BESEDA O PRVIM ŽRTVAMA

Govorena posle početnih borbi, pred kumanovsku bitku.

I vidjeh nebo otvoreno,
i gle, konj bijel,
i koji sjeđaše na njemu zove se vjeran i istinit,
i sudi po pravdi i vojuje.
A oči su mu kao plamen ognjeni,
i na glavi njegovoj krune mnoge,
i imaše ime napisano,
kojega niko ne zna do on sam.
I bješe obučen u haljinu crvenu od krvi,
i ime se njegovo zove:
Riječ Božija.
I vojske nebeske iđahu za njim na konjma bijelijem,
obučene u svilu bijelu i čistu.
I iz usta njegovijeh iziđe mač oštar,
da njime pobije neznabošce.
Apokalipsis, 19, 11 - 15.

Za krst časni spravni ste mrijeti,
Za nj' se i sad mrijet' podigoste,
Srdžbe Božije hrabri osvetnici.
Smrt Smailage Čengića

Pale su prve žrtve rata, pokapana je zemlja krvlju, zakukale su majke i zajecala siročad.

Mi koji smo rođeni pre tridesetinu godina bojali smo se umreti, a ne videti rat. Naša bojazan iščezla je; mi gledamo krv i pipamo vruće rane ranjenika, i čujemo tutanj topova i prasku pušaka, - rat je progovorio svojim zvučnim rečima, koje se čuju preko mnogih brda. Protest rata zvučniji je od protesta mira.

Mi smo protestvovali u miru stolećima i protest naš je ostao nečuven i nesaslušan.

Mi smo protestvovali u ime Hrista protiv ugnjetavanja roblja, no polumesec je ostao gluv prema mirnom protestu krsta.

Mi smo protestvovali u ime Božije pravde protiv nepravde jednih sinova Božijih prema drugim sinovima Božijim, no na naš protest odgovarali su bezbožnici sečom hrišćanske nejači, a nebo i zemlja dubokim ćutanjem.

Mi smo protestvovali u ime prosvećenosti i humanosti našega veka, no na naš protest odgovarali su Arnauti paljenjem hrišćanskih sela i ubijanjem hrišćanskih sveštenika, a nebo i zemlja dubokim ćutanjem.

Mi smo protestvovali u ime pisanog i priznatog međunarodnog prava, no carigradski velevlasnici su se s prezrenjem ismevali nad našim protestom.

Svi protesti mira ostali su neuspešni, i nama nije ništa drugo ostajalo do pribeći ratnom protestu, koji u ovome času ispunjava brda i doline svojim strašnim glasom.

Mi protestvujemo ratom ne zato što mrzimo Turke kao Turke, no zato što mrzimo nepravdu njihovu.

Mi protestvujemo ratom protiv Otomana ne zato što preziremo veru njihovu, no zato što preziremo nedela njihova.

Mi ratujemo protiv Turaka ne zato što ih ne priznajemo za braću svoju, no zato što ih smatramo za nepravednu braću.

Mi ratujemo protiv Turaka ne zato što mi njih ne priznajemo za ljude, no zato što su se oni davno odvikli, da nas priznaju za ljude.

Mi ne vodimo jedan osvetnički, no jedan oslobodilački rat.

Mi nećemo Turcima da se svetimo, mi hoćemo samo da učinimo kraj njihovoj vladavini nad jednom rasom, koja je zrela da sama sobom vlada.

Neprijatelj je naš gord, no pravo naše stoji iznad njegove gordosti.

Neprijatelj je naš junačan, no mi uz junaštvo imamo uza se i pravdu.

Neprijatelj je naš junačan kao osvajač, no mi ćemo biti junačni kao oslobodioci.

Našeg neprijatelja pomažu mnoge zemaljske velike sile, nama će pomoći Bog.

