BESEDA O VASKRSENjU MRTVIH

Govorena mnogim zastrašenim od smrti i neutešenim od ovoga života.

Neće Te mrtvi hvaliti, Gospode,
niti oni koji siđu onamo gde se muči.
Nego ćemo mi blagosiljati Gospoda
od sad i do vijeka.
Psalm 114, 17 - 18.

Kad je ubeđenje u besmrće tako neophodno za biće čovekovo,
to svakako ono i jeste normalno stanje čovečanstva,
a ako je tako, to i samo besmrće duše čovečije postoji nesumnjivo.
Rečju, ideja o besmrću to je sam život, živi život, njegova krajnja formula i glavni izvor istine i pravilnog saznanja za čovečanstvo.
Ljubav k čovečanstvu sasvim je nemisliva, nepojmljiva,
i sasvim nemoguća bez vere u besmrće duše čovekove.
Dostojevski

Heilig, heilig, heilig bist du, Got der Grufte!
Wir verehren dich mit Graun!
Erde mag zuruck in Erde stauben
Flieht der Geist doch aus dem morschen Haus.
Schiller

Svi vaši pogledi uprti u mene, draga braćo, izražavaju danas samo jedno jedino pitanje: Ima li vaskrsenja mrtvih? To pitanje stavili ste vi mnogo puta nauci i filosofiji, i umetnosti i istoriji, i spiritizmu i hiromantiji. S dušom ispunjenom raznolikim nesigurnim i kolebljivim odgovorima vi se obraćate danas crkvi s istim pitanjem:

- Ima li vaskrsenja mrtvih?

Vama se žuri s odgovorom, jer smrt žuri u susret vama; jer smrt svaki dan tumara po ovome gradu i odvodi sobom jedan zamašan broj malih i velikih, koje ne vraća više. Vi ste svi kao na lutriju stavljeni u ovome životu; smrt se šeta po stanovima vašim i izvučene zgoditke svoje kupi. Njeni zgodici to su vaši roditelji, vaša deca, vaši prijatelji, i vi sami. Vaše najmilije i najdraže, pune topline i smisla, pune slatke nežnosti i privlačnosti i kolorita, pretvara smrt na oči vaše u krute voštane figure. Vama je dosadan današnji dan i vi ste nestrpljivi da ga što pre zamenite sa danom sutrašnjim, u zaboravu, da je sa svakim danom lutrijski točak smrti bliži vašoj numeri. Izaći će najzad i vaša numera, i smrt će je pogledati svojim ravnodušnim očima, zasićenim ljudima, pogledaće je i odneće je. I ti ćeš, prijatelju moj, ležati pred prijateljima svojim kao voštana figura. I prijatelji tvoji staviće ti u hladne ruke sveću i stajaće u krug oko tvoje glave. Stajaće i tugovaće:

- Gle, prijatelja našeg, koji je bio tako pokretan, i razgovoran, i svetao, i topao, i mio! Gle, kako sad leži pred nama kao jedna mineralna masa, nepokretan i ćutljiv! Njegova svetla duša nema više ni onoliko svetlosti koliko ova tanka sveća u rukama njegovim, niti njegovo toplo srce ima onoliko topline koliko majušni lelujavi plamičak od sveće.

Pri vidu mrtvaca vi se svi pitate, braćo: ima li zbilja vaskrsenja mrtvih? Pa i kad se udaljite od mrtvaca, i kad vam se hladan mrtvački znoj osuši na čelu i suze u očima, kad odete za svojim dnevnim poslovima i brigama, kad tkate, ili šijete, ili čitate ili pišete, ili zidate ili zemljom upravljate, vama često upada u obične misli i neobična misao o smrti i vaskrsenju mrtvih.

