5

Bezgranični trenutak

ČINI MI SE da postoji potreba da se razume smisao onoga što sveti spisi govore o vremenu i večnosti." Ovom konstatacijom sveti

Dionizije uperio je prstom na suštinu mističkog uvida, jer su se prosvetljeni mudraci svih istorijskih epoha i podneblja uvek slagali u jednome: jedinstvena svest nije privremena, vremenski ograničena, nego večna, bezvremena. Ona ne poznaje početak i ro|enje, niti završetak i smrt. Prema tome, sve dok ne budemo potpuno razumeli prirodu večnosti, osećaj Stvarnog će nam izmicati.

"Ko će,11 pita sveti Avgustin, "učiniti da srce čovekovo zastane i vidi kako iz večnosti, koja je uvek u stanju mirovanja i ne poznaje prošlost i budućnost, nastaju vremena prošla i buduća?" Zaista ko? Jer razumevanje večnosti - ukoliko večnost postoji - je težak, ozbiljan i teško ostvariv zadatak pa se ljudi u njega nerado upuštaju. Savre-menim ljudima toliko nedostaje uvid u mistično da oni sasvim odbacuju ideju večnosti, pokušavaju da je opovrgnu u pozitivističkom žaru, ili pak zahtevaju da im se objasni kakve to ima veze  sa  "praktičnom stvarnošću".

Ipak, mistici tvrde da večnost nije filozofsko gledište, religiozna dogma, niti nedostižan ideal. Pre će biti da je večnost tako jednostavna, očigledna, neposredna, da sve što mi treba da učinimo jeste da otvorimo oči, na jedan radikalno empirijski način i da pogledamo. Zen učitelj Huang Po često je ponavljao: "Ona je tu ispred vas!"

Delimičan razlog zbog kojeg "dodir večnosti" deluje tako zastrašujuće jeste taj što mi uglavnom pogrešno razumemo pravi smisao reci "večnost". Obično zamišljamo da je večnost veoma dugačak raspon vremena, beskrajan niz godina, što se proteže u vek vekova. Ali, mistici uopšte ne shvataju večnost na taj način. Jer večnost nije svest o  vremenu  koje zauvek traje, nego svest potpuno lišena vremena. Večni trenutak je bezvremeni trenutak, trenutak koji ne poznaje prošlost i budućnost, prc i  posle,  juče  i  sutra,  ro|enje  i  smrt.  živeti  u  jedinstvenoj  svesti  znači

živeti u bezvremenom trenutku i kroz bezvremeni trenutak, jer ništa u toj

meri ne zamračuje božansku svetlost kao senka vremena. Kako je Majster Rkart rekao: "Vreme je ono što sprečava da svetlost dopre do nas. Nema veće prepreke ka Bogu (jedinstvenoj svesti) od vremena. I ne samo vremena nego i prolaznosti, i ne samo prolaznih stvari nego i prolaznih osećanja; i ne samo prolaznih osećanja nego i samog traga i mirisa vremena."

No ipak, zapitajmo se, šta je to bezvremeni trenutak? Koji je to čas bez datuma ili roka trajanja? Koji to trenutak ne samo da je prolazan i kratkovečan, nego i apsolutno bezvremen?

Ma kako ova pitanja isprva zvučala, većina nas mora da prizna da je upoznala vrhunske trenutke u kojima vreme kao da stoji, a prošlost i budućnost nestaju u magli. Zadivljenost prizorom sunčevog zalaska; očaranost igrom mesečine na kristalnom tamnom jezeru bez dna; lebdenje van prostora i vremena u zagrljaju voljenog bića; iznena|enost i napeto iščekivanje grmljavine nakon što munja zapara kišonosne oblake. Ko nije dodirnuo bezvremeno?

šta je  zajedničko  za  sva ova  iskustva? čini se, a s tim se slažu i mistici, da se u svim ovakvim iskustvima, usled potpune zaokupljenosti sadašnjim trenutkom, vreme gubi. Jasno je da u sadašnjem trenutku, kada ga pobliže ispitamo, ne postoji vreme. Sadašnji trenutak je bezvremeni trenutak, a bezvremeni trenutak je večan - to je trenutak koji ne poznaje prošlost i budućnost, pre i posle, juče i sutra. Prema tome, ući duboko u sadašnji trenutak znači uroniti u večnost, koraknuti iza ogledala i obreti se u svetu Nero|enog i Neumirućeg.

