DRUGI DEO

U Besedi na gori, Hrist govori o povezanosti čoveka sa nekim drugim nivoom života i o tome kako snaga ili blaženstvo sa tog, višeg nivoa, može da stigne do čoveka. U Blaženstvima, On na jednom mestu kaže: "Blaženi gladni i žedni pravde, jer će se nasititi". (Mat. 5: 6) Biti blagosloven znači postići blaženstvo. Ovo se odnosi na jedno stvarno stanje koje može da se dostigne, a ne na neku apstraktnu vrlinu, belešku u nečiju korist u nekom moralnom svedočanstvu. Grci su tu reč koristili da opišu stanje bogova. U ovom citatu, glad i žeđ za ispravnošću

odnosi se na ispravnost koja nema podlogu u samoopravdavanju i koja ne uzima u obzir isključivo sebe i sopstveni cilj, Kako bi postigao tu ispravnost, čovek mora da "izgubi sebe", to jest ideje o sebi i svoje vrednovanje i koristoljublje.

Proučimo značenje dela citata koji se odnosi na ideju "izgubiti sebe". To se pominje u opisu događaja u kome se Hrist okrenuo ka Petru i nazvao ga kamenom spoticanja, jer je ovaj sve ono o čemu se govorilo uvek uzimao u dimenziji zemaljskog dobra. Petar je mešao sadržaje raznih nivoa. On nije razumeo značenje fraze "da ne zna Ijevica tvoja šta čini desnica tvoja". U svojoj glavi Istinu Hristovog učenja mešao je sa "Ijudskim stvarima". Kada Hrist nagoveštava učenicima svoju predstojeću smrt, Petar kaže: "Bože sačuvaj, Gospode! To neće biti od tebe!". Hrist mu na to odgovara: "ldi od mene, satanol Sablazan si mi, jer ne misliš što je Božije nego što je Ijudsko". (Mat. 16:

22) Iz ovoga se vidi zašto je Petar nazvan satanom. A nazire se i jedna  od  definicija  Satane u  Jevanđeljima.  To je  mešanje različitih  nivoa u razmiijanju - jer imati na  umu,  ovde znači misliti. Onda Hrist kaže: "Ako hoće ko za mnom ići,  neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide. Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga; a ako ko izgubi život svoj mene radi,  naći  će  ga".  (Mat.  16:  24-25)  "Život"  ovde  označava "Dušu". Čovek mora da izgubi dušu. Kada se kaže da čovek mora  izgubiti  život,  u  pitanju je  nešto  složenije  od  fizičkog umiranja. U Jevanđelju po Jovanu, Hrist kaže: "Od ove Ijubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje". (Jov. 15:13)  U  originalu  Biblije  nalazi  se  reč "duša" a  ne  "život". Čovek mora da položi svoju dušu - a to je savršena definicija svesne Ijubavi. On mora postaviti svoje prijatelje (na grčkom, bukvalno one koje voli) iznad sebe ili umesto sebe.  U ovom citatu Hrist objašnjava šta to znači sa stanovišta poslušnosti u odnosu na učenje koje propoveda. Sluga, kaže on, služi svog gospodara ne znajući pri tom šta gospodar namerava. Međutim, prijatelj je onaj koji razume i poslušan je kroz razumevanje, te on kaže: "Vi ste prijatelji moji".  (Jov.  15:  14) Oni su njegovi prijatelji ako se pokoravaju redu Istine o kojoj je Hrist govorio.

Biti poslušan (pokoravati se) znači postupati izvan sopstvenih interesa, stavljati nešto izvan i iznad toga. Čovek ne može izgubiti đušu ako na umu ima jedino Ijudske stvari.

