Poglavlje   9.

Blaženi sledbenik i njegova kosmička ljubavna priča

Ušao sam u učiteljevu sobu s velikim strahopoštovanjem. Rekao je: “Mali gospodine,  sedi,  molim  te.  Upravo  razgovaram  sa  svojom  božanskom  majkom.”

Učiteljev  anđeoski  izgled  me  je  gotovo  zaslepio.  Sa  svilenom  bradom  i velikim sjajnim očima, činio mi se kao  da  je  otelovljenje  čistoće.  Po  uzdignutoj bradi i sklopljenim rukama znao sam da ga je moja poseta uznemirila  usred njegove pobožne aktivnosti. Jednostavnost njegovog pozdrava u meni je izazvala najsnažnije osećanje koje sam ikada doživeo.  Gorčinu  zbog  smrti  majke  smatrao sam  merilom  za  sve  patnje.  Međutim,  sada  me  je   obuzela   neopisiva   duševna muka  zbog  svesti  da  sam  odvojen  od  moje  božanske  majke.

Svetac je zabrinuto saosećao sa mnom. Rekao je:  “Smiri  se,  mali gospodine!”

Prepušten nekoj vrsti  okeanskog  očajanja,  uhvatio  sam  ga  za  stopala  kao da  je  jedini  splav  koji  može  da  me  spase.

“Molim vas za vašu preporuku, gospodine, zamolite božansku majku da  u njenim očima steknem milost!”

Sveto  obećanje  preporuke  ne  daje  se  olako,  pa  je učitelj bio  prisiljen na

ćutanje. Nimalo nisam sumnjao da učitelj Mahasaja razgovara sa univerzalnom majkom.  Osećao  sam  se  poniženo  kad  sam  shvatio  da  su  mi  oči  slepe  za  nju, a da je svetac u ovom trenutku posmatra. Ne obazirući se na njegove  blage proteste,  obuhvatio  sam  mu  stopala  i  preklinjao  ga  da  milostivo  posreduje.

Uz spori saosećajni osmeh, majstor se predao  i  rekao:  “Preneću  ljubljenoj tvoju molbu.” Kolika  je  velika  snaga  bila  sadržana  u  tih  nekoliko  reči,  kojima mi  je  duša  spasena  iz  olujnog  izgnanstva!

Rekao sam mu: “Gospodine, ne zaboravite svoje obećanje! Uskoro ću se vratiti da čujem njenu poruku.” Sada je u mom glasu odzvanjalo radosno očekivanje, a samo nekoliko trenutaka pre toga gušio sam se žalostan i jecajući.

Dok sam se spuštao dugačkim stepenicama,  obuzele  su  me  uspomene.  U ovoj  kući  u  Kalkuti,  Amherst  br.  50,  sada  boravi  učitelj  Mahasaja,  u  njoj  sam

živeo, a i majka je tu umrla. Moje ljudsko srce se tu slomilo  od  tuge  za majkom, a duh mi je bio razapet na krst zbog odsustva božanske majke. O, posvećeni zidovi, vi ste nemi svedoci mojih teških rana i konačnog ozdravljenja!

Vratio sam se kući nestrpljivim korakom. Tražeći samoću u svom malom potkrovlju, meditirao sam do  deset  uveče.  U  toj  tamnoj  indijskoj  noći  iznenada me je obasjala čudesna vizija. Okružena nadzemaljskim sjajem, ispred mene  je stajala  božanska  majka.  Njeno  blago  nasmešeno  lice  bilo  je  sama  lepota.

Rekla mi je: “Uvek sam te volela i uvek ću te voleti!“ Nestala je uz odzvanjanje nebeskih zvukova.

Sledećeg jutra, čim se sunce popelo do pristojne  visine,  požurio  sam  u drugu posetu Mahasaji. Penjući se stepeništem kroz tu  kuću  gorkih  uspomena, stigao sam do četvrtog sprata, gde  se  nalazila  njegova  soba.  Kvaka  na zatvorenim  vratima  bila  je  zamotana  platnom,  nesumnjivo  da  bi  pokazala   da svetac želi mir. Dok sam neodlučno stajao na podestu,  vrata  su  se  otvorila  i učitelj mi je zaželeo dobrodošlicu. Kleknuo sam pred njegova spopala a zatim, skrivajući svoje božansko ushićenje,  vedro  raspoložen  prekrio  sam  svoje  lice maskom  ozbiljnosti.

Rekao sam: “Priznajem, gospodine, došao sam rano. Želeo bih da čujem poruku,  da  li je  božanska  majka nešto  rekla  o  meni?”

