovo preko noći. Veoma tužno.“
„Da, dešava se. Meni je umrla mačka.“
„A sad otvorite i počinjem. I samo držite ovo. Kad vam kažem, stavite je u usta. Kao slamku.“
Dodala mu je sisaljku koja isisava krv i vodicu iz usta.
„Aha“, rekao je Martin, „sećam se toga.“
Asistentkinja je počela da mu čisti zube. Bila je otvorena, ali ne i
familijarna. Samo pristojna porodična žena od 35 godina, prosečne pameti, možda malo zdepasta, ali uredna: samo dobra žena.
A sad, pomisli Martin, kako bi bilo s ovom? Čovek sedi na zubarskoj stolici gde mu čiste zube. Rano popodne. Malo dosadnog razgovora. Čovek je prilično mamuran. Čudno se oseća. Ne bezumno, ili tako nešto, samo čudno. Život je samo terao dalje i dalje i dalje bez mnogo skretanja. Parke ga nisu mučile. Život je bio samo pitanje jela, spavanja, pića. Ništa veliko, ništa malo. Nikakva muka, ali ni trunke besmrtnog. I onda čovek samo tera dalje, jedva uopšte znajući zašto,jedva misleći o tome, on to prosto radi kao da pruža ruku i kupi novčić sa poda pruža ruku i dok asistentkinja čisti njegove zube, hvata je za dupe, pošteno ga stisne i onda ga pusti.
Devojka ništa ne govori, samo čisti dalje. Onda kaže: „Sad“, i on u usta
stavlja sisaljku koja izvlači krv i vodicu.
On ostavlja sisaljku u ustima i pruža obe ruke i hvata oba njena guza,
zaista zarije kandže u njih, onda ih pušta. Devojka samo čisti dalje.
Onda sa obe šake zadiže njenu uštirkanu suknju, napipava gaće, povlači ih naniže. Ona ništa ne govori, samo čisti. . .
Tada je začuo njen krik:
„EJ! ŠTA TO RADITE?“
Martin se uspravio na zubarskoj stolici. Ona je ustuknula ka vratima
ordinacije. Oči su joj bile razrogačene. Ponovo je vrisnula:
„ŠTA STE VI, UMOBOLAN?“
Zubar, doktor Vorner, utrčao je u ordinaciju.
„Šta se desilo, Darlin?“
„OVA BUDALA ME UHVATILA ZA DUPE!“
„Jeste li to zaista uradili, gospodine?“
„Možda, ne znam.“
„E PA JA ZNAM! UHVATIO ME ZA DUPE!“ „Nisam hteo, bilo je kao u snu.
. .“
„Ne možete da šetate naokolo i radite takve stvari, gospodine“, rekao je
doktor Vorner.
„Znam. Znam da sam pogrešio. Ne znam šta da kažem.“
„ZOVIMO POLICIJU! PRIJAVIMO GA! ON JE OPASAN!“ vikala je
asistentkinja.
„U pravu ste“, rekao je Martin, „zovite policiju. Sačekaću ih. Verovatno me treba uhapsiti. Ono što sam učinio bilo je apsolutno idiotski. Žao mi je, mada to ’žao mi je’ nije dovoljno.“
„U redu, Darlin“, rekao je doktor Vorner, „idi telefoniraj policiji.“
„Ne“, rekla je Darlin, „samo nek ide odavde. Muka mi je od njega. Samo
nek ide odavde!“
Martin jedva da je verovao njenim rečima. „Hvala“, rekao je asistentkinji,
„ne mogu dovoljno da vam zahvalim. Verujte mi, nikada više neću uraditi ništa slično!“
„Samo izađite odavde, i to odmah“, rekla je Darlin, „dok se ne
predomislim!“
„Pođite, idite sad odavde“, rekao je doktor Vorner. Martin je ustao sa
stolice i izašao iz te prostorije, prošao niz hodnik, onda otvorio vrata
čekaonice i izašao odatle na ulicu. Video je BMW-a, pronašao ključeve,
otvorio vrata, ušao. Pokrenuo je motor i odvojio kola od ivičnjaka. Vozio je do glavnog bulevara i stao pred semaforom. Upalilo se zeleno svetlo pa je skrenuo desno u gust saobraćajni promet. Martin je vozio dalje iza drugih vozila. Onda se pojavilo novo crveno svetlo pa je stao između drugihzaustavljenih automobila i mislio: oni ne znaju, ovi ljudi ne znaju za mene.
Onda je svetlo postalo zeleno, pa je vozio dalje iza drugih vozila. Vozio je u pogrešnom pravcu, sve dalje od kuće, ali to kao da nije bilo važno.