Jer sadašnji trenutak nema početka, a ono što nema početka je nero|eno. To znači, tražite koliko god hoćete, nećete moći  da  na|ete, vidite, ili doživite početak vašeg doživljaja sadašnjeg trenutka. Kada je ova sadašnjost počela? Da li je ikad počela? Odnosno, je li moguće da ova sadašnjost lebdi toliko iznad vremena da nikada nije ušla u vremenski tok u ma kom početku? Na isti način, ovom sadašnjem trenutku nema kraja, a ono što nema kraja je  neumiruće.  Ponavljam, tražite koliko vam volja, nećete naći, vidcti ni osetiti kraj vašeg iskustva ovog sadašnjeg trenutka. Vi nikada ne doživljavate kraj sadašnjosti (čak ni i u slučaju smrti - pošto ne biste bili tu da osetite da  se  nešto završilo). Upravo zato je šredinger rekao da je "sadašnjost jedina stvar koja nema kraja". Ako se složimo da spo-Ijašnji oblici sadašnjeg trenutka padaju u slapovima u zadivljujućem nizu, sadašnjost ipak ostaje neuništiva, nedotaknuta onim što obično objašnjavamo kao "vreme". U sadašnjem trenutku ne postoji ni prošlost ni budućnost - u njemu ne postoji vreme. A ono što je bezvremeno je večno. Zen učitelj Sepo kaže: "Ako ste radi da saznate šta je večnost, ona nije dalje od ovog trenutka. Ako propustite da je uhvatite u sadašnjem trenutku, nećete je dostići, pa makar se ponovo ra|ali stotinama hiljada godina."

Prema tome, pojam večnog vremena je čudovišan - nemogućega je pojmiti, shvatiti ili na bilo koji način iskusiti. Ali večno sada, ovaj bezvremeni trenutak, jednostavan je i pristupačan kao i vaše sadašnje iskustvo - jer to dvoje su jedno te isto. Tako Vitgenštajn kaže da "večni

život pripada onima koji žive u sadašnjosti."

Pošto je večnost sama priroda ovog sadašnjeg i vanvremenskog trenutka, mistici nam poručuju da veliko oslobo|enje, ulazak u Nebesko Carstvo, prolaz koji vodi "iznad suprotnosti prošlosti i budućnosti", ne

postoji nigde i nikada osim u sada. Prema recima hrišćanskog mudraca dc Kozad (de Causadde) : "O vi koji že|atc! Znajte da niste daleko od izvora vode života; ona izvire nadomak vas u sadašnjem trenutku... Sadašnji trenutak je manifestacija Imena Božijeg i dolazak Carstva." "Otuda je", kaže muslimanski mistik Rumi "sufi dete trenutka". Možemo nastaviti unedogled sa ovakvim navodima, pozajmljenim iz učenja velikih mudraca najvećih religi-jskih i filosofskih pravaca, ali svi oni ukazuju na jednu stvar. Večnost nije, niti se može nadi sutra - ona se ne nalazi u slcdećih pet minuta

-   ili dve sekunde. Ona je uvek upravo Sada. Sadašnjost je jedina

stvarnost. Nema druge.

A ipak izgleda - ubrzo će biti jasno zašto naglašavam reč " izgleda"

-   da samo nekolicina nas živi jedino i potpuno u sada. Mi boravimo u jučcrašnjici vcčito sanjajući o sutrašnjici, u tegobnim stegama vremena i duhova stvari koje nisu prisutne. Mi rasipamo svoje

životne sokove na sećanja i očekivanja, lišavajući živo sada njegove suštinske zbilje svodeći ga na "prividnu sadašnjost", oskudnu sa dašnjost koja traje samo sekundu ili dve, na bledu senku večne Sadašnjosti. Nesposobni da živimo u bezvremenoj sadašnjosti i ku pamo se u divoti večnosti, uzdamo se u obećanja budućnosti, njene bledunjave zamene, nadajući se da će nam budućnost doneti ono što oskudnoj sadašnjosti žalosno nedostaje.