Jedna majka stavila mi je nedavno pitanje: Ima li vaskrsenja mrtvih? Njen sin se borio pod Bitoljem i poginuo. Ona je hodila i na bojnom polju otkopavala grob po grob, da bi našla sina svoga. Mrtvaci su već dugo ležali pod zemljom i bili su svi izjednačeni među sobom i izjednačeni sa zemljom. Majka je poznala svoga sina po jednom medaljonu na grudima. Po jednoj stvari poznala je sirota onoga, koga nije mogla poznati više po licu. Čak i odelo izgledalo je besmrtnije od čoveka, koji ga je nosio. Majka nije mogla plakati: razorni užas smrti ostaklenio je njene oči i zamrzao njenu dušu. Pred njom je ležala jedna jezovita tajna. Jedan život ugljenisan i uilovačen. Od čovečijeg stvora, koji je nekad bio sastavni deo njenog tela i njene duše, od čoveka, koji je nju majkom zvao, koji je oružje nosio i bitke bio, ukazala se očima njenim jedna zemljana bezoblična masa, koja se mešala sa zemljom i u koju se uvlačila zemlja. Jedna pasivna zemljana masa, koja nije više osećala srodstvo ni s kim izuzev zemlje. Jedva se usudila majka da dohvati sina rukama. Htela je bar pomilovati tu grubu uspomenu na njenog lepog sina. No trgla se kao od ružnog sna: prsti se nisu mogli zadržati na površini, no upali su namah duboko u gnilo telo kao u trulu dinju. Obuzeo je majku strah. Ona je osetila jednu neprehodnu provalu između sebe i svoga sina. Ništa svoga i ništa miloga nije ona mogla videti u tom otvorenom grobu, u toj mračnoj, podzemnoj hemijskoj laboratoriji. Došla je skrušena, i kad mi je ispričala strašan prizor, postavila mi je pitanje:

Ima li vaskrsenja mrtvih?

Postavila mi je ožalošćena majka ono isto pitanje, koje mi vi, braćo, danas pogledima svojim postavljate.

Kako da vam odgovorim?

Ako bix vam govorio jezikom pesimista i očajnika, ja bih vam odgovorio: ne, vaskrsenja mrtvih nema.

Ako bih vam govorio jezikom blizorukih rezonera, ja bih vam odgovorio: vaskrsenje je jedna šarena bajka starih i novih vremena.

Jezikom robova i bednika, mučenih i gonjenih na pravdi u ovome životu, ja bih vam rekao: Vaskrsenje mrtvih je neophodna potreba radi restauracije pravde.

Jezikom Sokrata i Platona, najmudrijih ljudi staroga doba, ja bih vam odgovorio: Da, duša je beemrtna, smrt je buđenje iz sna i prelaz u svet idealni.

Jezikom Dantea, najvećeg pesnika za trideset minulih stoleća, odgovorio bih vam: Ja sam celog života gledao i opevao taj drugi, smrću preobraženi i Bogom vaskrsli svet mrtvih.

Jezikom Mikelanđela i Rafaela ja bih odgovorio: Najveći skulptor i slikar posvetili su ceo svoj genije i život službi crkve, tj. institucije, koja se zasnivala sva na dogmi o vaskrsenju.

Jezikom Kanta, najvećeg filosofa novoga doba, ja bih vam rekao: Život posle groba je jedna neminovnost, koja se zasniva na zakonu organskom i moralnom. Kad bi se život prekinuo smrću, prekinula bi se otpočeta evolucija u ovome svetu; kad bi se život uništio smrću i najkategoričniji zakon, zakon savesti i morala, bio bi uništen.

Jezikom sadašnjeg predsednika akademije nauka u Londonu, Olivera Lodža, koji je nedavno držao jedno predavanje o besmrću ljudske duše, jezikom toga čuvenog fizičara, ja bih vam rekao: Nad fizičkim svetom postoji jedan svet duhovni, čiji svesni članovi postajemo mi posle smrti.

Jezikom nedavno umrlog Lombroze, slavnoga antropologa i psihijatra, ja bih vam odgovorio: Spiritizam je istinit; postoji duhovni svet, koji se meša sa ovim fizičkim svetom i učestvuje u životu ovoga.

Hoćete li da vam odgovorim jezikom indijskih pagoda, ili egipatskih piramida i mumija, ili arabskih džamija, - jezikom Muhameda i Ćabe, ili jezikom persijskog proroka Zaratustre, ili jezikom grupe hramova na Akropolisu, ili onih na forumu rimskom, ili jezikom druidskih oltara norveško-britanskog cevera, - odgovoriću vam jedno i isto: Mi ćemo biti živi i suđeni posle smrti.