Čovekova duša može biti povezana ili sa nižim ili sa višim nivoom. Čovek mora izgubiti dušu na nižem nivou sebe ako hoće da je nađe na višem. Jedino se razumevanjem dvojakog značenja fraze "izgubiti dušu" mogu shvatiti mnoge izreke o duši u Jevanđeljima. Uzmimo, na primer, izraz: "Jer kakva je korist čovjeku ako zadobije sav svijet a duši svojoj naudi?" (Marko 8: 36) Pridobijanjem celog sveta, brigom samo oko Ijudskog, on (čovek) gubi svoju dušu, vezano za mogući unutrašnji razvoj sebe. Treba zapamtiti da se u Jevanđeljima sve odnosi na unutrašnju evoluciju koja vodi Carstvu nebeskom. Duša larve nije na nivou leptira i samim tim ona (larva) mora da izgubi dušu larve da bi je ponovo našla. Ako ostane larva, ona spasava svoju dušu kao larva, ali gubi dušu u drugom smislu, to jest gubi mogućnost transformacije i, identifikujući se sa tim što već jeste, onemogućuje sebi da postane ono što bi mogla postati. I pošto čovek ima mogućnost transformacije, odnosno ponovnog rođenja, njegova duša ima dvojaku mogućnost postojanja. On je može zadržati onakvu kakva jeste, ostajući kakav jeste, ali time gubi mogućnost njenog stvarnog sudbinskog razvoja. S druge strane, može je takvu kakva jeste izgubiti ako ne ostane takav kakav jeste, ali i ponovo je naći na nekom drugom nivou svog unutrašnjeg razvoja. Zbog ovoga, duša je potencijal. To jest, ona (duša) nije fiksirana (pričvršćena), ona je istovremeno i ono što čovek jeste  i ono što može da postane. Reč "duša", prevedena rečju "život", kao u citatu koji glasi: "Od ove Ijubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje", korektno je prevedena ako pod rečju "život" ne podrazumevamo fizički, vitalni život, život tela, nego nivo na kome čovek jeste. Treba razumeti da život čoveka nije spoljni život njegovog fizičkog tela, nego sve ono što misli, želi i voli. To su život i duša čoveka. Duša je slika života. Međutim, čovek može da započne da živi drugačije u sebi. On može započeti da misli drugačije, da oseća drugačije, da želi drugačije i voli drugačije. To jest, može se promeniti

76

njegov odnos prema sebi samom, ono za čim je išao u svojirn mislima, na šta je pristajao u svojim željama; ukratko, sve ono što je nekad mislio da je istina i psećao kao dobro, može se promenitj. Ako se to desi, čovek ima drugačiji odnos prema sebi iznutra. Život u njemu samom počinje da se menja. Hrist je na to mislio kad je govorio: "Nisam došao da donesem mir nego mač. Jer sam došao da rastavim čovjeka od oca njegovog... I neprijatelji čovjeku postaće domaći njegovi". (Mat. 10: 34-36) Čovek koji kroz učenje o Reči, to jest kroz neki drugi red Istine, koji pripada višem nivou, počinje da razmišlja i oseća na nov način i uviđa svoj cilj i smisao na nov način, ne može više da pristaje na ono što je prethodno mislio, osećao, želeo i ciljao, jer ono na šta čovek pristaje u sebi, čini njegov život i - to je njegova duša. Njegovo domaćinstvo, to jest on sam, mora pretrpeti prevrat. On više ne može biti u miru sa sobom. Mora izgubiti stari odnos sa sobom, a to znači da mora izgubiti dušu, jer duša je čovekov život u celini, a život je ono sa čim se u sebi vezuje, ono za šta veruje da je istina i pravda i na šta pristaje kao poželjno, ono čemu služi u sebi, šta misli da je ispravno, šta oseća da je dobro. Zbog toga je moguće razumeti da "položiti život" znači prestati sa življenjem onako kako se živelo do sada i započeti življenje na drugi način, a ne fizički umreti. Naprotiv, znači započeti živeti. Istovremeno, to znači da se duša mora izgubiti, jer drugačija transformacija nije moguća, imajući pri tom na umu  da duša simbolizuje ono što  čovek pripisuje sebi u svom umu i želji, i samim tim predstavlja njega samoga. Govoreći učenicima o patnji koju su morali podneti kada su učili Reč, Hrist je rekao: "Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje". (Luka 21 : 19) Grčka reč za trpljenje je "ostati iza" i ona može da se tumači kao "ne hrliti za željama", zastati. Ovim se misli da čovek može izgubiti dušu na jednom nivou, a opet je naći na drugom, višem.

Za sada, razumemo da duša u čoveku potencijalno može sopstvenom snagom biti povezana sa nižim ili višim nivoima. Da bi čovek prešao iz nižeg u viši nivo sebe, njegova se duša mora promeniti u okviru onog što se odnosi na njega samog.

77

Ako čovek menja svoju poziciju u sebi, menja se i njegov odnos prema sebi, a samim tim i njegova duša doživijava promenu.

Na osnovu svega ovoga, možemo početi da razurnevamo da čovekova duša nije nešto lepo što je već gotovo, nego nešto što se u njemu formira u skladu sa životom, i da je to zaista sav njegov život, slika svega onog što misli, oseća i radi.