Biljke moći       3

Čovek sedi na klupi, gotovo sakriven iza novina koje drži. Primetio sam ga, ali na nekakav podsvesni način, dvadesetak koraka pre nego što sam došao do njega, nešto me je uzdrmalo. Osvrnuo sam se; čovek je gledao u mene smešeći se. Bio je to Karlos.

Pogledao me je značajno i naglasio da susret ovakve prirode treba biti privaćen kao znak.

“Sada sam ti potpuno na raspolaganju”, uzviknuo je. “Pitaj!”

Shvatio sam svoju šansu. U mnogim razgovorima, Karlos je imao isključiv stav da halucinogene biljke nisu poželjne za one koji traže znanje. Međutim, u svojim prvim knjigama on je pisao upravo suprotno i čak je dao važne postupke za njihovu upotrebu, predstavljajući sebe kao primer uticaja moći tih biljaka.

Ovo je bila stvar koja me je veoma zainteresovala jer nikada nisam u svom vlastitom telu iskusio neverovatne načine opažanja koje je on opisao te sam osećao veliku radoznalost. Dakle, koristeći njegovo dobro raspoloženje, zamolio sam ga da razjasni ovu kontradikciju.

Kada je čuo moje pitanje, njegov entuzijazam se ohladio. Izgleda  da  ga  je  ta  tema  duboko  pogodila.  Posle  nekoliko

sekundi razmišljanja, reko mi je da je znak duha odredio promenu njegove perspektive.

“1971. godine, posle objavljivanja moje druge knjige, doživeo sam neprijatnu posetu. Službenici vlade Sjedinjenih Država su došli na jednu od mojih prezentacija i obavestili me da sam postao idol mladih narkomana i da će me prognati iz zemlje ako ne izmenim svoje stavove.”

“U početku, nisam video razloga da se zabrinem povodom

tih pretnji. Ali kasnije sam malo ispitao stvari, i situacija me je pogodila. Mnogi studenti su prihvatali don Huanovo učenje kao akademsku dozvolu da se bude drogiran. Moje ime je svuda spominjano kao autoritet za droge. Ali, ja nisam želeo da budem pokrovitelj bilo čega!”

“Izneo sam svoj problem don Huanu, koji se nasmejao celoj stvari i rekao mi da osnovni princip prikradača (tragača) nije ugađanje bilo kome, a svakako ne ljudima mnogo jačim od nas. ‘Ti si zaglavio u trci konja i moraš da se izvučeš iz toga.

Predlažem ti da se brineš za svoju nauku; a sve ostalo, kakve veze ima s tim?’ Taj savet me je doveo do odluke da mnogo pažljivije iznosim stavove u svojim sledećim knjigama.”

“Lično, nisam prihvatao ili odbacivao bilo šta jer nisam onaj koji treba da sudi o toj stvari i, takođe, moja predavanja su bila proizvod takvog pristupa. Kako god bilo, ne mogu da podržim masovnu upotrebu biljki zato što moje knjige čitaju razne vrste ljudi i svako ih tumači na svoj način.”

“Bez stručnog nadzora , moćne biljke mogu izazvati štetne posledice jer pomeraju skupnu tačku naglo i iskrivljeno

i na duže staze utiču na zdravlje i dobrobit a ponekad mogu i da oduzmu život njihovom korisniku. Jednom prilikom su me upozorili  da  me  otac  izvesnog  studenta  traži  sa  pištoljem

kako bi me ubio jer me okrivljuje za smrt svog sina koja je nastupila posle njegovog eksperimentisanja sa drogama.”

“To je veoma osetljiva stvar, sve to što ima veze sa moćnim biljkama. Ako želite da ih razumete, morate napustiti trdicionalno gledište koje skoro svi imaju o čarobnjacima. Istinski toltečki ratnici nisu fanatični u vezi droge ili bilo čega drugog, njihovo ponašanje je rukovođeno isključivo besprekornošću.”

“Već sam ti objasnio da je don Huan koristio biljke samo na početku mog naukovanja i to samo zato što sam bio neuobičajeno vezan za svoje navike. Što sam bio tvrdoglaviji, on mije davao više billjki. Na taj način je mogao da bar minimalno olabavi moju skupnu tačku kako bih mogao da dostignem osnove njegovog učenja. Ipak, uprkos njegovom pažljivom vođstvu, to me je skupo koštalo i to je jedan od glavnih razloga što je moje zdravlje i danas veoma pogoršano.”