Nije mi hteo reći ništa drugo osim: “Baš  si  vragolan,  mali  gospodine!” Očito na njega nije ostavila utisak moja nameštena ozbiljnost.

Malo  sam  ga  izazvao  rečima:  “Zašto  ste  tako  tajanstveni,   tako neodređeni?  Zar  sveci  nikada  ništa  ne  govore  jasno?”

Njegove mirne oči su  bile  pune  razumevanja.  Odgovorio  je:  “Zar  moraš da me proveravaš, treba li jutros da  dodam  još  jednu  reč  uveravanju  koje  si sinoć u deset sati čuo iz usta same božanske majke”

Kao  da  je  upravljao  vratima  moje  duše.   Opet  sam   mu   se  bacio  pred noge, ne mogavši da zadržim suze koje  su  mi  navirale  od  blaženstva,  a  ne  od tuge.

Rekao mi je: “Zar misliš da tvoja pobožnost nije ganula Beskonačnu Samilost? Božje majčinstvo, kome si se klanjao u ljudskom i božanskom obličju, nije moglo da ne odgovori na tvoje dvostruke pozive.”

Pitao sam se ko je taj jednostavan svetac, čiju je svaku molbu odmah ispunjavao univerzalni duh? Uloga u ovom svetu mu je bila ponizna,  kao  što dolikuje najponiznijem čoveku koga sam ikada sreo. U ovoj kući je vodio manju srednju školu za dečake. Od njega se nikada nisu čule reči prekora, a disciplina se nije održavala pravilima i uputstvima. Tu se zaista učila  viša  matematika  i hemija ljubavi, kojih nema u udžbenicima. Svoju mudrost je širio duhovnim zračenjem, a ne neumoljivim propisima. Izgarajući u svojoj jednostavnoj  ljubavi prema božanskoj majci, svetac nije  tražio  spoljašnje  oblike  poštovanja,  upravo kao ni deca.

Rekao mi  je:  “Ja  nisam  tvoj  guru,  on  će  doći  malo  kasnije.  Prema njegovim uputstvima, svoje doživljaje božanskog  iz  rečnika  ljubavi  prevešćeš njegovim  rečnikom  nedokučive  mudrosti.”

Svakog popodneva sam odlazio u ulicu Amherst br. 50. Tražio sam da  se prepuna nebeska čaša učitelja Mahasaje svakodnevno  izlije  preko  mog  bića.  Ni pred kim se  dotle  nisam  klanjao  sa  tolikim  poštovanjem.  Osećao  sam  da  je beskrajno  velika  povlastica  kretati  se  po  tlu  koje  su  posvetila  učiteljeva  stopala.

Kad  sam  mu  rekao:  “Gospodine,  molim  vas  da  nosite  ovaj  venac  koji

sam  napravio  specijalno  za  vas”,  plaho  se  odmakao,  odbijajući  tu  čast.  Kad  je primetio  da  sam  se  uvredio,  pristao  je,  smešeći  se.

Pošto u njegovoj sveobuhvatnoj prirodi nije bilo mesta za egoistična razmatranja,  rekao  je:  “Obzirom  da  smo  obojica  poštovaoci   majke,   možeš   da staviš  venac  na  ovaj  telesni  hram,  kao  dar  onoj  koja  u  njemu  stanuje.”

Svetac je  bio  učenik  hristolikog  učitelja  Šri  Ramakrišne  Paramahanse,  pa je  predložio:  “Pođimo  u  Dakšinešvar  u  hram   boginje   Kali,   koju   je   moj   guru uvek poštovao.” Pošli smo na  putovanje  sledećeg  jutra  čamcem.  Hram  je   bio udaljen oko četiri milje. Ušli smo u hram sa devet kupola, gde počivaju likovi božanske  majke  i  boga  Šive  na  uglačanom  srebrnom  lotosu   sa   pažljivo izrezbarenih  hiljadu  latica.  Majstor  Mahasaja  je  blistao  kao  opčinjen.  Uživao  je u svojoj ljubavnoj  priči  sa  božanskom  majkom.  Dok  je  pevao  njeno  ime,  činilo mi  se  da  će  se  moje  ushićeno  srce  rasprsnuti  u  hiljade  komadića.

Potom smo se šetali tom svetom zemljom i zadržali se u gaju tamarisa. Specijalni plodovi  koje  to  drvo  rađa,  kao  neka  mana,  podsetili  su  me  na božansku  hranu  koju  je  delio  majstor   Mahasaja.   Nastavio   je   sa   svojim božanskim zazivanjem, a ja sam sedeo sam na  travi  sasvim  krut  i  nepokretan, usred  paperjastih  ružičastih  cvetova  tamarisa.  Napustivši  privremeno   telo,   vinuo sam se  u posetu nadzemaljskom.