A taj život u vremenu, prema misticima, je  nesrećan  život.  Mistici tvrde kako su svi naši problemi - problemi vremena i  u  vremenu. Možda nikada niste posmatrali stvari na ovaj način, ali  sledeće razmatranje baca više svetlosti na tu materiju. Svi naši problemi tiču se vremena  -  naše  brige  uvek  su  vezane  za  budućnost  ili  prošlost.  Mi

žalimo   zbog   naših   prošlih   dela   i   drhtimo   zbog   njihovih   budućih

posledica. Naš osećaj krivice neraskidivo je povezan sa prošlošću, i praćen je trenucima očaja, polištenosti, gorčine i žala. Ako vam to nije jasno, onda samo zamislite kako bi izgledao vaš život bez ožiljaka iz prošlosti. Isto tako, sve brige su  povezane  sa  mislima  o  budućnosti, koje sa sobom valjaju oblake straha i katastrofičnih očekivanja. Prošlost i budućnost! To su bez sumnje karike što spajaju okove naše bede  i nesreće. Bhagavad Gita upozorava:

Dolazim kao Vreme, uništitetelj ljudi, Spreman za čas njihovog uništenja.

U sadašnjosti, u najužem smislu, nema suštinskih problema - jer u njoj vreme ne postoji. Nema takve aveti kao što je sadašnji problem

-   a ako se i čini da je ima, bliže ispitivanje neizbežno će pokazati da je ona zapravo u vezi sa nekom prošlom krivicom ili brigom oko budućnosti. Jer, sve u svemu krivica je stanje izgubljenosti u prošlo-

sti, dok je brižnost stanje izgubljenosti u budućnosti. Upravo u tome je smisao tvrdnje mistika da svi naši problemi potiču od snažnog osećaja vremena i vezanosti za njega. Kao što se Stiven žali u Uliksu: "Povest je noćna mora iz koje pokušavam da se probudim." I, kao što je Emerson lepo istakao, ovo bu|enje se zbiva samo onda kada postanemo prisutni u sadašnjosti:

Ove ruže ispod mog prozora se ne  nastavljaju  na  neke  ranije ruže; one su to što jesu; one postoje sa Bogom, danas. Za njih ne postoji vreme. Postoji samo ruža; ona je savršena u svakom trenutku svoga postojanja... Ali čovek je taj koji odlaže  ili pamti; on ne živi u sadašnjosti, već gledajući unazad oplakuje prošlost, ili stoji na vrhovima prstiju kako bi predvideo bu- dućnost, slep za obilje koje ga okružuje. On ne  može  biti srećan i snažan sve dok i sam ne bude živeo sa prirodom u sadašnjosti, iznad vremena.

Ziveti u sadašnjosti, iznad vremena" i biti "dete Trenutka" pred- stavlja srž čitavog problema večnosti i jedinstvene svesti, pošto bezvremeno sada nije ništa drugo do prava  i  uzana  staza  koja,  kako kažu, vodi "od vremena do večnosti, od smrti do besmrtnosti".

Ipak, sada moramo biti veoma pažljivi i oprezni. Jer "živeti u bezvremenom sada", ova gola pažnja na sadašnji trenutak, nema nikakve veze sa uobičajenim psihološkim trikom zaboravljanja na juče i sutra. Mistici ne govore da treba da živimo u sadašnjosti nastojeći da zaboravimo ili prenebregnemo prošlost i budućnost, Oni nas uveravaju

-     a to će u prvi mah zazvučati još komplikovanije - da prošlost i budućnost ne postoje. Jer prošlost i budućnost su samo nestvarne tvorevine jedne simbolične granice namenute večnom sada, te iste granice koja naizgled deli večnost na juče i sutra, pre i posle, prošlo i buduće vreme. Iz toga sledi da vreme, kao granica nametnuta večnosti, nije problem kojeg se treba otarasiti, već uobrazilja koja, pre svega, ni ne postoji.

Na ovoj tački, stoga, moramo biti krajnje obazrivi i nastaviti sa izlaganjem veoma pažljivo, kako bi svest o večnom bila ispravno shvaćena. Mnogi ljudi, nakon što teoretski shvate da večnost nije beskrajno vreme već bezvremena sadašnjost, nastoje da sa  njom stupe u dodir usmeravajući pažnju na sadašnji trenutak, na bilo šta što sada doživljavaju. U nastojanju da do|u u  dodir  sa  bezvremenim sadašnjim trenutkom oni drže "golu pažnju" na neposrednoj sadašnjosti.