“Moćne  biljke  imaju  granicu  koju  čarobnjak  vrlo  brzo otkrije. One su početni pokretač ali, one ne mogu postati osnova za dalji rad jer nemaju kapacitet koji bi nas doveo do potpunih svetova a to je ono za čime vidovnjak traga.”  “Misliš da pomeranje koje one izazivaju kod skupne tačke nije baš previše dobro?”

“Baš suprotno, one stvaraju dubok i nepredvidiv rascep. Pravi čarobnjak može da rukuje s time ali ne i učenik. Ako ih koristi kako bi srušio svoja opažajna ograničenja, početnik će pasti  u  iskušenje  da  svrsta  sve  to  u  šta  se  osvedočio  u

halucinacije; na kraju krajeva, sve to izazivaju biljke! Sa takvim pristupom, on nikada neće dostići nivo akcije koji je neophodan kako bi učvrstio svoju skupnu tačku na novom

položaju. Biljke vas brzo i lako odvode u drugi svet, ali vam ne omogućavaju da ga ispitate; to je njihovo ograničenje.”

“Najbolji način da razvijemo svoju percepciju je pomoću sanjanja. Tehnika sanjanja je najjednostavnija ali je manje rizična, puno obuhvatnija i, iznad svega, mnogo prirodnija.”

“Učenikov   cilj   je   da   preuzme   kontrolu   nad   svojom

skupnom tačkom. Kada postane sposoban da je izmesti, tada on treba da ponavlja to kretanje bez spoljne pomoći, koristeći

snagu discipline i besprekornosti. Tada se može reći da je ratnik otkrio u čemu je ‘štos’.”

Zamka učvršćivanja

U jednom od svojih predavanja, Karlos je objasnio da ništa nije tako slabašno kao što je to učvršćenost skupne tačke. Tvrdio je kako je veština usklađivanja toliko posebna da mi provedemo dvadeset godina vežbanja kako bi smo je savladali. One koji su je savladali nazivamo ‘odraslim’ a one koje to nisu ‘poremećenima’.

“Međutim, nema ničega lakšeg od prelaska u nove svetove.  Da  bi  to  učinili,  potrebno  je  da  se  jednostavno

vratimo samima sebi.”

“Objasnio je da učvršćivanje skupne tačke troši ogromne količine energije i stvara nepromenljivu viziju sveta. Enegija koja  se  koristi  na  takav  način  je  raspršena  kroz  svu  našu

svetlost i žestoko se kovitla duž tih ograničenja oblikujući čvrstu masu koja stvara odraz ega. Pod takvim uslovima, promeniti tu usredsređenost postaje iscrpljujući zadatak.

“Kako bi slomili tu zamku usredsređivanja, potrebno je da upotrebimo sve mogućnosti. U većini slučajeva, jedino spoljni podsticaj može izazvati pomeranje skupne tačke kod neke osobe. Ako smo veoma, veoma srećni, mi ćemo primiti taj podsticaj putem udara naguala.”

“Kada je početno pomeranje12 postignuto, ratnik mora da

se bori za kontrolu nad svojom pažnjom uvežbavajući nameru i praktikujući sanjanje. Sanjanje je spasonosni izlaz za ljudsku rasu i ono je jedina stvar koja našem postojanju može dati odgovarajuću dimenziju.

Sanjanje i budnost

Karlos je posedovao veliku sposobnost da usmeri razgovore na praktičnu stranu stvari. Uprkos izvanrednoj oštrini njegovog uma, on nije voleo da razgovor dostigne nivo čistih nagađanja. Često sam posmatrao kako on na genijalan i pouzdan način rasčlanjuje tvrdnje najoštrijih sagovornika, suočavajući ih sa pitanjem praktičnih rezultata.

U mom slučaju, njegov način da utiša moj napad racionalnosti  se  zasnivao  na  svođenju  svega  na  sadašnju

situaciju  i  na  nešto  što,  prema  njemu,  nije  previše  teško: kontrola snova.