To  je  bilo  prvo od  mojih mnogobrojnih               hodočašća     u       Dakšinešvar sa

učiteljem.  Naučio  sam  od  njega  kako  je  sladak  Bog  u  svom  aspektu  majke,  ili

božanske  milosti.  Tog  detinjastog  sveca  nije  privlačio  aspekt  oca  ili  božanske pravde.  Njegovoj  blagoj  naravi  bilo  je  strano  strogo,   tačno   matematičko rasuđivanje.

Posmatrajući ga jednog dana kako se moli, oduševljeno sam pomislio: “Mogao bi da posluži kao prototip i za same  anđele  na  nebesima.”  Bez  ikakve osude ili kritike, gledao je na svet očima koje su  davno  spoznale  prvobitnu lepotu. Njegovo telo, duh, govor i sva njegova dela usklađivali su se jednostavnošću njegove duše bez ikakvog napora.

Odbijajući   svaku   ličnu   zaslugu,   svetac   bi   obično   završavao   svoje   mudre

savete s izrazom poštovanja: “Tako mi je rekao moj učitelj.” Toliko se bio poistovetio sa Šri Ramakrišnom, da svoje misli više nije smatrao svojim.

Jedne večeri, ruku podruku, šetali  smo  se  do  njegove  škole.  Radost  mi  je bila pomućena prilaženjem jednog uobraženog poznanika, koji  nas  je  opteretio dugačkom  raspravom.  Zaokupljen  svojim  sopstvenim  monologom,  taj  egoista  nije

čuo da mi je svetac prošaptao:  “Vidim  da  ti  se  taj  čovek  ne  sviđa.  Razgovarao sam o tome s božanskom majkom. Ona razume naš neugodan položaj,  pa  mi  je obećala  da   će  ga  podsetiti  na  neki  hitan  posao  čim  dođemo  do   one   crvene kuće.”

Prikovao sam svoje oči za tu kuću. Kad smo se našli pred  njenim crvenim vratima, čovek se u pola rečenice neobjašnjivo okrenuo i  otišao  ne rekavši nam ni zbogom.

Jednog drugog dana šetao sam sam  blizu  železničke  stanice.  Na  tenutak sam  se  zaustavio  pored  hrama.  U  sebi  sam  kritikovao  omanju  grupu  muškaraca s  bubnjevima  i  činelama,  koji  su  iz  sveg  glasa  pevali  neku  pesmu.

“Pomislio sam kako bez ikakve pobožnosti  ponavljaju  božansko  Gospodovo ime.  Tada  sam  zaprepašćen  primetio  da   mi   se   žurno   približava   majstor Mahasaja.  Pitao  sam  ga:  “Gospodine,  kako  to  da  ste  se  uputili  ovamo?”

Ne mareći za moje pitanje, odgovorio je na moju misao: “Zar ne, mladi gospodine, da ime Gospodnje zvuči slatko na svim usnama, bilo neupućenim ili mudrim?” S ljubavlju me zagrlio, a potom, kao na čarobnom tepihu, preneo u samilosno božansko prisustvo.

Jednog popodneva, monaški povučen majstor Mahasaja me je iznenadio pitanjem: “Da li bi voleo da vidiš bioskop?”  U  ono  vreme,  taj  izraz  se upotrebljavao da se njime označe pokretne slike. Pristao sam, radujući se njegovom društvu ma gde da se nađemo.  Brzim  koracima  smo  stigli  do  parka pred univerzitetom grada Kalkute.  Moj  drug  mi  je  pokazao  klupu  pored veštačkog jezerceta.

Rekao je: “Sednimo ovde  na  trenutak.  Moj  učitelj  me  je  zamolio  da meditiram  kad  god  ugledam  vodenu  površinu.  Njen  mir  podseća  na   beskrajno božje spokojstvo. Onako kao što se sve oslikava u vodi, tako se  celi  svemir oslikava  u  jezeru  kosmičkog  duha.  Moj  učitelj  je  to  često  govorio.”

Malo kasnije smo ušli u predvorje univerziteta, gde se upravo održavalo predavanje. Bilo je beznadežno dosadno iako su ga povremeno  prekidale podjednako  nezanimljive  svetlosne  slike.

