BESEDA O TRAGEDIJI VERE

Kao što se jedna plemenita biljka usred korova bori da izađe na svetlost, tako i jedna plemenita misao bori se za opstanak svoj i uzdignuće nad korovom od misli neplemenitih, niskih i prljavih. Tako se isto, najzad, bori u nama i svaki plemenit pokret srca, bori se protiv strasti, koja teži da ga krvlju potopi i uguši. A šta je vera drugo, draga braćo, do jedna plemenita misao, koja izaziva plemenite pokrete srca?

Ne može, izvesno, biti plemenitije misli od misli o Bogu, niti može biti plemenitijeg osećanja od onoga, koje jedan čovek ima kad misli na Boga. No ukoliko je jedna misao finija i plemenitija, utoliko je teža njena borba sa mislima grubim i neplemenitim. To se potvrđuje i u svetu materijalnom, telesnom. Nežnije i odnegovanije telo mnogo više trpi i strada pod surovim uslovima života, nego li telo grubo i u grubosti očvrslo. Nežniji cvet pre se sparuši na žezi i pre promrzne na mrazu, nego biljka grubljeg i otpornijeg tkanja.

Svi najbolji impulsi naše duše predstavljaju nežno i blagorodno cveće, koje se bori za svetlost iznad tame i za prevlast nad grubim impulsima. Kad uspeju u tome, naša duša tad predstavlja nebo i harmoniju, kad ne uspeju, naša duša predstavlja pakao i disharmoniju. Kad bi čovek zagledao duboko u svoju dušu, on bi video u duši onakav isti sudar dobra i zla, kakav vidi posvednevno i u društvu ljudskom.

Kad vera uspe da se digne iznad svega onoga, što je stešnjava i guši kao korov nežan cvet, onda ona postaje vođ i uteha našem celom životu. Onda mi, kad pogledamo u zvezdano nebo, vidimo ognjem po njemu ispisano ime: Bog. I kad pogledamo u prirodu oko nas, u sebe same, u sve novorođeno i novopomrlo, svuda vidimo urezano ili naslikano simbolički, ili ispisano to isto ime. Šta je ono što pomračava to ime pred očima našim? Šta ga to često čini nečitkim i nerazgovetnim? Kakav ga sunđer briše, i kakva ga to sen zasenjava?

Ja vidim sedam uzroka, zbog kojih vera malaksava i mre.

Prvi uzrok je naviknuti na ovaj svet i život. Dokle nam se god svet čini nov i neobičan, dotle je naša vera u Boga jaka. No onoga dana, kada nam se svet učini sasvim star i sasvim običan, vera se u nama gasi. Što god više preživljujemo, to se više uživljujemo u ovaj svet. A što se više uživljujemo, to se više udaljujemo od strašne i veličanstvene impresije, koju na nas u početku čini svet. Ko se jednom ispne na Alpe, taj ostaje poražen jedinstvenim i neočekivanim prizorom. A ko proživi deset godina na Alpima, toga alpski prizor ne samo ne poražava, no biva mu dosadan. Astronom, koji prvi put sazna za veličinu i množinu zvezda, za njihovu razdaljinu jedne od druge i za njihov nepogrešan tok, ostaje pijan od ushićenja. No bude li nekoliko godina gledao uvek isti prizor pomoću najsavršenijih sprava, postaće mu sve obično, i od njegovog prvobitnog ushićenja neće preostati ni sen. I suviše dugo gledamo mi ovo svetsko pozorište, a da bi čudna i bogata predstava mogla imati za nas do kraja svežeg interesa. I suviše dugo živimo, a da ne počnemo zevati od dosade. A od dosade zevali su ljudi i na vrhu Alpa, i na zalivu neapoljskom, i pod kadifeno-zvezdanim nebesnim plaštom indijskim. Gde se pak dosada od ovoga sveta useli, odatle se vera u Boga iseljava. A odakle se vera u Boga iseli, odatle se iseli i vedrina i spokojstvo duševno.