Međutim, sanjanje je za mene bilo najteži vid njegovog učenja. Pre svega, zato što nisam mogao napraviti razliku između “sanjanja” i običnih snova, što su dve potpuno suprotne stvari za čarobnjaka. A sa druge strane, radi toga što

1      Pomeranje skupne tačke, prim.prev

je ideja usmeravanja moje pažnje na spavanje umesto na budnost bila u suprotnosti sa svime što sam naučio u svojoj potrazi za mudrošću.

Te dve stvari su ubrzo dovele do toga da izbegavam sanjanje, nikako ne uspevajući da ga prihvatim kao jednu autentičnu i dostupnu mogućnost. Kada god sam ga slušao kako govori o njemu, bio sam ispunjen strepnjom. To sam opravdavao govoreći sebi da jedna toliko iracionalna stvar čak nije ni vredna bolnih napora ispitivanja.

Jednog popodneva upitao me je kako napreduje moje vežbanje. Priznao sam kako su me moje predrasude sprečile da  se  ozbiljno  rešim  tako  da  nije  iznenđujuće  što  nisam

postigao ikakav pozitivan rezultat.

Rekao je: “Možda jednostavno nisi imao sreće. Moj učitelj je govorio da svako ljudsko biće dobija svoje osnovne sklonosti na rođenju. Ne može svako biti dobar sanjač, neki otkriju da im je prikradanje (traganje) lakše. Važno je da si

uporan.”

Ali njegove reči me nisu ohrabrile. Počeo sam da mu objašnjavam kako je moje neverovanje izgleda posledica nekakve mentalne blokade, usađene u mom najranijem detinjstvu.

Nije mi dopustio da završim. Čineći impresivan pokret svojim rukama, odgovorio je:”

“Ne trudiš se dovoljno. Ako obećaš sebi da nećeš jesti ili govoriti sve dok ne dospeš u sanjanje, videćeš šta će se desiti! Nešto u tvojoj unutrašnjosti će omekšati, unutrašnji dijalog će se povući i … bum!”

“Imaj na umu da za tebe sanjanje nije samo jedna mogućnost, ono je nešto osnovno. Ako ga ne postigneš, nećeš moći da nastaviš na putu.”

“Uzbunjen njegovim rečima, upitao sam: “Ali, šta moram učiniti kako bih to postigao?”

“Moraš želeti da to učiniš!” odgovorio je. “To je tako jednostavno. Ti preuveličavaš težinu ove prakse. Sanjanje je dostupno svakome, zato što da bi se započelo, ono jednostavno zahteva minimalno razmišljanje, tek onoliko koliko je potrebno da se nauči kucanje na tastaturi ili vožnja automobila.”

Rekao  sam  kako  mi  je  veoma  teško  da  shvatim  kako  nas baratanje snovima može dovesti do unutrašnje budnosti.

Primetio je: “Ti si zbunjen rečima. Kada čarobnjaci govore o sanjanju i budnosti, te reči nemaju ničeg sa fizičkim stanjima koje ti poznaješ. Nemam drugog izbora nego da se koristim tvojim jezikom jer me u suprotnom ne bi uopšte razumeo. Ali ako ne učiniš  on što  je potrebno  i staviš na stranu svakodnevna mišljenja pokušašavajući da prodreš do značenja onoga što ti govorim, nećeš se nikada izvući iz tog stanja sumnjičavosti.”

“Jedino mogu da ti garantujem da, kada jednom budeš odbacio lenjost koja te sprečava da se suočiš sa izazovom i navališ direktno i bez oklevanja na sanjanje, tvoja mentalna zbrka će se raščistiti sama od sebe.”

Izvinio sam se zbog svoje tvrdoglavosti i zamolio ga da još jednom razjasni značenje sanjanja.

Umesto ulaženja u teoretsko objašnjenje, što sam ja želeo, Karlos mi je dao jedan primer.

“Zamisli zatucanog vernika, jednog od onih koji ništa ne može činiti ako nije blagovremeno zatražio dozvolu od svog boga. Onog trenutka kada zaspi, šta se događa sa njegovim ubeđenjima, kuda ona odlaze?”

Nisam znao šta da odgovorim.