Želite li odgovor na jeziku razuma, on će glasiti: Mrtvi treba da vaskrsnu.

Ili želite odgovor na jeziku instinkta, on glasi: Mrtvi moraju vaskrsnuti.

Ili odgovor na jeziku vere, on glasi: Mrtvi su već vaskrsli.

No ja sam pozvan, da vam govorim jedino u ime Hristove vere, i ja ću vam dati odgovor u ime ove vere. On glasi:

- mrtvi treba da vaskrsnu,

- mrtvi moraju vaskrsnuti, i

- mrtvi su već vaskrsli.

Mrtvi su već vaskrsli! To je važno. To su tvrdili apostoli Hristovi u pedeseti dan posle smrti svoga Učitelja. O, kad bi Bog dao i meni plameni jezik kao apostolima, da vas zagrejem verom u vaskrsenje mrtvih, da podignem srca vaša iz dubine sumnje i očajanja, i osvetlim oči vaše, te da kroz hladne i mračne oblake smrti vidite večitu svetlost života!

Plameni jezik dobili su apostoli onda, kad su očima videli svoga Učitelja posle smrti - to je njihov dokaz. Oni se ne služe u dokazivanju ni matematikom ni logikom, no najgrubljom empirijom. Njihovi su dokazi sasvim čulne prirode. Da li je to što su oni čulima svojim opazili nelogično i paradoksalno, oni neće da znaju! Oni znaju samo ono što i tvrde, naime, da su svojim očima videli živa čoveka, koji je kao mrtav pre toga u zemlji bio sahranjen. Ko traži od njih da dokažu da su videli, taj traži da se najjači dokaz dokazuje dokazima slabijim. Jer u ovom slučaju i matematika i logika slabiji su kao dokaz od jednog viđenog fakta. Za svaki viđen fakt dovoljno je danas samo dva svedoka na sudu. Međutim ovde nisu dva, no dvanaest. Oni ne dokazuju taj viđeni fakt ničim, ali oni ga potvrđuju celim svojim životom i radom. Oni posvećuju ceo svoj život propovedanju onoga, što su oči njihove videle. Oni zbog toga napuštaju svoje ognjište, svoju porodicu, i svoju otadžbinu, i izlažu se zbog toga strašnim poruganjima i gonjenjima i trpe najužasnije muke, i zbog toga najzad mučenički i umiru. Da su apostoli tvrdili vaskrsenje Hrista iz mrtvih, i zato tvrđenje dobili mermerne palate pored Irodove u Jerusalimu, ili zvanje senatora u Rimu, odmah bi se njihovo tvrđenje obelodanilo kao lažno i razumljivo. No njihova propoved dobija vid istine od onoga časa, od kad oni počinju toj svojoj propovedi žrtvovati i svoje imanje, i vreme, i prijatelje, i zdravlje, i svoju sreću, sreću malih i vrednih ljudi, sklonjenih od zavisti i sve, sve. Kad su prvi put apostoli progovorili o vaskrslome Hristu, ljudi su se smejali i nazivali su ih pijanim. Kad su drugi put progovorili, ljudi se nisu smejali, ali su ih mogli nazvati potplaćenim. Kad su ih ljudi stavili na muke i opet čuli iste reči iz njihovih usta, tad su se zamislili. I tek kad su ih ljudi videli, da i krv svoju ne žale da proliju za reči o vaskrsenju, poverovali su im. Ne logika, no krv mučenika dokazala je vaskrsenje Hristovo.

