BESEDA O OPTIMIZMU

Posvećeno onima koji gledaju u sunce a ne vide ga.

U svemu se pokažite kao sluge Božije:
u trpljenju mnogom, u nevoljama,
u bedama, u tesnotama.
- Kao žalosni, a koji se jednako vesele;
kao siromašni, a koji mnoge obogaćavaju;
kao oni koji ništa nemaju, a sve imaju.
II Kop. 6, 4. Čoveče,

Tvorac tvoj nije tiranin, ti stradaš od samog sebe!
Bezumni, probudi se! Pogledaj na vasionu;
sve diše srećom, sve slavi udes svoj.
Žukovski

Optimizam jednog invalida moja je današnja tema. Moja je tema jedan istinit fakt. Postoji jedan invalid optimist, jedan grozan invalid, a veliki optimist. To je paradoks - reći ćete. Ne; paradoksi ne postoje. Ako logika vlada s jednog do drugog kraja vasione, onda za paradokse nema prostora. I zaista nema. Paradoksi su samo prividni; to su viđene posledice s nevidljivim uzrocima. Kad uzroci postanu vidni, očevidni, onda posledice prestaju biti paradoksi.

Postoji jedan invalid optimist, koga sam ja svojim očima video. To je jedan vojnik iz prošlog rata. Neprijateljski kuršum prošao mu je kroz telo, pored same kičme. Lekari su rekli, da su mu mnogi nervi iskidani, mnoga tkanja mišićna razorena, i motorna snaga u nogama paralisana. Invalid ne oseća više da ima noge. Naspite mu žara ili leda na noge, svejedno, on neće osetiti ni vrelo ni hladno.

Zvao me je da ga posetim. Osetio sam tugu pomešanu sa strahom, kad sam zazvonio na kući. On mi je pisao o svojoj nevolji, i ja sam imao predstavu o jednom melanholičnom nevoljniku. Dočekala me njegova majka; na licu osmejak. Šta će reći taj osmejak?

Uđemo u sobu, polutamnu. U jednoj velikoj naslonjači kraj prozora sedeo je moj poznanik, posađen, zavaljen. Uvelo žuto lice prosijavalo je radošću. Sve mi se činilo da vidim nimbus oko tog ćilibarnog lica.

- Ja sedim ovde od jutra do mraka, poče invalid i posmatram život kroz prozor. Od jutra do mraka, a ponekad i od jutra do jutra. Majka mi je udesila ovu polutamnu sobu, jer mi se život, koji na ulici posmatram, tada čini jasniji i svetliji. Vi znate, da kad čovek sa dna dubokog bunara posmatra nebo usred podne, vidi zvezde na nebu. I ja posmatram iz moje polutame ljude, i ljudi mi se čine zvezde, blistave, sjajne zvezde, koje gore i kruže, neprekidno plamte i kruže, jedna s drugom, jedna za drugom, jedna oko druge. Dok sam i sam učestvovao u vrtlogu života, ja nisam znao da je život tako lep i tako sladak. Od kako sam izgubio noge, dobio sam oči. Da, ja vidim ovaj život tek od onda od kad sam seo u ovu naslonjaču. Život je tako lep, tako harmoničan!

- Bolest nije veliko zlo, a smrt nije ni veliko ni malo. Moje noge vise na meni; ne drže one mene, no ja njih. Ali ima nešto što drži i mene, kao što ja držim moje paralisane noge, bez čega bih i ja sav bio paralisan. To je moj unutrašnji, duševni optimizam. Moja duša dugo je bila paralisana. Njen vid bio je paralisan najviše. Ona nije mogla imati viziju svecele lepote i celishodnosti ovoga sveta. Ona je sama tumarala po mraku i mračan joj se činio ceo svet. Jedina njena revnosna delatnost to je bila služba telu, robovanje telu. Telo moje vuklo je dušu moju za sobom kao lovac kera na konopcu; ona je podskakivala, poigravala po prašini i po blatu za telom, po želji tela, po mirisu tela. Ja sam imao zdravlja, no nisam ga osećao. Imao sam oči, no nisam video. Sunčani zraci smejali su se na mene, a ja sam se mrštio na njih. Zvezde su me gledale, a ja sam ih mrzeo i bojao se. Kao krtica bio sam, koju je neko izbacio na svetlost i vazduh, i koja zbunjena tumara tamo-amo i drhteći rovi zemlju, da pobegne od Sunca i zavuče se ponovo u tamu podzemnu.