Nastavio je: “Ona su ugašena poput plamena sveće na vetru. Kada sanjaš, ti si vlasnik samog sebe. Tvoje vizije su izolovani mehuri, nepovezani jedni s drugima i bez sećanja samog sebe. Naravno, sila navike će te uglavnom odvesti do snova gde ti jesi ti, ali u njima možeš biti junak ili kukavica, mlad ili star, muškarac ili žena. U stvari, ti si samo jedna skupna tačka koja se pomera nasumice, nema tu ničeg ličnog.”

“Za običnog čoveka, razlika između budnosti i sanjanja je da u prvom slučaju njegova pažnja teče u kontinuitetu a u drugom teče na haotičan način; ali  u oba iskustva stepen učešća volje je minimalan. Osoba će se probuditi na mestu gde po običaju poput košulje ostavlja svoju personalnost i otići će da ispunjava svoje rutinske zadatke. Kada opet zaspi, postaje iznova isključena jer ne zna da može činiti nešto drugo.”

“Svakodnevne budne ludosti nam ne ostavljaju prostora

da se zaustavimo i zapitamo da li je ovaj svet koji trenutno opažamo stvaran kao što izgleda. Ista stvar se mora reći za bilo koji običan san; dok traje, mi ga prihvatamo kao nesumnjivu činjenicu, nikad ga ne preispitujemo; ili da kažemo mnogo praktičnijim rečima, dok smo u snu mi nikad ne nameravamo da se setimo nekih naredbi ili dogovora koje smo sačinili u budnom stanju.”

“Ali, postoji drugačiji način upravljanja pažnjom, i njihovi rezultati nikako ne mogu biti nazvani ‘snovi’ ili ‘budnost’, zato što on započinje sa promišljenom upotrebom namere. Ono

što se događa je da mi preuzimao komandu nad svojom svesnošću i sasvim je isto da li spavamo ili smo budni, zato što je to nešto što prevazilazi oba ova stanja. To je istinsko buđenje, preuzeti komandu nad našom pažnjom!”

“Toltečko učenje pridaje naročitu pažnju sanjanju. Nije važno kako je ono opisano, rezultat je da perceptivni haos običnih snova biva izmenjen u koristan prostor u kome možemo inteligentno da delujemo.”

“Koristan prostor?”

“Baš tako. Sanjač može da se seti sebe pod bilo kojim okolnostima. On uvek ima propusnicu u ruci, pakt koji je načinio sa svojom voljom koja mu omogućava da se uskladi

sa namerom ratnika u deliću sekunde. On može da  ojača viziju svog sna, kakva god bila, i da joj se vraća onoliko puta koliko želi kako bi je istražio i ispitao. Još bolje, unutar te vizije on može susresti druge ratnike; to je ono što čarobnjaci nazivaju ‘prikradanje u sanjanju’.”

“Ovaj postupak nam omogućava da nameravamo ciljeve i bavimo se akcijama, baš kao što činimo u svetu svakodnevice. Možemo rešavati probleme i učiti stvari. A ono što naučimo je skladno i funkcionalno. Možda ne možemo objasniti kako

smo primili to znanje, ali ga nećemo zaboraviti.” Upitao sam ga o kojoj vrsti znanja govori.

Odgovorio je:

“Život se uči tako što se proživljava. Isto se dešava u snovima, međutim mi tada učimo kako da sanjamo. Ali te

stvari mogu usput da dovedu do drugih mogućnosti. Na primer, don Huan je imao običaj da koristi svoje sanjajuće telo u potrazi za skrivenim dragocenostima, stvarima zakopanim za vreme rata. Rezultati tih operacija su uloženi u razne poslove kao što su nafta, plantaže duvana…”

Moje lice mora da je pokazivalo mešavinu čuđenja i neverice koje sam osećao, jer je on uzviknuo:

“To nije tako neobično! Svi mi možemo izvesti slične podvige; čak nije teško ni razumeti kako se to dešava! Zamisli

da te neko podučava novom jeziku dok spavaš; rezultat je da si naučio taj jezik i možeš ga se setiti kada se probudiš. Na isti način, ako se u tom stanju osvedočiš u nešto, poput izgubljenih predmeta ili događaja koji su se dogodili na nekom drugom mestu, onda možeš kasnije da odeš i uveriš se u to. Ako su stvari baš onakve kako si ih video u snu, onda je to bilo sanjanje.”

“Učenje   u   snovima   je   sredstvo   koje   najviše   koriste

čarobnjaci. Naučio sam mnogo o biljkama na taj način i još uvek se svega sećam.”