Ali ne treba niukom slučaju misliti, da su apostoli smatrali propoved svoju o vaskrsenju mrtvih kao neki fantastičan i zato privlačan dekorum svojoj moralnoj propovedi, koja bi tobož za njih bila glavna. Ne; naprotiv, oni su svuda isticali fakt Hristovog vaskrsenja kao glavni fakt, koji oni znaju, kao najveću novost, koju oni donose, i kao najspasonosniju blagovest, koja treba da postane nov osnov ljudskoj pravdi i sreći na zemlji. Apostol Petar počinje svaku svoju reč narodu ponavljanjem istorije o Hristu raspetome i iz mrtvih vaskrslome. Apostol Pavle piše Korinćanima: Ako Hristos nije vaskrsao iz mrtvih, onda je luda naša propoved, luda je takođe i vera vaša (1 Kor. 15, 4). Isto tako i za nas vera u vaskrsenje mora biti glavna stvar. Jer bez toga sva ostala vera naša je luda i izlišna. Luda je bez toga i propoved moja. Onda bih ja pred vama ovde ličio na vodenicu, koju voda tera, a koja vetar melje. Ja bih bio najmizerniji stvor na zemlji, kad bih vam propovedao vaskrsenje, a sam u njega ne verovao. Ja bih bio najnedosledniji čovek na zemlji, kad bih vas savetovao: Budite optimisti, jer mrtvi su ilovača i ništa više do ilovača! I bio bih čovek u najvećoj zabludi, kad bih vas učio: Budite pravedni, jer pravdi i nepravdi jednako biva u smrti, jer smrt ne donosi ni nagradu ni kaznu niti išta bolje od večitog mraka i večitog sna bez probuđenja.

Da li je smrt donela Hristu večiti mrak i večiti san bez probuđenja? Ako jeste, onda je smrt ponor, u kome se svi ljudi gube, a život samo momentalno i besciljno tumaranje i žalosno zaigravanje oko tog ponora.

Ako Hristos nije ustao iz mrtvih, onda niko od mrtvih nije ustao: onda je zemljina kora jedna velika nadgrobna ploča, na kojoj smo mi samo bledi natpis nad prahom naših predaka.

Ako Hristos, raspeti na Golgoti u vreme Pontija Pilata, nije u ovom času živ, onda je sva hrišćanska vera jedno lažno bajukanje i jedno dadiljsko uljuljkivanje čovečanstva u carstvo snova i prizraka.

Onda našto crkva u svakom selu i gradu Evrope, našto crkva i molitva? O šta je onda nada, do dim, i ljubav šta je onda do besmislica. I ceo život šta je onda do dim i besmislica? Šta je onda hrišćanska umetnost do ovekovečenje laži?

I hrišćansko blagorodstvo - do neosnovano mekuštvo? I apostoli Hristovi šta su drugo do zanešenjaci?

Dante - bolesna sanjalica?

Kant - neznalica?

Oliver Lodž - rđav logičar?

Lombrozo - obmanuti spiritist? A

mi svi, svi - naslednici bolesne sanjarije i neznanja i gluposti i obmane?

No pokušajte da ozbiljno zamislite Hrista mrtvim za ovih devetnaest vekova: da nijedne molitve upućene njemu on nije čuo, i da nijednoj liturgiji, na kojoj se ime njegovo veličalo, on nije prisustvovao, i nijedan bol ne saosetio, i da je za punih devetnaest vekova taj Hristos, dok smo mu se molili, dok smo pred njim klečali, dok smo ga obogotvoravali, bio gluv i nem, kao ilovača.

Ne, to nije moguće zamisliti. Ovoliki život, zasnovan na Hristu, nije se mogao zasnovati na smrti, no na životu. Toliko impulsa, koliko je dao Hristos svetu, nije mogao dati čovek, koji je živeo 33 godine i potom se pretvorio u jednu pregršt pepela. Toliko naprednih revolta i duhovnih preobražaja u svetu mogao je proizvesti samo onaj, koji je živeo i živi zajedno sa svojim delom kroz svu istoriju, do danas, koji živ večito bdi i lebdi nad svojim delom. Tako svemoćan vladar ljudske istorije i gospodar ljudskih misli i srca mogao je postati samo čovek, koji je se posle smrti pokazao kao živ i time utvrdio ubeđenje kod ljudi, da smrt ne znači uništenje života no samo prelaz iz jednog života u drugi.