Hvala Bogu, te se desio ovaj rat. I hvala Bogu, te me je neprijatelj ovako onesposobio. Taj neprijatelj mi je najveći dobrotvor. Ja sam izgubio noge, a dobio sam dušu. Kako je mudar Bog! On upotrebljuje i najsurovije sredstvo prema nama, radi našeg najvećeg dobra. Ja sam dao samo noge za dušu. Da znate, koliko više vredi duša od nogu!

Od kako sedim u ovoj naslonjači i posmatram svet kroz prozor, ja sam sredio svoje misli i svoja osećanja. Haos je dugo vladao u mojoj glavi i mome srcu. Da bi čovek mogao videti red u životu i svetu, mora prvo imati red u sebi. Do toga reda u samome sebi ja sam tek došao. Rasterao sam haos i isterao sam strah iz sebe. Nekad me hvatao strah od kijavice; danas stoje kraj mene, da, stoje kraj mene, dve paralisane noge, negdašnji sastavni deo mene, i ja nemam nikakva straha. Jedan prevrat desio se u mojoj duši. Sada, kada sam postao najružniji, svet mi se čini najlepšim; i kada me ceo svet sažaljeva, ja počinjem ceo svet sažaljevati. -

Tako mi je govorio invalid s mrtvim nogama, koji je sudbom osuđen, da do smrti bude nepokretan organizam, kao biljka. To je jedan mlad čovek, od 25 godina, koji će moći živeti još 25 godina. A živeti još 25 godina za njega znači presedeti dve i po decenije nepomično, u naslonjači, kraj prozora, pred bioskopom života. Koliko bi vas na ovo rekli: Ja bih se ubio, kad bih dopao takvoga stanja? Izvesno, mnogi.

Broj samoubistava postaje iz dana u dan sve veći, i to i iz daleko manjih razloga, nego što je umrtvljenje obeju nogu. Misao o samoubistvu danas je našla pristupa u svima glavama. Jedan gimnazist se ubija zbog slabe ocene, jedna devojka zbog melanholije, jedan starac zbog bolesti. Mi smo doživeli za poslednjih nekoliko godina nekoliko samoubistava lekara, profesora, direktora, drž. savetnika, pa čak i vladika. Samoubistvo je postalo tako obična pojava u današnjem vremenu, da sam ja jednoga dana mogao čuti ovakav razgovor između dva prijatelja:

Prvi prijatelj: Jesi li čuo da je N. N. svršio?

Drugi prijatelj: Kako? Da li smrću ili samoubistvom?

Vaspitanje tu igra glavnu ulogu. Čovek se može vaspitati za optimista ili za samoubicu. Naša generacija vaspitana je više za ovo poslednje.

Prvo roditelji počnu da spremaju samoubice. Svet je ovaj rđav, šapće majka svako jutro sinu u uši. Ljudi su, sine, sebični, pakosni i lažljivi. Izbegavaj ljude, sine. Gledaj samo sebe.

Posle majke otac govori sinu: Kako je odvratno vreme napolju! Kako je ružna divlja priroda! Kako su odvratna dela ljudska! Kako je Sunce dosadno! Kako je život mizeran!

A i otac i majka ponavljaju sinu najčešće lude reči jednog očajnog pesnika:

"U svetu, brale, nema ljubavi."

Nema strašnije osude za svet od ove. Svet je stvoren iz ljubavi, svet se održava ljubavlju. Reći, da u svetu nema ljubavi, to je najstrašnija ali i najlažnija osuda sveta. A na toj frazi jednog propalog očajnika vaspitala se cela naša generacija. Vi ćete naći stotine mladih i starih, koji ne znaju Oče naš i nisu pročitali nijedno jevanđelje, no nećete naći ni desetine, koji ne ponavljaju posvednevno: U svetu, brale, nema ljubavi. A onaj, ko te reči ponavlja, ne misli na smeh i radost, no na samoubistvo.