“Ne potcenjuj svoje sposobnosti. Sve što je duh usadio u nas ima uzvišeno značenje. To znači da su snovi tu kako bi bili upotrebljeni; ako nisu, onda nemaju vrednost. Postupci koje sam ti opisao nisu nagađanja; ja sam ih lično proverio. Umetnost sanjanja je poruka ljudima, ali niko na to ne obraća bilo kakvu pažnju!”

Kada   sam   čuo   tužni   ton   njegovog   zadnjeg   tvrđenja,

doživeo   sam iznenadni udar nepodnošljive  zastrašenosti svojih uobrazilja. Godinama i godinama, bez prestanka, on nas je ohrabrivao da proširimo svoje vidike, ne zbog bilo kakvih sebičnim razloga, već iz čistog zadovoljstva sa kojim nam je prenosio svoje nadmoćno stanje svesnosti. A ja sam eto tu, valjajući se u svojm verovanjima “iz druge ruke” i uobičajenim sumnjama!

Želeo sam da budem na njegovoj strani sveta. Ustao sam sa klupe sa namerom da se s njim rukujem kako bi mu iskazao zahvalnost i hteo sam da mu nešto obećam, ali me je

on zaustavio.

“Bolje ne govori ništa, ne gubi vreme! Možda tvoja sudbina nije da budeš blistavi leteći ratnik, ali nemaš nikakvih

opravdanja. Kao i svi drugi, i ti si sjajno opremljen za sanjanje. Ako ga ne primenjuješ, to je zato što to ne želiš.”

Vrata percepcije

U drugom razgovoru, objasnio je da je svako stanje svesnosti koje uključuje neuobičajeni položaj skupne tačke, praktično gledano ‐ san. Rekao je da je prednost snova nad svakodnevnim stanjima pažnje u tome što nam oni omogućavaju da pokrijemo širi čulni spektar i što možemo bolje sklopiti informacije koje primamo. Drugim rečima, mi tada učimo kako da živimo sa većim intezitetom. Rezultat je puno veća jasnoća u našim opažajnim procesima.

“Povrh svega”, rekao je, “sanjanje nam daje pristup kritičnim događajima naše prošlosti, kao što su naše rođenje i rano  detinjstvo  i  ono  rasvetljava  traumatične  situacije  i

drugačija stanja svesti iz naše prošlosti. Čarobnjak ne može da zanemari svoja najbolnija iskustva!”

Završavajući svoju lekciju dao je definiciju koju smatram veoma važnom zato što ona dodiruje nešto što doživljavam kao osetljivu temu. Rekao je: “Sanjanje nije nešto nemoguće, ono je samo vrsta duboke meditacije.”

Godnama sam izvodio izvesne duhovne vežbe nazvane ‘meditacija’. Te prakse su bile sasvim drugačije od onoga što je Karlos predlagao, kako u vezi forme tako i u vezi rezultata.

Čim sam došao u priliku, zamolio sam ga da pojasni razlike između koncepta sanjanja i meditacije.

Odgovorio je: “Tvoje pitanje je teško, jer ne postoji način da se meditira bez sanjanja, oba izraza opisuju istu pojavu.”

“Zašto onda moja vežbanja nisu proizvela ni jednu od stvari o kojima pričaš?”

“Bolje da to sam sebi odgovoriš. Po mom mišljenju, ono što si ti do sada vežbao nije bila meditacija već neka vrsta autosugestije. Obično ljudi pobrkaju te dve stvari koje za čarobnjake nisu iste.”

“Smirivanje uma nije meditacija već dremanje. S druge strane, sanjanje je nešto živahno; ono je posledica procesa

posvećene koncentracije, koja za sobom povlači istinsku bitku protiv našeg pomanjkanja pažnje. Ako je jedini rezultat zatupljivanje čula, praktičari sebe ne mogu nazvati ‘ratnicima’.”

“Sanjač može biti otelotvorenje divljačnosti ili izgledati duboko smireno, ali ništa od toga nema bilo kakvu stvarnu važnost, zato što on sebe ne poistovećuje sa svojim mentalnim stanjima. On zna da je svaki određeni utisak ništa drugo do fiksacija skupne tačke.”