Mi verujemo, da Bog kroz nas vrši svoje delo. Bog, koji je pre pet stoleća poslao iz Azije jedno herojsko pleme da kazni zavađene i pocepane balkanske hrišćane, pale moralom i intelektom, podiže danas te iste Hrišćane, preporođene i ujedinjene, da vrate tuđince, koji su završili svoju misiju na Balkanu, na njihovo azijsko ognjište. Dobro su svršili Turci bogomdanu im misiju; niko bolje ne bi je svršio od njih. U ono vreme kad je naše poluostrvo bilo ugnjilelo u svojoj slabosti i grešnosti od Bosfora do Save i Dunava, niko u svetu nije mogao poslužiti za strašnije oruđe Božije pravde od Turaka. Niko u to vreme nije umeo bolje rukovati mačem i ognjem od Turaka. Nijedan narod u to vreme nije imao toliko gospodarske ćudi koliko Turci. Nijedan narod tada nije imao tako određene i nekolebljive pojmove o pravdi i nepravdi, o dobru i zlu, o viteštvu i podlosti, kao što su ih Turci imali. Nijedan narod nije tada stavljao svoja dela u zavisnost od volje Božije toliko koliko Turci. Šta vredi kriti? Nijedan narod nije stajao tada bliže Bogu od Turaka.

Zato je Bog i izabrao taj narod, sa starozavetnim moralom, da kazni Hrišćanski Balkan, u svemu slab izuzev prestupa. Nije Bog izabrao Turke da nas Turci prosvete, no da nas kazne. Nisu Turci došli na Balkan kao vaspitači naši, no kao sudije naše. Vladavina turska nije trebala da znači za balkanske narode školovanje, no ognjeno čistilište.

Pet stoleća goreo je balkanski Hrišćanin u tome ognjenom čistilištu. Pet stoleća iskupljenja sledovalo je moralnom padu. Došlo je vreme vaskrsenju.

Posmatrajte, braćo, sve velike istorijske događaje kroz trobojnu prizmu pada, iskupljenja i vaskrsenja, i razumećete ih. Svakom padu sleduje iskupljenje, svakom iskupljenju vaskrsenje. Jedan greh povlači neminovno trpljenje, trpljenje vodi neminovno novome životu, - vaskrsu. Nema te sile, koja može narušiti istorijski zakon. Jer šta je istorijski zakon drugo do volja Božija? A i mi i Turci verujemo, da je volja Božija jača od svake druge volje.

Došlo je vreme, da se iskupljenje balkanskih Hrišćana završi vaskrsenjem. To ne bi moglo biti, da su danas Turci onako verom i moralom jaki, a balkanski Hrišćani onako slabi kao što su nekad bili. No danas se tok stvari sasvim obrnuo.

Došlo je vreme, da osnaženi robovi oteraju s vlasti svoje oslabljene gospodare. Uzalud je sav trud diplomata, da spasu oslabelog gospodara, jer spasti ovoga značilo bi narušiti istorijski zakon, koji je volja Božija. Smešna je volja ljudska, kad se protivi volji Božijoj, kao što je smešan jedan tić, kad svojim krilima pokušava da vrati vihor vetra.

Došlo je vreme, da se odigra poslednji čin velike nacionalno-verske drame, čiji je početak bio pre 500 godina. Zavesa je povučena naviše moćnom rukom Proviđenja. Mnoge malene ruke tržu tu zavesu naniže, no ruka Proviđenja je jača. Ko vuče naniže ono što Bog vuče naviše može iskidati ruke sebi.

Došlo je vreme, da petstogodišnji osuđenik izađe iz tamnice svoje izdržavši osudu. Neke velike zemaljske sile trude se da zadrže osuđenika i dalje u tamnici i čuvaju revnosno grob njegov da ne vaskrsne. No uzalud je trud ovih velikih sila pred veličinom pravde i moći Božije. Prsnuće ploča i mrtvac će vaskrsnuti i stražar grobni pašće u nesvest, zasenjen od iznenadne svetlosti.

Došao je rat. Neka bude mirna vaša savest, Hrišćani, jer rat je jedno sredstvo u rukama Božijim kao i mir.