Koliko je naš svet, naš varoški, obrazovani i poluobrazovani svet, zatrovan pesimizmom, to pokazuje najbolje raspoloženje toga sveta posle minulih ratova. Posle neslućenih uspeha ratnih, koji su i za san, i za maštu, bili suviše veliki i suviše lepi; posle neslućenog požrtvovanja i izdržljivosti naših širokih narodnih masa, naši pesnici deljaju onako isto suve i haotične stihove, kao i pre svega toga. Pritučeni jednim starim pesimizmom, opasnijim od najstarijeg reumatizma, naši stihotvorci nikako još ne mogu
da se povrate i da otpočnu pevati. Mladi ljudi, koji su mogli poginuti u prošlom ratu, i kojima bi se opet uskoro dala prilika da se žrtvuju za otadžbinu, oduzimaju sebi život.

Roditelji produžuju da govore deci:

"U svetu, deco, nema ljubavi."

Učitelji i profesori produžuju da podništavaju svoje učenike, stavljajući ove namerno uvek na jednu veliku distanciju od sebe, skoro bliže stvarima, školskim inventarisanim i protokolisanim stvarima nego sebi. Jednom rečju: vladamo se danas, posle osvećenog Kosova, kao posle jednog sna, a ne jave. Vučemo se, a ne idemo. Posmatrate na Terazijama kako se naš svet kreće: prosto, vuče se, a ne ide. Melanholični, izlomljeni, ravnodušni tipovi, mogu se videti u većem broju na našim Terazijama nego li u Londonskom Piccadilly ili na berlinskoj Friedrichstrasse.

Naša radost uvek je polužalost. Naš smeh ne liči na srebrnu sunčanu svetlost, nego na bledu, melanholičnu svetlost mesečevu.

Naš varoški svet ne voli osobito ni svetlost ni vazduh ni kretanje. Zatvoren sobni život je najviše u običaju. Beogradski parkovi srazmerno manje se posećuju praznikom nego li parkovi ma koje varoši zapadne.

Naša veselja i uživanja ne mogu nikako, a da ne pređu u tamnu oblast poroka. Pa i naš porok je gorčiji i turobniji od poroka drugog sveta.

- Ja nisam, - rekao mi je nedavno jedan nemački novinar - ja nisam video narod s tako malo prave radosti u životu i s tako mnogo tuge i melanholije, kao što je narod srpski. Odkuda to dolazi?

Odkuda zbilja to dolazi?

Jednim delom dolazi to od dugog ropstva naših predaka. Rob je uvek tužan i brižan. On se uvek vuče, umesto da ide. Melanholija predaka - robova preneta je i na oslobođene potomke. Duša se nasleđuje u onolikoj meri u kolikoj i telo.

Drugim delom dolazi to od neiskazano teškog i neodređenog našeg državnog i nacionalnog položaja za čitavo jedno stoleće, a naročito za poslednje 2-3 decenije.

- Biti ili ne biti! Ta je dilema treperila više naših glava od rođenja pa do poslednjih, velikih dana, kao kob.

Trećim i najvećim delom dolazi to od naših unutrašnjih prilika, u školi, u crkvi, u domaćem i javnom životu, to jest: od našeg vaspitanja. U invalidskom stanju nalazila se cela naša zemlja za nekoliko decenija; invalidska nam je bila i škola i crkva, i društveni život i politika. Zato je i naše vaspitanje bilo invalidsko. Otuda i naš pesimizam, naša turobnost i neveselost! Retko je koji invalid optimist. Ja sam poznao samo jednoga. On ima obe noge paralisane, i oseća strašne žigove u kičmi, i sedi u naslonjači kraj prozora, i posmatra život kroz prozor.

A mi ne posmatramo život kroz prozor,- kako mi da ne budemo optimisti?

Optimizam i pesimizam, to su dve različite ocene života. Život je veliko dobro, po optimističkoj oceni, a veliko zlo, po oceni pesimističkoj. Mnogima izgleda da između optimizma i pesimizma nema veće ni bitnije razlike nego između plavih i crnih očiju. Jedan čovek ima plave, drugi crne oči; tako je jedan čovek optimist, a drugi pesimist. Nije tako.