No, koliko god se činio razumnim, ovakav postupak ipak promašuje suštinu. Jer pokušaj da se stupi u dodir sa ovim sadašnjim trenutkom uvek zahteva sledeći sadašnji trenutak da bi do dodira uopšte moglo doći. Drugim recima, pokušaj da se živi u bezvremenom sada, iziskuje vreme. Da bi se posvetila pažnja sadašnjosti potrebno je da postoji budućnost u koju bi se ova pažnja mogla smestiti. Mi, me|utim, ne govorimo o nekoj budućnosti u kojoj bi se ovaj sadašnji trenutak mogao pojmiti; mi govorimo samo o ovom sadašnjem trenutku. Ukratko, ne

možemo se služiti vremenom da bismo iskoračili  iz  vremena.  čineći tako, samo osnažujemo ono što želimo da iskorenimo.

Ovo je iscrpljujuće samo zato što se grčevito držimo zamisli da već ne živimo u večnom sada, pa stoga moramo prcduzcti nešto da bismo bili sigurni da ćemo, u nekom budućem vremenu, živeti u večnom sada. Drugim recima, mi polazimo od pretpostavke da  je  vreme  stvarno,  a onda pokušavamo da ga uništimo. Da stvar bude još gora, mi pokušavamo da uništimo vreme vremenom, a to nikada ne uspeva. Zato, kao i uvek, mistici od nas ne zahtevaju da uništimo iluzije, već samo da ih pažljivo lociramo. Jer, ukoliko vreme zapravo ne postoji, mi ne treba da se trudimo oko njegovog uništenja. Pre nego što pokušamo da se otresemo vremena, pogledajmo možemo li ga uopšte pronaći. Ako se damo u potragu za vremenom i uvidimo da ga ne možemo pronaći, tada smo već letimično sagledali bezvremeno.

Videli smo kako nam neposredno iskustvo pokazuje da ne postoji zasebno sopstvo izdvojeno iz sveta iskustva. Na isti način, sada ćemo potražiti dokaze da li vreme, kao nešto što teče iz prošlosti ka budućnosti, postoji ili ne, tako što ćemo se osloniti na neposredno iskustvo.

Započnimo sa našim čulima. Da li mi  ikada  opažamo  vreme?  To jest,  da  li  ikada  neposredno  opažamo  prošlost  ili  budućnost?  Po-

čnimo opet sa slušanjem. Usmerite, na tren, svoju pažnju na zvuke oko vas, i zapazite kako trepere u vašoj svesti. Možete čuti kako ljudi govore, psi laju, ili se deca igraju; vctar zviždi, kiša pljušti, slavina kaplje; kuća

škripi, kola trube, ili se neko smeje. Ali primetite: svi ovi zvuči  su sadašnji zvuči. Vi ne možete čuti prošle, kao ni buduće zvukc. Jedino što uvek čujete je sadašnji zvuk. Vi ne čujete i ne možete čuti prošlost niti budućnost.

Baš kao što su svi zvuči samo sadašnji zvuči, tako su i svi ukusi samo sadašnji ukusi, svi mirisi sadašnji mirisi, i svi vidici samo sadašnji vidici. Vi ne možete dodirnuti, videti, niti osetiti ma šta što nalikuje prošlosti ili budućnosti. Drugim recima, u vašoj trenutnoj i neposrednoj svesti ne postoji vreme - nema prošlosti, budućnosti, postoji samo beskrajno promenljiva sadašnjost, kraća od delića sekunde, koja se ipak nikada ne završava. Neposredna svesnost je bezvremena svesnost.

No ipak, zbog čega imam neodoljiv utisak da sam svestan vremena, naročito prošlog vremena, čitave lične istorije, svih onih stvari koje su prohujale? Jer, mada pouzdano shvatam da u mom neposrednom iskustvu ne postoji prošlost, već samo  beskrajna  sadašnjost,  još  uvek sam čvrsto uveren da znam nešto o prošlosti. I nikakav verbalni trik ne može me ubediti u suprotno, jer postoji nešto što mi tako jasno i ubedljivo govori o stvarima koje su se desile nekoliko minuta, dana, ili

čak i godina ranije. šta je to? I može li se to pobiti?

Odgovor na prvo pitanje čini se jasan: radi se o memoriji. Iako ja ne vidim direktno  prošlost,  ne  osećam  je  i  ne  dodirujem,  ja  mogu  da  je

pamtim. Pamćenje me uverava da je prošlost postojala. Da nije pamćenja ne bih imao bilo kakvu predstavu o vremenu. Nadalje, uočavam da i drugi ljudi tako|e imaju pamćenje, i da svi oni u osnovi govore o istoj vrsti prošlosti koje se i ja sećam.