Naviknuti na ovaj život liče na banalne prostake za carskom trpezom. Sa strahom i trepetom prilaze prostaci trpezi carskoj. Niko od njih ne sumnja u prisustvo cara i u carsko dostojanstvo trpeze. Sedaju; počinju da jedu i piju; no od slatkog jela i pića pada im mrak na oči, i oni gube iz vida i cara i carsko dostojanstvo trpeze. Počinju da se otimaju o jelo i piće, da se guraju, da se tuku, da preturaju i prosipaju, da viču, da se svađaju o svojini trpeze i prvenstva mesta i najzad da - zevaju. Gostovanje u carskoj palati postane im dugo i dosadno. I oni se vajkaju i očajavaju. I prave od carske trpezarije spavaću sobu, a od spavaće sobe konjušnicu. Dok najzad sve izgubi u njihovim očima svoj carski karakter i dok banalnost prostačka ne počne da trijumfuje svuda, i u mislima, i u rečima i u delima gostiju. A car - domaćin stoji i posmatra i naređuje da se trpeza neprestano puni.

Velika duša oseća prisustvo cara i stidi se postupaka svoje banalne braće. Velika duša se oseća u ovome svetu uvek kao u najsvetijem i najstrahovitijem hramu. Što duže ona stoji u ovome hramu to hram za nju ne gubi no dobija u neobičnosti i strahovitom veličanstvu svome.

Drugi uzrok slabljenju i umiranju vere u nama jeste pretrpanost duha mnogim sitnim znanjima, pri čemu odsustvuje saznanje nad saznanjima. Saznanje nad saznanjima jeste saznanje o Bogu. Ostala mnoga i sitna znanja odnose se na dela Božija, na dom prirodni i njen nameštaj. Količina znanja u našem vremenu veća je nego u ma kom drugom. U naše vreme juri se u trku za količinom znanja. Na kvalitet se malo gleda. Od glave se prave ogromna slagališta znanih fakata iz hemije, fizike, astronomije, tehnike, sociologije, iz veštine igranja i kuvanja, sviranja i udvaranja. Mnoge glave su istovremeno čitave hemijske laboratorije i zoološke gradine i muzički repertoari. Mnogi su mozgovi prave enciklopedije. No zato opet u mnogim mozgovima nema mesta za Boga, za veliko saznanje nad saznanjima.

U stara, prosta vremena ljudi nisu imali u svome duhu tako mnogo tehničkih istina, kao ljudi našeg vremena, ali je saznanje nad saznanjima uvek bilo živo i uvek imalo vidno mesto. I u nova, složena vremena, moćni ljudi ne dadu se pretrpati mnogim sitnim znanjima i ne dadu malim znanjima zaseniti veliko saznanje. Uviđavnim su sva fakta providna, te oni kroz sva fakta vide glavni fakt u vasioni. Pronicljivi proniču kroz odelo svih stvari i gledaju njihovu bitnost i njihov glavni impuls. Nikad moćni nisu bili moćniji, ni uviđavni uviđavniji, niti pronicljivi pronicljiviji, nego u naše vreme. Ali zato nikad slabi nisu bili slabiji, ni kratkovidi kratkovidiji, ni površni površniji, nego opet u naše vreme. Kod moćnih, uviđavnih i pronicljivih vera u Boga se stalno izdiže iznad svih znanja, svih fakata i svih hipoteza, i lebdi oko ove uvek kao svetla atmosfera oko jednog nebesnog tela. Od te atmosfere sva fakta dobijaju života i pokreta. Bez te atmosfere sva fakta se zaleđuju i pokrivaju senkom smrtnom. Da li mesec ima atmosferu? Nije ništa još izvesno poznato, no ako je pouzdano da nema, onda on liči na znanje bez vere. Ima na njemu metala i minerala, i visina i dubodolina, no ništa od svega toga ne diše, jer nema šta da diše. Zato se mesec i vuče za živim planetama, koje dišu i žive, kao jedan sjajan
mrtvački sarkofag. Takvo je i znanje bez vere. I ono je jedan mrtvački sarkofag u nama. I što god je naše znanje veće, a bez vere, utoliko veći mrtvac leži u duši našoj: odeven, okićen, prostran, no - mrtvac. Ispod tog mrtvaca leži prignječena i prigušena vera. Posle uzaludne borbe da se digne i obavije svojom atmosferskom svežinom i životnošću metalni sarkofag znanja, posle svih uzaludnih herojskih pokušaja ona leži u seni smrtnoj. Tragedija je njena potpuna. No u tragediji njenoj jeste i tragedija naša, naše sreće, našeg spokojstva i našeg optimizma.