Nestrpljivo sam pomislio: “Dakle, moj učitelj je želeo da vidim ovu vrstu bioskopa”, međutim nisam želeo da pokažem svoju dosadu da ne  bih  povredio sveca. On se poverljivo nagnuo prema meni i rekao:

“Mali gospodine, vidim da ti  se  ovaj  bioskop  ne  dopada.  To  sam spomenuo božanskoj majci. Ona saoseća sa nama. Rekla mi je da će  sada pogasiti električna svetla  i da  se neće ponovo upaliti  sve dok nam se ne pruži prilika  da  izađemo  odavde.”

Kad je utihnuo njegov šapat, dvorana  je  utonula  u  mrak.  Profesor,  čiji  je glas za trenutak zanemeo, je rekao: “Izgleda da su u dvorani zatajili  električni vodovi.”  U  tom  trenutku,  učitelj  i  ja  smo  već  prešli  prag.  Okrenuvši  se   u hodniku,  video  sam  da  je  sala  ponovo  osvetljena.

Kad smo stali  na  pločnik  ispred  zgrade  univerziteta,  učitelj  mi  je  rekao: “U ovom bioskopu si bio razočaran, ali mislim da  će  ti  se  drugi  dopasti.” Blago me je udario po  grudima  u  predelu  srca.  Usledila  je  tišina  u  kojoj  se sve izmenilo. Kao što film postaje nem kada se pokvari emitovanje zvuka, tako je božanska ruka poput nekog čuda ućutkala zemaljsku vrevu. Pešaci, trolejbusi, automobili, kola sa zapregom i metalni točkovi fijakera  prolazili  su  bez  ikakve buke. Posmatrao sam prizore koji su iza mene podjednako lako  kao  i  one ispred, kao da su mi oči sa svih strana. Čitav spektakl  aktivnosti  iz  tog  dela Kalkute prolazio je kraj mene bez zvuka. Panoramu  je  prožimao  blagi  sjaj, poput žara vatre koja nejasno svetluca ispod tankog pokrivača od pepela.

Moje telo je izgledalo kao jedna od  brojnih  senki,  premda  je  bilo nepokretno,  dok  su  ostale  klizile  tamo-amo.  Prišli  su  mi  neki  dečaci,  moji prijatelji, pa su otišli. Premda su gledali pravo u mene, nisu me prepoznali. Ta jedinstvena  pantonima  me  je  uzdigla  do   neizrecive   ekstaze.   Velikim   gutljajima sam  pio  iz  nekog  izvora  blaženstva.  Iznenada  me   majstor   Mahasaja   ponovo blago udario po grudima. Paklena buka je nasrnula na mene, a uši su joj se odupirale. Posrnuo sam, kao  neko  ko  se  probudio  iz  sna  poput  paučine. Uklonjeno  je  transcendentalno  vino  i  više  nisam  mogao  da  ga  dokučim.

Svetac je, smešeći se,  prozborio:  “Mali  gospodine,  vidim  da  je  drugi bioskop57  bio  po  tvom  ukusu.“  Hteo  sam   da   kleknem   pred   njim   zbog zahvalnosti,  ali  on  mi  je  rekao:

“To sada više ne možeš, kada znaš da je Bog u tvom hramu. Ne dopuštam da božanska majka tvojim rukama dodiruje moja stopala.”

Ako  je  na  krcatom  pločniku  iko  zapazio  kako  neugledan  učitelj   i   ja polako  odlazimo,  verovatno  je  posumnjao  da  smo  pijani.  Osećao  sam  da  su  čak i večernje senke  opijene  Bogom  i  da  saosećaju  s  nama.  Kada  se  dan  oporavio od svog noćnog  pijanstva,  lišen  svake  ekstaze,  suočio  sam  se  s  novim  jutrom. Ali u sećanju mi je ostala zauvek sveta uspomena  na  serafimskog  sina  Božanske Majke  -  na  majstora  Mahasaju!

Nastojeći da rečima pravilno opišem njegovu dobrotu, pitam se nisu li majstor Mahasaja i ostali sveci čiji su  se putevi ukrstili s  mojim,  znali  kako  ću mnogo   godina   kasnije   u   jednoj   Zapadnoj   zemlji   pisati   o   njima   i   njihovim životima Božjih poklonika. Ne bi    me iznenadilo njihovo znanje              o tome, a verujem ni čitaoce koji su me dovde pratili.

1       Oksfordski rečnik engleskog jezika navodi kao retku ovu definiciju bioskopa: “Pogled na  život; ono  što  omogućava  takav  pogled.”  Dakle,    izbor reči majstora Mahasaje je bio sasvim opravdan.

Učitelj Mahasaja