I tako, primam za gotovo da mi pamćenje pruža znanje o stvarnoj prošlosti čak i ako ne mogu direktno iskusiti tu prošlost. No, upravo je to, tvrde mistici, odsudna greška. Mistici se slažu da je, u čoveko-vim razmišljanjima o prošlosti, sećanje prisutno - me|utim, dodaju oni, to sećanje je samo po sebi sadašnje iskustvo. Alan Vots dalje razra|uje tu ideju: "Ali šta je sa sećanjima? Svakako  da  putem  sećanja mogu znali prošlost. Pa dobro, pokušajte da se setite nečega. Setite se prilike kada ste videli nekog prijatelja kako seta ulicom. čega ste svesni? Vi ne posmatrate stvaran doga|aj u kome  vaš  prijatelj  seta  ulicom.  Vi sada ne možete da ga presretnete i rukujete se sa njim, niti da dobijete odgovor na pitanje koje ste, u prošlosti koju pamtite, zaboravili da mu postavite. Vi samo posmatrate sadašnji trag prošlosti... Na osnovu sećanja vi zaključujete da su postojali prošli doga|aji... Ali vi niste svesni ma kakvih prošlih doga|aja. Vi poznajete prošlost jedino u sadašnjosti i kao deo sadašnjosti."

Tako, ja ne poznajem pravu prošlost, već imam sećanja na prošlost, a ova sećanja postoje samo kao sadašnje iskustvo. U trenutku kada se takozvana "prošlost" zaista dogodila, to je bilo sadašnje zbivanje. Prema lome, ja ni u jednom trenutku nisam svestan stvarne prošlosti. Isto tako, ja ne poznajem budućnost, nego imam predvi|anja i očekivanja - koja su delovi sadašnjeg iskustva. Predvi|anje, poput pamćenja, pripada sadašnjosti.

Prihvatiti da prošlost u vidu sećanja i budućnost u vidu predvi|anja pripadaju sadašnjem trenutku, znači prihvatiti činjenicu da ukupno vreme postoji samo sada. Sada kada smo to razjasnili, kazivanja mistika o vremenu i večnosti postaju mnogo jasnija. Pogledajte, na primer, slavno izlaganje Majster Ekarta o dve vrste biblijskih dana: "Postoji više od jednog dana. Postoji dan duše i dan Boga. Dan od pre

šest ili sedam godina ili (od pre) šest hiljada godina blizak je sadašnjosti isto koliko i jučerašnji dan. Zašto? Zato što je ukupno vreme sadržano u sadašnjem trenutku. Dan duše pripada ovom vremenu i sastoji se od prirodne svetlosti u kojoj su sve stvari vidljive.  Božiji  dan,  me|utim, sadrži dan i noć. On je pravi sadašnji trenutak. Prošlost i budućnost su daleko od Boga i strani božijim putevima." Ili pogledajte šta  kaže Nikola iz Kuesa: "Svi tokovi vremena ulivaju se u jedno Večno Sada. Prema tome ne postoji ništa prošlo i buduće." I sada razumemo zašto je Dante mogao govoriti o tom neverovatnom " trenutku u kome su sva doba sadašnja".

Tako ispada da je naša vezanost za vreme i svi problemi nastali iz toga - grdna obmana. Ne postoji  vreme  osim  sadašnjeg,  i  jedina  stvar koju uvek doživljavamo je večno sada - ma kakve spoljašnje oblike poprimilo. Ali većina nas obično oseća da je naš sadašnji trenutak sve

samo ne večan. Mi osećamo da je naš sadašnji trenutak oskudna sadašnjost, prolazna  sadašnjost koja  traje jednu,  možda dve  sekunde. To je ono što hrišćanski mistici nazivaju nunefluens, što znači "prolazna sadašnjost". Mogli bismo još reći da osećamo kako je naš sadašnji trenutak vezan i ograničen. Izgleda kao da se nalazi ukljcšten izme|u prošlosti  i   budućnosti.  Jer,   usled  mešanja  memorijskih  simbola  sa

činjenicama, mi namećemo granicu bezvremenoj sadašnjosti, deleći je na suprotnosti zvane prošlost i budućnost,  pa  zato  doživljavamo  vreme kao reku koja izvire u prošlosti, teče kroz "prolaznu sadašnjost" i uliva se u budućnost. Mi uvodimo granicu u područje večnosti i na taj način zatvaramo sebe.