Treći uzrok zbog čega vera u nama strada i gine jesu dela ljudska. Dela naša skraćuju nam pogled, te se mi i suviše samo na njima zaustavljamo, i ne gledamo dalje. Mi gledamo našu nauku, delo pameti naše, i gledajući oči nam se toliko zavodne, da su nesposobne da vide jedan širi i svetliji horizont. Mi posmatramo velike gradove, delo ruku naših, i dela Božija postaju nevidljiva za nas. Kultura nam pleni oči više nego priroda, jer prirodu u gradovima skoro i ne vidimo. Čovek kao tvorac kulturnih tvorevina učini nam se kao uopšte jedini tvorac u vasioni. Od visokih domova naših mi ne vidimo vasionski dom Božiji. Od prašine naših ljudskih mravinjaka mi ne vidimo nebo. Mi često u nepravdi svojoj cenimo više delo nego delaoca. Posmatrajući s divljenjem jednu srednjevekovnu katedralu, mi u isto vreme gledamo s prezrenjem na ljude. Kao da je katedrala dostojna većeg divljenja od njenih tvoraca - ljudi.

Isto tako mi često posmatramo s divljenjem prirodu, dok se tvorca njenog i ne sećamo. Kao da je tvar dostojnija od svoga tvorca! Ili posmatramo čoveka u njegovoj ulozi u ovome svetu i divimo mu se više nego onome, ko ga je poslao na tu ulogu. Od te zablude i proizlazi strašna tragedija vere u dušama našim.

Vera je uvek jedna stroga napomena tvorca iza stvorenoga i delatelja iza dela. Vera rezerviše uvek apsolutnu vrednost za nešto skuplje od svega onoga što oči mogu videti, uši čuti i ruke ljudske napraviti. Otuda vera i stoji u borbi sa svima silama ovoga sveta, koje relativnome žele da pridadu vrednost apsolutnu. A kad stoji u borbi mora i da trpi i strada i može i da podlegne. Najveća i najstrašnija životna tragedija rađa se tamo gde pobeđena vera umire.

Kao četvrti uzrok tragediji vere kod mnogih i mnogih ja ističem zablude predstavnika vere. Svak ceni seme prema plodu. Ako je plod gorak, ko može zavoleti seme? Najbolji plod vere treba da su oni, koji su se potpuno stavili u službu veri.

Vera je seme, čovek je njiva. Kad se isto seme poseje na razne njive različite će plodove dati.

Vera je seme, sveštenik je čovek. Kako će isto seme na različitoj zemlji dati iste plodove? Zaista, svak očekuje, da sveštenik jedne vere bude najbolji plod te vere, i prema plodu ceni i seme. No zaista sav svet se može prevariti pri takvoj oceni. Jer biva slučajeva, da je sveštenik najgori plod one vere, kojoj služi. Iz istog semena niče na jednom zemljištu cveće, a na drugom korov. Treba ceniti seme prema najboljem, a ne prema najgorem plodu, koji ono može dati. Kad najbolje seme padne u trnjak, trnje ga uguši. Samo dobro seme na dobroj zemlji donosi, po rečima Spasiteljevim, stostruki plod i dobar plod. Hrišćanska vera, posejana na dobru njivu, daje najbolje plodove, kakve jedna vera može dati. No hrišćanska vera posejana je i po trnju i kamenu, po korovu i po drumu, gde ne niče, ili ako niče ne raste, ili ako raste ne donosi ploda, ili donosi gorak plod. Ona je dala ljude velike kao titane po karakteru, vrlini i umu, no ona se nalazi i kao neprimljen kalem na mnogim oporim i trnovitim stablima. Ona je biser, koji je bačen i pred ljude i pred svinje. Ljudi su biser sabrali i u sjaju njegovom očuvali. Svinje su pomešale biser sa kukuruzom, kukuruz su pojeli, a biser nogama po blatu ugazili i njuškom od sebe odgurnuli kao stvar, koja nije za jelo. Nerazumni su oni koji biser po blatu gaze, no još su nerazumniji oni koji vide biser pred svinjama, u blatu uprljan, i misle da je to pesak, a ne biser. Svaka struka ima svojih Juda. Svaki posao ima svojih skrvnitelja.