Pale su prve žrtve. Ne žalite, majke i sestre, vaši poginuli u ratu živeće u raju, jer su dali život svoj iz ljubavi prema bližnjim, prema potlačenoj braći svojoj. Od te ljubavi nema veće, rekao je Hristos.

Pokapana je zemlja krvlju. Zemlja daje krv svojoj deci, i sisa je ponovo u sebe. Krv je samo onda sveta kad se prolije za svetu stvar, inače krv nije drugo do crvena voda.

Zakukale su majke. Za čim? Za dobrom smrću svojih sinova? Treba želeti onome, koga volimo isto tako dobru smrt, kao što mu želimo dobar život. Poginuti u ratu, na jednom velikom zajedničkom delu, to je dobra smrt. Umreti od dugotrajne bolesti - to je zla smrt. Umreti u ludilu, ili bedi, ili sramoti, to je nesravnjeno gore no poginuti u ratu.

Zajecala su siročad. Za čim? Za ocem, koji im je svaki dan davao hleba? Neka ne jecaju: gle, ostao je u životu njihov nebesni Otac, koji im svaki dan pokazuje Sunce i svaku noć zvezde. Sa ovim Ocem niko se nikad neće osetiti siroče; bez ovoga Oca svi smo mi bedna siročad.

Došao je rat, dugoočekivani. Mi, koji ga prvi put doživljavamo, vidimo, da je slavna smrt najstrašnije što rat sobom donosi. Vidimo, da je rat jedan otrov, koji truje, ali koji i leči i podmlađuje.

Balkanski Sloveni, zajedno s Grcima, pošli su u boj, koji je od sva četiri hrišćanska kralja u proklamacijama nazvan svetim bojem. Po čemu je ovaj rat svetiji od ostalih evropskih ratova, koji su vođeni u poslednje vreme? Po tome što je ovaj rat oslobodilački, više idealni, dok su oni ratovi trgovački i osvajački.

Po čemu je još ovaj rat svetiji od drugih ratova? Po tome, što je on narodni rat. Narod se vekovima spremao za ovaj rat, narod je osećao neminovnost ovoga rata, zato je sad narod pošao na vojnu, sav kao jedan čovek. Instinkt narodni poveo je ovaj rat, a ne diplomacija.

Po čemu je još ovaj rat svetiji od drugih ratova? Po tome što se njime vrši jedno veliko delo Božije, delo iskupljene i vaskrsle pravde.

Odkuda vi to znate? - pitaju nas narodi Zapada.

Mi vam to ne možemo dokazati, odgovaramo mi. Mi to svi na Balkanu osećamo, mi koji smo preživeli jednu petstogodišnju tragediju. Mi osećamo da se ta tragedija bliži kraju. Mi to osećamo svim bićem svojim. Vuče nas nekakva istorijska teža na delo koje delamo, kao što zemljina teža vuče niza stranu vodu jednoga bujnoga potoka sa vrh brda. Mi osećamo, da moramo da ratujemo. Ne goni nas u rat jedan čovek, niti jedna država, no nekakav unutrašnji instinkt narodni. A ko daje instinkte ako ne Bog? A sve što Bog daje zar nije sveto?

Pomolimo se, braćo, Bogu, neka bi se Njegovo delo kroz nas što brže i što potpunije izvelo.

Bože, koji si nas, mnogo stoleća, karao zbog greha naših predaka, daj nam hrabrosti, da danas pokažemo svoje punoletstvo na delu Tvome. Bože, koji si otac i Turaka kao i Slovena, i Gospod i Azije i Evrope, ublaži užase rata; učini, Bože, neka se neprijatelji naši sa što manje ljudskih žrtava i bolova povuku sa našeg zemljišta, na kome su oni, po Božijoj volji, sasvim odigrali svoju ulogu.

Daj nam, Bože, onoliko hrabrosti koliko neprijatelj naš ima mržnje prema nama, i delo će Tvoje uskoro biti svršeno. Amin.