Živi Hristos je garancija naše vere. Hristos, koji je živeo tridesetinu godina u Galileji i Judeji, nije učinio ni milioniti deo onih čuda, koja je učinio Hristos, koji se posle smrti javio svojim učenicima. Ovaj drugi Hristos upravo i zasnovao je Hrišćanstvo. Ovaj drugi Hristos je glavna garancija naše vere u smisao života i vaskrsenje mrtvih.

Nekima se pak čini ova garancija suviše stara i suviše udaljena vremenom i prostorom, te traže nove garancije. Ja velim, to je glavna no ne i jedina garancija.

Nije se jedini Hristos video živ posle smrti. Spiritizam je postao u naše vreme religijom nekolikih miliona duša u svetu. A spiritizam se zasniva ne samo na vizijama prošlim, no i sadašnjim. Spiritizam je jednim delom svojim zabluda, no on se ne drži i ne širi zbog zablude no zbog istine, koja je u njemu. Oko svake istine uvek se nagomilavaju mnogobrojne zablude, kao leptiri oko plamena sveće. Osnovna istina spiritizma jeste da postoji jedan viši duhovni svet, koji stoji u neposrednom dodiru sa ovim fizičkim svetom. Zaključak od ove istine jeste, da ćemo i mi po smrti biti članovi toga višeg, spiritualnog sveta. Stotine i hiljade i stotine hiljada primera pojava duhova, počev od pojave Samuila caru Saulu pa do spiritističkih pojava našeg vremena, koje su proučili i objavili naučnici i filosofi: Kruks, Fehner, Lombrozo, Džems i drugi, predstavljaju jednu jaku empiričku i naučnu podlogu za veru u besmrće. Spiritizam ništa drugo nije do pokušaj, da se opitom dokaže glavna istina vere hrišćanske, i svake vere, - besmrtnost. To zahteva moderno vreme. Moderni način mišljenja zahteva da se sve dokumentuje kao istina opitnim naučnim saznanjem. Moderni ljudi neće da veruju dok ne vide i ne čuju i ruke svoje u rebra vaskrslih ne polože. To ima i svoju dobru stranu. No to pokazuje i ogrubeli smisao za jedan više ideološki način saznanja.

Ljudi su i pre Hrista i pre organizovanog i raširenog spiritizma verovali u život čoveka posle smrti. Prosti ljudi su dolazili do te vere instinktivnom slutnjom, a filosofi još i logikom stvari.

I u našem srcu kao i u srcu naše braće starih Egipćana i Indijanaca, postoji ta instinktivna slutnja, zažežena u nama od početka kao najveće proroštvo najveće stvarnosti, koja ima da dođe. I u našu pamet, kao i u pamet naše braće starih filosofa svih naroda, može se smestiti ta ista logika stvari, po kojoj smrt ne znači prekraćenje, no izmenu i produženje života.

Instinktom su prvo ljudi naslućivali sve velike stvari, koje su docnije pronađene. Instinktom vođen Kolombo je pronašao novu zemlju, Stefenson železnicu, a trgovac Šliman staru Troju i Prijamovo blago. Instinktom su ljudi naslutili i podzemnu vožnju i vazdušnu lađu. Bergson, savremeni francuski filosof, instinktom dokazuje besmrće čovečije duše. Instinkt nam kaže, da smo mi besmrtni, a instinkt ne vara ni pojedince, kako da on prevari celo čovečanstvo? Celo čovečanstvo se instinktom nada novom životu posle smrti. Nemoguće je i zamisliti, da se tako sveopšti instinkt može varati. Jer kroz instinkt govori samo Božanstvo, a Božanstvo ne vara no govori večito istinu.

Instinkt naš pokazuje se još nepogrešniji time, što ga i logika stvari podržava i njegovo proroštvo potvrđuje.

Da li dopušta logika stvari, da Bog može izvršiti samoubistvo? To niko od vas ne može reći. Bog je večiti nosilac života cele vasione. Samoubistvo Boga je, dakle, savršeno nemislivo. To je prva premisa.