No mnogi tako ne rezonuju. Mnogi vide sveštenika bezbožna, i vera u njima zamre. Mnogi vide ispovednika skeptika, i vera se u njima zaleluja kao plamen sveće pred vatrom. Mnogi čuju za neznabožačko vladanje visokih hrišćanskih predstavnika, i zalelujani plamen vere u duši njihovoj se gasi. I kad se u borbi sa hladnim vetrom ugasi taj plamen, tragedija vere je potpuna.

Peti uzrok čini psevdo-nauka i psevdo-teologija. Psevdo-nauka agitira protiv vere, psevdo-teologija agitira protiv nauke. Psevdo-nauka uzima najgore i najprimitivnije oblike vere, njih ističe kao veru uopšte, njih kritikuje i njih negira. Psevdo-teologija opet ima oči samo za zloupotrebe naučnih pronalazaka i otkrića, generališe te zloupotrebe i negira nauku. Za poslednje stoleće znatno su napredovale prirodne i tehničke nauke. Ozbiljni ljudi su iskoristili to na udubljenje, a neozbiljni na oplićanje života. Zbog tog obogaćenja nauke ozbiljni su postali ozbiljniji, a neozbiljni neozbiljniji. Ozbiljni ne vide dvojnu istinu, jednu u nauci, drugu u veri, no osećaju harmoniju između jednog i drugog. Neozbiljni uživaju u izlišnim konfliktima, te ističući uvek drskost pred logikom mišljenja, stvaraju sebi zaslugu od toga, što naukom protivreče veri, ili obratno verom protivreče nauci.

Zdrava vera ne protivreči nikad pravoj nauci, niti prava nauka negira zdravu veru. Samo bolesni oblici i jednog i drugog pretenciozni su i isključivi. Moja vera u Boga ne smeta mi da priznam i usvojim svu pravu nauku od alfe do omege. Moja nauka pak samo dobija u jasnoći i punoći i poletu, ako je osvetlim i zagrejem zdravom verom. Znajte da kad jedan naučnik ustaje protiv vere u ime nauke, to on ustaje protiv najgoreg oblika vere u ime najbolje nauke. I kad jedan bogoslov ustaje protiv nauke u ime vere, to on ustaje protiv najzloupotrebljenijeg i najštetnijeg oblika nauke u ime najbolje vere. Najbolja nauka pak stoji u savršenoj harmoniji s najboljom verom. A najbolji se nikad i ne prepiru; najbolji se razumeju i ljube. Niski ili nejednaki se prepiru i glože, i uživaju u prepiranju i gloženju. No prepiranje i gloženje psevdo-vere i psevdo-nauke pokoleba mnoge proste duše u veri. I kad ih pokoleba, vera njihova se bori za opstanak. No često se borba svrši porazom vere. Poraz vere označava trijumf mraka i zla u ljudima.