Optimizam je sreća, pesimizam - nesreća. Nije najveća sreća, kad čovek ima zdravlje, i bogatstvo, i prijatelje, i slavu: najveća je sreća, kad je čovek optimist. Niti je najveća nesreća bolest, ili siromaština, ili osamljenost i ostavljenost, ili nepravda, ili ma kakva nedaća i gubitak; najveća je nesreća za čoveka pesimizam. Optimizam je himna životu, pesimizam - himna smrti. Refren prve himne glasi: Vredi živeti! Refren druge himne glasi: Ne vredi živeti!

Živeti znači: misliti, osećati i raditi.

Optimizam ponavlja dakle: vredi misliti, osećati i raditi.

Vredi misliti.

"Ako je išta dostojno bogova olimpijskih, dostojno je mišljenje" - govorili su stari Grci. Platon i Aristotel i Stoici smatrali su misao za vrlinu, i to za vrhovnu vrlinu. Sokrat je smatrao svojom misijom naučiti ljude misli i rasuđivanju. Skeptici su prvi porekli vrednost misli. Oni su prvi pesimisti u pogledu misli. Ljudi ne mogu doći do istine, tvrdili su skeptici. Ljudske misli su šimere, koje lebde na površini svih stvari. Mi ne možemo imati misli adekvatne stvarima. Naše misli su obmanljive i neverne kopije onoga što postoji. Tako su učili Piron, i Montenj, i Jum.

No čak i njihova skeptička misao nije bez vrednosti. Tamo, gde se vodi napravi brana, stvori se dubok vir. Skepsa je brana, koja je pomagala, da zahuktani filosofi - sistematičari uspore svoj hod i udube misao.

Ljudi su uvek dolazili do potrebne istine i živeli od istine. Nijedno vreme nema svu istinu, no nijedno vreme nije bez istine. Hegel je oborio fatalnu zabludu, kao da je svako iduće vreme u istoriji filosofije značilo demant prošloga vremena, i svaki idući filosof rušitelj filosofije svojih prethodnika. "Cvi su filosofski sistemi istiniti u onome što tvrde i neistiniti u onome što odriču", govorio je Dekart. Ljudska misao nije toliko moćna, da shvati i obuhvati sve, no ipak ona je toliko moćna, da može osvetliti smrtnima više prostora i više vremena, nego što oči mogu dogledati. Misli su neprolazne i nepropadljive. Misli se utkivaju jedna u drugu i žive kao jedno živo tkanje. Sve misli, koje su se ikad zarodile u mozgu ljudskom, i danas se sunčaju na zemlji.
Vredi misliti, jer misao je najveća moć, koju čovek poseduje. "Ja volim tražiti istinu, nego imati je svu gotovu", govorio je Lesing.

Vredi misliti, jer misao je istina i put ka istini. Čovek ne može zadovoljiti svoju žeđ za znanjem, jer to je žeđ za sveznanjem. Čovek nikad ne može znati sve, no u svakom vremenu čovek može imati onoliko znanja, koliko mu je potrebno, da podrži svoj optimizam, a to znači - svoj život u tom vremenu.

Kao što misli naše imaju vrednost, tako isto i osećanja. Na kraju krajeva čovek je više osećajno nego misaono biće. Čovek se više vlada po osećajima nego po razumu. Suma naših osećanja daleko je veća od sume naših misli. Po simpatiji i antipatiji (tj. po sumi naših osećanja u danom momentu) cenimo mi sve stvari više nego po razumu.

Ljubav i prijateljstvo spadaju u carstvo osećanja. Tako isto i mržnja, i tuga, i strah, i radost. Ono što najviše zagorčava ljubav i prijateljstvo, to je kobna misao: I to će proći, i to će imati svoj skori, vrlo skori kraj! Stvorenje, koje ja volim, zatrpaće crna zemlja, i iz lica, koje me sad greje toplije od Sunca, pronići će trava. Takva misao najviše truje svaki trenut radosti, koji nam ljubav i prijateljstvo dodele.