“Sanjanje se dešava kada postignemo izvesnu ravnotežu u našem svakodnevnom životu, i samo posle utišavanja unutrašnjeg dijaloga. Izraz ‘sanjanje’ nije baš najprikladniji za opisivanje vežbe svesnosti koja nema ničeg zajedničkog sa sadržajem uma. Koristim ga poštujući tradiciju moje loze13, ali drevni vidovnjaci su to drugačije nazivali.”

“Iskusni čarobnjaci sanjaju, započevši iz stanja budnosti sa istom lakoćom kao i iz spavanja, jer po njima se ne radi o tome da se zatvore oči i da se zaspi već o tome da se osvedoče u druge svetove koji se nalaze tamo negde.”

“Sa aspekta volje, ono što kod čarobnjaka čini razliku između sna i dnevne budnosti je da se energija pokorava drugačijim  pravilima  i  on  može  da  postigne  neverovatne

2      Loze čarobnjaka, prim.prev.

podvige kao što je prolazak kroz zid ili putovanje do kraja univerzuma u treptaju oka. Takva iskustva su potpuna i akumulativna i samo neko ko ih nije lično doživeo može naginjati logičkim kategorijama kako bi ih objasnio.”

“Ali te vrsta pojava, koliko god  da su  vredne, nisu  cilj sanjanja. Sanjati je za tebe od suštinske važnosti zato što se pristup u nagual dešava skoro isključivo u tom stanju.”

Zapitao sam ga zašto je to tako. Odgovorio je:

“Razlog je očigledan. Ljudi koji imaju prirodnu sklonost da

sanjaju i poseduju višak energije, sposobni su da pronađu ostale mnogo naprednije sanjače, bilo slučajno ili zato što ih

namerno traže. Uglavnom, ti saputnici prihvataju da preuzmu na sebe dužnost podučavanja pomažući im da mnogo dublje uđu u tu veštinu. Kada učenik počne da blista on će neizbežno privući pažnju naguala.”

“Naguali su poput orlova, stalno vrebaju14. Čim primete

porast svesnosti, oni se obrušavaju zato što je dobrovoljni sanjač retkost. Učitelju je mnogo lakše da podstakne trud koji je već otpočeo, nego da ga stvori ni iz čega.”

Karlos mi je rekao da je putem sanjanja ostvario kontakt sa mnogim ratnicima iz različitih krajeva sveta.

Rekao je da je drugi razlog zašto je sanjanje prolaz do znanja taj da nam njegovo praktikovanje omogućava da razrešimo hiljade problema proizašlih iz učenja, poput nedostatka jasnoće i pažnje kod početnika, njegovog nepoverenja prema aktivnostima svog učitelja i suštinske opasnosti pojedinih tehnika.

3        Engl. Stalking – vrebati, prikradati se, šunjati se. U većini prevoda kastanedinih knjiga ova reč je usled nepoznavanja suštine njegovog učenja nepravilno prevedena kao “traganje”, prim.prev.)

“Ova umetnost ublažava opsedajuću prirodu orlovih zračenja, koja inače može da razori psihološku ravnotežu i volju učenika.”

“Onda”, upitao sam ga, “šta možemo učiniti mi koji ne sanjamo kako bi stekli pristup u to učenje?”

Izgledalo je da mu moje pitanje dosađuje. Odbrusio je: “Imaš pogrešan fokus! Pravo pitanje treba da bude: Šta

trebam učiniti da bih sanjao?”

“Ratnik ne može da hoda unaokolo po svetu ostavljajući nedovršene stvari na svakom koraku. Ako zaista ne možeš prihvatiti snove kao deo svog života; ako ne možeš da ih sebi predočiš onakvima kakvi jesu – kao puteve do moći, ako čak ni ne razumeš šta su oni i kojoj svrsi služe; dobro, onda imaš puno posla pred sobom.”

Sanjajući dvojnik

“U dohvatu našeg delokruga opažanja, postoji sila odvojena od onog što nazivamo ‘sobom’, koja se može otkriti preko sanjanja. Ta sila može postati svesna sebe, apsorbovati principe naše ličnosti i delovati samostalno. Osećaj koji se javlja kada imamo posla sa njom se ne može opisati, zato što je to jedno neorgansko biće.

“Neorgansko?”