Tako se čini da je naša prolazna sadašnjost sa jedne strane vezana za prošlost, a sa druge strane za budućnost. Prošlost je nešto stvarno i opipljivo iza mene, nešto što stvarno vidim kada se osvrnem unazad. Mnogi ljudi imaju utisak ne samo da je prošlost iza njih nego da se nalazi s njihove " leve" strane, verovatno zato što čitamo s leva na desno. U svakom slučaju, zbog toga što zamišljamo da sećanje odslikava stvarnu prošlost, ta "prošlost" kao da leži iza naše sadašnjosti. Ona zato ograničava našu sadašnjost, i to otraga, s leve strane, i spolja.

S  druge  strane  naše  prolazne  sadašnjosti  leži  budućnost.  Ona.

tako|e, deluje veoma stvarno i opipljivo - doduše nešto manje od prošlosti, zbog toga što možemo samo naga|ati kakva će biti. Ali, to da je ona tu čini se izvesnim. Budućnost ograničava našu sadašnjost spreda, s naše desne strane. Zbog toga što zamišljamo da naša očekivanja predstavljaju stvarnu budućnost, čini nam se da ta budućnost  leži ispred sadašnjosti. Ona, znači, ograničava našu sadašnjost.

Naša sadašnjost je, dakle, ograničena sa svih strana, i nalazi se u procepu izme|u prošlosti i budućnosti.  Ona  je  ograničena,  ome|ena, ogra|ena. Ona nije slobodna, već priklještena, stisnuta,  te  tako  ne predstavlja ništa više od prolaznog trenutka, koji evo  i  sada  prolazi. Zbog  toga  što  prošlost  i  budućnost  izgledaju  tako  stvarno,  naš  sa-

|ašnji  trenutak,  poput  sadržaja  sendviča,  sveden  je  na  veoma  tanak

režanj, a naša stvarnost postaje nalik na dve kriške suvog hleba.

Ali, kada postane očigledno da prošlost, u vidu sećanja, pripada sadašnjem trenutku, granica iza ovog trenutka pada. Postaje jasno da pre ovog sadašnjeg trenutka nije bilo nikakvih zbivanja. A kada postane jasno da budućnost, u vidu očekivanja, tako|e pripada sadašnjem trenutku, granica ispred ovog trenutka prosto eksplodira. čitavo breme iluzije da postoji nešto iza ili ispred nas, brzo i bez ostatka nestaje. Sadašnjost više nije opkoljena sa svih strana već se širi i ispunjava sve vreme, pa tako "prolazna sadašnjost" postaje večna sadašnjost, koju hrišćanski mistici nazivaju nunc stans. Nunc fluens, ili prolazna sadašnjost, vraća se u nunc stans, ili večnu sadašnjost. A ova sadašnjost nije tek jedan režanj stvarnosti. Naprotiv, u njoj sada počiva kosmos, sa

čitavim vremenom i prostorom.

Ovo sada, nunc stans, jeste bezgranični trenutak. On je bez granica zato što se prošlost, u vidu sećanja, i budućnost, u vidu očekivanja, nalaze u njemu, a ne oko njega. Zbog toga što izvan ovog sadašnjeg trenutka ne postoje prošlost ni budućnost, ne postoje  ni  granice  - nema ničeg pre, nema ničeg posle. Nikada ne možete iskusiti njegov početak; nikada ne možete iskusiti njegov kraj. Uzvišena sutra kaže:

U ovom trenutku ne postoji ništa što nastaje.  U  ovom  tre- nutku ne postoji ništa što nestaje. Prema tome, ne postoji ro|enje-i-smrt. Otuda u sadašnjem trenutku vlada apsolutan mir. Mada se sada dešava, ovaj trenutak ne ome|uju nikakve granice, pa otuda večno blaženstvo.

Prema tome, ne stoji da mistici izbegavaju da prihvate činjenicu vremena zabadajući nos u neposrednu sadašnjost, bežeći pritom od svojih obaveza u zahuktalom svetu istorije. Ako bi ova  optužba  bila tačna, onda bi mistici bili zaokupljeni jedino prolaznom sadašnjošću, sekundom-dve nunefluens-a. Me|utim, nije tako. Njihova svest lebdi u večnom sada, nunc stans-u. Oni se ne trude da izbegnu, nego da obuhvate čitavo vreme; oni su savršeno slobodni da razmatraju prošlost i budućnost, ali zahvaljujući spoznaji da ovakva razmatranja pripadaju sadašnjosti, oni se nikada ne vezuju za prošlost i budućnost. Scćanja ih ne vuku unazad, a očekivanja ne guraju napred. Jer ova sadašnjost uključuje prošlost i budućnost i tako izvan nje ne postoji ništa

što bi moglo da gura ili vuče. Oni uopšte nisu u vremenu, jer je sveukupno vreme u njima.