Ljudi se nikako ne mogu da naviknu da posmatraju sve pod uglom večnosti. Sve što ovaj svet produkuje, produkuje za večnost. Ljubav naša i prijateljstvo naše neprolazni su kao svet, i još neprolazniji. Varaju nas oči o prolaznosti svega, kao što nas varaju oči o kretanju Sunca. Postoji jedna inteligibilna sredina, u kojoj sve živi i sve se kreće. Ona je sama po sebi nepokretna. Sve što se kreće u toj sredini, ostavlja na njoj svoj neizgladiv otisak. Taj otisak je potpuno adekvatan stvarnosti. Sve što je ikad živelo na Zemlji, živi i danas u toj inteligibilnoj, duhovnoj sredini; i sve što danas živi, živeće večito, opet u toj sredini. Naša ljubav i prijateljstvo ne raskida se smrću, no produžuje se u jednom daleko čistijem i uzvišenijem i intenzivnijem obliku u drugome svetu. Između tog drugog i ovog sveta granicu čini jedino naša kratkovidost. Mi ne vidimo produženje ovoga života posle smrti, i zato nam smrt liči na makaze, koje sve konce i veze između mrtvih i živih presecaju, i koje i od nas svaki dan odsecaju po jedan deo, kada nas rastavljaju od naše ljubavi, našeg prijateljstva i naše radosti. - Mi ne vidimo, no mi možemo da vidimo. Možemo da vidimo svojim duhom sad za sad, a ide vreme i uskoro će doći, kad će i za naše fizičke oči biti vidljiv duhovni svet.

Vrednost osećanja biće večita kao i vrednost misli.

Isto je tako večita i vrednost dela ljudskih. Nijedno delo ljudsko nije izgubljeno, ne samo delo Pavlovo i Saladinovo i Karlovo, no ni delo ma kog krojača ili zidara iz predgrađa Beograda, ili Pariza, ili Londona. Svaki krojač misli da on radi isključivo za sebe! To i misli, to i oseća. U samoj stvari svaki krojač radi prvo jedan opšte koristan posao, a potom jedan posao, koristan po njega lično. Radom njegovih ruku odenuće svoje telo toliki i toliki broj ljudi.

Jedan zidar zida dom, u kome će drugi ljudi živeti i raditi, i rađati se i umirati. On ga zida u misli, da samo sebi koristi.

Jedan težak seje žito u nameri sasvim sebičnoj. Međutim, desetine i stotine usta nahraniće se hlebom, koji on proizvodi.

Jedan ubožjak pravi svirale, uz koje će drugi svirati, a treći se na svadbi i slavi veseliti, ili u tuzi i jadu tešiti.

Jedna Piroćanka tka ćilim, da zaradi novaca. Taj ćilim će u kući bogataševoj uveseljavati oči mnogih gostiju.

Mi smo svi tkači istorije, braćo moja, mi smo tkači istorije i tkanje jednog višeg tkača. Svi dani, koji sačinjavaju prošlost, sami po sebi ne bi ništa značili bez tkanja, koje je u njih utkano. Vreme samo po sebi ništa nije bez tkanja svetskog, koje ga ispunjava kao njegova sadržina. Usred toga tkanja vremena nalazimo se i mi. Mi tkamo i utkivamo se celog života. Naša dosadašnja prošlost jeste naše dosadašnje tkanje. Svako naše dosadašnje delo, i svaka reč, i svaki osećaj utkan je u veliko tkanje prošlosti. Nijedan pokret našeg tela nije izgubljen, niti ijedna pomisao. Sva naša herojstva i naše podlosti stoje čvrsto utkane u prošlosti. Naše radosti i naše bolesti, naša stradanja i razočarenja, obmane i samoobmane, suze i osmejci, ambicije i intrige - sve, apsolutno sve postoji u prošlosti, utkano jedno kroz drugo ili jedno pored drugoga. U tom ogromnom tkanju prošlosti ne stoji samo istorija ljudi no i istorija celoga sveta, od sunaca do atoma.