Šesti uzrok, zbog koga vera u ljudima trpi poraz jeste socijalna nepravda. Jedan čovek pogleda u svod nebesni ukrašen plamenim svetilima i vera njegova svetli i greje kao plamen. Ali on pogleda i na nepravdu, koju čovek čoveku čini, i vera njegova trne kao plamen pod pljuskom kiše. Neke radničke partije u svetu protestvujući protiv nepravedne podele bogatstva na zemlji, nalaze za nužno da protestvuju i protiv vere. Taj radnički protest protiv vere donekle je i opravdan. On je opravdan utoliko, ukoliko se odnosi na degenerisane oblike vere, koji su se stavili u poniznu službu kapitalizma i koji podržavaju jednu očiglednu ekonomsku nepravdu, pod kojom uzdišu i umiru hiljade i milioni ljudskih stvorenja. No taj protest ne samo je neopravdan no bezuman kad se on odnosi na veru uopšte. Neopravdan je zato što je nepravedan, a bezuman je zato, što se njime od najboljeg prijatelja stvara neprijatelj. Najbolji prijatelj siromašnih i potištenih u ovome svetu jeste vera. Ako siromašni i potišteni u ovome svetu misle voditi jednu uspešnu borbu protiv svojih ugnjetača, moraju je voditi u ime Boga i Božije pravde. Jedna je stvar samo onda velika i impozantna kad joj je Bog osnov. Ne verovati u Boga, a apelovati na bratstvo i humanost mogu samo oni ljudi, koji su ili zavedeni ili kod kojih ne postoji sasvim veza između mozga i jezika. Ne verovati u pravdu vasionsku, a tražiti pravdu zemaljsku isto je što i u noći ne verovati da Sunce može osvetliti zemlju i tražiti da je osvetli jedan običan kamen.

Socijalna nepravda tišti nas sve i boli, i baca u mračne misli, i podgriza naš optimizam, i muti naš pogled k nebu. Sama vizija socijalne nepravde, pod kojom jedan čovečiji život trpi, može da ima dejstvo pustinjskog vetra, koji sve pred sobom sparušava. Pred tim pustinjskim vetrom sparušava se i vera naša. Kao što zelena trava pod kosom postaje otkos, koji vene i crni, tako i vera naša pred vizijom socijalne nepravde prostire se na samrtničku postelju i mre.

Zašto onaj ko radi da umre od gladi? Zašto ceo život mnogih da bude jedan protegnut ponedeonik, a ceo život nekolicine jedan protegnut praznik? Zašto pravednik da strada? Zašto mudrac da bude zapostavljen i ponižen pred budalom? Zašto dobrotvor da doživi neblagodarnost? Zašto smiren da živi večito u senci hvalisavca? Zašto razvrat da ima tako široke i sjajne odaje, a vrlina da se grči večito po nazaretskim drvodeljnicima i tesnim ćelijama? Zašto heroj da bude guran laktovima kukavica u pozadinu, kad je njegovo mesto napred? Zašto - ako ima Boga pravednoga?

Pod teretom tih pitanja duševna hrabrost mnogih klone, a gde hrabrosti nema, nema ni vere. Kad klone hrabrost, klone i vera, kad umre hrabrost, i vera umire. Hrabrost i vera se uvek kopaju u jedan isti grob.

Sedmi uzrok umiranju vere u nama jeste sreća. Samo velike i jake duše stoje i u sreći okrenute licem Bogu. Vulgarnim dušama sreća je najviše božanstvo, kome se one klanjaju. Samo su vulgarne duše u sreći bezbožne. U nesreći pak niko od njih nije pobožniji. No i poneka bolja duša zaboravi se u sreći. Poneki dobar čovek toliko se u sreći promeni, da ne mogu da ga poznadu njegovi prijatelji. Jedan veseo čovek dobije na lozu veliki novac i postane najedanput neveseo i ekscentričan. Jedna bedna devojka uda se za vlastelina i pogordi se toliko, da prezre svoje ranije drugarice. Jedan mio drug dođe na vlast i poludi. Jednoga umetnika slava načini šarlatanom. Ono što se smrtnim govorom naziva srećom često biva najvećom nesrećom ljudi. Sreća zemaljska mnogima zavrne mozak i otupi srce. Zar može biti veće nesreće od te "sreće"? Treba imati hrabrosti u sreći kao i u nesreći. Treba hrabrosti ne podati se ni sreći ni nesreći. Kome sreća postane idol, tome Bog prestaje biti Bog. Ko svoju sreću kadi izmirnom i tamnjanom, taj ne prinosi žrtve Bogu. Ko misli da su ivice sveta na horizontu njegove sreće, taj grli rukama svojim jednu iluziju od dima. Ko svoju sreću može da praznuje van Boga i bez Boga, taj preživljuje zatišje pred katastrofu i smeje se smehom, koji će se u đerdan od leda pretvoriti. Jer dok sreća stanuje u jednom domu dotle nesreća stoji pred vratima i čeka svoj red. Nema toga doma u svetu, u koji nesreća neće ući i pokazati svoje otkriveno lice. Njeno lice biće strašno i odvratno domu, u kome je vera pretrpela tragediju. No njeno lice biće kao sumrak, pri kome se vidi putovati, ako je vera u domu živa i budna.