“Naravno!    Mi    nazivamo    našu    svakodnevnu    pažnju

‘organskom’ jer zavisi od tela sačinjenog od organa, zar ne?” Složio sam se.

“Dakle, kako bi onda nazvao telo pomoću koga opažaš i deluješ dok sanjaš?”

“Ja bih rekao da je to jedna utvara”, obazrivo sam odgovorio.

“Slažem se! To je neorgansko biće; ono ima pojavnost ali nema masu. Za tebe je to samo mentalna projekcija. Međutim sa tačke gledišta tog bića, naše fizičko telo je ono koje živi u imaginarnom svetu. Kada bi imao energiju i neophodnu koncentraciju da postaneš svestan svog drugog ja i da zapitaš to biće šta misli o tvom svakodnevnom svetu, ono bi ti odgovorilo da ga ono smatra sasvim nestvarnim, skoro mitološkim. I znaš šta? Ono bi bilo u pravu!”

“Naše sanjajuće telo ima mnoge upotrebe. Ono može da trenutno otputuje na bilo koje mesto koje želiš i da otkriva

stvari. Ono se čak može materijalizovati, stvarajući vidljivog dvojnika, nešto što drugi ljudi mogu videti bilo da spavaju ili su budni. Međutim on nastavlja da bude potpuno priviđenje, on nema nikakve telesne funkcije. Ljudska bića ga vide kao osobu, ali životinje ga vide drugačije.”

Prekinuo sam ga:   “Kako si saznao sve to?”

“To je vrlo jednostavno! Stalno se uveravam u to, zato što moj sanjajući dvojnik ima svu moju pažnju. Kada želim da saznam nešto o njemu ili o svetu u kome se kreće, upitam ga i on mi govori. Ti to takođe možeš da učiniš; to nije tako teško. Možeš da se povežeš sa svojom energijom već ove noći, odmah čim utoneš u san.”

“Kako?”

“Postoji   puno   načina.   Na   primer,   potraži   ogledalo  u

svojim snovima, stani pred njega i pogledaj sebe u oči, videćeš kakvo te iznenađenje očekuje!”

Čitao sam nešto o dvojniku u njegovim knjigama ali su me moje predrasude sprečile da pristupim toj stvari sa otvorenim

umom i u mom umu je postojala velika zbunjenost u vezi koncepata kao što su “svetlosno jaje” ili energetsko polje koje okružuje živa bića, “energetsko telo” i “sanjajući dvojnik.” Upitao sam ga da li su to iste stvari ili postoji neka razlika među njima.

Bio je iznenađen mojim pitanjem.

“Ali, zar nisi ništa shvatio? Mi govorimo o svesnosti, ne o fizičkim objektima. Ti entiteti, čak i opažajna jedinica koju

nazivamo fizičko telo, su opisi iste stvari, zato što vas nema dvoje. Ti si ti! Ti nemaš energetsko telo, ti si energija, ti si jedna skupna tačka koja sastavlja zračenja; i ti si samo jedan! Možeš imati razne snove i imati drugačiju pojavnost u svakom od njih, bilo ljudsku, životinjsku ili neorgansku i čak možeš sanjati da si ti nekoliko ljudi u isto vreme, ali ne možeš podeliti svoje svesno biće.”

Rekao mi je da je mešanje opisa naših različitih nosilaca svesnosti sa našim osećanjem bića uobičajeno, naročito kod

osoba koje imaju glomazan i intelektualni unutrašnji dijalog. “Jednom sam otišao da vidim nekog istočnjačkog učitelja i

naš  razgovor  je  došao  do  sanjanja.  Čovek  je  sebe  nazvao ekspertom, pohvalio mi se: ‘Ja imam sedam sanjajućih tela!’ Savladan  ovim  otkrićem,  nisam  znao  šta  da  odgovorim  i priznao sam: ‘Don Huan me je naučio samo jednome.’ ” ‐ 70 ‐ Kada je to izgovorio, Karlos je oborio glavu, kao da je

veoma postiđen, ali je skrivao podsmešljivo kikotanje.

Upitao sam:

“Znači,     kada     pričaš     o     sanjajućem     dvojniku    i     o

energetskom telu, ti govoriš o istoj stvari?”