Pomisli, prijatelju moj, šta si ti utkao u to veliko Božije tkanje? Ponavljam: sve tvoje reči i dela i pomisli čuvaju se u najsigurnijoj riznici. Jesi li utkivao greh, greh ti se i čuva; jesi li činio dobra dela, to stoji urezano u istoriji neizgladljivije nego da si u mermer zaparao; jesi li lagao i klevetao, - prošlost to isto tako brižljivo čuva kao i bitku kod Austerlica; jesi li krao novac ili ljubav, jesi li pomišljao na ubistvo ili preljubu, - to je tako isto jasno u prošlosti kao što je jasno tvoje današnje prisustvo u ovoj crkvi. Možda su ljudi to zaboravili, možda si i ti sam to zaboravio - to je prirodno uostalom: svi mi zaboravili smo veći deo svoga života - no ne uzdaj se ništa u naš ljudski zaborav: mi nismo ni postavljeni za čuvare istorije, no za tkače ove. Prošlost čuva Onaj, koji ne može zaboraviti ništa; prošlost je pod ključem Vrhovnoga Tkača, koji revnosno bdi nad svakim koncem u svome tkanju. Ti bi želeo, prijatelju, da poneki konac iz svoje prošlosti istrgneš i uništiš. Uzaludna je tvoja želja. Ništa se od onoga što je bilo ne može ni istrgnuti niti uništiti. Ti se kaješ za neki greh iz prošlosti; dobro je kajati se, no nepravilno je misliti, da će se kajanjem u sadašnjosti izgladiti neki greh iz prošlosti. Greh ostaje na svom mestu, a krajnje na svom. Kajanje koristi budućnosti, ne prošlosti. Kajanje nije guma za prošlost (takva guma ne postoji), kajanje je obnovljenje savesti za budućnost. Ili ti bi želeo, prijatelju moj, da svoja dela uzdigneš, a dela tvoga bližnjeg omalovažiš. Veruj mi: tvoja je želja utopija, - svačija dela stoje na zasluženoj visini u istorijskom tkivu, ni za santimetar više ni za santimetar niže. U prošlosti niti se što briše niti se što popravlja: istorija je jedina knjiga, koja se piše bez korektura.

- Ja nisam došao da porušim, izjavio je Hristos još na početku svoje učiteljske misije. Hristos je razumevao istoriju. On je znao, da se ništa ne može porušiti od onoga, što pripada istoriji. Zakon i proroci utkani su bili u tkivo istorijsko, i niko ih nije mogao iz toga tkiva izvući i porušiti. Ni zakon ni proroke nije Hristos stoga ni nameravao rušiti.
Reči moje, braćo, nazvali su neki rečima optimizma.

Ja se ne mogu braniti od ovakve ocene. Optimizam je oreol i hrišćanske filosofije i hrišćanske istorije.

Optimist je bio Osnivač Hrišćanstva, i to najveći od svih optimista na svetu. On nije bio optimist samo u svetlim trenucima svoga života, onda: kad je svadbovao u Kani Galilejskoj, ili kad je zasipan cvećem u Jerusalimu, ili kad je u tihim časovima posmatrao lilije u polju, ili kad se pod zvezdanim svodom vozio po Jezeru genisaretskom u krugu ljudi, koji su ga obožavali. Ne samo tada, no On je ostao optimistom i onda, kad je. napušten od sviju, sam se molio Bogu u onoj kobnoj noći, na početku tragedije; i onda. kad je vučen od Iroda do Pilata, izviždan i ismejan; i onda, kad je trnov venac zaparao njegovu božansku glavu; i onda, kad je pod krstom teškim ostavljao za leđima svojim Jerusalim, koji ga je ispraćao kikotom i prokletstvom i nemoćnim suzama ženskim; i onda najzad, kad se čaša gorčine prelila i kad je ušla u istoriju reč Golgota.

Optimisti su bili, i hrišćanski mučenici. Mučenici i velikomučenici bili su optimisti, - kako mi da budemo pesimisti? Optimisti su bili oni, koji su se u rimskim cirkusima borili sa divljim zverovima na uveseljenje Cezara. Optimisti su bili oni, koji su goreli u katranu po parkovima, na uveseljenje Cezara i njegovih žena. Optimisti su bili oni, koji su na točku istezani i u zemlju živi ukopavani. Optimisti su bili oni, koji nisu znali za ravnopravnost, i slobodnu štampu, i humanost, i društva čak i za zaštitu životinja. Kako mi da budemo pesimisti? Zašto mi da budemo pesimisti?