A druga glasi: Svaki pojedinačni život jeste život Božiji. I moj i tvoj život, kao i život sviju nas jeste život Božiji. Bog stoji prema svakom pojedinačnom životu ili kao celina prema delu, ili kao portret prema minijaturi. Svejedno. Glavno je, Bog živi u svakom pojedinačnom životu. Ako bi smrt značila uništenje jednog pojedinačnog života, ona bi značila za Boga samoubistvo. Jer uništavajući moj život, Bog bi uništio samim tim i svoj. A pošto na kraju krajeva sva živa bića moraju podleći smrti, to bi na kraju krajeva i Bog izvršio definitivno samoubistvo.

A iz toga sleduje zaključak: Smrt je nemoćna nad našim životom, kao i nad Božijim.

No našto dokazivati besmrće života? Gle, nijedan veliki verski genije u istoriji sveta nije dokazivao dve stvari: Boga i besmrće. Ni Konfucije, ni Orfej, ni Mojsej, ni Muhamed, niti apostol Pavle. Za sve njih život posle smrti bio je tako očigledan, da ga oni nisu mogli dokazivati. Jer onoliko je isto teško koliko nepotrebno dokazivati stvari očigledne. Oni su svi govorili ne kao logičari i naučnici, nego kao cvedoci jednog drugog sveta. I Hristos nije dokazivao ni Boga ni život posle groba. On je bio svedok i jednog i drugog. On je gledao i opažao i svedočio ono, što je video. Vrata budućnosti pred njim su bila otvorena, i on je video sebe živa posle smrti. Video je sebe gde hodi na oblacima, okružen višim duhovima, u svetlosti i slavi. Video je angele svoje, gde trubama bude mrtve i sabiraju ih na sud sa sve četiri strane sveta. On je to video i na to ukazivao, no ništa nije dokazivao. Ko je imao oči za duhovni svet da vidi, taj je video. Ko nije imao, tome nije moglo biti dokazano.

Najveći ljudi u istoriji bili su i najvidovitiji. Najvidovitiji bili su najreligiozniji. A najreligiozniji su davali oblik ljudskom životu. Mi moramo, braćo, poći za najvećim, najvidovitijim i najreligioznijim. Mi moramo koračati za njima s poverenjem. Bog neće dati njima, da u propast otidu, a oni neće dati nama, da zalutamo.

Bog je najglavniji jemac našeg besmrća, našeg vaskrsenja posle smrti. Naš život je njegov život. Naš život je njemu mio i drag kao njegov sopstveni. Kao svoj sopstveni život on ga ne samo neće no i ne može uništiti. Bog nije stvorio život, da bi imao šta uništavati. Bog voli da pokaže svoju tvoračku moć, a ne razornu, sazidajuću, a ne rušeću. Sve što je stvorio On je stvorio da se razvija i živi. Svi smo mi sudovi božanskog života, koji se postepeno šire tako da sve više zahvataju u sebe toga života. Sve više prelazimo mi u Boga i Bog u nas.

Smrt nije ništa drugo do podstrek životu. Smrt čini život intenzivnijim. Smrt nije gospodar no sluga, sluga Boga i života. Naša planeta nije carstvo smrti, no polje, na kome je smrt najomrznutiji argatin. Toliko mi verujemo u život, da čak i smrt predstavljamo kao živu. Slikari slikaju smrt kao jedno skeletno biće, koje ide s kosom i kosi po livadi života. Ili je predstavljaju kao mračnog ritera, koji na konju gazi po
ljudskom mravinjaku. Ili kao svirača s violinom, koji mađijskom svirkom privlači ljude sebi i oduzima im život. U svakom slučaju, dakle, naša mašta predstavlja smrt kao živo biće. Kako je to nelogično verovati da smrt živi, a mi umiremo! Kako je nelogično smatrati smrt, koja je protivnik života, besmrtnom, a nas, koji smo nosioci života, smrtnim!