“Praktično. Prva od tih stvari može biti dostignuta pomoću sanjanja a druga posredstvom prikradanja. Ili predstavljeno  na  drugi  način,  energetsko  telo  je  sanjajući

dvojnik kojeg sanjač voljno kontroliše, ali oba su jedna te ista stvar. Razlika je u načinu na koji je neko došao do toga.”

“Drevni čarobnjaci su oblikovali svog sanjajućeg dvojnika snagom svoje volje i pokušavali da reprodukuju svoje fizičko telo do najsitnijeg detalja. Nazvati to ‘dvojnikom’ proizilazi iz te tradicije. Ta ideja ima praktičnog smisla pošto smo svi toliko skloni da vidimo sebe na definisan način, i isključivo na taj način. Na početku, sanjaču je veoma ugodno da definiše sebe u fizičkim kategorijama. Ali novi vidovnjaci kažu da je dovođenje te namere do svog krajnjeg ishoda beskorisno traćenje, zato što nas to prisiljava da posvetimo ogromnu količinu pažnje detaljima koji nikada neće imati ikakvu praktičnu upotrebu. Oni su naučili da sebe vide kao onakve kakvi zaista jesu, kao svetlosne mehurove.

Pitao sam ga da li u klasičnom nagualizmu ljudi koji su živeli pre dolaska španaca, čarobnjačka sposobnost da postanu   životinje   počiva   na   naporu   da   vide   sebe   sa

životinjskim telima.

Pogledao me je kao da kaže: “To je elementarna stvar!” “Sanjanje                      je   promišljena   upotreba   energetskog    tela.

Energija je savitljiva i ako vršiš stalni pritisak na nju, moguće je da ona preuzme oblik koji želiš. Dvojnik je nagual, ‘drugi’, obeležje                   nagualizma. Kada ga kontrolišeš, na putu si da postaneš šta god želiš, od slobodnog bića do zveri.”

“Naravno, postići nešto tako posebno kao što je postati životinja ne može biti jednostavna improvizacija, postoje procedure. Dvojnikom se rukuje pomoću učvršćivanja skupne

tačke na novoj poziciji. Takva fiksacija ima opsesivnu prirodu i može biti izazvana čarobnjačkim metodama. Na primer, ako čezneš da budeš soko i to pokušaš bez kolebanja, završićeš tako što ćeš postati jedan od njih! Svako od nas može da

dostigne ono za čim traga. To je trik naguala, da upravlja svojim opsesijama.”

“Međutim, treba da znaš da osobe koje se usredsređuju na ciljeve koji nisu striktno povezani sa ciljevima slobode i trezvenosti, postaju blokirane što može da ih dovede do ludila ili do najglupljih trivijalnosti. Zaista, to je ono što svi radimo: Odabrali smo da budemo ljudi i mi to jesmo! Svaka opsesija kojom se ne upravlja ispravno predstavlja ropstvo.”

“Problem kod mnogih naguala savremenog Meksika je da su zaboravili apstraktne mogućnosti. Oni su čarobnjaci koji više vole da se prave važni poput ćurana, i ne žele da izađu iz toga. Čak šta više, mnogi nemaju nikakvu predstavu da mogu raditi nešto više sa svojom energijom nego što je pravljenje žestokih senzacija i zastrašivanje drugih.”

“To propadanje učenja je ono što je pokrenulo vidovnjake don Huanove loze da teže ka slobodi na najbezličniji mogući način,  odričući  se  svih  kapricioznih  položaja  skupne  tačke

koje su nasledili od svojih prethodnika. Cilj slobode je veoma čist i potiskuje sve ostale. Stremeći ka njemu, novi vidovnjaci su povratili vrline nagualizma.”

Upitao sam ga u vezi ogromnog napora koji je nesumnjivo potreban kako bi se dvojnik pripremio za situaciju sanjanja.

Odgovorio je:

“Za većinu čarobnjaka, taj napor je druga mogućnost, vrata u drugo područje svesnosti koje će im u određenom trenutku omogućiti da nameravaju konačni iskorak u treću pažnju. Omogućujući samostalnost i svrhu svom dvojniku, oni

se pripremaju da sačuvaju svoju svest posle smrti. Kada je to telo dovršeno i kad dođe trenutak, njihova svesnost napušta ljudsku čahuru, fizičko telo kolabira i umire ali osećaj postojanja se nastavlja.”