Optimista je bilo istina i među starim, klasičnim misliocima i pesnicima. No to je samo optimizam metafizički i pojedinačni. Optimizam hrišćanski pak, to je oprobani optimizam i optimizam mnogih. Ono prvo je zlato novokovano i brižljivo čuvano i glačano svaki dan da bi sjalo, ovo je zlato, koje je prošlo kroz blato i prah, kroz vodu i vatru, kroz smolu i krv, i opet ostalo blistavo i čisto zlato.

Klasični pisci su samo mislili i u misli - i zbog misli - bili su optimisti.

Hrišćanski mučenici su na vatri goreli i vikali: Mi ipak verujemo! Oni su od zverova bili rastrzani, i šaptali su: Mi se ipak nadamo! Na krst su raspinjani, i jecali su: Mi ipak ljubimo! Njih su gonili i zli i dobri carevi: i Neroni i Trajani, u Aziji i Africi, na Balkanu i u Britaniji; prezirali su ih kao prokažene, odbacivali ih kao nepotrebno kamenje, otresali ih kao prašinu s nogu. Učeni ih nisu hteli razumeti, moćni ih nisu hteli saslušati, bogati ih nisu hteli zaštititi. Sav je svet bio gluv za njihove molbe, divlji zverovi imali su više prijatelja od njih, mrtvi u grobu nisu zavideli njihovom životu. Pa ipak oni... dok je se zemlja kolutala po etru ogledajući se na Suncu i noseći svoj crvalj na sebi... oni su dizali svoje poglede Suncu i govorili: - Mi ipak ljubimo, i nadamo se, i verujemo. Mi ljubimo ovaj mučenički život, i nadamo se u bolji, i verujemo u Jednoga Moćnoga, koji je viši od Sunca i koji broji sve bolove naše i sve nepravde naših mučitelja. To odbačeno kamenje, koje su nogom odbacili zidari ondašnjeg društvenog života, uzeo je Božanski Zidar vasione za temelj svojoj crkvi, toj najvećoj građevini optimizma, koja je na zemlji sazidana.

Hrišćanski optimizam nije samo jedna duhovita teorija, to je optimizam oproban i dokazan. Optimizam platonski i stojički odnosi se prema optimizmu hrišćanskom kao san prema javi, ili kao bajka prema stvarnosti.

Ja se ne bih zvao Hrišćaninom, kad ne bih bio optimist. Ili ako bih se zvao, ne bih istinu govorio. I vi svi uzalud se nazivate Hrišćanima, ako niste optimisti.

Hrišćanstvo je najveći sistem optimizma, za koji svet zna. To je sistem vere, nade i ljubavi. To troje samo spasava: vera, nada i ljubav. A vera, nada i ljubav - to je optimizam... Dakle, jedino optimizam spasava.

Bez optimizma mi smo bez vere. A bez vere su bili stotine volova, koji su jutros zaklani na klanici.

Bez optimizma mi smo bez nade. A bez nade su ugašene zvezde u vasioni, koje se kao grobovi vuku za svetlim i živim zvezdama.

Bez optimizma mi smo bez ljubavi. Bez ljubavi je i pustinja Sahara, u kojoj žedan lav riče tražeći vode, i ne našav grize svoju šapu dok krv ne potekne, i liže slanu krv, da ugasi žeđ.

Šiler veli: Todte Grappen sind wir, wenn wir hassen. Gotter, - wenn wir liebend uns umfassen.

Bez optimizma mi smo invalidi. Veći je invalid čovek bez optimizma, nego čovek bez noge. Bog je stvorio ovaj svet najbolje što je mogao. Ovaj svet je kao jedna koncertna sala za optimista, a kao bolnica za pesimista. Prvi čuje neprestano sviranje valcera u ovome svetu, drugi - sviranje žalosnog marša. Prvi vidi cveće, drugi đubre. Prvome padnu zraci sunčani na lice, i zagreju mu i osvetle dušu; drugome ostaje iza obasjanog lica duša hladna i mračna.