Na kraju se možemo zapitati u kakvoj su vezi  večno  sada,  nunc stans, i jedinstvena svest?  Postoji  li  izme|u  njih  ikakav  odnos? Odgovor glasi da izme|u njih ne postoji odnos jer se radi o jednoj te istoj stvari. Kao što je objasnio Oldos Ilaksli: "Vcčno sada je svest." Mi smo to nazvali jedinstvena svest.

Jedinstvena svest živi kao posledica spoznaje da je čovekovo istinsko sopstvo bezgranično, i da obuhvata kosmos kao što ogledalo odražava predmete. Kao što smo videli u prethodnom poglavlju, glavna prividna prepreka ka jedinstvenoj svesti je primarna granica, koja nas navodi da se pogrešno poistovetimo sa "malim sopstvom" unutar  nas koje, kako zamišljamo, ima iskustva spoljašnjeg sveta. Me|utim, kako je Krišnamurti često isticao, zasebno sopstvo, taj "mali unutrašnji čovek", sačinjen je u potpunosti od sećanja. To jest, unutrašnji posmatrac koji

čita ovu stranu nije ništa drugo do skup sećanja. Sve vaše  ljubavi  i mržnje, nade i strahovi, zamisli i uverenja - zasnovani su na sećanjima.

čim vas neko upita, "Ko si ti? Reci mi nešto o sebi.", vi počinjete da kopate po vašim sećanjima u potrazi za odgovarajućim činjenicama o sebi, o onome što ste radili, videli, osetili ili postigli u prošlosti. Zaista, tvrdi Krišnamurti, samo osećanjc da sada postojite kao zasebno biće potpuno je zasnovano na sećanju. Kada biste mogli da uhvatite samog sebe, uhvatili biste sećanja i ništa drugo.

Naravno, dodaje Krišnamurti, ne postoji ništa loše u sećanju na prošlost, jer je to od suštinske važnosti u ovom svetu. Me|utim, problematično je to što se mi identifikujemo sa sećanjima kao da ona postoje odvojeno od sadašnjeg trenutka; odnosno, kao da otelov-ljuju znanje o nekakvoj stvarnoj vanjskoj prošlosti.

Ali, pogledajmo šta to znači. Zato što  verujemo  da  sećanje  postoji izvan sadašnjeg iskustva, čini nam se da i sopstvo  koje  pamti  postoji izvan sadašnjeg iskustva. Zato nam se pričinjava da sopstvo ima sadašnja iskustva a ne da jeste sadašnje iskustvo. Osećaj daje  sećanje prošlo iskustvo iza sadašnjeg trenutka je zapravo osećaj da sam ja zasebno biće iza sadašnjeg iskustva. Posmatrač je izvan Sada samo zato

što mu izgleda da je sećanje prošlo iskustvo. Posmatrač jeste sećanje; ako mu sećanje izgleda kao da je odvojeno od Sada, onda se i sam posmatrač oseća odvojenim od Sada.

Ipak, po istoj logici, kada sva sećanja vidimo i shvatimo kao sadašnje iskustvo, ruši se osnova odvojenosti sopstva od  sadašnjosti. Vaše "sopstvo", koje je bilo samo jedno sećanje, postaje sadašnje iskustvo - a ne nešto što ima sadašnje iskustvo. Dok se prošlost stapa sa sadašnjošću, i vi kao posmatrač stapate se sa sadašnjošću. Više ne možete stajati odvojeno od sadašnjeg trenutka jer ne  postoji  mesto izvan ovog trenutka.

Tako, prihvatiti sećanje kao sadašnje iskustvo znači srušiti me|e sadašnjeg trenutka, osloboditi ga nestvarnih barijera, izbaviti ga od opreka prošlosti i budućnosti. Postaje jasno da ne postoji ništa ni iza ni ispred vas u vremenu. Tako više nemate gdc da stojite osim u bezvremenoj sadašnjosti, osim u večnosti.