Međutim logično je misliti, da je naš život nezavisan sasvim od te ozloglašene i uobražene "mračne" sile, koja se smrću naziva, a zavisan potpuno od Boga. I logično je misliti, da je za nas bolje zavisiti od Boga nego zavisiti od sebe samih. Jer zavisiti od Boga znači zavisiti od beskrajnog uma i dobrote, od savršene ljubavi i harmonije, od očinskog srca, od pravde i svetlosti, od stalnosti i večnosti. A zavisiti od sebe samih za nas znači zavisiti od neznanja i zla, od mržnje i melanholije, od gordosti i nestalnosti, od tame i kolebljive vremenosti. Cilj, koji je Bog postavio smrti izvesno je bolji od svih ciljeva, koji bi joj mi mogli postaviti. Ona treba da razloži, da bi se složilo; da razgradi, da bi se sagradilo, da uspava, da bi se probudilo.

Mi smo od zemlje postali i opet u zemlju odlazimo. Neka nas ništa ne plaši to, što u zemlju odlazimo. Zemlja je čista i nevina; grob na njoj nije hladniji od kolevke. Zemlja je jedno složenije telo od našega i jedan složeniji duh od našega. Zemlja je naš angeo hranitelj, naš dobri, krilati arhistratig, koji se u letu svome oko Sunca kupa neprestano u sunčanoj svetlosti. Na krilima svojim nosi on nas, decu svoju, oko velikog svetila vasionskog. On leti zajedno s nama, pun duha i ljubavi i radosti životne, on živi sav, skroz. Zemlja je sva živa, skroz. Duh Božiji je neprestano na njoj i u njoj. Duh Božiji je neprestano oživljava. Razbacane kosti po zemlji plaše oči no ne duh. Istrulelo meso pod zemljom plaši čoveka no ne i Boga. Jer od jednog pogleda Božijeg sve razbacano se sjedinjava i sve istrulelo oživljava.

Setite se čuvene vizije proroka Jezekilja, kog je ruka Mikelanđela bojom ovekovečila. Bog pokazuje proroku dolinu punu mrtvačkih kostiju, i pita ga:

"Sine čovečiji, hoće li oživeti kosti ove? A ja (govori prorok) rekoh: Gospode, Gospode, ti znaš.

Tada mi reče: Prorokuj za te kosti i kaži im: suhe kosti, čujte reč Gospodnju,

I prorokova kako my se zapovedi, i uđe u njih duh, i oživeše, i stadoše na noge, i beše vojska vrlo velika (Jez. 37, 1 - 10)."

Priznajmo, braćo, Boga za gospodara života, Boga, a ne smrt.

To priznanje odvešće nas poverenju prema Ocu našem nebesnom, koje će ispuniti našu dušu radošću i molitvom:

- Bože mi smo prašina, koju si ti oživeo duhom tvojim. Postavio si nas u jednu dolinu prepunu mrtvačkih kostiju i trulog mesa. Daj nam snage, da možemo izdržati nakazni vid mrtvih, čiji ćemo broj i mi danas - sutra povećati.

- Ti ćeš vaskrsnuti nas mrtve, Bože, kao što si vaskrsao Tvog najboljeg sina, Hrista, brata našeg. Ti nisi rađao decu svoju, Oče, da ona samo za trenut pogledaju po raskošnom domu tvome, pa da ih posle baciš u tamu, u veliku tamnicu. Ti ih nisi rađao da ih tama guta. Ti si ih rađao, da ti oni budu drugovi u večnosti.

- Ne pitamo te, Oče, u kakvo ćeš nas telo obući u drugom životu, niti kakvom ćeš nas snagom oživeti. Ne; no mi te samo molimo: pojačaj naše poverenje prema Tebi i našu veru u život. Jer sve što ti budeš učinio od nas biće nesravnjeno mudrije od onoga što bi mi učinili od sebe. Tvoji planovi bolji su od svih naših želja. Tvoja moć nadmašava sve naše uobraženje. Ti koji imaš moć da stvoriš, imaš moć i da umrtviš, i ti koji imaš moć da umrtviš, imaš moć i da oživiš. Stvoritelju živih i vaskrsitelju mrtvih, stvori u nama živim veru u vaskrsenje, jer bez te vere mi smo živi mrtvaci, i poseti nas posle smrti, i mi ćemo mrtvi oživeti. Samo Ti vazda budi s nama, u životu i smrti, i mi ćemo vazda imati sve što želimo. Jer ti si život i životodavac, od uvek i do veka. Amin. 1. Propoved