Budimo optimisti, braćo i sestre, jer Bog je iz optimizma stvorio ovaj svet, (jer nema nikakvog stvaranja bez optimizma). Pogledajmo danju u zemlju, i noću u nebo, i verujmo i danju i noću u Boga. Postoji Tvorac sveta i Otac naš, - to je osnov našeg optimizma. Budimo optimisti, jer smrt nije tako strašna, kako strašljivci pričaju. Svako seme istruli pre nego što iz njega nikne cvet. U smrti mi trulimo, da bi potom cvetali u novom životu. Mi smo deca besmrtnoga Oca, te smo i sami besmrtni. Kakav bi to bio otac, koji ne bi rađao decu sličnu sebi? Koji bi živeo milijarde milijardi godina, a imao sinove, čiji vek ne dostiže ni stotinu godina?

Budimo optimisti, jer nijedan pravednik neće otići u pakao, niti ijedan nepokajani grešnik, u raj. Da bi čovek mogao ući u raj, prvo raj mora ući u njega. K paklu gredi onaj, kome je već pakao unutra, u duši. Raj nije jelo i piće, no nešto slađe od toga - besmrtna radost i božanska uzvišenost. Pakao nije kotao, u kome se kuvaju ljudi, no
nešto strašnije od toga: to je večita žalost i unutrašnja griža savesti. Kazna grešnika i nagrada pravednika - to je najviša matematika vasione.

Budimo optimisti onda, kad stradamo, jer stradanje naše nikad nije becciljno i besmisleno; ono je važan faktor u opštem životu čovečanstva; ono je jedina plata, kojom mi plaćamo ulaznicu u ovo svetsko pozorište, koje je Bog osvetlio mnogim Suncima i ukrasio mnogim čudesnim scenarijama. Mene je triput u životu stradanje dovelo do same smrti. I ja vam mogu posvedočiti, da ni takva stradanja nisu bila nepodnošljiva i strašna. Ja ih se rado sećam, jer ona mi čine život danas lepšim, a dušu moju ponosnijom i jačom. Budimo optimisti kad gubimo kao i kad dobijamo, kad ostarimo kao i kad smo mladi. Svaki uzrast ima svoju veličinu i svoju naročitu lepotu. I srebrne sede vlasi prelivaju se prema Suncu isto kao i crne. I duša jedne starice od 80 godina vibrira pri radosti i žalosti onako isto kao i duša jednog mladog i bujnog stvorenja.

Budimo optimisti kao Hrišćani, jer u našoj veri nalazili su utehe najveći očajnici, inspiracije - najveći umetnici, osvetljenja i putovođstva - najveći i najbolji ljudi poslednjih devetnaest stoleća. Budimo optimisti kao Srbi. Pet stoleća gledali smo mi u prošlost. Sad je svučena zavesa, i mi možemo pogledati i u svoju nacionalnu budućnost. Mi nismo prvi među narodima, ali nismo ni zaboravljeni od Onoga, koji stvara istoriju. Naša uloga u istoriji značajna je, i postaje sve značajnija. Naš nacionalni idealizam nije grub ni šovinističan. On počiva na rasnim i opštečovečanskim težnjama, Kad se borimo za slobodu roblja, mi se borimo za Božiju stvar, jer Bog je Otac slobodnih, a ne ropskih duša i tela.

Budimo optimisti, ako ne želimo da budemo invalidi dušom, tj. daleko gori i teži invalidi od onoga invalida - optimista, koji bez nogu u naslonjači sedi i kroz prozor posmatra život. Budimo optimisti u misli, jer samo optimistička misao doseže do Boga. Budimo optimisti u osećanjima, jer optimizam je lek žalosti i izvor prave i večite radosti. Budimo optimisti u delima našim, jer dela naša se utkivaju u dela Božija, i ostaju večita kao i dela Božija. Budimo optimisti, jer život je optimizam, a mi, ljudi, najbolji smo stubovi i najlepši izraz života. Optimist biti znači živeti i život pravedno ceniti.