Tih sedam uzroka u stanju su, posebice ili udruženi, proizvesti tragediju vere. Kad sedam žbunova trnja niknu unaokolo jednog plemenitog krina, i isprepleću svoje grane iznad ovoga tako, da mu Sunce zaklone i vazduh zatruju, tad plemeniti krin istruli u vlazi i uguši se u mraku. I Bog s neba gleda kako mnogi lepi krinovi trule i guše se na zemlji. I Bog s visina gleda, kako se mnoge duše pretvaraju u trnje bez krinova. Bog, istina, i trnje na dobro upotrebljuje, no teško onome ko je trnje. Teško, prvo, njemu, i teško, onda, onima oko njega. Život bez vere najmračnija je od svih tragedija. Prema toj tragediji golgotska je tragedija svetla. Onaj ko sa živom verom u duši strada i gine, ma i na krstu, liči na brodara na burnome moru, koji kroz stradanje i mrak vidi polarnu zvezdu, te zna ipak pravac kuda ide. Onaj ko bez vere strada i gine liči na brodara na burnoj pučini, koji ne vidi nigde nijednoga zraka svetlosti u mraku, ni u sebi ni oko sebe. On napreže oči, da vidi, no što se više napreže to mu se mrak čini sve gušći i crnji. On napreže gplo da doviče; no on sam nije u stanju čuti svoj glas od strahovite huke oko sebe. Očajanje bezbožnika najužasniji je fakt u svima vremenima. To očajanje skriva se cinizmom, te nije ni vidljivo za svako oko. Kad bi svi zdravi bezbožnici znali ispovesti svih umirućih bezbožnika, na samrtnoj postelji, požurili bi se svi da razgrnu korov i trnje u duši svojoj i puste zgnječeni krin da se digne i razvije i stvori im duši radost, i da joj boju i miris. Bezradosne, i bezbojne, i bezmirisne su duše bez vere. Kristalisano kamenje je milije pogledu od takvih duša. I svako kamenje je sažaljenja dostojnije od takvih duša. Kakve velike planove snuje bezbožnik? Lažni su planovi njegovi; on mora jednom u noći samom sebi priznati, da su planovi njihovi laž. Pred ljudima on će moći i maskirati tu laž, no pred samim sobom ne. Svi veliki planovi, bilo lični, ili nacionalni, ili opštečovečanski, ako ne baziraju na granitnom temelju vere, baziraju na temelju od voska. Ugreje Sunce, vosak se rastopi, i velika kula se survava na zemlju. Daj nam, Bože, razuma, da sve što zidamo, na veri u Tebe zidamo. Jer vera u Tebe jeste hrabrost u zidanju i svetlost u putovanju. Daj nam Tvoje svetlosti na našem hadžiluku po ovome svetu. Svaka druga svetlost sem Tebe zbunjuje nam misli i ledi nam srca. Izvore tople i životvorne svetlosti, ne ostavi ni nas, umorne putnike žedne. Vaskrsitelju mrtvih tela i mrtvih duša, baci jedan pogled i na naše groblje. Neka se od tvoga pogleda sprži sav smrtonosni i mrakonosni korov u nama, i neka vaskrsne životonosna vera u Tebe. Da bi i mi bili dostojni radnici u velikoj radionici Tvojoj i dostojni gosti za velikom trpezom Tvojom u ovome svetu; - da bi dostojni bili imena Tvoga, Stvoritelju naš, ponosni očinstvom tvojim, Oče naš. Amin.